Jump to content

И тако...


Препоручена порука

Номад, а има томе више од века и по, ту, одма преко Саве па мало навише, на северозападним падинама Фрушке горе, живео М.П. Родом са Косова, кроз векове фамилија и задруга се пред Турцима разбежали на север куд који, могли су се, кажу, срести од њиове сорте чак и око Москве. Ето, он раб Божији фасово да се његови угнезде ту, изнад равнице. И ожено се, није да није, а кажу жена била млада, здрава, једра што реко народ. И био је слуга. Служио једног швапског газду у његовим виноградима, виноградар.

 

И намести се једном приликом те тај газда запути МП-а послом у неку варош, ал мало подаље, не зна се тачно коју, мого би бити Беочин јал Каменица, ал није ни битно. Дакле, МП послом у варош. А газде ко газде, како сада тако и онда. Жена реко млада и лепа, а газда матор и дртав. Ал је газда. И тако, док је МП јахо коња (кажу много је волео коње) узбрдо низбрдо, газда решио да зајаши његову жену. На силу. И зајашио. Кад се МП вратио имо шта и да види. И није му требало много времена.

 

Причо др. Лебедев, што је по револуцији избего из Русије са својима, док је истраживо случај, наишо каже на једно новинско писаније у ком стоји да су газду нашли на патосу са просутим цревима и са одсеченим гениталијама у устима. Све касе поразбијане, паре и драгуљије однети.

 

А МП жену под руку па преко Саве, мало ниже, подно Цера, у неки густиш и шипражје, дивљину и трњак. Осим света. Презиме променио. А био вредан човек кажу, све раскрчио и уредио, и земљу до реке што је свуд по њој којекаквих пањева и трулежи било и то почистио. Плодна земља, каква се ретко среће по Поцерини, јер испод Цера то се углавном жути и бели, иловача и подзол, кисела земља, није ни за шта. И рађали МП и његова жена, и мушкиње и женскиње што реко народ. И велика кућа била. И тако рађајући роди се Павле. А Павле '23. роди Бранку, а и та се Бранка удаде. Е та Бранка, та Павлова ћерка, то ми баба по оцу. И њене фамилије више нема. Ни презимена.

Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. Сваки човјек најприје добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си чувао добро вино до сада. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

 
 
 
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Miroslave , kako si ?

 

Добро сам, ео читам наке књиге, још мало па ћу да џоњам, уморило се...

 

Pa , rekoh...kad vec odlazim ...
 

 

Ај благо мени, пишемо се сутра-прексутра, ових дана... :)

Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. Сваки човјек најприје добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си чувао добро вино до сада. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

 
 
 
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 7 months later...

Сањао сам вукове, чопор. Црне, са белом главом, скоро да личе на хаскије.

У сутон улазим у двориште бабине девојачке куће. Још на капији, са узбрдице, видим пустош. Са леве стране две оронуле куће, између њих стаза, бетонска, али испуцала и окрњена зубом времена. На средини поред стазе орах. Стари огромни орах у чијој сам се хладовини као клинац играо јурцајући по стази. Поред ораха бунар у који је стрина ономад скочила. Сећања у сну. Испод ораха наместо белог дрвеног сточића лежи чопор. Трзнем се. Они не реагују, питоми су. Један од њих лиже младунче, претпоствљам женка, остали се ваљају, иза, на благом узвишењу према Гаџиној кући седи један, сам, начуљених ушију, и посматра. Мужјак, помислим. Ни он не реагује. Опуштен сам. Настављам удесно, према чичиној гаражи и магази, отварам жичану капију од другог дела дворишта па правац према чардаку. Не осврћем се, немам страх. Прилазим лотри, хоћу на чардак, таман закорачих кад чујем глас на десно ухо "ипак ти њима не веруј, опасни су они?". "Ко, јел вукови?", питам, нема одговора. Попењем се, чардак празан, исти ко некад, шетам горе доле, нека језа ме хвата, жмарци, и наглас питам себе "шта оће овај, што ми уноси немир, што ме плаши да сад не смем да сиђем?". 

Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. Сваки човјек најприје добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си чувао добро вино до сада. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

 
 
 
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...