Одјек Чернобила и крсна сила

[JESSY]

Јелена Гулидова

Идемо ка Богу, али различитим путевима,

Кроз патњу углавном и бол,

А ја сам дошао кроз искушење

Оне страшне године...

Мајка се моја молила за мене,

И лик Богородице ме је сачувао

Само по њеним молитвама...

В. Љашкевич

 

 

Тема чернобилске трагедије ми је изузетно блиска, пошто је крај који се од 1986. године назива зоном Чернобила мој завичај. Морам да кажем да као деца догађај који се десио на Чернобилској нуклеарци нисмо доживљавали као трагедију. Добијали смо бесплатну храну у школи, сваке године смо ишли на опоравак, имали смо мноштво других олакшица, и тешко да смо могли да размишљамо о нечем лошем, а још мање смо били свесни праве суштине онога што се десило и могућих последица. Тек кад смо одрасли почели смо према овом догађају да се односимо озбиљније, да нешто читамо о томе, да слушамо очевице.

У нашим крајевима учестали су случајеви мутација код животиња, у шумама су се појавиле забрањене зоне у којима су се људи чак и без икаквих забрана плашили да беру печурке и шумске плодове... А кад смо на часовима белоруске књижевности учили стваралаштво Ивана Шамјакина, а посебно његово дело „Зла зора“ многи од нас су постали потпуно свесни чернобилске трагедије и схватили су да је то наш заједнички бол који ће се дотаћи и следећих нараштаја.

Међутим, ниједна књига и никакви истраживачи не могу да испричају о том времену боље од оних који су тада били на лицу места трагедије и који су најбоље осетили њене последице, а данас носе почасно звање „Ликвидатор хаварије на ЧАЦ“. На први поглед, то су обични људи који живе и раде као остали, али њихов подвиг је историјски подједнако значајан као подвиг војника који су пали у борби за време рата.

Један од њих је Владимир Љашкевич који сад ради у нашем манастиру. Често се дешава да радимо с неким у истом колективу, стичемо мишљење о њему на основу његових поступака и односа с колегама, чак ни не подозревајући да је морао да искуси оно што вероватно ми сами не бисмо могли да преживимо, а кад за то сазнамо, гледамо на човека другим очима, и чак понекад анализирамо свој однос према људима из околине.

 

[JESSY]

Чернобилска трагедија је постала једна од страница у Владимировој биографији оставивши неизбрисив траг у његовом сећању. Кад се то десило имао је нешто преко 20 година. Тада се већ вратио из војске и радио је у Минску на телевизији, а у опасну зону је отишао на позив војске, као многи војни обвезници.

„Кад се десила несрећа у ЧАЦ био сам на стваралачком службеном путу, — сећа се Владимир, — наша сниматељска група је радила на великом пројекту „Златни прстен Русије“, али никако нисмо могли да завршимо посао. Позив сам добио 26. априла увече. Имао сам сат времена да се спремим. Прво сам намеравао да кажем мајци да не отвара врата или да одговори да сам на службеном путу кад донесу позив, али ипак нисам то учинио. Свеједно би ме нашли... Тада су људе одводили право с посла.

Моја мама је имала јаку веру. Кад сам кренуо у зону Чернобила дала ми је крстић рекавши притом: „Помоћи ће ти.“ Иако сам био крштен, нисам много веровао у Бога и нисам носио крстић. Али да не бих на љутио маму примио сам њен благослов, крстић који ми је дала и носио сам га у џепу. Тада није било дозвољено да се носи око врата. Било је то време атеизма кад је било забрањено и говорити о Богу.

Три дана и три ноћи смо сви ми, који смо били позвани на вежбу, ишли на обуку у Минску, у микрорејону Степњак, а онда смо кренули у село Острогљади у Брагински рејон у Гомељској области — у најопаснију зону одакле су евакусиани људи и где су сви плодови, биљке, па чак и вода били заражени и представљали су опасност по здравље, па чак и по живот. ЧАЦ се налази на свега 27 километара од овог насељеног места.

[JESSY]

Кад смо стигли сместили смо се у поље у близини села и почели смо да градимо логор. Првог дана смо ноћили под отвореним небом, а после у шаторима. Служио сам у батаљону који је снабдевао војнике свим што је било потребно, у његовој бази је био магацин. Прво сам радио у књиговодству, касније сам одговарао за пријем одеће и њено издавање. Долазили су одреди за које је требало обезбедити одећу, постељину, средства за личну хигијену и тако даље. Долазили су на месец, два или три. Ја сам у овој зони провео пет месеци и двадесет три дана.

Неки нису могли да издрже живот у овој атмосфери и бежали су: одлазили су самовољно у шуму, а онда су се враћали кући. Поштено говорећи, и мени су долазиле такве мисли, и три пута сам самовољно одлазио кући, али сам се враћао. Сад је тешко рећи шта ме је натерало да се вратим. Вероватно само свест о томе да ће ме свеједно наћи и вратити, а можда и унутрашњи осећај дужности.“

Село Острогљади није било расељено кад су тамо били Владимир и његове колеге, али ништа осим фарме млека није радило. Сви локални производи су били заражени и било је опасно користити их на шта су војници били упозорени. Међутим, Владимир каже да многи војници нису обраћали пажњу на ово упозорење, чак су хватали живину и животиње у околини и сами кували храну. Било им је дозвољено да пију само воду која се довозила, такође су се допремале намирнице за војнике. Владимир се не памти да је за време његовог боравка тамо пала киша, али су му сећања на жегу на којој је било веома тешко радити, заувек остала у сећању. Облаци су растеривани специјалним уређајима како не би било кише која би могла да учини да радијација продре дубље у земљу.

„Прво ми је било некако необично без кише, — наставља Владимир, — од врелине ми је било суво у грло, осећао сам да ме пече, али се човек постепено навикава, смирава се, како сад могу да кажем. Тада нисам знао молитве, али сам носећи у џепу крстић који ми је мама дала с времена на време гледајући га говорио у себи: ‘Господе, спаси и помози.’ Таква је била моја молитва из дубине срца. И изгледа да ју је Господ примио. Нисам тада могао да се молим наглас, нико то не би разумео. Мислим да би ми се сигурно нешто десило тамо да није било крстића и мамине молитве, али је Господ био милостив према мени.

[JESSY]

После повратака из Острогљада наставио сам да радим на белоруској телевизији. О судбини овог села и његових становника више пута смо правили репортаже, ишли смо тамо са страним делегацијама. Последњи пут сам посетио Острогљади 1989. године. Село је било ограђено жицом, тамо више нема људи. Још 1986. године грађене су куће, а три године касније село је било мртво: све је уништено, зарасло у коров, у стању распада била је зграда клуба у којем смо гледали филмове... Од животиња су се могли видети само пси-луталице и дивље свиње. Једном речју, то је био мучан призор. Али ми је подједнако тешко падала свест о томе да ће можда проћи свега неколико година и чернобилска трагедија ће постати само део историје о којој ће следећи нараштаји моћи да сазнају само из књига и интернета, а она се на овај или онај начин дотакла свих, пошто њене последице не осећа само садашња генерација, већ ће их осетити и будућа.“

Заиста, последице хаварије у ЧАЦ су се дотакле многих, посебно оних који су радили на ликвидацији. То се пре свега одразило на њихово здравље. Већине Владимирових колега више нема у животу, многи су преминули неколико месеци након повратка из опасне зоне, а неки су остали инвалиди за читав живот. Безусловно, на здравље Владимировог брата Чернобил се такође одразио, али нема тако озбиљних последица као код многих од оних који су тада били у опасној зони. То је још једно упечатљиво сведочанство крсне силе, молитве и мајчинског благослова.

Владимир је 2009. године почео да ради у манастиру Свете Јелисавете. Прво је био на послушању на градилишту, а касније у Студију у име светог исповедника Јована Војника. Тренутно ради на сајту као мајстор за светло учествујући у снимању прилога који илуструју живот обитељи.

Као ликвидатр трагедије у ЧАЦ Владимир Љашкевич је добио награђен одговарајућом медаљом, добио је мноштво различитих олакшица од којих многе више не важе. Међутим, најлепшом наградом за све што је преживео сматра то што му је Господ пружио могућност да ради у манастиру.

[JESSY]

                                               

 

„Кренувши путем уцрквљења почео сам да се мењам, — каже он, — почео сам са више стрпљења да се односим према људима, да одлазим на поклоничка путовања, пошто она пружају лепо духовно искуство. Радећи овде никад нисам помислио да пређем на други посао. Чак ми се чини да бих, кад би се то десило, скренуо с правог пута и постао исти као што сам био. А не смем да будем онакав какав сам био, треба да се трудим да постанем бољи. А што је главно — управо овде сам постао свестан да је управо од оног крстића почео мој велики пут ка Христовој Цркви.“

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100110975.html