Разлика између дијалога и не-дијалога...Како и колико се разумемо?

[Mиљан Танић]

Pa dobro, podrazumeva se da je čovek ne može da bude isključiv i da je svestan mogućnosti da nije u pravu, odnosno mogućnosti i da jeste u pravu, a i da je istovremeno onaj drugi u pravu (to naravno zavisi od teme).

Ja iskreno mislim da u dijalogu (bratske) ljubavi zaista nije bitno ko je u pravu i da se ljudi prihvataju i sa diferencijama.

[Никола Ђоловић]

Pa dobro, podrazumeva se da je čovek ne može da bude isključiv i da je svestan mogućnosti da nije u pravu, odnosno mogućnosti i da jeste u pravu, a i da je istovremeno onaj drugi u pravu (to naravno zavisi od teme).

Ja iskreno mislim da u dijalogu (bratske) ljubavi zaista nije bitno ko je u pravu i da se ljudi prihvataju i sa diferencijama.

:bla: али је питање колико су неки свесни тог приступа...и жељни да га преточе у начин постојања...данас да се неко одрекне свог става зарад другог је теже неголи човеку да постане столпник :bla:

[Гост]

А зашто би се неко одрекао уоште свог става због другог?

[Mиљан Танић]

А зашто би се неко одрекао уоште свог става због другог?

Zato što je hrišćanin pozvan na to da se odrekne i sopstvenog spasenja zarad bližnjeg, a kamoli stava.

[Гост]

А како онда можеш да имаш дијалог са неким ако свој став одбациш? Тј. ако неко не покуша да сазна шта се иза њега крије и зашто? То му некако дође као прекид дијалога. Осим ако се неко гневи , па не вреди исправљати криве дрине.

[Mиљан Танић]

Nešto imam osećaj da nisi baš razumela šta smo pisali.

Ne govori se o odbacivanju stava po sebi, nego o prihvatanju ideje da možda nisi u pravu, preispitivanju sebe, stavljanja stvari u perspektivu - kao što rekoh - jedino merilo je Hristos, i ako to stoji u perspektivi i fokusu, jasno je da može doći samo do razumevanja, tako da u tom svetlu sami stavovi i razlika između njih nisu ni bitni, jer se razreše sami.

[Гост]

Аха, добро.  Него ми нешто на прву лопту није то преиспитивање и прихватање могућности да нисмо у праву није деловало као одрицање ЗАРАД другога.

[Mиљан Танић]

U krajnjoj liniji, zaista je nebitno da li je "zarad" ili "zbog", jer ne posmatramo zakonitostima ovog sveta, nego kroz Hrista.

[Гост]

Дође му на исто, али ово ће прерасти у очигледан пример не-дијалога, па да не кварим више тему ,лаку ноћ.

[Guest O.Ugrin]

Misolovka je divna, zar ne? - rece mis s' punim ustima sira

Mislim da treba spustiti polemiku na nivo obicnog razgovora koji vode dva coveka - dialog - oko profanih, naizgled nezanimljivih cinjenica. Ono sto ce opredeliti taj razgovor da postane leteti ili da ostane dialog koji svoj epilog zadobija u zakljucivanju neceg novog od strane obe strane tog dialoga, sto ujedno treba da bude i motiv istog, sve ostalo vodi prepucavanju i ubedjivanju, jeste otvorenost uma i elementarna pristojnost uvidjanja da argumenti za ili protiv vaseg misljenja ili teze nisu argumenti za ili protiv vase licnosti... dakle, ne treba biti lican u razgovoru ne bi li on i ostao takav posto sa unosenjem licnog unosi se u stvari borba dokazivanja cija je licnost dominantna dok su argumenti sekundarne bitnosti jer ih i sama bitka relativizuje svojim napadima alias odbranama sve do one tacke dok jedan ovan ne napusti mejgdan porazen, ili jer ce videti da ce biti porazen, ili se rasprava nije ni zahuhtala posto je jedna od strana shavatila da pristojan covek tu nema sta da trazi... sa obzirom da licna ubedjenost u nesto podrazumeva da nema potrebe za dokazivanjem iste kroz ubedjivanje drugoga vec je vise okrenuta ka razmeni argumenata radi nadogradjivanja sopstvenog stava ili obrazlagnja istog zainteresovanoj strani. Sve sto postojano cini velikim jeste upravo taj nedostatak parnicarske potrebe da se nekome/svakome dokaze ta postojanost cija velicina i izaziva neutvrdjene da atakuju ne bi li time sebi dokazali da mogu i da imaju nesto cega su i sami podsvesno svesni da nemaju - otuda i ta potreba za unosenjem licnog posto struktura samoobmanjivanja jeste zapravo samoodbrambeni proces u coveku koji se dalje projektuje na sve segmente njegovog drustvenog delovanja pa i najobicnijeg razgovora jer nesigurnost trazi cime ce se osigurati i nepostojanost nekog ko ce ga potvrditi, u odnosu na koga ce biti ocitan kao postojan upravo tim sukobom u razgovoru... tim licnim koje nestaje a ne zeli... - to je zapravo krik egzistencijalnog promasaja, recju izrazena tuga palog postojanja koje je ubedilo sebe da moze opstati, da moze preziveti... mada i samo zna da ne moze ali nema hrabrosti da prizna, da se trgne i pokajanjem zaokrene od sebe ka drugom i od samodokazivanja sebe drugom ka samonadilazenju sopstva prihvatanjem drugog, njegovih reci... njegovog dela. Sve u krajnjoj analizi ima isti koren i simptomaticne izraze sopstva koje svojom licnoscu ili individuumom kroz sve pore naseg drustveno-religioznog zivota proiciramo bojeci svojim bojama svet ili introiciramo cineci tim bojama dugu vlastitog iskustva te i spektar interesovanja biva sirok, razumevanje za drugog bitno a sam razgovor avantura usvajanja neceg stalno novog i dragocenog po neponovljivosti sagovornikovoj - vredno... ili ce ostati misolovka u kojoj ce se naci car grickanja sira, razlozi za dokazivanje istih, sustinski samoutehom nad utamnicenosti tela i duha koje ni jedan sir ne moze nadomestiti i koja se sa prvim batom koraka rasplinjava a demagog biva zatecen sopstvenom gluposcu shvativsi da je mogao pobeci da je samo malo manje slusao sebe i svoj hvalospev sira u nadmenoj teznji da ne prizna slabost i da poraz predstavi kao pobedu, promasaj kao pogodak... koraci ga ubedise u suprotno. Mada i da moze sve ispocetka verovatno bi sve isto ucinio jer duh ne menja spoljnji faktor vec unutrasnja odluka da da najbolje proucavajuci i korigujuci sebe na blagost prema drugima... a ne, insistiranje na menjanju sveta, kao racionalizacija vlastitog nemara, strogost prema istima ne bi li se sopstvena slabost tetosila u tom patoloskom negiranju koraka koji odzvanjaju svescu da zivi ali da ne moze preziveti, ne na taj nacin i ne naslonjen iskljucivo na sebe u obmani postojanosti i trajnosti.

Zato ono sto govorimo manje svedoci o nama od onoga sto cutimo kao i nase lazi sto nas bolje izrazavaju nego li nase istine... otud i tolika potreba za ubedjivanjem, religioznom ili idejnom demagogijom, svim lomacama ovog ili onog dialoga na kojima se spaljuju oni koji cuse tu tisinu, muk uplasenog stvora koji se tim napadima tesi, radi ideja kurazi i fanatizmom preporucuje odanim - svojom gluvocom bezbednim, stamenim... da, to cemo cuti ali... sta necemo? Koraci najavljuju... ISTINU.

''Ko ima usi da cuje...'' - rece Neko.

- Mislite o tome...

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - U.

[Никола Ђоловић]

Проблем речи јесте проблем личности. Сви ми комуницирамо. Међутим, проблем речи јесте у томе што се њихов садржај може двосмислено (авај, и тросмислено) интерпретирати. Некада човек то ради намерно а некада безазлено. Међутим, која год тематика била посреди, човек се може префригано сакрити иза својих речи држећи њихову вредност за беспоговорну истину. У овом 21 веку видим да је то највећи проблем у свим узрастима јер се човек изразито тешко одриче својих ставова. Штавише, због свог егоизма или незнања, његове речи као одјеци животних ставова постају догме. Човек свакој својој речи даје свети смисао. Зато и не жели да је промени, чак и ако то подразумева жртвовање многих недужних. Све то ствара једну круту односност. Има људи који јесу у прелести па не примају реч која јесте догма, а има и таквих људи који стојећи добро у догми остају крути по питању других ставова. Има људи који стоје у догми и траже своја регуларна права у неким техничким стварима а да опет буду изигнорисани од стране оних који немају дијалог а заузимају челне позиције. Као и многи други у другим друштвеним сферама. Али, то јесте проблем. Речи могу и флексибилно и пожртвовано да носе истину и Истинитог. Проблем је у носиоцу речи. Чак и елоквентан човек може да буде затворен за другог – али шта ће му онда речи када нема коме да их дарује? Или како каже Господ провокативно: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?“. Данас не постоји разумевање за другог. Нема дијалога. Нема слуха. Чак и у присуству другога, пријатеља, фамилије, послодавца или више инстанце, све постаје монолог на уштрб ближњега, типа: „Узми или остави!“. А човек који се дубоко усади у своје ставове, тешко да може касније да их се олако одрекне. Тако је у односу према људима, тако је у односу према Богу. Негде, ипак, треба стати јер се не може свака реч довести у питање. Постоји здрав разум који јасно показује где су границе и шта јесте сувише очигледно. То је та једноставност вере. А ето, и она измиче црквеној јерархији, од најмање до највеће, и воли да једнострано држи своја субјективна расуђивања за канонски објективна – авај, која год тематика била у питању. После толико година, дошао сам до стадијума да се збуним и затечем када неко од надлежних покаже топлог разумевања и предусретљивости за неки дијалог или проблем – толико сам навикао на ту монолошку безосећајност са друге стране. Одбијање таквог дијалога може да дође само од оних који одбијају да воле.

[Родољуб Лазић]

Pa ljudi poput Lazića i Đenovića, koji sve gledaju kroz pravila i slovo, teško da mogu da razumeju takav pristup životu. No, mislim da je zdravo podsećati sve nas da su takvi ljudi na kraju i Hrista razapeli (i iskreno sam ubeđen da bi pomenuta gospoda i njima slični isto to učinili danas). Zato treba na sopstvenom primeru pokazivati da čovek može da promeni mišljenje kad shvati da nije u pravu, da to nije ništa sramotno, da nije problem ne biti u pravu i to reći... ali eto...

Господине уредниче, по којој логици ова скандалозна увреда остаје, а мој одговор се брише?

Ако је оваква бестидна изјава допуштена, онда немам намеру да остајем на овом форуму.

[Solomon Kane]

Pa ljudi poput Lazića i Đenovića, koji sve gledaju kroz pravila i slovo, teško da mogu da razumeju takav pristup životu. No, mislim da je zdravo podsećati sve nas da su takvi ljudi na kraju i Hrista razapeli (i iskreno sam ubeđen da bi pomenuta gospoda i njima slični isto to učinili danas). Zato treba na sopstvenom primeru pokazivati da čovek može da promeni mišljenje kad shvati da nije u pravu, da to nije ništa sramotno, da nije problem ne biti u pravu i to reći... ali eto...

Господине уредниче, по којој логици ова скандалозна увреда остаје, а мој одговор се брише?

Ако је оваква бестидна изјава допуштена, онда немам намеру да остајем на овом форуму.

Биће регулисано...молим све вас да смањите постојеће тензије и разговор сведете у границе пристојног и подразумевајуће нормалног дијалога између људи који сматрају себе Хришћанима.

[Родољуб Лазић]

Како год... Што се мене тиче, ја свакако нећу са њим више комуницирати, а надам се да ће ми уредништво омогућити да останем на форуму, одн. да ће обрисати скандалозну изјаву г. Танића.

[Родољуб Лазић]

Биће регулисано...молим све вас да смањите постојеће тензије и разговор сведете у границе пристојног и подразумевајуће нормалног дијалога између људи који сматрају себе Хришћанима.

Дејане, колико дуго "регулишете"? Или је регулисано тако што је одлучено да речена скаредност, недостојна и биртије, не буде обрисана? Просто волео бих да знам шта на овом форуму могу да очекујем. Уколико се овакве изјаве толеришу, не видим зашто бих био члан овог форума.