Исидора Бјелица

[Djolo]

ЕВА НИЈЕ ВОЛЕЛА АДАМА

 

Изненада, почела сам да размишљам о Еви, и јави ми се једна мисао коју никад пре нисам нигде прочитала. Не знам одакле је дошла ове вреле мексичке вечери, можда из моје туге јер не можемо бит пар.

Ева заправо није била заљубљена у Адама, зато се цео концепт раја и распао.

Зато је посегнула за дрветом сазнања... Желела је сазнање, просветљење, смисао... А да јој је нагој срце лупало као мени, да се тресла на сваки Адамов додир, поглед, реч, не би је дрво уопште занимало. Могло је десет змија да јој препоручи дрво и његове тајне, било би јој свеједно... Да ли је Бог када је стварао прву жену и мушкарца заборавио да је за рај потребна заљубљеност, да блискост није довољна? Овако, Ева се заљубила у сазнање... Ева је желела да зна... То је проклетство палог света. Сваки наш интелектуални потицај претворио би се у измаглицу и ваздух само кад би наишао онај један прави који би изазвао буру наше биохемије... Потпуно је свеједно да ли смо доктори наука или педикирке. Патерн је исти... То проклетство нас је и кроз историју претворило у пасивног члана човечанства и морало је да прође толико хиљада година до елементарних слобода... Да, све због дрвета... А, заправо, све због недостатка заљубљености.

-          Знаш - рекла сам му драматично - схватила сам да Ева уопште није била заљубљена у Адама.

Погледао ме је упитно: одакле је сад дошла та мисао...

-          Зашто то мислиш?

-          Па да га је волела тако страсно, јако, да је била лудо заљубљена, то дрво... сазнања, то је уопште не би ни интересовало.

-          Занимљива теза, па да, рај је подразумевао вероватно један виши ниво љубави... Суптилније, узвишеније...

-          Нешто што није довољно да јој не пробуди страст према сазнању...

-          Хтедох да кажем као ти и ја...

-          Разумеш тај парадокс... Ева и њена интелектуална страст, њена жеља за гнозом је уништила човечанство, а онда у палом свету ми жене губимо ту страст пред мушкарцем... Мушкарцем кога смо због наше хистеричне и нереалне жеље да сазнамо одвеле у пакао палог света...

 

Исидора Бјелица, Сама, Лагуна 2015, 88 – 89.

[Djolo]

Заљубљени људи не верују у време и они мешају минут са вечношћу.

 

Исидора Бјелица, Сама, Лагуна 2015, 87.

[Djolo]

Сећам се свог трауматичног плакања негде између Женеве и Венеције. Имала сам само тринаест година. Мама је увек тврдила да сам имала нервни слом од дуге и заморне вожње колима, али ја сам заиста плакала зато што ћу да одрастем. Тврдила сам да ми је умрла лутка и ридала сам целу ноћ за детињством које је истекло из мене. Нисам хтела да одрастем. Тада сам се први пут сусрела са највећим људским болом, са жељом да ствари задржимо заувек...

 

Исидора Бјелица, Сама, Лагуна 2015, 29 – 30.

[Djolo]

''Кад год не послушамо своје срце, наш свет изгуби једну нијансу светлости''

 

Сањала сам да имам четрдесет пет година. Била сам витка и седела сам у плавој свиленој хаљини. Чудно је сањати себе за двадесет пет година... Тешко нам је да замислимо сопствене промене и старење. Али то сам била ја. Гледала сам у ту жену и знала да сам то ја.

            Да, ја гледам себе...

            Оклевала сам да било шта питам себе. Само смо се гледале. Онда видех да сам прикачена на неку инфузију. Била сам болесна, иако нисам тако изгледала. Била сам ведра, без бора, мирисала сам на пољско цвеће и смешила сам се сама себи...

-          Ти си болесна? – питала сам себе кроз двадесет пет година.

-          Да – рекла је она која сам је – ја сам неизлечиво болесна. Бар тако кажу...

-          То је прерано – рекла сам.

-          Ух, људи увек мисле да је прерано... И они са осамдесет пет мисле да је прерано, да је фер да добију још десет година...

-          Да, али ти си ја, то је прерано... Зашто се то десило? Зашто се болест деси? Зашто се деси најстрашнија болест?

Слегла је раменима она која сам ја.

-          Не знам, али знам да кад год не послушамо своје срце, наш свет изгуби једну нијансу светлости...

-          Чудно, шта то значи? Не разумем...

-          Па, једноставно, сваки дан ми доносимо одлуке... Да ли ћемо нешто урадити или не... Сваки дан. И сваки пут кад не послушамо своје срце него рацио, изгубимо један део спектра боја. На крају нестану све боје, а ми више и не чујемо своје срце...

-          Не чујемо своје срце?

-          Не, већина одраслих људи не зна више шта им срце говори, давно су га ућуткали верујући да поступају рационално, зрело, паметно...

-          О, мој Боже – рекла сам забринуто.

-          Да, тако је то, али нам то нико не каже, напротив, уче нас да будемо зрели, паметни, да калкулишемо, рачунамо, процењујемо... Мисли се да само будале и деца слушају своје срце. И онда светлост нестане...

Ужас је прошао мојим венама. То ми никад нико није рекао. Чак ни они силни паметни стари људи који су пролазили кроз књижевни салон мога деде.

-          Хоћеш да кажеш да смо сами одговорни за то што нам свет постаје мрачан, тужан и испуњен страшним догађајима?

-          Да, све је то последица паметних одлука – рекла је она која сам ја.

-          Сва туга је последица паметних одлука?

-          Да, управо тако, људи који никада нису чули своје срце немају проблема, али људи који имају велико, гласно, јако срце, а ућуткају га зарад паметних одлука... Они су у великом проблему... Они копне, они пате, они падају у депресију, они добију рак, они се питају зашто се цео свет уротио против њих, а не схватају да је то само последица њихових рационалних одлука...

Ћутала сам и гледала себе прикачену на инфузију.

-          Али ти не изгледаш тако... Не, ти изгледаш као неко ко слуша своје срце, ко ради и пише увек из срца. Увек...

-          Не, не увек, погрешила сам, хтела сам да будем разумна...

-          Када си хтела да будеш разумна?

-          А, више пута... Једном сам веровала да су одрасли у праву и да сам премлада да будем мајка, други пут сам веровала да могу да радим посао који сам мрзела, трећи пут... А да, сећам се, све је почело тако што нисам отишла у Мексико са мојим младим грофом...

Страшна врућина ме обли у сну...

-          Хоћеш да кажеш да зато сада имаш рак?

-          Па кад се сабере бар седам крупних одлука које су ућуткале моје срце, то је довољно за рак или мождани удар... – смејала се, она која је ја кикотала се некако језиво, као да је све ово игра, као да је цео живот игра коју не знамо како треба да играмо јер упутство нико нема.

-          Страх ме је – рекла сма њој која сам ја.

-          Знам, и мене је силно страх. Страх је исто тако последица паметних одлука. Ми мислимо да можемо да нешто паметно одлучимо, а једино што можемо у животу јесте да слушамо своје срце...

-          Хоћеш ли оздравити? – питала сам.

-          Хоћеш ли се ти разболети? – питала ме је уместо одговора. – Шта ће бити твоја оправдања да ућуткаваш своје срце кад знаш да си сва срце? Знаш, оно што неће да ти кажу јесте да, ма колико погрешна, одлука која слуша срце је исправна и, ма колико исправна, одлука која потиче из рација погрешна је. Ето. Да знаш. Неће то да кажу, гадови, крију... Крију зашто се руше наши светови и постају сиви и болни... Запамти, али молим те, запамти ово што нећеш чути нигде: сваки пут кад не послушамо своје срце, убрзавамо свој корак ка смрти!

 

Исидора Бјелица, Сама, Лагуна 2015, 66 – 68.

[Djolo]

Potresna ispovest Isidore Bjelice: "Želela bih još malo vremena sa svojom decom"

Mama dvoje dece, Vile i Lava, Isidora Bjelica, pisac, kolumnista i žena koja može mnogo da izdrži, ovih dana boravi u Skoplju na terapijama. Treći put uhvatila se u koštac sa kancerom, a nedavni post na društvenim mrežama potresao je njene prijatelje i publiku. Novinarka sajta Prva.rs ju je zamolila, ako ima snage, da nam kaže kakvi su dani ovog novembra. Imala je snage i odgovorila je...

 

- Sunce je, a hladno je. Danas je terapija... A sunce teško nalazi put do čoveka koji je u bolovima ali ja ga ipak osećam i radujem mu se i smeškam. Mnogo mi znači ljubav koju dobijam od mojih čitalaca i običnih ljudi, to je takva neverovatna podrška, energija, ljubav, da mi to bukvalno daje snagu. I ovde u Skoplju, kao i u Beogradu, čim me vide grle me, stežu ruke, mole se za mene, daju mi cveće, jabuke, ikonice...To je moja snaga, ta ogromna ljubav hiljada ljudi... Jer ljubav se mora zaslužiti. Ja sam blagoslovena sa ogromnom ljubavlju svih naroda na Balkanu kao i podrškom celokupne javnosti. To je moja snaga: da sam u relativno kratkom životu uspela da zaslužim tu ljubav. Eto, to je sunčan dan. 

Trenutno ste u Skoplju na terapijama. Ima li nekih novosti? 

- Nema. Teško je. Stisnem zube i trpim, šta ću? Ovo normalan čovek ne može ni da zamisli, da jedan život može da ima ovoliko tuge i bola... Trudim se da ne razmišljam to je jedini način da ne poludim... Znam da je hiljade ljudi koji prolaze isto kao i ja, i onda ćutim i trudim se da molitvom pokrijem misli... Ovo je stvarnost koju većina ljudi ne može ni da zamisli, ali paradoksalno, što je život teži, postajete svesniji i sveta oko sebe i svoje prolaznosti i toga koliko ste mali i sićušni. Ništa ne čisti um i srce kao patnja.

 

Čemu se ipak nasmejete svakog dana? 

- Rak je tuga, ogromna tuga, prema tome humor je način da se on otera. Trudim se da zadržim humor ma kako da je loše jer dok god mogu da se smejem, znači da sam živa i da ima nade.. Humor je, pored ljubavi, najdragocenija stvar na svetu ali istinski duhoviti ljudi su retki, oni su najveći blagoslov čovečanstva. Što je čovek gluplji, sebe ozbiljnije shvata. 

Rekli ste nedavno da je ovo zemlja u kojoj se od vas očekuje da bolujete u ilegali. Zašto je to tako? 

- Da, ovo je zemlja kolektivnog pijanstva i straha od bolesti i smrti. To je zato što smo odrođeni od Boga...Ovo je zemlja u kojoj su rijaliti programi postali naša stvarnost. Mi živimo kolektivnu amneziju stupidnosti. Dan počinje tim šta je rekla neka starleta, blogerka, krimos, ko je skinuo gaće, ko je koga pljunuo, udario... Ovo je gore od Sodome i Gomore. 

Što se tiče samih aktera rijalitija, Isidora kaže da nije problem u tome što su to loši ljudi jer su oni samo jadni ljudi. Veći je problem, tvrdi, to što je rijaliti kolektivno bogohuljenje na sve načine. 

- Stvarni život nema šansu prema ovoj režiranoj stvarnosti u kojoj svi postajemo deo ovog strašnog projekta falsifikovanog blasfemičnog sveta. U takvom poretku stvari, ljudi sa invaliditetom, rakom i drugim teškim bolestima, bolesna dečica, starci, svi oni ometaju to pijanstvo zaborava u kojima se bavimo silikonima, prostitucijom, nasiljem, u kojima patološke, neobrazovane ličnosti pričaju u kameru satima i postaju heroji nacije. Zašto bi se neko edukovao da pomogne teško oboleloj osobi, zašto bi učio kako se daje i prima ljubav, zašto bi se bavio svojom dušom kad to nije zabavno?

Čega se mi bojimo? 

- Statistika je jeziva. Sve je više obolelih a to se stavlja pod tepih, o tome se ćuti ali zato imamo savete šatorskih prostitutki, starleta, blogerki, slušamo njihov veltanšaung i smejemo se jer mislimo da smo bolji od njih. A istina je da je sve ovo što nam se dešava, sve zajedno za plakanje jer mi više ne živimo realni život - ljubav, milosrđe, saosećanje, porodica, Bog - to su kategorije od kojih se beži. Mi smo zarobljenici najcrnje imitacije života u kojima su protagonisti ljudi kojima treba stručna pomoć. 

Kada je rak u pitanju i saveti u vezi sa bolešću, Isi dorakaže da je potpuno pogrešno davati bilo kome bilo kakav savet. Suština je – vratiti se svom srcu. 

- U svojoj novoj knjizi „Sama“ kažem da je suština vratiti se svom srcu jer u našem srcu je živi Bog i za svakog čoveka postoji samo jedna istina. Ono što važi za nekog, ne važi i za drugog. Ljudi su agresivni sa savetima. Ako želimo nekom da pomognemo, pomolimo se za njega umesto da ga učimo šta da radi.

Izvor: http://bulevar.b92.net/intervju.php?yyyy=2015&mm=11&dd=06&nav_id=1059946

[JESSY]

Duboko verujem da je svačiji život u Božjim rukama.
U tom smislu morate razumeti i moju odluku da ukoliko
mi je ostalo malo, to malo proživim dostojanstveno i
estetično, kao čovek… To da li će svoje poslednje dane
provoditi na bazenu, u crkvi ili na hemioterapiji izbor
je svakog čoveka pojedinačno i niko nema prava da se
meša u to…
Moj život, moj izbor, moj put, moje odluke… Ja sam
pre svega beskrajno zahvalna Bogu što me ova užasna
stvar vratila u njegov zagrljaj. Što sam osetila milost i
radost kakvu dugo nisam osećala pre bolesti. Što mi je ovo
strašno iskušenje vratilo duševni mir i donelo osećanje
ljubavi kakvo nisam mogla ni da slutim… Nažalost, danas
razumem da je moralo da mi se desi nešto ovako strašno
da bih progledala, da bih se promenila, da bih naučila
najvažniji protokol na svetu, protokol ljubavi…
U potrazi za lekom ljudi nekada ne razumeju da zapravo
nije pobeda u tome da li ćete živeti još pet, dvadeset,
trideset godina posle dijagnostifikovanja neizlečive bolesti,
već kakvo je stanje vaše duše. Vreme ne postoji, svi
smo mi zapravo na korak od našeg samrtnog časa i ne
shvatamo ozbiljnost zadatka da radimo na našoj duši…

Što se čovek više menja, sve je svesniji svojih slabosti,
niskosti, gluposti…
Sav boravak na ovom svetu tiče se toga, šta će se desiti
sa vašom dušom i ljubavlju… Naša fizička pobeda nije
konačna bez te duhovne pobede… Svest o smrtnosti o
tome da ljudi umiru svakodnevno bez pokajanja i pripreme
uvodi nas u jednu potpuno novu sferu naše duhovne
budnosti…

 

"Спас"

[JESSY]

Naš privremeni boravak na ovoj planeti šansa je da
promenimo pre svega sami sebe, jer ako mi ne napravimo
taj korak, niko nam neće pomoći. Ono što je najveličanstvenije
u celom našem bivstvovanju dokle smo živi, dok
dišemo, možemo da se pokajemo, promenimo, naučimo
da volimo i opraštamo…
Neki od vas ste kao i ja, u limbu između života i smrti, i
vi shvatate koliko je sve to važno i koliko nemamo vremena.
Drugi su uljuljkani u triviju stvarnosti i ne razumeju
da smrt može doći i na spavanju, i u vožnji kola, vođenju
ljubavi, kikotu…

 

"Спас"

[JESSY]

Zanimljivo je da je nova duhovnost na čudesan način detabuizovala i predrasude i stereotip koji prati stotinama godina i samu duhovnost.

Naime, novi duhovni učitelji pokazali su koliko je i sam imidž spiritualnog programiran u određenim klišeima i koliko i kako i sama duhovnost robuje stereotipu, predrasudama i tabuima. Anita Morijani npr, poput Dolores Kenon, izgleda kao obična domaćica, a govori stvari dublje i jače nego oni koji svoju poziciju u duhovnosti brane serioznim imidžom, jakim institucijama i odsustvom humora.

Ona prosto kaže  odbijam da se ponašam i izgledam po stereotipu u koji upadnu mnogi duhovni učitelji jer naša slika o tome kako treba da se ponaša, govori i izgleda osoba okrenuta duhovnom danas je za mnoge spiritualne malograđane šokantno promenjena. Tu je izvanredna Gabriela Bernštajn koja opet izgleda kao zvezda "Sex i grada", a čija knjiga o detoksu suđenja objašnjava svu tugu onih koji koriste stvarnost i sajber svet da permanentno presuđuju drugima. Sadhguru, možda i najuticajniji duhovni guru sadašnjice, sa treće strane ponosno nosi svoj rolex da bi dodatno nervirao duhovne jezuite koji ne razumeju ontološki smisao skromnosti... Toni Robins, Bemtinho, svi oni na neki način svojim krajnje različitim i ekstravagantnim personalitijima uče nas kako smo sami u glavi od raznih destruktivnih stereotipa bili žrtve programa kako treba da izgleda i ponaša se osoba posvećena duhovnom.

Balkan je bio i ostao prestonica lakih osuda i teških tabua, ovde se etikete dele najbrže i najlakše, a ljudi se razvrstavaju po uvreženim sektorima podela  izgled, ideologija, politika, vera, nacija, seksualnost, novac,... ako uzmemo da je jedna veličanstvena Isidora Sekulić morala da odustane i od svoje ženstvenosti i senzibiliteta i stila pisanja da bi ugodila patrijarhalnoj predstavi umne žene, što se danas čudimo da je naša snobovska pseudointelektualna elita još u stereotipima 19. veka kad su duhovnost i intelektualnost u pitanju. Ovde se žene koje pišu još pravdaju što su žene, a usudile su se da pišu, a onaj vorholovski entertejment pristup koji Dipak Čopra genijalno koristi da bi stigao do što šireg auditorijuma ovde bi odmah bio okarakterisan kao estrada i komercijalizacija.

Pa ipak, svetski trendovi polako stižu i do nas uprkos hiljadugodišnjim destruktivnim programima osuda i podela. Istina, čini mi se da su komšije tu nešto opuštenije pa imamo primer briljantne Morane Mamić koja ujutru pokazuje svoj garderober, a popodne izbacuje zen misli koje su daleko iznad onoga šta naši akademici mogu da nam ponude. Uostalom, setimo se onih baraba koje su napale genijalnog Vladetu Jerotića da se, zaboga, previše pojavljuje na TVu i to ne radi "duhovan" čovek??!!! Zbog takvih ograničenih umova čije crnobele predstave o duhovnosti najčešće izazovu talase destrukcije smo tu gde smo. Zbog njihovih stalnih podela na mi i oni, zbog njihovih ubeđenja da su u stanju da procene šta je uzvišeno a šta nisko, šta moralno a šta amoralno.

Ali svako ima posao samo jedan da se bavi svojom svešću, jer ulaziti u igru prepucavanja, svađa, objašnjavanja znači pokrenuti novu lavinu bola i destrukcije. Onima koji su vam svojim predrasudama o tome kako treba da izgledate i da se ponašate proizveli bol nemojte uzvratiti, poželite im iscelenje, jer dok god sudimo i procenjujemo daleko smo od osvešćenosti... Jednom sve stigne na Balkan pa će i ovaj trend o tome da duhovan čovek nema jedan imidž  već da se prosvetljenost može skrivati u najrazličitijim pojavnostima.

 

https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Isidora-Bjelica-Balkan-mesto-lakih-osuda-i-teskih-tabua/456443