Kapitalizam: Povratak Slobode ili Put u Ropstvo

[Ronald]

Несам стручњак, ал' ми се то чини као неизводљиво или у најмању руку нешто за шта би било потребно много времена, које немамо. А кол'ко ми је познато, ефекат тога би био неупоредиво мањи од неких других мера које можемо да спроведемо (нпр. овај план), пре свега зато што не „загревамо“ сви исто што поменуто решење чини неправедним. Нема икаквог рационалног разлога да се настави са дозвољавањем и чак подстицањем овог дивљаштва компанија из индустрије фосилних горива и нуклеарне енергије.

Slazem se, ima dobrih resenja kod Wisona kako zastititi biljne i zivotinjske vrste, ali politicare to ne interesuje. Te kompanije su odvratne i moraju snositi posledice.

[Плутон]

Ti mislis da ne postoje odredjene ekonomske istine koje vaze u svim sistemima, na primer da se sa povecanjem cijena smanjuje potraznja, osim u odredjenim uslovima kao za proizvode cija potraznja neelasticna kao sto su lijekovi jer ljudi u tim uslovima reaguju na drugaciji nacin ali opet racionalno, zdravlje im je bitnije od cijene. Postoji dio ekonomije koji je nezavistan od politike i to je nesto sto bi smo mogli nazvati naukom za razliku od politicke ekonomije.

 

Па нормално, само сматрам да није потребно од тога правити идеологије. Ако је нешто доказано добро решило конкретан проблем, то је то, користићемо то решење где год може, ал' нема потребе да проповедамо то у идеолошком маниру и да све друге области живота управљамо ка решењу из те специфичне области.

[Ronald]

Па нормално, само сматрам да није потребно од тога правити идеологије. Ако је нешто доказано добро решило конкретан проблем, то је то, користићемо то решење где год може, ал' нема потребе да проповедамо то у идеолошком маниру и да све друге области живота управљамо ка решењу из те специфичне области.

To je ispravno razmisljanje Juan je lijepo rekao kako svemu voli da pridje iz svih mogucih uglova i da svako resenje konstantno provjerava, ali za takvo razmisljanje ideoloska ostrascenost treba ili da je krajnje minimizovana ili da je nema. Za to je potrebno mnogo godina razmisljanja jer se nije lako osloboditi zabluda.

[florenntina]

[florenntina]

A sada malo da utvrdimo znanje

 

Sta mislite da je preciznije reci, da zakon treba da stvara pravdu ili da sprecava nepravdu?

[florenntina]

KNJIGA I AUTOR

Kada recenzent želi da oda posebno priznanje nekoj knjizi, on joj proriče da će se čitati  i posle „sto godina”. Prvi put objavljen u vidu pamfleta, juna 1850., Zakon je star preko sto godina. A  pošto su njegove istine večne, čitaće se i kad prođe sledeći vek.
 
Frederik Bastija (1801-1850) je bio francuski ekonomista, državnik i pisac. Najviše je pisao u godinama koje su neposredno prethodile – ili sledile - Februarsku revoluciju 1848.godine. Bio je to period kada se Francuska ubrzano okretala totalnom socijalizmu. Kao predstavnik Zakonodavne skupštine, gospodin Bastija je proučavao i objašnjavao svaku socijalističku zabludu čim bi se pojavila i objašnjavao  kako se socijalizam mora neizbežno degenerisati u komunizam. No, većina njegovih sunarodnika odlučila je da ignoriše njegovu logiku.
 
Zakon je ,ovde, ponovo predstavljen zato što je danas u Americi prisutna ista situacija kao u Francuskoj 1848.godine. Iste socijalističko-komunističke ideje i planovi, koji su tada bili prihvaćeni u Francuskoj, danas kolaju Amerikom. Objašnjenja i argumenti koje je tada izložio gospodin Bastija - od rečI do reči - podjednako važe i danas. Njegove ideje zaslužuju da ih pažljivo saslušamo.

 
 

PREDGOVOR
 
Država je ona velika izmišljotina pomoću koje svako pokušava da živi na račun svakog drugog.
Frederik Bastija
 
 
Frederik Bastija (1801 - 1850) zauzima posebno mesto u srcima i svesti prijatelja slobode. Tu nema misterije koju trebarešavati. Ključ Bastijinog  apela je integritet  i elegancija njegove poruke. Njegovo pisanje pokazuje čistotu i promišljenu strast koje su retke u savremenom svetu. Uvek je pisao da ga razumeju, da ubedi, a ne da impresionira ili pomete.
 
Posredstvom priče, Bastija je svojim francuskim sunarodnicima spretno srušio  pogrešne predstave o ekonomiji. Kada nam, danas, u modernoj Americi, intelektualci i  političari i dalje govore da  nas slobodan ulaz inostranih proizvoda osiromašuje ili da destruktivni zemljotresi i uragani  dovode do prosperiteta, stvarajući potrebu za ponovnom izgradnjom, vidimo rezultate kulture koja ne zna za Frederika Bastiju.
 
Ali, misliti da je Bastija samo ekonomista znači ne ceniti ga dovoljno. Bastija je bio filozof zakona prvog ranga. Ono što ga je napravilo takvim je Zakon". Pišući, dok je Francuska bila zavođena lažnim obećanjima socijalizma, Bastija se bavio zakonom u klastičnom smislu; on svoj razum usmerava na otkrivanje principa društvene organizacije koja najbolje odgovara ljudskim bićima.
 
Počinje priznanjem da pojedinci moraju dejstvovati da bi se održavali u životu. Oni to čine delujući svojim sposobnostima na prirodni svet i transformišući njegove komponente u korisne proizvode. „Život, sposobnosti, proizvodnja - drugim rečima, individualnost, sloboda, svojina - to je čovek,” piše Bastija. A kako se nalaze u samoj srži ljudske prirode, oni „prethode svom ljudskom zakonodavstvu i pretpostavljeni su mu.” Isuviše malo ljudi shvata tu poentu. Zakonodavni pozitivizam, mišljenje da nema dobrog i lošeg pre donošenja zakonodavstva, nažalost, muči čak i neke zagovornike individualne slobode (utilitarističke potomke Bentama, na primer). Ali, Bastija nas podseća: „Život, sloboda i svojina ne postoje zato što su ljudi stvorili zakone. Naprotiv, činjenica da su život, sloboda i svojina  postojali ranije, upravo je i navela ljude da stvore zakone”.
 
Za Bastiju, zakon je odricanje. Složio se sa prijateljem koji je ista kao da je neprecizno reći da zakon treba da stvarapravdu. U stvari, zakon bi trebalo da sprečava nepravdu. „Pravda se postiže samo u odsustvu nepravde”. Ovo se nekim čitaocima može učiniti  dubiozno. No, ako razmislimo, možemo videti da je slobodno i pravedno društvo ono koje se javlja kao posledica izostanka nasilne intervencije protiv pojedinaca; njihovog ostavljanja na miru.
 
Svrha zakona je odbrana života, slobode i svojine. On je, kaže Bastija, „kolektivna organizacija individualnog prava na zakonitu odbranu”. Svaki pojedinac ima pravo da  brani svoj život, slobodu i svojinu. Za grupu pojedinaca se, stoga, može reći da ima „kolektivno pravo” da udruži resurse da se brani. „Stoga se princip kolektivnog prava - razlog njegovog postojanja, njegova legitimnost - zasniva na individualnom pravu. A zajednička snaga koja štiti ovo kolektivno pravo ne može, logično, imati nikakvu drugu svrhu niti zadatak od onog koji zastupa.” Ako je sama svrha zakona zaštita individualnih prava, onda se zakon ne može koristiti - bez kontradikcije -za ostvarivanje onoga što pojedinci nemaju pravo da rade. „Takvo  izopačenje sile bilo bi...suprotno našoj premisi.” Rezultat bi bio nezakonit zakon.
 
Društvo zasnovano na ispravnom konceptu zakona bilo bi uređeno i napredno. Ali, nažalost, neki će odabrati pljačku umesto proizvodnje, ako prva zahteva manje napora od druge. Ozbiljna opasnost javlja se kada  klasa ljudi koja stvara zakon (zakonodavstvo) pribegne pljački. Rezultat je, piše Bastija, „zakonita pljačka”. U početku, samo mala grupa zakonodavaca vrši legalnu pljačku. No, to može pokrenuti proces u kome se opljačkane klase bore da postanu deo izopačenosti zakona umesto da teže njegovom ukidanju. „Kao da je neophodno da, pre no što nastupi vladavina pravde, svako pretrpi okrutnu odmazdu - neki zbog toga što su loši, a neki zbog toga što ne razumeju stvari.”
 
Rezultat opšte legalne pljačke je moralni haos, upravo zato što su zakon i moral suprotstavljeni. „Kad zakon i moral  protivreče jedan drugom, građanin je suočen sa surovom alternativom: ili da izgubi osećaj za moral ili da izgubi poštovanje prema zakonu.” Bastija ističe da je, za mnoge ljude, sve ono što je zakonito i opravdano. Zato zapadaju u konfuziju.I konflikt.
 
Sve dok priznajemo da se zakon može odvratiti od svog pravog cilja - da može da narušava svojinu umesto da je štiti, svako će želeti da učestvuje u izradi zakona, bilo da bi se zaštitio od pljačke ili da bi ga iskoristio zarad  pljačke. Politička pitanja će uvek biti  štetna, dominantna i zaokupljaće sve živo. Biće  tuče na vratima Zakonodavne palate, a ni borba unutar nje neće biti manje žestoka.
Zvuči poznato?
 
Bastija  - pored želje za plenom -  nalazi još jedan motiv koji stoji iza legalne pljačke: „Lažnu filantropiju”.  Opet, on vidi protivurečnost. Ako filantropija nije dobrovoljna, ona uništava slobodu i pravdu. Zakon ne može dati ništa što prvo nije uzeto njegovom vlasniku. On tu analizu primenjuje na sve vrste vladinih intervencija, od carina do, takozvanog, javnog obrazovanja.
 
Bastijine reči su sveže kao da su danas napisane. On objašnjava da leganu pljačku možemo prepoznati ako potražimo zakone koji dozvoljavaju da se svojina jednog lica da nekom drugom. Takve zakone treba ukinuti „bez odlaganja”. Ali , upozorava on,  „osoba koja profitira od ovog zakona će se gorko žaliti, braneći svoja stečena prava,”svoja ovlašćenja. Bastijin savet je direktan: „Ne slušajte ovu sofistiku uticajnih krugova. Prihvatanje ovih argumenata ugradiće legalnu pljačku u celokupan sistem. U stvari, to se već dogodilo. Obmana današnjice je pokušaj da se svako obogati na račun svakog drugog.”
 
Globalni stav koji je pozadina izopačenja zakona, piše Bastija, smatra čoveka pasivnim entitetom, kome nedostaje sopstveni pokretač i koji čeka ruku i plan mudrog zakonodavca. On citira Rusoa: „Zakonodavac je mehaničar koji pronalazi  mašinu”. Sen-Žista: „Zakonodavac naređuje budućnosti. Na njemu je da hoće dobro čovečanstvu. Na njemu je da ljude napravi onim što on hoće da budu.” I, poput brijača oštrog, Robespjera: „Funkcija vlasti je da usmerava fizičke i moralne snage nacije prema cilju zbog kojeg je i stvorena politička zajednica.”
 
Bastija ponavlja osudu „čoveka sistema”  Adama Smita, koji vidi ljude kao proste pione koje treba pomerati po šahovskoj tabli. Da bi ostvario svoje ciljeve, zakonodavac mora suzbiti ljudske razlike jer one remete plan. Nametnuta pokornost (ima li kakve druge?) je pravilo dana. Bastija,u tom smislu, citira nekoliko pisaca, a onda odgovara:
 
„Oh, uzvišeni pisci! Molim vas, setite se ponekad da su ta glina, taj pesak i to stajsko đubrivo, kojima tako proizvoljno raspolažete, ljudi! Oni su vam ravni! Oni su inteligentna i slobodna ljudska bića poput vas! Kao i vi, i oni su od Boga dobili sposobnost da uočavaju, da planiraju unapred, da misle i da sami prosuđuju!”
Posle citiranja nekoliko pisaca koji su toliko spremni da se posvete ponovnom izmišljanju ljudi, Bastija više ne može da kontroliše svoj užas: „Ah, vi bedna stvorenja! Vi, koji mislite da ste tako veliki! Vi, koji prosuđujete da je čovečanstvo tako malo! Vi, koji želite sve da reformišete!  Zašto ne reformišete sebe same? Taj zadatak bio bi sasvim dovoljan.”
 
Bastija ne može da dozvoli ni neograničenoj demokratiji da umakne njegovom domašaju. Sa uobičajenom elegancijom, zadire pravo u srž problema. Demokrata pozdravlja narodnu mudrost. Iz čega se ta mudrost sastoji? Iz sposobnosti da izaberu svemoćne zakonodavce - i to je sve. „Ljudi, koji su za vreme izbora bili tako mudri, tako oralni i tako savršeni, sada nemaju nikakvih sklonosti; ili, ako ih imaju, to su sklonosti koje vuku dole, u degradaciju... ako su ljudi onako nesposobni, onako nemoralni i onako neuki kako to ističu političari, zašto se onda pravo glasa tih istih ljudi brani sa takvim ostrašćenim insistiranjem?” I „ako su prirodne sklonosti čovečanstva toliko rđave da nije bezbedno dozvoliti ljudima da budu slobodni, kako to da su sklonosti tih organizatora uvek pozitivne?”
 
Bastija završava svoju knjigu  prodornim pozivom na slobodu i odbacivanjem svih predloga da se ljudima nametne neprirodno društveno uređenje. On preklinje sve „zakonodavce i dobročinitelje [neka] odbace sve sisteme i probaju slobodu.”
 
Godinama posle prvog objavljivanja Zakona, malo toga napisanog u tradiciji klastičnog liberalizma, može se približiti njegovoj čistoći, snazi, njegovom skoro poetskom kvalitetu. Avaj, daleko od toga  da je svet  naučio lekcije Zakona. Bastiju bi ražalostilo u šta se Amerika pretvorila. Upozorio nas je. Identifikovao je principe neophodne za pravo ljudsko društvo i učinio ih pristupačnim svima. U borbi za okončanje legalizovane pljačke etatizma i odbranu individualne slobode, šta se još moglo tražiti od jednog čoveka?
 
 
Novembar, 1995.god.                                           Šeldon  Ričmen

 

Nastavak tj. sam Zakon mozete pronaci ovde http://www.slobodaiprosperitet.tv/node/555

[Плутон]

Решење је у самоуправној заједници.

 

Извор

[florenntina]

Tako nesto covek moze da kaze samo ako se sali, sto je nadam se tvoj slucaj.

 

U protivnom, ili je naivan i/ili mlad ili pak jako jako zao. 

[florenntina]

Jako lep i koristan opis mehanizma funkcionisanja drzave tj. vlasti. Ovde prenosim samo jedan odlomak a celi tekst, ako vas zanima, mozete procitati na http://www.slobodaiprosperitet.tv/node/552 

 

Kako država opstaje

 
Kada se država uspostavi, glavni problem vladajuće grupe ili “kaste” postaje kako da očuva svoju vlast.[7] Iako je sila njihov modus operandi, njihov osnovni i dugoročni problem je ideološki. Jer, da bi se održala, svaka vlast (a ne samo “demokratska” vlast) mora imati podršku većine svojih podanika. Ova podrška, to treba podvući, ne mora da bude aktivna. Dovoljno je da bude pasivno prihvatanje, kao da je to nepromenljivi zakon prirode. Ali podrške u smislu nekog oblika prihvatanja mora biti. U suprotnom, manjina državnih vladara biće pre ili kasnije nadjačana aktivnim otporom većine. Pošto je svakodnevno praktikovanje otimanja zavisno od postojanja viška proizvoda, proizilazi da klasa od koje se država sastoji – birokratija (i plemstvo) – mora biti prilično malobrojna manjina u zemlji. Oni naravno mogu da kupe saveznike među uticajnim grupama stanovništva. Stoga je glavni zadatak vladara da osiguraju da ih većina građana aktivno ili pasivno prihvata. [8] ,[9]
 
Jedan od načina da se obezbedi podrška je stvaranje stečenog ekonomskog interesa. Kralj ne može da vlada sam. On mora da ima poprilično brojnu grupu lojalnih sledbenika koji uživaju udobnosti vladanja, kao što su pripadnici državnog aparata, državna birokratija ili plemstvo.[10] Ali ovo još uvek obezbeđuje samo manjinu vernih sledbenika. Čak i neizbežno kupovanje podrške subvencijama i drugim privilegijama još uvek ne obezbeđuje podršku većine. Za ovu ključnu podršku, većina se ideologijom mora pridobiti i ubediti da je njihova vlast dobra, mudra i u najmanju ruku neizbežna, a svakako bolja od bilo koje zamislive alternative. Širenje ove ideologije među ljudima je najvažniji društveni zadatak “intelektualaca”. Mase (ljudi) ne stvaraju svoje sopstvene ideje, niti ih promišljaju samostalno. Ljudi pasivno prihvataju ideje koje usvoje i propagiraju intelektualci. Prema tome, intelektualci “oblikuju javno mnenje” u društvu. A pošto je upravo oblikovanje javnog mnenja ono što državi očajnički treba, razlozi vekovnog savezništva između države i intelektualaca postaju sasvim jasni.
 
Očigledno je da su državi potrebni intelektualci. Nije baš toliko očigledno zašto je intelektualcima potrebna država. Jednostavno rečeno, prihodi intelektualca na slobodnom tržištu nikad nisu previše sigurni. To je stoga što intelektualac tada zavisi od ukusa i izbora njegovih sugrađana, a upravo je karakteristično da su ljudi uglavnom malo zainteresovani za intelektualno. Država je, za razliku od tržišta, voljna da intelektualcima ponudi sigurno i stalno mesto u državnom aparatu sa kojim ide i siguran prihod, beneficije i prestižni status. Intelektualci će biti izdašno nagrađeni za vrlo važnu funkciju koju obavljaju za državne vladaoce. I oni sami (intelektualci) sada postaju deo te grupe.[11]
 
Savez između države i intelektualaca bio je svojevremeno otvoreno demonstriran žarkom željom profesora Berlinskog univerziteta da budu “intelektualna telesna straža kuće Hoencolern”. A u naše vreme, zapazimo interesantan komentar eminentnog marksiste u vezi kritičke studije orijentalnog despotizma profesora Vitfogela: “Civilizacija koju profesor Vitfogel tako oštro napada bila je kadra da na državne funkcije postavlja pesnike i naučnike”.[12] Od bezbrojnih primera, pomenimo skorašnji razvoj “nauke” o strategiji, u službi glavne mašinerije sile vlasti – vojske.[13] Još jedan primer je visoko cenjena institucija zvaničnog ili “dvorskog” istoričara, čiji je zadatak da dokumentuje gledišta vladara na ono što on radi ili ono što su njegovi preci uradili.[14]
 
Država i njeni intelektualci na mnogo različitih načina navode svoje podanike da podrže državnu vlast. Ipak, različite tvrdnje koje pritom iznose bi se mogle sažeto izneti na sledeći način: (a) vladari države su veliki i mudri ljudi (oni “vladaju po božanskom pravu”, oni su “plemeniti ljudi”, oni su “veliki naučnici”), mnogo veći i mudriji nego dobri ali ipak prosti podanici, i (b) vladavina sadašnje vlasti je neizbežna, apsolutno neophodna i mnogo, mnogo bolja nego neopisivo zlo koje bi moglo nastupiti po njihovom uklanjanju. Savez između crkve i države je jedan od najstarijih i najdelotvornijih ideoloških metoda. Vladar je ili bio poslat od Boga ili kao u slučaju mnogih orijentalnih despotija, bio sam Bog. Stoga bi svaki otpor njegovoj vladavini bio svetogrđe. Državno sveštenstvo obavljalo je osnovnu funkciju intelektualaca, obezbeđenje široke podrške, pa čak i obožavanje vladara.[15]
 
Još jedan uspešan metod bio je uterivanje straha od drugačijih sistema vladanja ili od odsustva vladanja. Sadašnji vladari, kaže priča, obezbeđuju građanima nešto što je izuzetno važno, uslugu za koju bi trebalo da su bezgranično zahvalni - zaštitu od razbojništva i pljačke. Naravno, da bi obezbedila sopstveni monopol na otimanje, država se zaista trudi da privatni (ne-državni) kriminal svede na minimum. Država uvek ljubomorno brani svoj zabran. Država je, posebno u poslednjih nekoliko stoleća, posebno uspešno izazivala strah od vladara drugih država. Kako je površina Zemlje isparcelisana između pojedinih država, jedna od osnovnih doktrina države je da se identifikuje sa teritorijom na kojoj vlada. A pošto ljudi uglavnom vole svoju domovinu, izjednačavanje zemlje i stanovnika sa državom je način da država iskoristi prirodni patriotizam ljudi. Ako je “Valdavija” napala “Ruritaniju”, prvi zadatak države i njenih intelektualaca je da ubede narod Ruritanije da su zapravo oni napadnuti a ne samo vladajuća kasta. Na ovaj način, rat između vladara postao je rat između naroda, gde i jedan i drugi narod brani svoje vladare u pogrešnom ubeđenju da se vladari bore da zaštitenjih. Ovaj metod, “nacionalizam”, vrlo je uspešan u zapadnoj civilizaciji u poslednjih nekoliko stoleća. Ne tako davno, mase podanika smatrale su ratove između različitih aristokratskih grupa potpuno irelevantnim.
 
Država je kroz vekove koristila mnoga suptilna ideološka oružja. Jedno odlično oružje je tradicija. Što se duže održala vlast države, to je ovo oružje bilo jače. Tada su iza dinastije X ili države Y stajali vekovi tradicije.[16] Poštovanje sopstvenih predaka tada postaje osnova za poštovanje starih vladara države. Najveća opasnost za državu je kritika nezavisnog intelektualca. I nema boljeg načina da se ućutka takva kritika nego da se napadne svaki usamljeni glas, svaki disident, kao prostak koji ne poštuje mudrost predaka. Drugi snažan ideološki pristup je omalovažavanje pojedinca i veličanje kolektiviteta društva. Pošto svaka vlast zavisi od podrške većine, ideološka opasnost za tu vlast može nastati samo kada jedan pojedinac ili nekoliko pojedinaca samostalno razmišljaju. Svaka nova ideja, pogotovo svaka novakritička ideja mora nastati kao manjinsko mišljenje, i to jedne u početku vrlo malobrojne grupe. Zato država mora da uništi ovo mišljenje vrlo rano, ismevajući svaki pogled koji odstupa od stavova mase. Saveti kao “slušaj svoju braću” ili “živi u skladu sa društvom” su ideološko oružje za slamanje individualnog nezavisnog mišljenja.[17] Na taj način sprečava se da masa ikada spozna da carevo novo odelo u stvari uopšte ne postoji.[18] Takođe je važno da se vladavina države podanicima čini neizbežnom. Čak i kada je omražena biće pasivno trpljena kao u izreci o neizbežnosti umiranja i poreza. Jedan metod je da se propagira istorijski determinizam nasuprot slobodnoj volji pojedinca. Priča ide otprilike ovako: Nad nama vlada dinastija X, zato što su neumoljivi zakoni istorije (ili božanska volja, ili apsolut, ili materijalne proizvodne snage) tako odredili i jadni pojedinci ne mogu ništa da urade da promene neizbežno. Takođe je važno da država u svojim podanicima izazove averziju prema istorijskim “teorijama zavere”. To je zbog toga što potraga za “zaverama” predstavlja potragu za motivima i pripisivanje odgovornosti za učinjena zlodela. Ako pak tiraniju koju sprovodi država ili potkupljivost ili osvajački rat nisu izazvali vladari te države nego misteriozne i tajanstvene “sile društva” ili nesavršenost našeg sveta ili ako smo na neki način svi odgovorni (“svi smo mi ubice” glasi jedan slogan), onda nema smisla da ljudi budu ozlojeđeni ili da se pobune protiv takvih zlodela. Štaviše, napadanje “teorija zavere” ima za cilj da podanici lakše poveruju u razloge “opšteg dobra” koje država uvek navodi kada objašnjava svoje nasilne postupke. “Teorije zavere” destabilišu sistem jer izazivaju sumnju u državnu ideološku propagandu.
 
Još jedan oprobani metod za potčinjavanje podanika državnoj volji je izazivanje osećaja krivice. Svako povećanje privatnog komfora napada se kao “nerazumna pohlepa”, “materijalizam” ili “prekomerno bogatstvo”, profitabilno poslovanje kao “eksploatacija” ili “zelenašenje”, obostrano korisna razmena kao “sebičnost” i nekako se uvek izvuče zaključak da više dobara mora da se prenese iz privatnog u “javni sektor”. Tako izazvani osećaj krivice priprema javnost da se upravo to i uradi. Jer, dok se individue optužuju za “sebičnu pohlepu”, to što državni vladari ne učestvuju u dobrovoljnoj razmeni na tržištu treba da pokaže njihovu posvećenost višim i plemenitijim ciljevima – kao da je parazitsko otimanje moralnije i lepše nego miroljubiv, produktivan rad i dobrovoljna razmena.
 
U današnje vreme sekularizma, božanskom pravu države dodato je pozivanje na novo božanstvo – nauku. Sada se vladavina države proklamuje kao ultranaučna, što znači da eksperti sve planiraju. Ali, iako se “razum” spominje mnogo češće nego u prethodnim stolećima, ovo nije pravi razum - razum pojedinca i korišćenje njegove slobodne volje. Još uvek je kolektivistički i deterministički, još podrazumeva sveopštu masovnost i prisilnu manipulaciju pasivnih podanika od strane njihovih vladalaca.
 
Sve veće korišćenje naučnog žargona omogućilo je da državni intelektualci nastave da šire kvazi-naučnu apologiju državne vlasti kakvu bi javnost otvoreno ismejala u neko jednostavnije vreme. Lopov koji bi pokušao da svoju pljačku opravda govoreći da je u stvari pomogao svojim žrtvama tako što će njegovo trošenje da poveća poslovnu aktivnost u trgovačkoj delatnosti malo koga bi ubedio. Ali kada se ova teorija zaodene u kejnzijanske jednačine i impresivno pozivanje na “efekat multiplikatora”, na žalost deluje ubedljivije. I tako se napad na zdrav razum nastavlja na način koji odgovara duhu vremena.
 
Budući da je ideološka podrška od životne važnosti, država mora neprestano da ubeđuje javnost u svoj “legitimitet”, to jest da pokaže da se njene aktivnosti razlikuju od aktivnosti običnih razbojnika. Nije slučajno to što država ne odustaje od svog napada na zdrav razum jer, kao što to Menken slikovito kaže
 
Prosečan čovek, sa svim svojim nedostacima, bar sasvim jasno vidi da je vlast nešto što je izvan njega i izvan običnih ljudi oko njega – da je vlast zasebna, nezavisna i neprijateljska moć, samo delimično pod njegovom kontrolom i istovremeno sposobna da mu nanese veliku štetu. Da li je sasvim bez značaja to što se krađa od vlasti svuda smatra manjim zločinom nego krađa od pojedinca ili čak i od preduzeća? … Mislim da je iza svega toga duboko osećanje temeljne suprotstavljenosti vlasti i ljudi nad kojima vlada. Državnu vlast ljudi ne vide kao grupu građana izabranu da brine o zajedničkim poslovima za svo stanovništvo, već kao odvojeno i nezavisno preduzeće, uglavnom zauzeto iskorišćavanjem stanovništva u korist svojih članova. …  Kada je opljačkan građanin, od poštenog čoveka oteti su rezultati njegovog truda i štednje. Kada je opljačkana državna vlast, najgore što može da se dogodi je da neke hulje i nitkovi imaju manje para da troše nego što su imali pre toga. Niko i nikada ne pomišlja da su oni zaradili taj novac. To niko normalan ne bi pomislio.[19]

[Плутон]

Да није државе ви, капиталисти, не бисте имали ИНТЕРНЕТ и не бисте могли да делите те ваше клипове и памфлете!

 

А онај ваш Епл што га узимате као пример за предузетништво постоји највише захваљујући држави!

http://ineteconomics.org/ideas-papers/blog/what-the-steve-jobs-movie-wont-tell-you-about-apples-success

[RYLAH]

Да није државе ви, капиталисти, не бисте имали ИНТЕРНЕТ и не бисте могли да делите те ваше клипове и памфлете!   А онај ваш Епл што га узимате као пример за предузетништво постоји највише захваљујући држави!

 

Не разумеш... Да све то није направила држава, приватник би правио боље и лепше Интернете, као и боље и лепше Ајфоне! И веће. И ефикасније, наравно.

[RYLAH]

[Juanito]

као и боље и лепше Ајфоне! И веће.

 

Заправо мање или барем тање. За разлику од неких других ствари, код ајфона је тање боље.

[Плутон]

Заправо мање или барем тање. За разлику од неких других ствари, код ајфона је тање боље.

 

Тање, ал' веће.

 

http://www.konstantinfo.com/blog/everything-you-want-to-know-about-iphone-6-and-iphone-6-plus/

[Плутон]

Профит је мера свих ствари тј. људи.