По зову душе - Интервју с ђаконом храма Свете Тројице у Торонту Борисом Бахваловом

[JESSY]

У августу-септембру ове године у нашем манастиру је служио ђакон Борис Бахвалов, који је допутовао из Канаде, где заједно с породицом живи већ 11 година. Отац Борис се 2004. године из Белорусије преселио у канадски Торонто и служи тамо у храму Свете Тројице, али сад сања о томе да се врати у домовину и да служи овде. Душа-хришћанка жуди за родним пенатима... Недуго пре његовог одласка поразговарали смо с њим о парохији у којој служи и о Православљу у Канади.

Оче Борисе, молимо Вас да испричате нешто о томе како сте се преселили у Канаду и какви су били први дани Вашег боравка у њој.

Кад сам отишао тамо још нисам био ђакон. Разлог за пресељење је био баналан — желео сам да променим живот набоље, да видим како је у иностранству. На свету нема много земаља које званично примају професионалне емигранте: Канада, Нови Зеланд и Аустралија. Тако сам одлучио да поднесем документа за имиграцију канадској амбасади, прошао сам све фазе имиграционог поступка и отпутовао сам у Торонто.

Одмах сам се преселио тамо сâм, становао сам код друга. Он ме је дочекао на аеродрому, а кад смо стигли кући, извео ме је на балкон, показао Си-Ен Тауер (највишу кулу у Торонту) и рекао: „Ево, гледај, то је иностранство.“ А ја гледам с балкона: крај у којем живе Индуси је врло прљав, ништа на мене не оставља неки утисак, чак ни не осећам да сам у неком посебном „иностранству“.

Наравно, одмах сам се суочио с пробломом број један за имигранте који долазе у Канаду: како да добијем први посао. Све компаније одмах траже радно искуство у Канади, а одакле оно човеку ако је живео и радио у другој земљи? У Минску сам завршио БДУИР и магистрирао сам у пословној школи Белоруског државног универзитета. Знао сам енглески језик, али не толико добро да бих тамо могао да живим и да радим. Пола године сам тражио радно место, а онда сам почео да радим скоро у струци: као аналитичар у телекомуникационој компанији. Годину дана касније нашао сам други посао, затим трећи... Није ми било лако.

Оно што је у Канади лепо јесте природа, коју држава добро чува, — човек не може да посече дрво без дозволе. Живописна су језера, обала два океана, зечеви, ракуни, веверице које слободно трчкарају по улицама...

После се преселила моја породица. Прво смо изнајмљивали стан у Торонту, а касније смо га купили на кредит. Тамо је то реално ако обоје супружника раде, каматна стопа сад износи свега 1–2% годишње. У кући у којој живимо налазе се базен, теретана, библиотека, занатска радионица, играоница с играчкама за децу, односно, с тачке гледишта свакогдневног живота све је осмишљено и згодно. Све је учињено како би човекове „потребе“ биле задовољене. Али временом схваташ да комфор и изобиље ни из далека нису главна ствар.

[JESSY]

А како сте постали ђакон?

Нисам конкретно размишљао о томе. Мислим да човек у иностранству без Цркве једноставно не може да опстане. Од првих дана нашег боравка у Канади били смо у храму. Увек се са захвалношћу и молитвено сећамо клирика Минске епархије протојереја Олега Шуљгина и сад већ покојног протојереја Анатолија Коваљова, који су нама духовно руководили у Минску пре одласка. Крајем 2006. године постали смо парохијани храма Свете Тројице у Торонту Руске Заграничне Цркве.

Прво сам читао Шестопсалмије и Апостол, био сам постављен за чтеца. После неколико година старешина нашег храма отац Владимир Маљченко ми је рекао да је дошло време да послужим Богу. И на храмовну славу, празник Свете Тројице 2012. године за ђакона ме је рукоположио Монреалски и Канадски архиепископ Гаврило.

Испричајте нам нешто о парохији храма Свете Тројице у којем Ви служите.

С љубављу и трепетом се односимо према нашој парохији, као према породици. Захваљујући труду нашег настојатеља протојереја Владимира Маљченка парохија расте и гради се, сматра се највећом у руској дијаспори. Састав парохијана је разнородан. Овде можете срести потомке беле емиграције, људи који су отишли у Канаду за време Другог светског рата, и наравно, већина наших парохијана је дошла из бившег СССР-а. Имамо много породица с неколико деце, ради црквено-парохијска школа коју похађа преко 300 деце.

Отац Владимир веома воли Русију. Сваке године води у њу ходочаснике, укључујући и децу. Врло често кад види ученика у фармеркама, указује му на то, говорећи: „Овде није Канада, овде је Русија.“

Молимо се за мир у Украјини, молимо се за братску Србију (имамо много парохијана из бивше Југославије). Пружали смо материјалну помоћ Доњецкој епархији и манастирима у Светој земљи, прикупљамо средства за нашу Џорданвилску богословију, организујемо добротворне базаре.

Имамо и омладински богословски кружок којим координира отац Вјачеслав Давиденко. Тамо момци и девојке читају духовну литературу, држе предавања, упознају се, организују пикнике, спортске и празничне манифестације. Код нас се служи само на црквенословенском језику, календар није промењен, док су многи православни храмови и заједнице у Канади и САД-у прешли на нови календар.

А како је изванредно наше сестринство! Колико празника су организовале сестре које се бесплатно труде на добробит парохије! О нашој парохији човек може да прича у бескрај...

[JESSY]

Колико је популарно Православље у Канади? Какав је однос представника других конфесија према њему?

 

Православном човеку тамо није лако. Не, не у смислу свакодневице... Јувенална јустиција, сексуално образовање у школама... Из године у годину је све теже васпитавати и гајити децу у традицији Руске Православне Цркве, рођеног духа и рођене културе. Многи да би заштитили своју децу од овог утицаја, школују код куће, али је то свеједно полумера, зато што у породици могу да се сачувају неки принципи, али деца општећи с људима ван породице, усвајају менталитет и културу других нација, и то продире у њихову свест и душу.

За многе савремене Канађане Православље је незгодна и несхватљива религија: дуга богослужења, субота увече је заузета, вишедневни постови, самоограничавање у храни, у разоноди.

Али уједно имамо и такозване конверте (од енглеског converts) — оне који су прешли у Православље из других конфесија. У парохији има неколико „чистокрвних“ Канађана који не само да су прешли у Православље, него уче и руски језик, воле руску културу и историју. Како је, на пример, радосно видети нашег Марка, Шкотланђанина пореклом, како пева напамет „Вјерују“ и „Оче наш“.

Једном сам чак водио екскурзију у храму за католичку омладину. Причао сам им о специфичности постова, о томе зашто наш храм изгледа овако, а њихов другачије. Морам рећи да код њих постоји интересовање за Православље.

[JESSY]

А да ли има неких посебних православних светиња у Канади, места која би била занимљива православном ходочаснику?

 

У Торонту је живела и сахрањена је рођена сестра императора, цара-мученика Николаја II, Олга Александровна.

Главна светиња је икона Мајке Божије „Курска-Коренаја“ — Одигитрија руске дијаспоре. То је она икона покрај које је био исцељен преподобни Серафим Саровски. Она се налази у Њујорку у саборној цркви и често је доносе у Торонто. Чак је неколико пута била у нашој кући, држао сам је у рукама. Ту је и мироточива „Иверска“ икона Мајке Божије. Ова икона је купљена у продавници нашег храма и однета је на Хаваје, где је почела да мироточи.

И наравно, многи се труде да обиђу Сан-Франциско (Калифорнија) и да се поклоне моштима „светог владике“ (тако наш најмлађи син зове светитеља и чудотворца Јована Шангајског и Санфранциског).

 

[JESSY]

Како сте сазнали за наш манастир и какви су Ваши утисци после служења овде?

 

Одавно га знамо и волимо. Ваше сестре с времена на време долазе код нас у Канаду. Сваки пут кад бисмо допутовали у Минск с радошћу смо долазили у манастир на богослужења. Ове године за време боравка у Белорусији нисам служио само овде, већ и у саборној цркви Светог Духа, у Оптиној Пустињи, посетио сам и Атон. Наравно, манастирска богослужења су посебна. Велика је радост кад је служба хармонична, кад су сви елементи прожети молитвом, кад хор не виче, већ поје. Кад сви знају шта раде, ћуте и моле се. Због тога сам благодаран Богу за могућност да понекад служим у манастиру.

 

Видите ли за себе и своју породицу могућност повратка у Белорусију?

 

О јувеналној јустицији и сексуалном образовању у школи сам већ говорио. Нашој деци то не одговара. Осим тога, у Канади постоје специфичне ствари у средњој школи. Сваке године се мењају професори, почевши од прве године, нема одређеног наставног програма, постоје као оквирна знања која дете треба да стекне, али методе и материјале наставе професори сами бирају. Осим тога, наставници могу доћи у школу у шортсу, па чак и у пиџами.

Сад моји жена и деца живе у Белорусији, двоје млађе деце похађају школу при манастиру. Као родитељи радујемо се због своје деце. Кад смо били у Канади нисмо могли ни да помислимо на такву наставу. Најстаријем сину је теже: он иде у обичну школу и пошто се ту наставни програм веома разликује од канадског, много тога мора да надокнади. Али уздамо се у Бога и Његов Промисао о нашој породици.

Враћам се Канаду, али не губим наду у то да ћу моћи да се вратим и да служим у домовини. Душа ме зове у родни крај и ја следим њен зов.

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100110718.html