Реминисценције, регресије, анализе, сећања, поезија Десанке Максимовић, друштвене активности, друштвено прихватљива забава

[RYLAH]

Вазда се нешто мислим да ово покренем, па станем. Некако све немам времена. А тако за многе ствари у животу, а онда ухватиш себе да бленеш по пола сата у празан екран и кликћеш на Ф5.

 

Интернет ми је генерално досадан. Имам колекцију од десетак сајтова на које идем, ако се не рачунају они које користим због посла, остало ми некако не држи пажњу. Ил сам то прерастао ил сам једноставно површан, не знам шта је од та два. 

 

Ово је замишљено да буде нека скупина различитих ствари, слободан стил, у зависности од стадијума болести у ком будем нешто писао. Ал ваљда сам до сад научио да пишем, па ће макар моћи да се прочита. Друго је питање дал ће имати и шта да се прочита, ал да се сад не расплинем ко нека баба. Ко они аналитичари са ТВ-а што у једној емисији причају о Путиновом свемирском програму, а у другој о старлетама. Са подједнаким жаром и подједнаким знањем.

 

Ко што на форуму бива, овде могу и други да пишу, само нек пазе на кућни ред. Ко што код неког уђеш у кућу па обришеш ноге на вратима, тако на вратима ове теме обриши уста и фрустрације па пиши.

 

Колко ћу често да пишем, зависи и од времена и од инспирације. Можда и запустим и баталим тему, ко ће га знати. А боље и то него да постанем Леа Келер Поука.

 

Ајд сад, ко што је ред, за срећан почетак једна оптимистична песма

 

 

 

[Juanito]

Интернет ми је генерално досадан. Имам колекцију од десетак сајтова на које идем, ако се не рачунају они које користим због посла, остало ми некако не држи пажњу. Ил сам то прерастао ил сам једноставно површан, не знам шта је од та два. 

 

 Пробај са иксхрчак.цом.

[Juanito]

Тек сад видех да је дневник. Е па нек је са срећом, домаћине!

[RYLAH]

 

 Пробај са иксхрчак.цом.

Давно прошла та времена, оматорило се. Сад евентуално ако могу Парови да ме размрдају.

 

Тек сад видех да је дневник. Е па нек је са срећом, домаћине!

 

 

Фала брате, срећу имо!

[Grizzly Adams]

Е кад се од овог наслова нисам шлогир`о...

 

На здравље & спасење писање!

[RYLAH]

РУСИ, АМЕРИКАНЦИ, ГЕОПОЛИТИКА

 

Вечита дилема. Ако живиш у Србији, ил си за Русе ил си за Американце. Треће нема. Ови неодлучни ил шатро неутрални су најсумњивији. 

 

Ако живиш у Србији, мораш и да се бавиш геополитиком. То му дође она озбиљна наука којом се у свету баве умови попут Макиндера, Бжежинског, Дугина, Кисинџера, ал како смо ми бољи и паметнији од свих њих, овде се код нас о геополитици прича у кафани. И све знамо. И шта треба Рус да уради у Европи, и шта Американац не сме. Додуше, обзиром на овај јад и чемер овде, који су умногоме узроковани негде са неке друге стране, није ни чудо што слуђен народ покушава да макар мало схвати шта се дешава и тако себи пружи неку илузију контроле у својим јадним животима у којима цео живот одлучује неко други.

 

Него, шта сам почео...

 

Е да... Срби Руси и Срби Американци, и кафанска геополитика.

 

Генијалан филм, који је одлично приказао ову нашу патологију, јесте Три карте за Холивуд. Док се глуп народ дели на Русе и Американце у некој селендри за коју никад нико није чуо, народна власт, оличена у лику страшног милицајца Гаврила, који говори и делује у име Тита, бије и једне и друге. Најјача сцена, која убедљиво осликава сву нашу патологију, јесте кад клошар, кога је маестрално одиграо Столе Аранђеловић, који живи од сакупљања отпада, приђе Николи и сав поносан му издекламује колико је у том тренутку нуклеарних глава имала Русија а колико Америка, и колико свака нуклеарна глава има тринитротолуола. За оне са јефитнијим улазницама - није имао леба да једе, нити је знао како да му буде боље, али је зато нашао и времена и воље да нађе и запамти податак колико која нуклеарна сила има нуклеарних бомби. На крају, кад се подоватају за гуше Срби Руси и Срби Американци, у целом селу остане само милиција, уз опаску да ће да нађе неки бољи народ, који заслужује такву власт.

 

Е, шта је сад поента овога свега?

 

Палимо се да је та наша подела вредносна у неком смислу. Типа Срби Америкаци су модернији и демократе, а Срби Руси су јачи и праведнији. Тако углавном једни и други виде себе.

 

Ал јок. Та подела само значи да су и једни и други обична малограђанштина. Становници Великог Поља који се ложе да су нешто битни и да о нечему одлучују, и који су у стању да скачу једни на друге низашта. И поред којих углавном пролазе ствари које су малом човеку, а то смо ваљда сви ми, далеко битније. Ни Американци ни Руси не знају да постојимо и да се због њих свађамо. И не треба ни да знају, заболе их. Озбиљни људи и озбиљне нације, не осврћу се уопште на такве ствари. 

 

А једном, ако се деси да један Србин Американац или Србин Рус погледа око себе, неће да види ни Русе ни Американце. Неће да види чак ни Велико Поље. Видеће само погнуте "Русе" и "Американце", и Гаврила, који говори кроз мегафон који су заправо Титова уста и једино што му је стало јесте да и једне и друге држи у реду и послушне. 

 

И да им повремено баци покоју коску да се гложе, чисто да не буду докони, да не схвате да им заправо не говори Тито, него један обичан мали апаратчик, Гаврило Милентијевић, командир полицијске станице у Великом Пољу.

[Juanito]

А једном, ако се деси да један Србин Американац или Србин Рус погледа око себе, неће да види ни Русе ни Американце. Неће да види чак ни Велико Поље. Видеће само погнуте "Русе" и "Американце", и Гаврила

 

 

 

[RYLAH]

@@Juan,

 

А мого си мало и да се потрудиш око ове монтаже, ко да је мој мали сестрић ово правио, да ми ружжи овако дубоку тему  

[Juanito]

@@Juan,

 

А мого си мало и да се потрудиш око ове монтаже, ко да је мој мали сестрић ово правио, да ми ружжи овако дубоку тему

 

Јес, немам преча посла. Отишо на неки сајт типа свичфејсис.нешто и убацио две слике. Посматрај то као модерну уметност. Концептуална алтернатива постмодернистичког креативног дискурса.

 

А вако има неку мистику.

[Рапсоди]

Вечита дилема. Ако живиш у Србији, ил си за Русе ил си за Американце. Треће нема. Ови неодлучни ил шатро неутрални су најсумњивији.

 

 

 

Има и треће, ја сам за Русе у Америци.

 

Обрисах ноге , и уста од фрустрација.

[RYLAH]

Your future dream is a shopping scheme

 

Данас сам, после неког времена, поново одслушао песму Anarchy in the UK од групе Sex Pistols. Из неког разлога, реченица из наслова ми је запала за уши. О њој никад раније нисам нешто претерано разимшљао, што ме је још више зачудило.

 

Буквалан превод реченице је „Твоји снови о будућности су маркетиншка шема“. У суштини, гледајући цео контекст, смислени превод реченице би гласио „Твоји снови су ти наметнути да би трошио паре“.

 

И сад, колико је наших стремљења, жеља, снова... резултат наших сопствених, дубинских стремљења, а колико наметнутог обрасца да бисмо трошили паре и подмазивали друштвену машину? Да кренемо од најбаналнијег: Зашто купујемо баш одређену пасту, зашто купујемо баш одређену киселу воду, одређену врсту сока... Како се одлучимо на то кад су сви мање – више исти? Да ли баш сваки од тих наших избора заиста и представља наш избор, или представља нашу слику о производу која нам је наметнута?

 

Да илуструјем примером – реклама у којој суперзгодна манекенка у лифту силује неког закржљалог патуљка је сигурно продала много више Axe дезодоранса него њихов сладуњави мирис. Паштета Карнекс је била најпродаванија кад су је својевремено у ваздуху на хлеб мазали падобранци, ко се тога сећа.

 

Зашто желимо одређени стил живота? Да употребимо израз Секс Пистолса, зашто сањамо одређене ствари? Да ли тежимо да имамо пуно пара зато што знам да ће нас то учинити срећним, или зато што смо на ТВ-у гледали друге које су паре усрећиле? Да ли тежимо да имамо Харли Дејвидсона, Ролекс, Најк патике или сличне ствари којима су дати атрибути исказивања одређеног става према животу и одређеног стила живљења зато што мислимо да их на тај начин исказујемо, или зато што смо годинама, кроз свакаве методе маркетинга (рекламе, филмови, стрипови, текстови у новинама...) перфидно учени да постоји двадесетак типова особа, и да према томе бирају тачно одређене ствари? Да ли купујем нешто зато што мислим да пристаје мом стилу живота, или га купујем зато што сам научен да на тај начин околини стављам до знања који је мој стил живота?

 

Поента овог поста није да пружи некакве одговоре, него да постави питања. Да укаже на једну генијалну реченицу која ми је све до данас промакла, као што верујем да има још много генијалних ствари које су ми промакле и које чекају да их откријем. Ал то је већ тема за неко друго писаније.

 

Елем, као што је на крају и ред, да пустимо Сида да у оригиналу каже шта има:

 

[RYLAH]

СУДСКЕ КОЛЕГЕ

 

Нема суда који нема барем по пар оваквих ликова. Ваљда судови као институције и не могу без ових ликова. 

 

Кад се каже "судске колеге", мада такви ликови имају много других имена, мисли се на људе који у исто време воде по десетак, а у неким случајевима и више десетина спорова. Воде и парнице исто као и кривичне спорове, адвокате са собом никад не воде јер све знају много боље него адвокати, а кад на крају те парнице изгубе, крива је корупција у судовима. Онда подносе кривичне пријаве против судија, тужилаца, градских функционера и свих који им падну на памет. После одређеног броја година, ако су баш упорни у томе, изазивају благу нелагоду у судским круговима кад год им се помене име, јер сви подједнако преврћу очима, јер обично нема радника у суду који није морао да даје изјаве поводом њихових суманутих кривичних пријава.

 

Како то почне? Како постану такви?

 

Обично се поведе један спор. Немају пара да плаћају адвоката или једноставно мисле да могу све самостално да ураде, да им не треба нико ко би им тумачио шта пише у законима, кад они све јасно виде. Тај спор изгубе. Жале се. Поново изгубе. Онда седе кући и схвате да им је нанета неправда, да су жртва велике судско - адвокатске мафије, која их је управо ускратила за њихова права. Осећај поноса, помешан са осећајем повређене сујете их натера да поднесу прве кривичне пријаве.

 

Када им се прва кривична пријава одбаци, онда манијачки крену да ишчитавају законе и траже рупе у систему које би им помогле да се некако провуку кроз те Сциле и Харибде које су направљене тако да мали човек увек буде у чељустима окрутних судија, тужилаца, адвоката, и осталих моћника. Схватају да као приватни тужиоци у кривичним поступцима могу да раде шта им се прохте, само ако подносе пријаве за тачно одређене ствари. Схватају и да су таксе у кривичним поступцима изузетно ниске, а адвокатске трошкове и овако никад не плате, јер нема тог адвоката који би Колеги пустио извршење, то је гори малер него кад разбијеш огледало Леприкону о главу испод укрштене бандере. 

 

Колега је рођен.

 

Онда почну да траже изузеће судија, председника суда, тужилаца, пишу Министарству правде, стижу све до Стразбура са својим бесмисленим захтевима, свакога ког сретну даве о великој неправди и завери против њих, адвокати их већ поздрављају као колеге и дају им бесплатне савете. Они мало покваренији их уче како да поднесу мало стручније поднеске, ако су се намерили на неког судију који је пресудио против њиховог клијента, и већ се унапред смеју малтретираном судији кога ће Колега да среди тако како они никада не би могли. Онда се Колеги ослади, па ако га неки локални функционер само попреко погледа, ако му неки лекар да погрешну дијагнозу, ако му саобраћајац напише казну, ето нове муштерије за нашег Колегу - одмах пресавије табак и тражи душевне болове. И разуме се, развлачи жртву по судовима пар година. 

 

Поред тих метода, Колеге имају још пар трикова у рукаву. Обично смарају судије, опседају их и на улици, по кафићима, ваде уверења да су луди па им опет ништа не можеш, и слично. 

 

И шта буде са Колегама на крају? Обично ништа. Неки се уморе и једноставно батале, неки од толико терања по судовима падну у постељу или у сандук, неки се задовоље тиме што воде безброј поступака, то им ваљда даје неки осећај важности или штатијазнам. Имаш их и који од толиких поступака направе и уносан посао, али такви су веома ретки.

 

Шта им је функција? Јебеш га, размишљао сам дуго о томе, и не пада ми ништа друго на памет него да им је функција да малтретирају оне које нико други не може или неће. Видиш, да би неког малтретирао, треба ти много времена. Треба да седнеш и напишеш поднесак, треба да будеш у суду тог и тог датума, треба да идеш од једног до другог и смараш и хваташ за рукав, а то може само неко ко је посвећен томе. Односно, неко ко је довољно докон да буде посвећен томе. Судије, тужиоци, функционери обично не нападају једни друге. Адвокате заболе, имају и превише посла да се баве таквим стварима. Ал кад би такви, који неретко пресуђују о људским судбинама не баш савесно, били остављени да мисле да им нико не може ништа, уцрвљали би се од толике замишљене моћи коју мисле да поседују у рукама.

 

Зато су ту Колеге. Да такве спусте на земљу. Један мали, необразовани, мали упорни човечуљак, који може да помрси конце и Великом Инквизитору,  користећи само своје време и невероватну упорност.

[Драшко]

До yaya  ти је дневник

Размишљаш дубоко

[Драшко]

Јел смемо да ти пискарамо овде или строго твоје реминисценције?

[RYLAH]

Јел смемо да ти пискарамо овде или строго твоје реминисценције?

Наравно. Што би лудило стало само на мени?