Психологија мушко-женских односа

[Зорица екс Милева]

Наиђох некако сасвим случајно на овај текст, који је по мени изузетно шовинистички написан, па бих вољела да чујем мишљења како жена, тако и мушкараца и да видим колико се они слажу са овим што пише у овом тексту, а колико не, ево линка:

http://otpisani.niceboards.net/psihologija-i-misterije-f39/psihologija-musko-zenskih-odnosa-t182.htm

[Аурор]

Наиђох некако сасвим случајно на овај текст, који је по мени изузетно шовинистички написан, па бих вољела да чујем мишљења како жена, тако и мушкараца и да видим колико се они слажу са овим што пише у овом тексту, а колико не, ево линка:

http://otpisani.niceboards.net/psihologija-i-misterije-f39/psihologija-musko-zenskih-odnosa-t182.htm

Glupo, bezobrazno i šovinistički. Ovo je prava stvar:

http://www.relationships-explained.com/

[Маша]

А шта, ми немамо сајт на српском него треба на енглеском да читам.

Нетју бре.

[andrej]

Наиђох некако сасвим случајно на овај текст, који је по мени изузетно шовинистички написан, па бих вољела да чујем мишљења како жена, тако и мушкараца и да видим колико се они слажу са овим што пише у овом тексту, а колико не, ево линка:

http://otpisani.niceboards.net/psihologija-i-misterije-f39/psihologija-musko-zenskih-odnosa-t182.htm

Не бих рекао да је шовинистичко мишљење (само има тај призвук) - порука је заправо скроз супротна и тежи покушају увођења неке вештачке врсте "равноправности" или поништавању било каквих разлика. Ово није текст, него детињасто мишљење неке недозреле особе која то анонимно (као "Гост") износи на неком форуму. Овај који то пише је очигледно добио "штиклу у тур" више пута - и то, рекао бих, потпуно заслужено. Ово је размишљање особе коју нервира одговорност која, по природном поретку ствари, припада мушкарцу. У основи, мислим да је овако размишљао и несрећни Марк Лепин, који је извршио чувени масакр над женским полазницама политехничке академије у Канади.

На жалост, систем поделе о ком "Гост" говори, већ одавно припада прошлости. Све је више духовних мушких "кастрата" несигурних у било коју идентитетску вредност, који негују неку чудну врсту емотивности и нежности какву Бог није наменио мушком роду. Култивисањем таквих декадентних тенденција, мушкарци постепено губе кључну одлуку онога што треба да дефинише мушки идентитет (тј. "мужевност") - ОДГОВОРНОСТ.

Медијски и друштвени притисак доводи до хиперпродукције мушкараца лишених било каквог осећаја одговорности и пожртвовања. Жене преузимају све више мушких друштвених функција и, с правом су, све незадовољније тим привидом слободе који је довео до тога да више, у суштини, ни нема поделе одговорности - него да сва одговорност сада пада на њих. Зато бракови "пуцају" као никада раније, неодговорни псеудомужјаци, подређени сопственим себичним апетитима, а скривајући своју слабост иза прокламоване "једнакости" (која то није) претварају се у аморфне масе ектоплазме која "цури" тамо где јој прија. Једине жртве читавог овог процеса управо су жене, које су природно склоније да задрже свест о одговорности. У избору између неодговорних билмеза и безличних папучара (две доминантне врсте мушког крда), већина жена се ипак не баца у очајни амбис алкохола и дроге, него се посвећује пословним и породичним обавезама трампећи свој его за перманентну исфрустрираност. Међутим, ово је само ламент за хришћанском цивилизацијом које више нема и која је потонула у океану себичног индивидуализма и материјализма, попут Атлантиде у океан који носи њено име.

Наравно, овај напад на породицу није случајан него плански. Најбољи "потрошачи" су управо индивидуе лишене смисла и одговорности - а традиционална породица је последњи бастион пред таквим тенденцијама. А закон ентропије је јасан и неумолив - енергија се расипа. Много је лакше и "лепше" отиснути се низ реку бесмисла и одрећи се сваке одговорности. То људе не чини задовољнима, али медији и свет око њих их убеђују да то "тако треба" - "ако ти не мислиш на себе, ко ће?" И тако, сами и огољени у онтолошком бесмислу тихог вриска бесмислености плутамо изгубљени у незадовољству Matrix-а који нас убеђује да је врхунац човековог "обожења." Ринтамо да би трошили и да би се репродуковали а више у томе не увиђамо никакав смисао. Хришћани барем још увек покушавају (барем неки од нас...). Без вере је јако тешко прихватити потребу за било какву одговорност према било коме осим самоме себи. А без одговорности нема ни среће - све се своди на слепо служење непосредним психо-чулним надражајима, који окивају его у блато егзистенције.

Све у свему, линковани текст је илустративан пример амалгама фрустрација "модерног" субјекта лишеног смисла, који је још увек довољно интелигентан да барем трага за оправдањем за одрицање од одговорности - погрешно сматрајући да ће му изналажење тог "оправдања" заменити оно задовољство које зрелој особи дарује управо та пожртвованост и одговорност. Грци су давно рекли велику и суштинску истину - Χαλεπά τά καλά - "Све што је лепо је тешко!"

[Аурор]

Наиђох некако сасвим случајно на овај текст, који је по мени изузетно шовинистички написан, па бих вољела да чујем мишљења како жена, тако и мушкараца и да видим колико се они слажу са овим што пише у овом тексту, а колико не, ево линка:

http://otpisani.niceboards.net/psihologija-i-misterije-f39/psihologija-musko-zenskih-odnosa-t182.htm

Не бих рекао да је шовинистичко мишљење (само има тај призвук) - порука је заправо скроз супротна и тежи покушају увођења неке вештачке врсте "равноправности" или поништавању било каквих разлика. Ово није текст, него детињасто мишљење неке недозреле особе која то анонимно (као "Гост") износи на неком форуму. Овај који то пише је очигледно добио "штиклу у тур" више пута - и то, рекао бих, потпуно заслужено. Ово је размишљање особе коју нервира одговорност која, по природном поретку ствари, припада мушкарцу. У основи, мислим да је овако размишљао и несрећни Марк Лепин, који је извршио чувени масакр над женским полазницама политехничке академије у Канади.

На жалост, систем поделе о ком "Гост" говори, већ одавно припада прошлости. Све је више духовних мушких "кастрата" несигурних у било коју идентитетску вредност, који негују неку чудну врсту емотивности и нежности какву Бог није наменио мушком роду. Култивисањем таквих декадентних тенденција, мушкарци постепено губе кључну одлуку онога што треба да дефинише мушки идентитет (тј. "мужевност") - ОДГОВОРНОСТ.

Медијски и друштвени притисак доводи до хиперпродукције мушкараца лишених било каквог осећаја одговорности и пожртвовања. Жене преузимају све више мушких друштвених функција и, с правом су, све незадовољније тим привидом слободе који је довео до тога да више, у суштини, ни нема поделе одговорности - него да сва одговорност сада пада на њих. Зато бракови "пуцају" као никада раније, неодговорни псеудомужјаци, подређени сопственим себичним апетитима, а скривајући своју слабост иза прокламоване "једнакости" (која то није) претварају се у аморфне масе ектоплазме која "цури" тамо где јој прија. Једине жртве читавог овог процеса управо су жене, које су природно склоније да задрже свест о одговорности. У избору између неодговорних билмеза и безличних папучара (две доминантне врсте мушког крда), већина жена се ипак не баца у очајни амбис алкохола и дроге, него се посвећује пословним и породичним обавезама трампећи свој его за перманентну исфрустрираност. Међутим, ово је само ламент за хришћанском цивилизацијом које више нема и која је потонула у океану себичног индивидуализма и материјализма, попут Атлантиде у океан који носи њено име.

Наравно, овај напад на породицу није случајан него плански. Најбољи "потрошачи" су управо индивидуе лишене смисла и одговорности - а традиционална породица је последњи бастион пред таквим тенденцијама. А закон ентропије је јасан и неумолив - енергија се расипа. Много је лакше и "лепше" отиснути се низ реку бесмисла и одрећи се сваке одговорности. То људе не чини задовољнима, али медији и свет око њих их убеђују да то "тако треба" - "ако ти не мислиш на себе, ко ће?" И тако, сами и огољени у онтолошком бесмислу тихог вриска бесмислености плутамо изгубљени у незадовољству Matrix-а који нас убеђује да је врхунац човековог "обожења." Ринтамо да би трошили и да би се репродуковали а више у томе не увиђамо никакав смисао. Хришћани барем још увек покушавају (барем неки од нас...). Без вере је јако тешко прихватити потребу за било какву одговорност према било коме осим самоме себи. А без одговорности нема ни среће - све се своди на слепо служење непосредним психо-чулним надражајима, који окивају его у блато егзистенције.

Све у свему, линковани текст је илустративан пример амалгама фрустрација "модерног" субјекта лишеног смисла, који је још увек довољно интелигентан да барем трага за оправдањем за одрицање од одговорности - погрешно сматрајући да ће му изналажење тог "оправдања" заменити оно задовољство које зрелој особи дарује управо та пожртвованост и одговорност. Грци су давно рекли велику и суштинску истину - Χαλεπά τά καλά - "Све што је лепо је тешко!"

Vreme je da otvaraš malo taj religiozan svet u kome živiš.

Idi pogledaj malo i drugačije viđenje stvari, druže Andreje.

Postoji i drugačije viđenje odnosa, pogledaj malo ono.

Svaki čovek je odgovoran samo za sebe, svoje misli, svoja osećanja, svoje potrebe, šta je tu neprihvatljivo ili nehrišćanski? Ne znači da tuđe nisu važne, znači samo da nisam odgovoran za njih.

To tako ide prosto...

[Зорица екс Милева]

hvala brate Andreje na ovako isrpnom objašnjenu i viđenju ovog sve prisutnijeg problema naše svakodnevnice. Zaista u današnje vrijeme je jedino poželjno propagiranje sopstvenog ega, njegovo čuvanje da se ne daj Bože ne ugrozi, insistiranje da je život=potrošnja, i da je svako razmišljanje o smislu postojanja na ovom svijetu, a koje se ne slaže sa naprijed navedenim puko gubljenje vremena. Čak i oni koji podržavaju ovakve ideje nisu srećni ni zadovoljni, imala sam priliku da mi kažu: ja znam da sam nesrećan - ali to mi je karakterna crta, to mi je genetski usađeno, i ja tu ne mogu ništa, ne znajući da je tuga i žalost rezultat otuđivanja i odaljavanja od Gospoda. Zbog toga što vlada kako reče brat Andrej vještačka ravnopravost, više nema nikakvog balansa, hijerarhije, niti se zna ko šta i kako radi - vlada opšti haos, a sve pod plaštom "demokratije", "slobode" i "ravnopravnosti".

[andrej]

Vreme je da otvaraš malo taj religiozan svet u kome živiš.

Idi pogledaj malo i drugačije viđenje stvari, druže Andreje.

Postoji i drugačije viđenje odnosa, pogledaj malo ono.

Svaki čovek je odgovoran samo za sebe, svoje misli, svoja osećanja, svoje potrebe, šta je tu neprihvatljivo ili nehrišćanski? Ne znači da tuđe nisu važne, znači samo da nisam odgovoran za njih.

To tako ide prosto...

Па брате и друже и није баш толико "затворен" ко што ти се чини. Ако то из горњег није јасно ја сам и писао о личној одговорности, али не само за себе него и за друге. Човек јесте пре свега биће које се дефинише кроз заједницу. Не кажем да постојимо због других, али наше постојање јесте релацијско. Наравно, није обавезно да са 17 год. разумеш значај пожртвованости и љубав као концепт одрицања. Нема то толико везе с религијом колико с онтологијом. Дугачка прича, коју, по потреби, увек можемо да отворимо. Негде у том правцу је ишла и ова расправа:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6310.0.html

[Аурор]

Vreme je da otvaraš malo taj religiozan svet u kome živiš.

Idi pogledaj malo i drugačije viđenje stvari, druže Andreje.

Postoji i drugačije viđenje odnosa, pogledaj malo ono.

Svaki čovek je odgovoran samo za sebe, svoje misli, svoja osećanja, svoje potrebe, šta je tu neprihvatljivo ili nehrišćanski? Ne znači da tuđe nisu važne, znači samo da nisam odgovoran za njih.

To tako ide prosto...

Па брате и друже и није баш толико "затворен" ко што ти се чини. Ако то из горњег није јасно ја сам и писао о личној одговорности, али не само за себе него и за друге. Човек јесте пре свега биће које се дефинише кроз заједницу. Не кажем да постојимо због других, али наше постојање јесте релацијско. Наравно, није обавезно да са 17 год. разумеш значај пожртвованости и љубав као концепт одрицања. Нема то толико везе с религијом колико с онтологијом. Дугачка прича, коју, по потреби, увек можемо да отворимо. Негде у том правцу је ишла и ова расправа:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6310.0.html

Druže je fazon zato što nas povezuju sa komunistima. Ne postoji nešto kao ' lična odgovornost za druge ' osim ako nisu deca za koju si odgovoran. A možda i mogu da razumem to?

Ljubav nije žrtva. Kakvo odricanje?

Sad ćeš ti reći nešto kao ' od sopstvenog egoizma' a moja poenta je da to i ne ide tako baš...

[Aquilius Cratus]

@DarkoV

Rekao ti je druze jer ima drugarski pristup odnos prema tebi.

Ljubav o kojoj mi govorimo je ideal nije determinisam i nema je sad nego se ona sazivljava tek odricanjem od

ega sebicnosti etc.

[Аурор]

@DarkoV

Rekao ti je druze jer ima drugarski pristup odnos prema tebi.

Ljubav o kojoj mi govorimo je ideal nije determinisam i nema je sad nego se ona sazivljava tek odricanjem od

ega sebicnosti etc.

Pa i ja sam njemu rekao 'druže' , šta sa tim?

To je bila ironija upućena onima koji pronalaze korelacije sa komunistima, šala.

Neka bude brate, kako god vam odgovara.

[andrej]

Vreme je da otvaraš malo taj religiozan svet u kome živiš.

Idi pogledaj malo i drugačije viđenje stvari, druže Andreje.

Postoji i drugačije viđenje odnosa, pogledaj malo ono.

Svaki čovek je odgovoran samo za sebe, svoje misli, svoja osećanja, svoje potrebe, šta je tu neprihvatljivo ili nehrišćanski? Ne znači da tuđe nisu važne, znači samo da nisam odgovoran za njih.

To tako ide prosto...

Па брате и друже и није баш толико "затворен" ко што ти се чини. Ако то из горњег није јасно ја сам и писао о личној одговорности, али не само за себе него и за друге. Човек јесте пре свега биће које се дефинише кроз заједницу. Не кажем да постојимо због других, али наше постојање јесте релацијско. Наравно, није обавезно да са 17 год. разумеш значај пожртвованости и љубав као концепт одрицања. Нема то толико везе с религијом колико с онтологијом. Дугачка прича, коју, по потреби, увек можемо да отворимо. Негде у том правцу је ишла и ова расправа:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6310.0.html

Druže je fazon zato što nas povezuju sa komunistima. Ne postoji nešto kao ' lična odgovornost za druge ' osim ako nisu deca za koju si odgovoran. A možda i mogu da razumem to?

Ljubav nije žrtva. Kakvo odricanje?

Sad ćeš ti reći nešto kao ' od sopstvenog egoizma' a moja poenta je da to i ne ide tako baš...

Нисам ни је теби рекао у контексту комунизма, него као одговор на твоју шаљиву опаску. Љубав без жртве не постоји.

Волиш жену/девојку: с њом проводиш време, улажеш енергију у тај однос, мање времена и енергије проводиш с породицом и пријатељима. Дакле, само до сада, већ си жртвовао доста својих навика, време и енергију коју си посвећивао другима - а још ниси ни стигао до ега - зар не?

Наравно, за узврат је и она поступила слично, а ваш вишак енергија (повучен од других) се склапа у једну, више или мање креативну целину. Шта је креативно: осећај новог и осећај задовољства, који је попут стварања новог света, помало измештеног из свакодневнице. Ако је све међу вама у реду, постоје тренутци у којима само ти и она постојите као "објективна реалност." Да је прича о Адаму и Еви измишљена (за нас није а за вас јесте), она би ипак и даље била архетипски приказ једне нове везе двоје младих и заљубљених - макар у психолошком смислу.

А онда наступа фамозни закон ентропије, тј. дисипација енергије. Та заједничка енергија не опстаје, систем није стабилан, долази до "цурења..." Рупе (разлике) се затварају компромисима - и тек ту долазимо до ега. Сада си пред дилемом - жртвовати (угрозити) задовољство или навике? А циљ је, наравно, задржати премијум осећај те заједничке енергије. Онда, крећу дилеме - баланс између слободе и посесивности. Тако, љубав егзистира на позицији између чежње за другим и слободе која му се (јој се) даје. И сво време су у питању компромиси, а сваки компромис је увек жртва.

Онда, ако ствари преживе и заједничка енергија се не распе превише, долази брак и деца - и сам си приметио, ултимативна жртва! Дакле, као што видиш, не смарам те овде неким верничким наклапањима, него ти износим емпиријски потврђене чињенице у прилог тези да љубав увек ЈЕСТЕ И МОРА ДА БУДЕ ЖРТВА.

[Mironosica]

Наиђох некако сасвим случајно на овај текст, који је по мени изузетно шовинистички написан, па бих вољела да чујем мишљења како жена, тако и мушкараца и да видим колико се они слажу са овим што пише у овом тексту, а колико не, ево линка:

http://otpisani.niceboards.net/psihologija-i-misterije-f39/psihologija-musko-zenskih-odnosa-t182.htm

ja ne mislim da je tekst sovinisticki

ne mislim ni da je mnogo pametno to sto je napisano , ali se slazem sa cinjenicom da muskarci drugacije funkcionisu od zena

[Аурор]

Vreme je da otvaraš malo taj religiozan svet u kome živiš.

Idi pogledaj malo i drugačije viđenje stvari, druže Andreje.

Postoji i drugačije viđenje odnosa, pogledaj malo ono.

Svaki čovek je odgovoran samo za sebe, svoje misli, svoja osećanja, svoje potrebe, šta je tu neprihvatljivo ili nehrišćanski? Ne znači da tuđe nisu važne, znači samo da nisam odgovoran za njih.

To tako ide prosto...

Па брате и друже и није баш толико "затворен" ко што ти се чини. Ако то из горњег није јасно ја сам и писао о личној одговорности, али не само за себе него и за друге. Човек јесте пре свега биће које се дефинише кроз заједницу. Не кажем да постојимо због других, али наше постојање јесте релацијско. Наравно, није обавезно да са 17 год. разумеш значај пожртвованости и љубав као концепт одрицања. Нема то толико везе с религијом колико с онтологијом. Дугачка прича, коју, по потреби, увек можемо да отворимо. Негде у том правцу је ишла и ова расправа:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6310.0.html

Druže je fazon zato što nas povezuju sa komunistima. Ne postoji nešto kao ' lična odgovornost za druge ' osim ako nisu deca za koju si odgovoran. A možda i mogu da razumem to?

Ljubav nije žrtva. Kakvo odricanje?

Sad ćeš ti reći nešto kao ' od sopstvenog egoizma' a moja poenta je da to i ne ide tako baš...

Нисам ни је теби рекао у контексту комунизма, него као одговор на твоју шаљиву опаску. Љубав без жртве не постоји.

Волиш жену/девојку: с њом проводиш време, улажеш енергију у тај однос, мање времена и енергије проводиш с породицом и пријатељима. Дакле, само до сада, већ си жртвовао доста својих навика, време и енергију коју си посвећивао другима - а још ниси ни стигао до ега - зар не?

Наравно, за узврат је и она поступила слично, а ваш вишак енергија (повучен од других) се склапа у једну, више или мање креативну целину. Шта је креативно: осећај новог и осећај задовољства, који је попут стварања новог света, помало измештеног из свакодневнице. Ако је све међу вама у реду, постоје тренутци у којима само ти и она постојите као "објективна реалност." Да је прича о Адаму и Еви измишљена (за нас није а за вас јесте), она би ипак и даље била архетипски приказ једне нове везе двоје младих и заљубљених - макар у психолошком смислу.

А онда наступа фамозни закон ентропије, тј. дисипација енергије. Та заједничка енергија не опстаје, систем није стабилан, долази до "цурења..." Рупе (разлике) се затварају компромисима - и тек ту долазимо до ега. Сада си пред дилемом - жртвовати (угрозити) задовољство или навике? А циљ је, наравно, задржати премијум осећај те заједничке енергије. Онда, крећу дилеме - баланс између слободе и посесивности. Тако, љубав егзистира на позицији између чежње за другим и слободе која му се (јој се) даје. И сво време су у питању компромиси, а сваки компромис је увек жртва.

Онда, ако ствари преживе и заједничка енергија се не распе превише, долази брак и деца - и сам си приметио, ултимативна жртва! Дакле, као што видиш, не смарам те овде неким верничким наклапањима, него ти износим емпиријски потврђене чињенице у прилог тези да љубав увек ЈЕСТЕ И МОРА ДА БУДЕ ЖРТВА.

Empirijski dokazane činjenice da je ljubav žrtva? Ljubav nije žrtva, to je deo ljudskih arhetipova ljubavi i to je u principu samo iluzija. Žao mi je što razbijam iluzije, ljudima je to bolno.

Bolno i kada ih sam sebi razbijaš.

Ajde pogledaj malko ovo, pominje se i ' ljubav = žrtva ' - česta stvar koja se čuje od vernika.

I nemoj da misliš da sam arogantan, baš daleko od toga.

Тако, љубав егзистира на позицији између чежње за другим и слободе која му се (јој се) даје. И сво време су у питању компромиси, а сваки компромис је увек жртва.

U ovakvom nekom smislu, možda i jeste.

[andrej]

:cheesy2:

Па то је и смисао на који сам мислио. А ако ти реч жртва повезујеш са Астецима који ваде срца својих заробљеника на крвавом олтару степенасте пирамиде, онда имаш мало скучено гледиште на сам термин. Уосталом, ово и није коментар на оно што сам написао, него на саму реч "жртва" која за тебе и мене изгледа нема исто значење.

mense0198626478946378946

[Сефора]

Наиђох некако сасвим случајно на овај текст, који је по мени изузетно шовинистички написан, па бих вољела да чујем мишљења како жена, тако и мушкараца и да видим колико се они слажу са овим што пише у овом тексту, а колико не, ево линка:

http://otpisani.niceboards.net/psihologija-i-misterije-f39/psihologija-musko-zenskih-odnosa-t182.htm

Не бих рекао да је шовинистичко мишљење (само има тај призвук) - порука је заправо скроз супротна и тежи покушају увођења неке вештачке врсте "равноправности" или поништавању било каквих разлика. Ово није текст, него детињасто мишљење неке недозреле особе која то анонимно (као "Гост") износи на неком форуму. Овај који то пише је очигледно добио "штиклу у тур" више пута - и то, рекао бих, потпуно заслужено. Ово је размишљање особе коју нервира одговорност која, по природном поретку ствари, припада мушкарцу. У основи, мислим да је овако размишљао и несрећни Марк Лепин, који је извршио чувени масакр над женским полазницама политехничке академије у Канади.

На жалост, систем поделе о ком "Гост" говори, већ одавно припада прошлости. Све је више духовних мушких "кастрата" несигурних у било коју идентитетску вредност, који негују неку чудну врсту емотивности и нежности какву Бог није наменио мушком роду. Култивисањем таквих декадентних тенденција, мушкарци постепено губе кључну одлуку онога што треба да дефинише мушки идентитет (тј. "мужевност") - ОДГОВОРНОСТ.

Медијски и друштвени притисак доводи до хиперпродукције мушкараца лишених било каквог осећаја одговорности и пожртвовања. Жене преузимају све више мушких друштвених функција и, с правом су, све незадовољније тим привидом слободе који је довео до тога да више, у суштини, ни нема поделе одговорности - него да сва одговорност сада пада на њих. Зато бракови "пуцају" као никада раније, неодговорни псеудомужјаци, подређени сопственим себичним апетитима, а скривајући своју слабост иза прокламоване "једнакости" (која то није) претварају се у аморфне масе ектоплазме која "цури" тамо где јој прија. Једине жртве читавог овог процеса управо су жене, које су природно склоније да задрже свест о одговорности. У избору између неодговорних билмеза и безличних папучара (две доминантне врсте мушког крда), већина жена се ипак не баца у очајни амбис алкохола и дроге, него се посвећује пословним и породичним обавезама трампећи свој его за перманентну исфрустрираност. Међутим, ово је само ламент за хришћанском цивилизацијом које више нема и која је потонула у океану себичног индивидуализма и материјализма, попут Атлантиде у океан који носи њено име.

Наравно, овај напад на породицу није случајан него плански. Најбољи "потрошачи" су управо индивидуе лишене смисла и одговорности - а традиционална породица је последњи бастион пред таквим тенденцијама. А закон ентропије је јасан и неумолив - енергија се расипа. Много је лакше и "лепше" отиснути се низ реку бесмисла и одрећи се сваке одговорности. То људе не чини задовољнима, али медији и свет око њих их убеђују да то "тако треба" - "ако ти не мислиш на себе, ко ће?" И тако, сами и огољени у онтолошком бесмислу тихог вриска бесмислености плутамо изгубљени у незадовољству Matrix-а који нас убеђује да је врхунац човековог "обожења." Ринтамо да би трошили и да би се репродуковали а више у томе не увиђамо никакав смисао. Хришћани барем још увек покушавају (барем неки од нас...). Без вере је јако тешко прихватити потребу за било какву одговорност према било коме осим самоме себи. А без одговорности нема ни среће - све се своди на слепо служење непосредним психо-чулним надражајима, који окивају его у блато егзистенције.

Све у свему, линковани текст је илустративан пример амалгама фрустрација "модерног" субјекта лишеног смисла, који је још увек довољно интелигентан да барем трага за оправдањем за одрицање од одговорности - погрешно сматрајући да ће му изналажење тог "оправдања" заменити оно задовољство које зрелој особи дарује управо та пожртвованост и одговорност. Грци су давно рекли велику и суштинску истину - Χαλεπά τά καλά - "Све што је лепо је тешко!"

Vreme je da otvaraš malo taj religiozan svet u kome živiš.

Idi pogledaj malo i drugačije viđenje stvari, druže Andreje.

Postoji i drugačije viđenje odnosa, pogledaj malo ono.

Svaki čovek je odgovoran samo za sebe, svoje misli, svoja osećanja, svoje potrebe, šta je tu neprihvatljivo ili nehrišćanski? Ne znači da tuđe nisu važne, znači samo da nisam odgovoran za njih.

To tako ide prosto...

Да, али можеш да будеш узрок ...

Рецимо жена Ти је трудна. Ти је узнемираваш и ... Она доживи спонтани ...

Мислим да грешиш !?