ЗЕМЉА ЖИВИХ

[Снежана]

Поштовани пријатељи, желимо да вас обавестимо да ћемо од данас, два пута месечно објављивати аутентична, писана сведочанства момака и девојака који бораве или су боравили у нашим терапијским заједницама. На тај начин желимо да искажемо подршку и дивљење свима онима који се свакодневно у нашем програму суочавају и боре са својим проблемом зависности и онима који су га успешно завршили, да онима који страдају и њиховим породицама покажемо да нада и могућност за оздрављење постоје, а уједно и да делујемо превентивно у покушају да младе људе упозоримо на погубну штетност психо-активних супстаници и других облика зависности. Наравно, њихове личне податке, из поштовања њихове приватности, нећемо објављивати.

 

 

 

 

 

СВЕДОЧАНСТВО 1

 

"Помаже Бог. Ја сам Бојан, имам 32 године, и, дрогирао сам се 11 година. Десет година сам био овисник на хероину. Укратко ћу дати неко своје сведочанство и нешто рећи о себи, о свом начину живота и о времену дрогирања.
Рођен сам у Земуну и тамо живео. У проблем са дрогом сам ушао у својој 19-ој години и да кажем да сам до тад био неки пристојан, модеран момак. Завршио сам Средњу угоститељско-туристичку школу. Дванаест година сам се бавио фудбалом, када сам добио неку повреду, због чега сам 2000-те године отишао на служење војног рока. Отишао сам, дакле, у војску. Тамо сам упознао три нека другара, који су били тотално другачији од мене, и, који су већ тада били у проблему. Собзиром да се тада нисам дрогирао, никако се нисам осећео пријатно у њиховом друштву. Хтео сам да се дружим са њима, али… они су ми тада понудили дрогу, и, полако сам кренуо да улазим у тај проблем, не знајући уопште шта ме чека и у какав ћу проблем уопште ући. Мислио сам да је то онако, ето, ушао сам данас, сутра ћу изаћи, и да то није ништа страшно. А онда, сваки дан при служењу војног рока дрогирали смо се отприлике неким ЛСД-има, касније долази “екстази”, а пробао сам и марихуану. Она ми се уопште није свидела, па сам се задржао на тим неким “дизалицама”. По завршетку војног рока сам наставио сам да се дружим са та моја три друга. Двојица су из Новог Београда, а један из Земуна. Али нисам наставио тамо где сам стао у свом животу пре војске, односно, нисам наставио да се бавим фудбалом, него сам се пребацио на своју професију туристичког техничара, да би се касније преквалификовао за конобара и почео да радим. Радио сам у једном београдском ресторану, где сам пристојно зарађивао за себе. Имао сам да се пристојно обучем, да изађем и да “завршим” дрогу и полако мало по мало улазио у тај проблем, па све дубље и дубље…
Убрзо смо почели да излазимо по клубовима, почели смо да слушамо техно музику и ја сам полако почео да корачам мрачним ходницима. А онда је на велика врата хероин ушао у мој живот, уселио се и као да је направио шатор у мојој глави. Тада сам рекао себи: “Човече, шта је ово? Ово је много добро?” Не знам, помислио сам: “Где је ово било целог мог живота до сада?” Сада је хероин, онако, попунио све моје недостатке до тада, јер, све до тада сам имао неке моје комплексе, које сам вукао из младости … Да, хероин се тада сигурно уселио на велика врата у мој живот. Кренуо сам да корачам са њим, мислећи да сам најјачи на свету и да нема никога ко је јачи од мене. Некако, тада сам био прави егоцентрик. Али, одмах после тога, са тим мојим најбољим другом Милошем полако сам почео да узимам хероин интравенски. Убрзо после тога, тај један друг Славко отишао је за Аустралију, а Иван, који је продавао хероин, је убрзо пао у милицију и отишао да служи своју робију… Већ, 2005. године Милош, мој најбољи друг, с којим сам и почео да се дрогирам, завршио је…, “оверио”, и, ето… Да кажем да се то десило после једног виђења са мном… Те вечери је Милош спавао код мене у стану и тог јутра отишао кући. Ујутру сам позвао његову мајку и…, мајка ми је рекла да је Милош “оверио”. После три дана сам отишао на његову сахрану, где су дошли, онако…, неки наши силни другари, неки “пријатељи”. Чинило се тада да је ту, међу нама, владало велико сажаљење, да би после само 40 дана на парастосу било само нас пар, да би се убрзо после тога, све то заборавило.
После тога сам отишао кући код својих родитеља и рекао им да сам наркоман и да ми треба помоћ, односно, да ми треба неко лечење. Моји родитељи, нису могли да верују у то да сам од једног пристојног момка и једног спортисте - постао наркоман. Рекао сам им да имам проблем са хероином и да ми је потребна било каква помоћ, било какво лечење. Прво моје лечење било је 2005. године у Драјзеровој улици у Београду, дакле, у болници за лечење зависности. И, тако сам у тој болници почео да се лечим, међутим, покупио сам неке симпатије код те докторке, која ме је лечила, и када сам јој рекао да морам да идем у Црну Гору да радим, пустила ме. Отишао сам у Црну Гору, јер ме газдарица, код које сам радио до тада, слала да радим у једном ресторану, тамо на мору. Дакле, отишао сам на море онако чист, чисте главе, где сам зарадио неки већи новац, да бих у септембру, кад сам се вратио у Београд, поново узео хероин и тако поново кренуо да се дрогирам. И тада сам кренуо све дубље и дубље и наставио да корачам оним истим мрачним тунелом, у коме уопште није било никакве светлости.
Ипак, одмах после тога, дакле 2007. године, поново сам се обратио својим родитељима и поново од њих затражио помоћ. Рекао сам им да сам поново у великом проблему. Желим да кажем да ми је отац из једне патријархалне породице и да је велики верник. Он је тада чуо за Црну Реку и, ето, рекао ми да постоји један манастир у Црној Реци и да се они баве лечењем наркоманије. Пристао сам на то више због свог оца и своје мајке, него због себе. Отишао сам тамо код оца Бранислава Перановића и ушао у ту заједницу, о којој до тада никада ништа нисам чуо, а нисам се ни информисао око тога. Отишао сам тамо и затекао један прави логор, где нема ни мало љубави, где је владала једна тотално затворска атмосфера. Рекао бих само да сам тамо провео неких шест месеци и да ми уопште није било пријатно. Сви сте, вероватно, на ТВ гледали оне силне батине, које су приказане. Ето, да кажем да сам и ја био један од оних, који је добио исте такве батине…, чак и горе. Да бих после тих шест месеци проведених у Црној Реци, изашао напоље, вратио се назад на свој стари посао и за 14 дана се поново навукао на хероин.
Међутим, тада сам некако убедио себе да ћу се дрогирати паметно. Тада се у Београду појавио суботекс, где сам онако, једно време почео да користим хероин, а скидао сам се са тим суботексом не знајући да сам и даље у том неком мрачном тунелу, и да све више и више тонем у тај проблем. После тога, одмах након неког краћег времена, након неких 6-7 месеци, опет сам затражио помоћ и кренуо да се лечим по неким клиникама. Да кажем, кроз тих неких 10 година узимања хероина имао сам једно јако мучно дрогирање, као и више од десетак покушаја лечења. И увек бих, након неких 5-6 месеци дрогирања, стално тражио помоћ по неким клиникама, међутим, то ми ништа није помагало. Стално сам се враћао на исти проблем, да бих 2011. године тотално пао и духовно и телесно. Снаге више нисам имао нити да руководим са собом, нити са својим животом. Тада сам потражио помоћ од своје сестре и зета. Они су се распитали за заједницу “Земља живих”, дошли до телефона једног од васпитача, чули се са њим, чули за тај колоквијум, да бих ја 7. маја 2011. године, дошао на тај колоквијум. Ту сам чуо сведочанство једног брата, који је испричао да је он исто као и ја био у оваквом проблему, и да је у Заједници већ 29 месеци, и да за месец дана чека благослов да иде кући, јер је завршио програм.
Онако, на први поглед то ми је било јако далеко. Помислио сам: “Ма, какви, где да 2,5 године бацим негде?” Нисам знао шта да радим? После тог колоквијума отишао сам кући и попричао са својим родитељима. Они су ми рекли да је то једино право решење. Поготово ме отац почео да убеђује да треба да пристанем на све то. Ја сам се првих дана доста двоумио. Тада нисам желео да уђем у Заједницу, јер сам још увек мислио да ја то могу сам да решим, “као и до сада”. Имао сам девојку, која ми је пружила неку подршку и рекла: “Уђи, Боки, биће ти сигурно боље. Па, видећеш и сам да ћеш се сигурно осећати боље”. Ушао сам у Заједницу 18. маја 2011. године, тотално помрачен, без живота у мени, без љубави, без срца, без душе… све сам то негде оставио, све ми је то некако хероин узео, тако да сам само телом ушао у Заједницу, мрачан, никакав, као да сам изашао из гроба… Ето, тако сам некако изгледао. Једноставно, нисам видео ништа, без осећања, буквално ништа. За мене дан није постојао, за мене је постојало само црно, само тамно, само сиво. Никаква светлост није постојала за мене пре уласка у Заједницу. Дакле, ушао сам и полако, после неких месец дана, почео сам да долазим себи. После два месеца сам већ почео да гледам, а после три месеца сам почео да се смејем, да причам са осталом братијом, да размењујем нека своја животна искуства, да делим са њима неко своје стање, које сам имао раније у свом животу. Почео сам да се радујем сваком новом дану, почео сам да се смејем онако искрено из срца, почео сам да видим неког после дугог периода, почео сам да примећујем природу, почео сам да примећујем како жито, како кукуруз зри, како се мења, једноставно, како лишће…, како дрво расте… Онако…, то ме радовало. Приметио сам да су ми се неке духовне очи отвориле, а већ сам рекао да сам до тада све видео црно. Ето, то ме највише обрадовало.
Почео сам да живим живот. Нисам више био умртвљено биће, које није знало више ништа. Једноставно, ушао сам у Заједницу и прихватио сам то као неки нови начин живота. До тада сам јако мало нешто знао о вери и о Православљу уопште, као и о начину живота, односно, како човек треба да води живот. И како је полако време пролазило, почео сам да прихватам и Заједницу, да мењам себе и да прво сагледам своје грешке, којих је у првој години било, онако… јако, јако пуно. Да бих после годину дана отишао на проверу и добро размислио о свом начину живота какав сам водио до тада, где сам пожелео да променим и себе, и свој начин живота, који сам до тада имао. И веровао сам у себе да могу да постанем нови и бољи човек. Једноставно, желео сам да постанем бољи човек. Вратио сам се после прве провере и кренуо са интензивним “радом на себи”, ми то тако у Заједници зовемо. Још више сам се радовао сваком новом дану и као што отац Бранко каже, приносио сам себе, онако, као жртву. Кренуо сам да се максимално дајем у свим правцима, буквално у свим правцима. До тада у животу ништа нисам урадио сем тога што сам био конобар и што сам играо фудбал. Буквално нисам знао ни ексер да закуцам, и ето, у Заједници сам научио и да малтеришем, и да зидам,кувам и да музем козе,да их чувам, да им поклањам пажњу, а раније сам мислио само на себе и на хероин. Тако сам сву љубав коју сам осећао почео да пружам другој браћи, да се несебично дајем, и тако је полако кренуло моје мењање.
И, онако, осетио сам неку своју велику промену, осетио сам можда неку благодат у себи, осетио сам да је то – то. Осетио сам да ми је Христос, онако, на дохвату руке и да је та тама у којој сам био током тих 10 година дрогирања, која ме тотално заслепила, нестала. Осетио сам то први пут у животу, осетио сам ту неку светлост, осетио сам Христа да ми је ту, испред мене и желео сам да Га руком зграбим и да Га привучем себи, у своје срце… И, тада сам рекао: “То је то, човече! Ово је Христос!” Отац Бранко је био потпуно у праву, али јако пуно ми је требало да поверујем у све то. И тада сам кренуо пуним корацима. Свим срцем сам кренуо да зграбим Христа, да више никад не одем од Њега, да увек будем уз Њега. Молим се за свој даљи напредак, за неки нови начин живота. Крајем ове године би требало да завршим овај програм. После овога, баш ових дана размишљам о томе шта ћу после ове Заједнице. Размишљам много о томе. Највише бих волео да нађем неки добар,скроман посао, да нађем једну нормалну девојку са којом ћу моћи да имам један нормалан однос, да градим неку своју нормалну заједницу и оснујем своју породицу. Сигуран сам да сам после ове приче овде много научио и да ћу своју децу моћи да васпитам у неком свом најбољем издању. Радујем се сваком новом дану, срећан сам и захвалан нашој Цркви,оцу Бранку, Заједници и свима онима који су ми помогли у мом излечењу.Толико. Хвала вам."

 

https://www.facebook.com/Zemlja.Zivih/?fref=nf

[Снежана]

СВЕДОЧАНСТВО 2

 

 

Помаже Бог. Ја бих се, пре свега, захвалио Владики Порфирију, оцу Бранку, оцу Стефану, и свим очевима и људима добре воље, који нам помажу на овом нашем путу да излечимо наше душе, на овом нашем путу излечења. Зовем се Милош, долазим из Краљева. Имам 33 године. У Заједници сам 20 месеци. Ожењем сам и имам сина од 13 година. Отац ми је умро кад сам био јако млад и, мислим да сам се ја од тад, онако, изгубио… Почео сам да будем бунтовник, и то се негде касније исказало. Мајка се преудала када сам имао неких 15 година, значи, после мог осмог разреда. Са неких 15-16 година отишао сам од мајке и од куће, и дошао у очеву кућу у Краљеву, одакле сам и поникао, наравно. Почео сам одмах да живим “улицу”, јер, једноставно, није било никога…, или је можда и било, али ја за то тада нисам хтео ни да чујем. Почео сам да живим тај неки живот, где сам се одмах сусрео са свим, за мене тада “добрим стварима” - крађом, дрогом, и свим тим стварима које су тада за мене биле добре. Али већ тада, негде после годину и по дана, толико сам заглибио, да је кући убрзо почела да долази полиција, одмах се ту, у кући, појавио и социјални радник, и…, свашта се ту дешавало.

Ја сам био малолетник који, наравно, није имао старатеља. Ту су ми изашле у сусрет тетка и стрина, које су ми и били старатељи. Тетка је ту преузела све на себе, где сам ја обећао да ћу се променити и постати бољи и другачији. Почео сам да радим. Значи, ја сам са неких својих 17-18 година већ почео да радим, али, то ми је била само могућност да уопште имам пара за сву ту дрогу, коју сам већ користио, као и за такав начин живота. Наравно, ту дрогу, те “дизалице” сам све чешће и чешће узимао. То ми зовемо “брзине”. Ја сам тад мислио да је то ништа, пошто до тада нисам користио хероин, и мислио сам да ова дрога и није дрога. За мене је само хероин била дрога и мислио сам да је ово чисто шала.

 

Међутим, негде већ у деветнаестој, двадесетој години то је код мене ухватило маха, где сам, кад сам се једном окренуо, имао поред себе трудну девојку и једноставно нисам могао да верујем шта ми се дешава. Живео сам неки живот, међутим, уопште га нисам живео. Нисам ни приметио да имам девојку и да је трудна, и да ћу бити отац. Мислим, не знам ни ја како сам то све прихватио и одреаговао… Мислим да сам ја негде у себи и жудео за породицом, и тражио породицу, пошто је нигде и нисам имао, али, у том моменту ја то нисам могао ни да видим, ни да чујем… Али, пошто ми је девојка рекла: “С тобом, или без тебе“, - ја сам тај брак као прихватио.

Међутим, то је трајало тек неких годину дана, јер, просто, та дрога и све то, једноставно, нисам могао да испратим… Напротив, био сам, онако, јако, јако лош и свакакве лоше ствари сам радио и њој и детету. Ту се по кући вртела и дрога и полиција, и свашта је ту било, да би смо се на крају и развели, тако да сам у року од неких пола године много, много дубоко пао. Распродао сам све из куће, цео намештај и све то што смо ми, да бисмо кренули у тај нови живот, као млад брачни пар стекли. Уништио сам све то. Мислим да бих уништио и кућу, али, та кућа је на два улаза, па је ту један део и од стрица, који нисам могао да продам. И ту сам дошао у једну ситуацију, где сам био баш у јако великом проблему и нисам знао шта ћу и како ћу. Био сам у великом проблему. Тада је једино решење било да побегнем из Краљева и да негде одем… Мислио сам да ако одем из Краљева и склоним се негде, све ће то бити супер. Отишао сам најближе што сам могао, у Црну Гору, и ту сам био неких пола године. Ту сам се упознао са хероином и одмах сам помислио: “То је оно што сам ја тражио!”

 

После тих пола године и тамо сам толико скандала направио, да сам опет морао да се склоним негде другде. Тада ми се дешава да ме тај један мој другар, с којим сам радио и који је већ био на Кипру, позвао и рекао: “Ајде, брате, дођи овамо. Склони се од свега. Видиш да ниси нормалан”. Ту сам средио све што је требало и првим авионом отишао на Кипар. Међутим, чим сам тамо дошао, после неких 2-3 месеца, већ сам и тамо почео да правим скандале. Тамо је та дрога много боља и јача него овде код нас, и уопште, све је другачије. Тамо сам се јако брзо оженио са неком девојком, успео да средим папире, а напредовао сам и у послу. Имао сам неку фирму и радио сам, али сам толико био незадовољан, некако…, не знам… Успео сам и са њом да створим дом и све што је у тој некој мојој визији, односно, мојој жељи било да имам стан и базен, и не знам шта све. Ипак, негде на крају, онако, кад седнем и останем сам, ничим нисам био задовољан. Не знам ни ја… И даље сам тражио нешто… Али, убрзо после тога, после пар година и тамо сам заглавио. Свашта сам радио, и продавао и наравно, не хвалим се тиме, заглавио сам неку краћу робију, да бих ту, на робији постао још гори. Када сам изашао напоље, опет ми се пружила шанса да кренем из почетка, међутим, ја сам кренуо још горе, и горе, и горе… Правио сам проблеме… То је страшно… Углавном, после неких опет 3-4 године, кад сам се осврнуо, нашао сам се у лудници, затворен… После пар дана сам почео свесно да размишљам, дошао сам свести. Тада су ми понудили, или да се вратим у Србију, или ћу остати у тој лудници. Ја сам прихватио услов да идем у Србију, где сам се вратио 2009. Године. Самном је дошла и моја жена са којом сам се оженио на Кипру.

Тек тада сам први пут чуо за “Земљу живих” и дошли смо да бисмо се, ето, лечили. Али, да бисмо ушли у Заједницу, требало је да се у једној београдској болници “скинемо” са дроге. Када смо се “скинули” физички, пошто смо обоје били наркомани, и када је требало да дођемо у Заједницу, видели смо да су куће за лечење одвојене, дакле, посебно мушке и женске… Негде, очигледно, ми и нисмо хтели да се лечимо… и, ето, размишљајући како не можемо заједно да уђемо, једноставно смо се окренули и отишли… Нисмо хтели да се лечимо.
Онда смо се настанили у Београду, узели неку кућу и почели ту да живимо. Али, јако брзо се мени опет десио хероин. Ја сам мислио да је то тако слабо. Некако сам дошао до тих неких француских лекара и кренуо сам са одржавањем метадонском терапијом. То је био тотални пакао за мене. Неких годину дана сам свакодневно био на том метадону, у тој некој јако великој дози. Међутим, мој живот се… не знам… После пар месеци изгубио сам сва осећања, све… Више нисам знао ни ко сам, ни шта сам, ни шта радим, ни која је која боја, ни… Једноставно сам устајао као неки зомби и одлазио тамо да узмем ту своју терапију. Наравно, мислим…, више никакве дроге нису могле да ме дотакну, сем неких разних седатива. Ја сам из те досаде правио разне комбинације тих неких седатива, да бих се једноставно изгубио, да бих изашао из тог робота, да, не знам, да бих нешто видео… И, тако сам се губио по недељу, по десет, по дванаест дана… Наравно, завршавао сам у “Лази Лазаревићу”, и тотално губио разум на 10-15 дана. И опет бих се некако враћао где сам, наравно, имао моменте када већ више, једноставно, нисам хтео да живим… Али, нисам имао храбрости да узмем пиштољ, да се обесим или да урадим нешто тако, него сам хтео да умрем некако фино, онако, не знам… културно… Тако сам данима скупљао много лекова по апотекама. Хтео сам тако да умрем. Међутим, увек сам био по 3-4 дана у некој коми или већ у “овери”, како се то каже, где сам се будио, не знам ни ја како и зашто.

Последњи пут је то било негде пред Нову годину када сам дошао себи. Да, нисам вам споменуо да сам уз све то, наравно, виђао своје дете и… као, желео да будем отац. Уствари, био сам страшан са тим дететом. Губио сам га по парковима, по Београду… Баш, баш сам био страшан, онако, не отац… Ја не знам… Комшија је био бољи према њему.

 

Наравно, онда сам видео да немам куд и да је ту, једноставно, неки крај. Онда сам опет покушао да из тог Београда побегнем. Стално сам негде бежао, а онда одлучио да се вратим у Краљево. Дакле, пред ту Нову годину опет сам дошао назад у Краљево, средио мало кућу, пошто је стара, добио неки посао и сећам се, узео неке паре. Некако сам успео да ту моју бившу жену, с којом живи моје дете, убедим да ми га да, да буде са мном за Нову годину и за Божић. Ја уопште не знам како ми га је дала и зашто. Углавном, ја сам ту испао исто јако страшан. Исто сам упао у неки свој свет са тим таблетама, и у свему томе сам се и ја изгубио, а изгубио сам и њега. Срећом, ту је био стриц, била је тетка, била нека родбина, па су га они испратили. Ја сам опет дошао себи након неких 12-13 дана, а онда сам опет направио један тотални хаос. Опет сам исто покушао рекавши себи: “Човече, немаш ти више шта да тражиш, оно… заврши, брате!” И тог дана сам отишао и добио дозу тог метадона за неких 12 дана, пошто су ми метадон давали на више дана. Дакле, скупили су ми баш добру, пуну кесу неких лекова… и то јутро сам све то попио. То сам урадио јер сам контао да нећу више да живим. Дакле, то јутро сам све то прогутао и, једноставно, био сам ту, кући, и чекао да се више не пробудим. Међутим, ето, та тетка, она, која се увек провлачи кроз мој живот, некако ме “ископала” и дошла, не знам ни како, ни зашто… Нашли су ме, дакле, након неких 12 сати. Била је ту већ вода у плућима, не знам ни ја шта све, и тако сам завршио на ВМА. Сећам се, пробудио сам се девети дан, и, онако, схватам да сам се пробудио, гледам оне људе, видим оне апарате…, оне жене вичу: “Јавите мајци, жив је!”

 

И прво што сам питао, питао сам који је датум, пошто сам већ имао овакву ситуацију. Кад сам видео да сам 9 дана у коми, помислио сам да сам у кризи, и да, једноставно, умирем… и да ми треба метадон. Кренуо сам да устанем, и наравно пао, јер ми је био потребан дан-дан и по, да дођем себи. Пошто нису хтели да ме пусте из болнице, ја сам стрчао доле, отишао у мртвачницу, узео неку гардеробу од тих људи који су умрли и отишао по своју дозу. Међутим, тамо су ми рекли: “Човече, ти си опасан по свој живот. Ми теби више не можемо да дајемо терапију”.

Ја ту не знам ни како, ни зашто, једноставно, кљуцнуо сам и вратио се назад кући и просто решио да престанем да се дрогирам, да дођем себи, да скинем те лажи и окове са себе да више никоме не припадам. Уопште, упао сам у делиријум, мислим на тих 3 месеца тог мог “скидања”. То је био један хаос. Добио сам неке ране по ногама од неких повреда и то није могло да зарасте. Тотално, тотално један хаос од мог живота. И, негде у јуну, после 4-5 месеци сам се опоравио, добио први посао код једних добрих људи, и, кад сам нешто зарадио, невероватно, сав тај посао сам заборавио, не знам ни ја ни како, ни зашто, и опет сам се издрогирао. И, опет, и опет… И, опет сам се пробудио на том ВМА и просто ту, оно, нешто ми је рекло: “Човече, па хајде, обрати се Цркви. Обрати се”. Сетио сам се “Земље живих”. Дошао сам кући и отишао код свог кума, одакле сам назвао оца Бранка, и, не сећам се тачно шта сам све и како причао, али, сећам се да сам му рекао: “Оче, ил ћу сад ући или нећу никад, пошто више не могу да чекам”. И, отац ми је рекао: “Ето, дођи сутра, буди овде у 10 и 30 ујутру”.

 

Тада сам ушао у Заједницу и мислим да сам после 20 месеци много напредовао. Највише по питању тога да сам почео да се осећам као родитељ, јер сам са својим сином остварио неки однос који никад нисам имао, јер, ја сам до тад мислио да је то такав однос - да му ја нешто купим и да се он радује. Тако да сам после прве провере највише времена посветио њему, дружили смо се, брали неки сунцокрет, мислим, причали неке најобичније ствари за које сам ја мислио да је то, оно, ништа? Шта је то? Ништа! Углавном, Заједница ми је пружила пре свега прилику да останем жив, да постанем човек, вратила ми је породицу, вратила ми пријатеље, које сам успут, кроз тај мој живот - све изгубио. Пуно тога ми је пружила, пружила ми је да упознам себе, да видим ко сам, шта сам. Ја сам био и овај и онај, мислим, негде сам ја био ја, али, тражио сам нешто, тражо сам вероватно Бога, и…, мислим да сам Га нашао и да кроз то сада мој живот добија смисао. Не знам, бити отац, имати породицу, наћи неки нормалан посао, једноставно…, тако видим свој будући живот. Док сам у свом животу до сад јурио неке погрешне ствари, Заједница ми је отворила очи да изађем на прави пут и да препознам праве ствари. Ето, толико. Хвала вам.