Secanja iz Pristine 1999.

[мирођија]

Drago mi je da neko cita,eto uplasila sam se da niko ne cita i nece da komentarise.

Naravno,neka pise,dobro je kad moze.

Ja sam bila nema 3 godine posle Kosova,nikad nisam uspela da kazem sta sam videla....al eto bas kad sasvim onemis dodje Gospod!Nadam se da ova dusa ima Gospoda u srcu!

   8084.gif 0409_feel srcee

[Jadranka1]

Drage moje sestre i braco,nema potrebe da se komentarise,sta ovde covek moze i da kaze...

Secanje 20.

Prvi ulazak u crkvu posle juna 1999.

Nasa crkva sv. Nikole u Pristini je u bas ne tako srpskom delu grada bila.Od naseg pravog stana oko 2 i po km.Isla sam svake nedelje tri godine pre bombardovanja,a u toku bombardovanja,zavisi od bombardovanja,posto su nas gadjali i preko dana...Nekad idem kroz prazan grad,sablastan,sama,a nasi policajci mi dobacuju.Zao mi sto to nisu Siptari,nego nasi...Eh...Strah me bilo...Na Vaskrs smo dobili prve bombe preko dana.A lepo je bilo tog jutra ...I na Veliki Petak...Prosli smo moji drugar i drugarica iz crkve kroz onaj sut od srusene poste u centru grada,do clanaka isli kroz komade betona...Drug poneo ratluk posle vecernje da nesto stavimo u usta...

A u oktobru 1999. ja sam vec bila prevodilac,iako mi engleski nije struka,nego uz put,ali morala sam da radim,otac penzioner,majka domacica,sestra mladja nije radila jos uvek...12 sati dnevno pokusavam da tesim nase jadne zatvorenike po svojim stanovima,a onda dodjem kuci i placem dok ne zaspem.Placem sto nista ne mogu da uradim,placem sto svi odlaze jer moraju...I tako,nadjosmo se u obilasku Srba blizu crkve i odem do crkve...Svestenik nije bio tamo,pa mi je otvorio jedan nas Srbin koji je cuvao crkvu,a sin mu je monah u Decanima vec bio...Usla sam i samo plakala,nista vise,samo suze...Prazna crkva,a secala sam se kako je bila puna,nas studenata,starih,mladih ljudi,dece...

Od Sretenja su nas odvozili svake nedelje,pa sam tamo pevala za pevnicom i citala poslanice,po blagoslovu naseg dobrog oca Miroslava...

[Jadranka1]

Secanje 21.

Milijana

Ona je jedina Srpkinja koja je od samog pocetka i dalje svake nedelje isla sama u crkvu i ,uz Boziju pomoc,nikada joj se nista lose nije desilo...Jesu je zaustavljali,ali bi je ostavili na miru...Zivela je sa roditeljima i bolesnim bratom...Pesacila je oko 2 km do crkve ,pored 3 dzamije.Pevala je za pevnicom,pa sam joj se pridruzila...Radovala se sto opet ima nas oko 10-ak sto svake nedelje dovedu na Sluzbu i cekaju nas dok ne zavrsi...Pored nje,tu je svake nedelje dolazio jedan covek,Finac,pravoslavac ,poznavao je dobro nasu istoriju i nije dao Siptarima prevodiocima da lazu da su nasi manastiri nekad bili njihovi...

[Jadranka1]

Secanje 22.

Darinka

Jevric...Zivela je u Kupusistu...Pesnikinja...Borila se dok je mogla...Kada nas je zvala u pomoc,njoj su lupali na  ulazna vrata i sa obe strane terase...Najbliza patrola je otisla,uspeli su da je izvedu zivu i da je odvedu njenoj drugarici Mitri,profesorki u naselju za profesore...Dara je pekla hleb,u njega stavljala cela zrna psenice...Cesto bi zbog nestanka struje prevreo,ali je bio ukusan...Sagradila je bunker,pravi pravcati bunker od  -  KNJIGA  ...

[дибидусрус]

Задњи пут сам на Косову био 1997. у Урошевцу.... још увек ми је слика наших војника како се слободно шетају градом. Мој брат је служио армијуе тамо. Сећам се смо на изласку из Приштине у једној кафани са великим натписом Зоран Јаћимовић или тамо нешто. Причали смо о томе како вероватно неће бити ништа. Руси су дошли на аеродром због своје технике да не падне у руке Американцима.Сећам се како је Иванов реко 2003 да Руси немају шта да раде на Косову и да се повлаче.

[Jadranka1]

Secanje 23.

Mitra...

Profesorka ,izbeglica iz Sarajeva,bez planova da dalje skita po svetu,kako je to volela da kaze...Primila je Daru...Zajedno su se borile perom...Jednom su joj trazili oruzje,rekla je da ima,pitali su da preda,pokazala je OLOVKU...

Mitra je napisala SA DUSOM NA GOTOVS,mnogo preciznije od mene ,ja ovo sad nabacujem,ona je voldila dnevnik,mi smo joj pricali ,ona pisala...Ja sam Jadranka iz te knjige...A to ne znam ni ja...Zaboravi se ,kad se o tome ne prica...Mozda mislimo da nemamo kome...Takav nam je utisak bio...

[Jadranka1]

Secanje 24.

Treba imati u vidu da te 1999. za mobilne telefone smo vecina nas culi,a poneko ih je i video,ali retko ko imao...Telefonska centrala je bila u bombardovanju unistena,pa pola PR nije ni imalo telefon,sto je Srbima u nevolji bio jedini izlaz,mnogi nisu mogli u pomoc ni da zovu...Neki su dolazili peske ,napadani,sutirani na ulici,bez cipela koje su im razneli dok su ih mlatili na sred ulice...A i ako su se Srbi javljali i ostavljali podatke,u pocetku nije bilo nas Srba prevodilaca,Siptari su to primali i bilo je tu svega,pretpostavljate...Posle je jedno 15-oro nas pocelo da radi i da pazi da podaci o Srbima u PR ne cure okolo...U avgustu smo imali evidenciju o oko 2000 Srba...Vecini njih KFOR je uradio ojacanja za vrata,popravljao telefonske linije,ne bi li se nekako zastitili dok pomoc ne dodje...Ali,nas je narod iz PR cureo kao pesak kroz prste...Mislim da je oko Bozica 1999. bilo oko 800 Srba i broj se smanjivao iz dana u dan...

Bilo je i nasih Srpkinja udatih za Siptare i nekih Srba ozenjenih Siptarkama,znali smo i za njih,javljali su se zbog penzija,lekara...

Neka arapska humanitarna organizacija je delila pomoc...Jao...Trulo povrce...Dobra volja,ali dok se raspodeli,bilo nas je sramota da to dajemo ljudima...

Neka danska humanitarna organizacija je uvela autobus iz sela oko PR,preko PR do Gracanice,pa su penzioneri poceli da primaju penzije redovno,a mogli su to i preko naseg koordinacionog centra u PR,koji je bio u centru grada.Ljudi koji su imali neke minimalce,isto su mogli da se snabdeju u Gracanici.Ne kada su to hteli,nego kada je bilo prevoza...

[Jadranka1]

Secanje 25.

Manda

Stara zena...Nekada davno,uzeo je iz Dalmacije neki stariji covek i u vozu do Kosova uvideo da je previse mlada i samo je ostavio...Obraz tadasnji,nije joj dao da se vrati,pa je nasla posao u predionici,stekla mali stan i penziju...Jednog dana doteturala se,prebijena,krvava do nase zgrade,da trazi pomoc...Smestena u zgradi,nesto stvarcica sto je imala preneseno...Bauljala je po hodnicima,sama,izgubljena...Nije bilo jednostavno stupiti u kontakt s njom,posle toliko zla sto je prezivela,razumeli smo je svi...A kako je ovo strasno,ceo zivot opisan u par recenica,a sta je sve u njemu bilo,ne bi u knjigu stalo...Otisla je posle kod neke rodbine u Srbiju,primili su je...

[Jadranka1]

Secanje 26.

Kod glavne poste ziveo je bracni par sa svojim sinovima,dvojica su bili tu,a jedan u Srbiji.Sta su sve prosli,njihove duse znaju,a ono sto jednostavno opisuje njihov polozaj je da su iza ulaznih vrata drzali bure za kupus puno vode i iza toga mali plakar,da im neko ne bi provalio u stan...Tako,dok bismo kod njih usli,trebalo je malo vremena...

Mi smo po ceo dan obilazili Srbe po gradu,pisali sta im treba,nekom doktor da se posalje,nekom nesto da se donese iz prodavnice,nekom samo lepa rec bila je dosta...Ljudi su bili kao u nekom soku,dosta njih je pricalo kao u bunilu,budili smo ih svakog dana...Svi su se nadlai boljem,ali nije islo na bolje nikako...Malo bi se Siptari umirli,pa opet sve po starom...Tenzija velika.Nije to lako...Skoro svi su pili neke lekove za smirenje...I nas dobri svestenik otac Miroslav je obilazio,isli smo sa njim da posetimo nase ljude,cak smo jednog tako i krstili...Nije bio krsten,pa nas otac Miroslav pokumi tu...To je bio prizor za Siptare,idu srpski svestneik,srpski prevodilac i 4 strana vojnika od kuce do kuce,ali te kuce behu razasute,pa smo pesacili dobrano...Radovali su se ljudi...

[Jadranka1]

Secanje 27.

Sve vreme bombardovanja ja sam od voca pojela 2 jabuke.Krajem avgusta sam pocela da radim i kada sam otisla na rucak,tamo je bilo svega.Siptarka je sluzila u kuhinji,a bilo je i nekoliko Srpkinja koje su se zaposlile...Prisla sam vocu i gledala,a ona me pitala ko sam i sta sam,posto sam bila nova.Rekla sam joj i jos sam joj rekla da nisam voce jela poprilicno dugo,a ona mi spakovala 2 kivija da niko ne vidi,da ponesem roditeljima i sestri...Svuda ima dobrih ljudi.

[Игрутин]

Тешко је читати о страдањима а верујем да је још теже проживети право мучеништво , људи на косову остављани су од стране самих Срба на милост и немилост , ја верујем да нису сви желели да напусте свој родни крај а и ко би га напустио , ја заиста немам речи за све што се дешавало , ја сам имао свега 7 година , али опет и сам знам како је када ф-16 бруји преко наших глава. Нека је Господ са свим страдалницима , царство је небеско у страдалнике и праведнике који су страдали ради истине.

Господе спаси и сачувај народ на косову  који је сада доле и који ће бити ако Бог да на косову. Тешка је ситуација по цео православни народ данас у свету. Тек ћемо да патимо и страдамо нажалост.

,,Горе и планине српске , светом Симеону говоре , зашто твоју земљу свету опет газе безбожни докле ће се рука њина на праведне дизати и огњишта твога рода агарјани гасити , Србин свети и праведни , земљи српској одговара горе и планине свете не бојте се за Србе њима Господ царство чува због  трпе невоље кроз огањ кад се очисте и земљу наследиће , тада горе и планине трн и коров родише јер чувају благослове за ратнике хришћанске!! ,,

                        8084.gif    Господе добри спаси и помилуј све страдалнике.

Сетимо се и новомученика Харитона који свој живот није штедео , већ је за веру , за српство страдао од Стране шиптарске незнабожачке руке.  Свако Добро од Господа.

[Jadranka1]

Secanje 28.

Stara Srpkinja zivela je sama u stanu na prvom spratu u jednoj zgradi na kraju Ulpijane(deo grada sa najvecim porcentom Srba pre rata).Sin joj je bio otet,ali tu nadu koju je ona imala,taj sjaj na licu,osmeh i pored strasne tuge koja je zadesila,nikada nisam zaboravila...A sta su joj radili,svake veceri,to je bilo strasno,napadali na vrata,taman sto odemo od nje,ona opet zove u pomoc...Tako je trajalo i ona je otisla...Nama je svima bilo jasno da je jedino resenje da Srbi opstanu u gradu da se ili svi skupimo na gomilu jednu i da nas oni koje nam je Sloba ostavio da nas cuvaju,cuvaju ili da se rasporede vojnici bukvalno u svaki stan ili kucu i da prate ljude ako treba da izadju,druge nije bilo,to je bilo strasno,a to resenje nije bilo moguce,neizvodljivo,nedovoljno vojnika...Kako je samo preneta odgovornost na drugog,kako je drzava ostavila nas dole i predala u ruke nekom ko je tehnicki sve to gledao,a ne srcem.Jos ih nazivali okupatorima,a oni lepo pusteni da udju.Okupator je onaj koji na silu udje na teritoriju,a mi smo PREDATI i samo su ruke od nas oprane...Ko zna tugu ovih jadnih nasih anonimnih ljudi...Njihove patnje,stradanje...Ja sam mnogo puta cula ovde u Srbiji da je trebalo da ostanemo i branimo svoje...Ja znam da je nas takvih bilo,ali kako se braniti protiv takvog neprijatelja?Ostaviti puske narodu,a ne moci ga snabdevati.Ha,ha.Moj otac je imao 300 metaka i AK 47 i razmisljali smo sta da uradimo s tim kad nam 15 Siptara zakuca na vrata?Da on puca i sta onda?Da ubije sve nas i sebe ,da nas ne bi oni pobili kao stoku...Eh...Resenja...Kao da se meci zanavljaju sami...Kosovo je predato i tu nema price.Ja sam plakala do novembra 2000. i kada vise nije bilo suza,otisla sam.Ne zbog Siptara,nego zbog nebrige srpske.Jer,nisam htela da mi zivot ode u cekanju necega sto nece biti nikada,bar ne za mog zivota.Lako je pricati o povratku,ali ko to nije doziveo ,ne moze bas znati...I bolje da ne zna.

I kao sto lepo pise u ovom tekstu na pocetnoj strani ,Srbi se drze dobro dok je gusto,a kada je tenzija malo opala u toku 2000.,eeee,to bolje da ne pricam...I to je uticalo da odem.Taj lom u meni,ta duhovna borba,te dubine svoje,ja nikad ni pre ni posle nisam dostigla,do tad kada sam se lomila da li da odem ili ne,da li da u Gracanicu u manastir odem ili ne,nije bilo priziva,a nisam htela da zbog pogresnog razloga odem tamo...Postajalo je i teze sa tom vojskom,kako koja grupa se menjala,sve su teze shvatali sustinu problema,sve se nonsalantnije odnosili prema nama i nasim mukama,postajalo je strasno.Ali,opet,da nije bilo njih,ko zna sta bi bilo sa nama...Posebno u pocetku,a tada smo imali srecu da su Irci tamo bili,a oni imaju slicnu muku u Severnoj Irskoj,pa su zaista srcem posao radili i pomagali Srbima nasim...

[Jadranka1]

Secanje 29.

Selidbe i seobe

Pitate se kako se narod snalzaio da prenese stvari iz svojih stanova...Bio je jedan covek ,Srbin iz BG,sklopio ugovor sa Siptarima da mu ne pucaju na kamion,za novac je prevozio stvari,radnu snagu nalazio u okolnim selima,placao reket kome je trebalo,to ne znam...U tom slucaju,potrebno je bilo obezbedjenje za radnie Srbe,pa smo dosta puta stajali dok se to ne zavrsi...Taj Srbin mi je rekao da ima vise stvari iz stanova Srba koji imaju po 35-40 kvm ,nego onih sto imaju  oko 100 kvm...Ovi prvi trpaju svu sirotinju iz nekih coskova,a ovi drugi samo vredne stvari...Pricao je to i smeskao se...Jasno...Ovi prvi drugo nemaju niti ce imati,a ovi prvi su imali i imace,pa im nek akuhinja gore-dole ili spavaca soba koja ce se polupati do Srbije nisu ni potrebni...

Ostalo mi je u secanju jedno seljenje...Porodica je samo poslala iz Srbije kamion sa tim cuvenim prevoznikom iz BG,doveo je tog dana jedno 5 ljudi iz Kosova Polja da nose...Iznosili su stvari...Siptar komsija nije dao nikom da pridje tom stanu ,cuvao je svojim komsijama Srbima sve...I tako,ode za Srbiju sva paucina ,sav budj iz ves masine,voda iz raskravljenog zamrzivaca...Hrana unutra-pocrnela,struja je nestajala cesto,ko zna koliko je to puta otopljeno i zamrznuto...

[Ђорђе Р]

Хвала ти, сестро моја напаћена, на овим сведочанствима. Треба сви ви да сведочите, да причате, колико можете, о томе шта сте доживели. Потребно је то нама, који немамо појма о тим јунацима доле, обичним људима, који су остајали доле, колико су могли да издрже, а поједини су и даље доле. Ти "мали" људи су со ове земље.

Ја сам у свом животу, а ево ближи ми се тридесета, био 3 пута на тој напаћеној земљи, први пут крајем септембра прошле године. Неки траже од вас да се вратите, а многи не смеју да оду на два дана доле, није им безбедно, чак ни данас. За просечног човека данас су они што су остали доле лудаци, што се боре да опстану на земљи где су рођени, где су провели свој век, да остану до краја свог живота. И причају како је лако људима који су отишли, јер су се многи овде боље снашли него они који су ту рођени. Све је то индивидуално, али дефинитвно није лако напустити своју родну груду, места за које те вежу успомене, успомене на драге људи са којима се време проводило по тој земљи. А још теже је ако осећаш ту земљу као свету, место где смо ми срби успоставили завет са Богом, који стално на тој земљи "мали" људи потврђују.

Сваки србин треба да оде да посети ту земљу, те људе, те цркве и манастире. Да се поклони мученицима Косовског боја, који још увек траје, и трајаће до последњег србина. Постоје само мале паузе у тој битки, а то није битка за територију, него битка за Царство небеско. Слава садашњим витезовима доле, а то су обични људи и жене, тзв "мали" људи.

[Jadranka1]

Сећање 30.

Убиство

Момак са Сунчаног брега Исток дошао је да види девојку  своју у Улпијани,густо је било тих дана...Неки Шиптар је приметио Србина и у сред бела дана,баш оног када се стари брачни пар исељавао са 6. спрата,дан након што су их одвели на синовљев гроб...Упуцао га је на сред дворишта...Пар дана после убиства,морали су фоторобот да раде,девојку је полиција довела да узму неког од нас преводилаца Срба због безбедности сведока.Узели су мене,полицајка Италијанка,отишли смо у италијанску базу где је официр задужен за фоторобот,али не говори енглески,па све иде од девојке,преко мене,преко италијанске полицајке до њега и обрнуто...Једно 2 сата...Како коју црту лица погоде,тако девојка доживљава стрес и плаче и плаши се опет и опет...Дају јој кафу,тресе се...Страшно...Ја нисам ни лекар ни психолог,не знам како да помогнем,тешим је колико могу,неспретно.Захваљујући фотороботу,убица је пронађен врло брзо,девојка је већ била у Србији,па је на Мердаре позвана да је воде да га идентификује...

У згради одакле је момак дошао,где су му родитељи имали стан,живеке су 2 српске породице.Обилазили смо их пред вече једног дана после пар месеци.Гомила Шиптара испред врата у приземљу.Чули да је ту неки Србин убијен,па да уђу,да не седи празан...Викала сам на њих из петних жила,али ништа није ту могло да се уради кад је било празно...