Вук на овцу своје право има...

[БанеЛ]

Давно писано, али нема везе. Увек актуелно. 

Гледам нешто данас, три млада намерно поломљена калема, суша, а опет избијају пупољци. Слава Богу!

Зло је немоћно! 

[БанеЛ]

Нашао сам ово на Црква.нет које је поставио наш драги брат. Дивно објашњење за ову моју тему. 

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ
... гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу …„Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути“. Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе…

“...Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јеванђељем?
Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства.
Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: „Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути“. Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска.
Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоређује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: „зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога“, људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје.
СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ И РАТ (ОДЛОМАК)