Умеће чувања љубави залаже се у детињству

[JESSY]

Куда одлази љубав?

Који су узроци развода и растанака? Зашто љубав одлази, нестаје? Највероватније зато што ми бивамо савршено неприпремљени за њен долазак. Ми одрастамо у породицама у којима родитељи ништа не говоре деци о суштини љубави, савршено не умеју да изразе своју родитељску љубав према деци како би деца осетила срећу од тога што су они вољени.

По свуда деца у својим породицама могу да посматрају само „анти-љубав“ – свађу, мржњу, стремљење да се под било коју цену истрајава на своме и да се свете свом увредиоцу. При том духовна основа истинске љубави се подрива, зато што, сагласно Јеванђељу, Љубав је свагда жртвена, она „…се не преузноси, не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло… (1 Кор. 13, 4-5).

Сви родитељи који се обраћају за помоћ дечијем психологуу, говоре да они, наравно, воле своју децу и чине све неопходно за њих, но ту се поставља питање шта они под тим подразумевају. При краћем разматрању показује се да они воле не тако како је Христос заповедио, него тако како умеју, реализујући позицију родитељског егоизма, а брину се они у првом реду не о души детета, него о томе, како га нахранити, напојити, поставити у кревет и проверити да ли је домаћи урађен.

Треба ли се чудити томе што у таквим породицама израстају инфантилна деца-потрошачи (потребитељи), који имају осакаћено самољубље, комплекс ниже вредности (непуноцености) и подављено духовно достојанство човека. Отискујући се на пучину самосталног живота, млади, момци и девојке, имајући такво окрњено, дефектно самосазнање, стреме се да построје свој лични живот „на песку“ жеђи за самоутврђивањем, гордости и сујете (тшчеславија).

„Недољубљени“ у детињству сопственим родитељима млади људи маштају о томе да нађу такву љубав при којој ће од љубљен-е/ог да добију нежност, бригу, пажњу и материјално благостање. Док истинска љубав свагда тражи могућност да се да другом, да посвети блиском човеку и себе и свој живот. Грешка у поставкама и очекивањима у односу на свој будући породични живот у младих бива тако велика да се фактички већ на свадби може предсказати скори развод.

Дело је у томе што после познанства, на првом етапу узајамних односа млади људи осећају истинску привлачност и интерес једно ка другом. Појављује се заљубљеност која их очарава, буквално „омађија“ младића и девојку. Буквално све: спољашњи изглед, мисли, речи и поступци, – чине се интересантним, прекрасним. Сви најбољи душевни квалитети се примећују и пројављују у општењу, и то је за обоје веома вредно.

У то се време лако и слободно дише, хоће се свему веровати и тако је лако давати узајамна обећања. Чини се да ће та сказка да траје на сав живот… Но не! После кратког периода, отприлике 2-3 месеца, само што почне реалан заједнички живот с његовим неминовним проблемима и бригама о конкретним ситуацијама, идилија се прекида.

На површину испливава оно све најгоре, све ниско, све оно притајено, што се чувало у урвинама „несвесног“, које је било напуњено још у раном детињству. Почињу свађе, конфликти, који су у многом условљени лошим васпитањем, личносном незрелошћу и психолошким траумама задобијеним од родитеља. за време свађе свако од младих људи очекује да ће га други поштедети, сажалити се на њега и поћи му у сусрет, уступити му у нечему и схватити га, но то се не догађа зато што се двоје самољубивих људи никада не могу договрити.

Што чешће бивају конфликти, то брже одлази наша љубав. Нажалост, бивамо савршено неспремни да прихватимо тај Дар Божији. Ми не схватамо и не ценимо шчедре божанске „дарове“ који нам се дају у аванс, рачунајући на то да ћемо једном да дорастемо до схватања њихове суштине.

Неопходно је имати у виду то да до истинске хришћанске Љубави ми треба још да дорастемо. Сав живот требамо да се учимо таквој Љубави, преодолевајући свој егоизам и самоотвержено служећи једно другом.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/10/21/umece-cuvanja-ljubavi-zalaze-se-u-detinjstvu/

 

 

 

[JESSY]

Сви родитељи говоре да они, наравно, воле своју децу и чине све неопходно за њих, но ту се поставља питање шта они под тим подразумевају. При краћем разматрању показује се да они воле не тако како је Христос заповедио, него тако како умеју, реализујући позицију родитељског егоизма

а брину се они у првом реду не о души детета, него о томе, како га нахранити, напојити, поставити у кревет и проверити да ли је домаћи урађен.

 

многи родитељи нису свесни да та брига одетету није љубав....они сами нису били вољени на прави начин, те стога нису ни научили како треба волети на прави начин....наравно, постоје изузеци, који су то освестили у себи, и труде се, уче,како да то поправе...

[JESSY]

„Недољубљени“ у детињству сопственим родитељима млади људи маштају о томе да нађу такву љубав при којој ће од љубљен-е/ог да добију нежност, бригу, пажњу и материјално благостање.

ту се јављају велика очекивања, која су углавном нереална, и посто су неиспуњена, долази до развода.....

[JESSY]

После кратког периода, отприлике 2-3 месеца, само што почне реалан заједнички живот с његовим неминовним проблемима и бригама о конкретним ситуацијама, идилија се прекида. На површину испливава оно све најгоре, све ниско, све оно притајено, што се чувало у урвинама „несвесног“, које је било напуњено још у раном детињству.

 

ето зашто је важан наш задатак да волимо децу на прави начин а самим тим да их томе научимо,   да би њихов будући живот био успешнији и квалитетнији...

[JESSY]

Неопходно је имати у виду то да до истинске хришћанске Љубави ми треба још да дорастемо. Сав живот требамо да се учимо таквој Љубави, преодолевајући свој егоизам и самоотвержено служећи једно другом. [/quote]

 

то је данас један од великих проблема младих људи.....не желе да трпе, не желе да се жртвују за другог, не желе и не схватају да се љубав учи целог живота.....

[Иван ♪♫]

Tacno sve. Sva ta atmosfera u porodici se odrazi na decu. Pa posle odakle ovo, odakle ono, kako sad to, kad sam ja detetu drzao(la) predavanja i ispirao(la) mozak redovno. Eeeee, dao(la) si los primer