Чудеса активног слушања – Шта нам смета да слушамо дете?

[JESSY]

Психолог  Јулија Борисовна Гиппенрејтер

Чудеса активног слушања – Разговарати са дететом. Како? – Први део

Родитељи који покушавају да се науче активном слушању жале се на велике потешкоће: на ум им долазе само одговори на које су навикли, – све, осим неопходног.

 

На једном из групнх занимања замолили су родитеље да напишу како би одговорили на овакву жалбу ћерке:

• Тања више не жели да се дружи са мном. Данас се она играла и смејала са другом девојчицом, а на мене није ни погледала.

Ево какви су били одговри:

• А ти покушај прва њој да приђеш: можда ће и тебе да прихвате.
• Вероватно си ти сама у нечему крива.
• Наравно да је то веома увредљиво, но може бити да је Тањи интересантније са том девојчицом. Боље је да јој не намећеш своју дружбу, него нађи себи другу другарицу.
• А ти предложи Тањи да се поигра са твојом новом лутком.
• Не знам шта радити. Поклони им нешто.
• Тако често бива у животу. Старај се да те то много не погађа.
• А да се вас две нисте свађале?
• Остави се кукање. Боље, хајде да се поиграмо.

Родитељи су се веома задивели када су чули да ни један одговор није био исправан. У последња два десетљећа психолози су одрадили веома важан посао: идентифицирали су типове традиционалних родитељских одговора – истинских препрека на путу активног слушања детета. Показало се да их има дванаест! Хајде да се упознамо с тим типовома аутоматских одговора родитеља, а такођер и са тим шта у њима чују деца.

[JESSY]

1. Наредбе, команде: „Одмах да престанеш!“, „Почисти!“, „Изнеси канту!!!“, „Брзо у кревет!“, „Да то више нисам чула!“, „Умукни!“.

У тим категоричким фразама дете чује нежелење родитеља да проникне у његов проблем, осећа неуважавање његове самосталности (независност).

Такве речи изазивају осећања бесправности, а такођер и одбачености „у беди“.

Као одговор деца се обично противе, „мрмљају“, инате се, увреде се.

МАМА: Вова, одевај се брже (команда), каснимо у вртић!

ВОВА: Не могу сама, помози ми.

МАМА: Не измишљај! (Наредба). Колико си се већ пута сама облачила!

ВОВА: Кошуља ми се не свиђа, нећу ту!

МАМА: Нови трикови! Дедер, одмах да си се обукла! (Опет наредба.)

ВОВА: Неће да се закопча.

МАМА: Неће да се закопча – тако ћеш и поћи, да сва деца виде како си неуредна.

ВОВА: (Плачућим гласом): Ти ниси добра…

А разговор се могао развијати сасвим по-другому:

МАМА: Вова, одевај се брже, каснимо у вртић.

ВОВА: Не могу сама, помози ми.

МАМА: (зауставља се на минуту): Не можеш сама.

ВОВА: Кошуља ми се не свиђа, нећу ту.

МАМА: Не свиђа ти се кошуља.

ВОВА: Да, деца су се јуче смејали, говорили да је за бебе.

МАМА: Теби је било непријатно. Разумем. Хајде да обучемо ову другу!

ВОВА: (с олакшањем): Хајде! (Брзо се облачи.)

Приметимо да је у том разговору први одговор маме на речи детета („Не можеш сама“, „Не свиђа ти се кошуља“) управљен на то да се дете заиста саслуша, она хоће да чује његове одговоре, а не само своје наредбе. Као разултат син радо прича о свом истинском проблему, и мати је спремна да га прихвати. Ако се разговор одвија на први начин, онда ће се неизбежно појавити следећи тип родитељских фраза.

[JESSY]

2. Предупређења, упозорења, претње: „Ако не престанеш плакати, ја ћу отићи“, „пази да не би било још горе“, „Ако се то још једном понови, узимам кајиш!“, „Не дођеш ли на време, сама си крива“.

Претње су бесмислене ако дете тренутно преживљава нешто непријатно. Оне га само загоне у још већи тупик.

Тако је на крају првог разговора мама прибегла к претњи „тако ћеш и поћи, да сва деца виде како си неуредна“, после чега су следиле сузе и испади дечака на мамину адресу.

Јесу ли вам познате такве сцене? Бива ли тако, да као разултат ви реагујете још јачим затезањем обруча, још једном претњом, криком?

Претње и упозорења су лоши још и тиме што, при њиховом честом понављању деца на њих привикну и престају да реагују на њих. Тада неки од родитеља прелазе са речи на дело и брзо пролазе пут од малих казни ка већима, а понекад и жестоким: заинаћеног дечака „остављају“ самог на улици, закључавају му врата, рука родитеља се хвата за кајиш.

[JESSY]

3. Држање моралних поука, придика: „Обавезан си да се понашаш како приличи“, „Сваки човек је дужан да се труди“, „Дужан си да поштујеш старије“.

Обично деца из таквих фраза не сазнају ништа ново. Ништа се не мења од тога што они слушају већ „сто први пут“. Они осећају притисак спољашњег ауторитета, понекад кривицу, понекад досаду, а најчешће све то скупа.

Дело је у томе што се морални темељи и етика понашања васпитавају код деце не толико речима, колико атмосфером у кући, кроз подражавање понашања одраслих, пре свега родитеља. Ако се у породице сви труде, уздржавају од грубих речи, не лажу, деле домаће послове, – будите уверени, дете ће знати како да се правилно понаша.

Ако он нарушава „норме понашања“, онда треба погледати, да се неко у породици не понаша исто тако или на сличан начин. Ако тај разлог отпада, онда највероватније дејствује други: ваше дете „излази из оквира“ због свог унутарњег неспокојства, емоционалног неблагостања. У оба случаја поучавање речима је – најмање успешан начин да се ствар реши.

Хоћу да вам испричам реалну историју.

[JESSY]

Родитељи двоје деце, Ани је девет година а Васи тринаест, одлазе две недеље на пословно путовање. У дом се на то време досељава мамина сестра, њихова тетка, са својом дванаестогодишњом ћерком Леном. Формира се прилично „експлозивна смеса“ из троје деце „тешког“ и „пред-тешког“ узраста). Васја и Ана тугују за родитељима, појављивање сестре-рођаке са својом мамом не олакшава ствар, пре ће бити да је супротно: деца преживљавају осећање љубоморе и зависти („са њом је мама, а са нама није“), које се излева у жељу да је задиркују па чак и  увреде.

Мада се све троје много играју заједно но често ничу спорови и свађе у којим се рођени брат и сестра уједињују против Лене, која неретко плаче. Тета се стара да буде „правична“, да не стаје ни на чију страну. Њеним малимј рођацима то мало шта помаже (маме свеједно нема), а њеној ћерки се све време чини да мама стално штити „њих“, а не њу. Малени ад скоро достиже свој врхунац. Деца се свађају испред телевизора – који програм да гледају. Васја снажно уара своју рођаку право у лице, она пада громко ридајући. Њена мати притрчава из суседне собе, затиче сцену: Васа и његова млађа сестра гледају уплашено но опрезно, „спремни на бој“, Лена лежи на поду громко плачући. 

ТЕТА: Шта се десило?

ЛЕНА: Он ме је уда-а-рио по лиц-у-у!

ТЕТА: (обраћа гневан поглед на Васју):!!!

АНА: Она је укључила, он је пребацио програм, и она је опет пребацила, и тада ју је он ударио… овако… (Показује).

ТЕТА: (негодујући на Васу): Ударио си је право у лице!

ВАСЈА: Да.

ТЕТА: Да ли ти је познато да ни при каквим условим не смеш ударати човека у лице?!

ВАСЈА: Познато ми је!

ТЕТА: Ти знаш да је то највећа увреда коју можеш нанети човеку – ударити га по лице?!

ВАСЈА: Знам.

ТЕТА: Знао си и свеједно си то урадио. Урадио си то намерно.

ВАСЈА: (изазивачки): Да, намерно. (И бежи.)

Кроз 15 мин чуеј се нови талас ридања Лене:

„Он ме не пушта у собу и нешто тамо ради са мојим луткама“. Тета иде у собу, Васе већ тамо нема. Са лутке је скинута одећа и разбацана на све стране, а најдража лутка је исчезла. На требовања Лене, помешаних с плачем: „Где је моја лутка? Врати ми лутку!“, Баса одговара: „Не знам, нисам је дирао“. 

Тета чека повратак родитеља како би им саопштила о ужасном понашању Васе. За њу нема сумње да он заслужује „добру лекцију“ и разјашњење свега у присутству свих.

Мама свеједно претпоставља да поразговара са Васом насамо. Беседа се продужила више од сата. Васа часно прича све како је било (лутка се брзо „нашла“ испод Лениног кревета), и између осталог пројашњава се да се он осећао несрећан и загнан, „сви су на њега нападали“ (у школи, како се касније показало, је такођер у то време било непријатности).   

Кроз два дана он неочекивано прилази к тети и моли је да она не мисли да је он лош и зао, просто на њега у последње време „наилази“ такво стање. Тета с Леном су остали у гостима још недељу дана, и у те дане односи међу децом су били намного спокојнији.

[JESSY]

Та историја покреће много питања о правилима, о границама дозвољеног, о кажњавању и др. Но ми их сада нећемо разматрати да се не би удаљили од наше главне теме – о дејству словесних поука и проповеди. Мада је тета и дала дечаку исправну примедбу о неприкосновености лица другог човека, она на њега није произвело жељени ефект, она га није „исправила“ ни „научила“, него само гурнула на још један зао, осветнички поступак.

 

Насупрот томе, уместан разговор матере, која је могла да послуша сина, на магичан начин га је смекшао.

Значи ли то да са децом не треба беседовати о моралним нормама и правилима понашања? Уопште не. Ипак то треба радити у спокојним минутама, а не у ужареним условима. У последњем случају наше речи само долевају уље на ватру.

[JESSY]

4. Савети, готова решења: „А ти узми и реци…“, „Зашто не покушаш…“, „По мени, требао би поћи и извинити се“, „ Ја би се на твом месту осветио“.

Као правило, ми нисмо шкрти на сличним саветима. Више од тога, сматрамо својимм дугом давати их деци. Често приводимо за пример себе.

„Када сам ја био у твојим годинама…“ Свеједно деца нису склона да се прислушкулу ка нашим светима. А понекад они отворено устају против: „Ти мислиш тако, а ја по другому“, „Теби је лако говорити“, „И без тебе знам!“.

Шта стоји иза таквих негативних реакција детета? Жеља бити самосталним, сам доносити одлуке. Па и нама одраслима није свагда пријатно слушати туђе савете. А деца су далеко осетљивија од нас. Сваки пут, саветујући што-то детету, ми као да му саопштавамо да је он још мал и неискусан, а ми умнији од њега, унапред све знамо.

То је позиција родитеља – позиција „с висине“ – раздражује децу, а главно је, одузима код њих жељу да даље причају о свом проблему.

[JESSY]

У следећем разговору отац није избегао сличну грешку.  У суботу навече син у приметно подављеном расположењу слуња се по кући.

ОТАЦ: А што си ти тако кисел?

СИН: Тако, немам воље ни за шта.

ОТАЦ: Пођи прошетај, баш је лепо време.

СИН: Не желим да шетам.

ОТАЦ: Позвони Миши, одиграјте на шах.

СИН: Шах ми је досадио, а и Миша је данас заузет.

ОТАЦ: Узми неку књигу читај!

СИН: Добро је оче, што си се закачио. Не разумеш ти мене. (Улази у другу собу, затвара врата.)

[JESSY]

Разговор је пошао другачије, када се отац сетио метода актвног слушања. Кроз неко време он улази у собу сина, седа поред њега. 

ОТАЦ (положивши руку на плеће дечака): И даље си у лошем расположењу.

СИН: Да, лоше.

ОТАЦ (поћутавши мало): Немаш воље ни за шта.

СИН: Ма да, а још и тај реферат.

ОТАЦ: Задали су ти да припремиш реферат.

СИН: Да, за понедељак, на тему Старо-грчки митови, а књига нема, одакле ћу да спремам?

ОТАЦ: Размишљаш где наћи материјал.

СИН: Управо то, нигде… (Пауза.) У ствари имам једну идеју, код Коље кући – имају енциклопедију.

ОТАЦ: Супер, тамо ћеш наћи на ту тему.

СИН: (сад већ живље): Сада ћу да га назовем.

Зове га, договарају се о књизи, говори: „А потом ћемо да прошећемо“. 

Како често деца сами долазе до онога што смо им ми пре тога саветовали да покушају. Но они сами треба да донесу одлуку – то је њихов пут ка самосталности. Веома је важно давати деци такву могућност, мада је то, наравно, теже него дати савет.

[JESSY]

5. Доказивања, логички аргументи, нотације, „лекције“: „Време би било да научиш да пред јелом треба опрати руке“, „бескрајно си расејан и ето правиш грешке“, „Колико сам ти пута говорила. Не слушаш – сама си крива“.

И овде деца одговарају „Остави ме на миру“, „Мени је тако добро“. У најбољем случају они нас престају слушати, и настаје то што психолози називају „смислена баријера“ или „психолошка глухоћа“.

 

Отац и петогодишња Вера иду по прољетној улици. Снег се топи, на тротоару су локве. Вера пројављуеј повишен интерес ка локвама и снежним наносима.

ОТАЦ: Вера, ако будеш газила по води смокрићеш ногед. Ако смочиш ноге твој организам ће се охладити. Ако се он охлади лако можеш да добијеш инфекцију. Треба да заш да је у пролеће град пун микроба.

ВЕРА (гази опет у локву): Татице, а зашто је у оног декице који је прошао нос тако црвен?

[JESSY]

6. Критика, изговори, оптужбе: „На шта то личи!“, „Опет си све урадила како не треба!“, „Све је то због тебе!“, „Узалуд сам се на тебе понадала“, „Вечно ти!“.

Ви сте вероватно већ спремни да се сагласите с тим да такве фразе не могу да одиграју никакву улогу у васпитању. Оне код деце изазивају или активну заштиту, контра-напад, одрицање, злобу, или униније, подављеност, разочарење у себе и у своје односе с родитељима. У том случају код детета се формира низак осећај личне вредности (ниска самооцена), он почиње да мисли да је он и на самом делу лош, безвољан, безнадежан, да је баксуз. А ниска самооцена порађа нове проблеме.  Вера неких родитеља у васпитачко значење критике заиста је безмерна. Само се тако може објаснити да у понеким породицама примедбе, у комбинацији с наредбама, постају главна форма општења с дететом.

 

Хајде да истражимо шта дете може слушати у току дана: „Устај“, „Докле ћеш се ваљати?“, „Погледај како ти је закопчана кошуља“, „Синоћ опет ниси сложио ормар“, „Не лупај вратима, малиша спава“, „Зашто опет ниси извео кера (ниси нахранио мачку)? Сам си је заметао, сам се и брини“, „Опет је хаос у соби!“, „Домаће задатке, наравно, ниси урадио“, „Колико сам ти пута говорила да опереш посуђе за собом“, „Већ сам се уморила да ти напомињем за хлеб“, „У шетњу нећеш поћи док не…“, „Колико би могао да висиш на том телефну?“, „Да ли планираш да једном одеш у кревет на време?!“

[JESSY]

Помножите те реченице на број дана, недеља, година у које дете све то слуша. Добићете огроман багаж негативних утисака које дете чује о себи, и то добијених од самих блиских људи. Да би некако избалансирао то бреме њему предстоји једино да доказује себи и родитељима како и он нешто вреди. Први и најлакши начин је (он је, узгред речено, по узору на родитељски стил комуникације) – подвргнути критици требовања самих родитеља.

Шта може да спаси ситуацију ако се она у породици сложила управо на такав начин?

Први и главни пут – постарајте се да обраћате пажњу не само на негативне, него и на позитивне стране понашања вашег детета. Немојте се бојати да ће речи одобрења покварити ваше дете. Нема ништа тако погубно за ваше односе од таквог вашег мишљења. За почетак нађите у току дана неколико позитивних повода да упутите детету пар добрих речи. На пример:

„Хвала што си ишао у вртић с млађим братом“, „Добро је што си дошао када си и обећао“, „Свиђа ми се да спремам заједно с тобом“.

Понекад родитељи мисле да дете и тако зна да га они воле, па зато мисле да није обавезно говорити му позитивна осећања. То уопште није тако.

Ево једног горког признања једне једанаестогодишње девојчице. „Моја мама мене не воли, ја то тачно знам. Проверила сам то много пута. Ево на пример, ових дана јој је Олег (старији брат) поклонио цвет и он му се осмехнула. Јуче сам јој ја, такођер, купила цвет, однела јој и пажљиво пратила на њено лице: мени се није осмехнула. Тако да сада тачно знам: Олега она воли, а мене – не“.

Долази ли вам у главу да деца тако буквално тумаче наше понашање, речи, изразе лица? Да ли свагда рачунамо на то да деца гледају на свет у црно-белим тоновима, или је безусловно – да, или везусловно – не?

И још питање: а ми сами, да ли би преживели у условима постојаног бомбардовања критиком од стране нашег најближег човека? Зар не очекујемо од њега похвалних речи, зар не би туговали када их не би било?

[JESSY]

Похвала. После свега реченог, вероватно ће звучати неочекивано и чудно препорука да се дете не хвали. Да би се разабрали са тим, наизглед, противречењем потребно је схватити танку, но важну разлику међу похвалом и подршком (подстицајем) или похвалом и одобрењем. У похвали свагда постоји елеменат оцењивања: „Па то си просто геније!“, „Ти си наша најлепша (најспособнија, најумнија)!“, „Ти си тако храбар“.

 

У чему је лоша похвала-оцена? Као прво, када родитељ често хвали дете, оно ће ускоро почети да схвата да, где је похвала, тамо је и квалитет. Хвалећи га у једним случајевима, осуђују га у другим. Као друго, дете може да постане зависан од похвале: очекује је, тражи је.

(„А зашто ме данас ниси похвалила?“). И на крају може да почне подозревати да нисте искрени, тј. хавлите га због неких својих разлога.

СИН: Никако ми не иду та слова!

МАМА: Ма шта причаш, прекрасно си их написао.

СИН: Није истина, намерно тако говориш, само да се ја не би нервирао!

А како реагвоати на успех или исправно понашање детета?

[JESSY]

Боље од свега јесте да му просто кажете ваше осећање. Користиет заменице „ја“, „мени“, уместо „ти“. (Ја – саопштење)

ЋЕРКА: Мама данас сам из српског добила одједном две „петице“!

МАМА: Баш се радујем! (Уместо „Како си ти моја паметна девојчица!“

СИН: Заиста сам лоше урадио?

ОТАЦ: Мени се тако не чини. Насупрот, мени се свидело (то и то). (Уместо: „Ма не, Урадио си то сјајно, као и свагда!“)

Ево дела из писма мајке које је пристигло у редакцију „Учитељске новине“, где се штампао материјал наших лекција.Читала сам много чланака и књига о васпитању деце. У некима од њих сам сусретала савете да се деца хвале, но они су ме много смућивали.

Ствар је у томе да сам сама кроз то прошла. Мене су у детињству много хвалили.

На то се веома брзо навикнеш, и мене је раздражавало и огорчавало то што, када сам поодрасла, нису баш увек давали похвалне оцене за помоћ по кући и остало. У школи, на универзитету ваћ нисам могла без похвалних речи – просто ми је нестајало снаге, ништа ми се није дало радити док други не примете. А ако не примете окретала сам леђа, ако ћете ви тако, онда ни ја нећу ништа да вам радим.

Но, за своју главну беду сматрам то, што и сада, у својој двадесет и седмој години ја од било којег задатка којег ставим преда се, од било којег посла, очекујем на крају не разултат, него похвалу. И ево тек сада сам прочитала у „Родитељској газети“ (напокон!) реалан одговор: „Баш се радуејм што си тако урадила“ (а не „Ти си моја паметница!“). Зашто сте тако касно дали конкретан пример? Као правило сви се оправдавају како су у свакој породици другачији односи, не треба тако, овако исто. А како треба?

Давајте више конкретних примера, нисмо ми баш тако глупи, касније ћемо сами да проналазимо нова решења, урачунавајући односе, породицу итд. Сами ћемо налазити одговоре. Но пример је неопходан. Бар један, и то је боље него ништа. Хвала вам, већ сам сама била почела хвалити ћерку (мада сам и осећала у души колебање, сећајући се свог опита), хвалити, хвалити, хвалити „Ти си моја нај, нај…“, „Види како си ми …“

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/10/13/cudesa-aktivnog-slusanja-2/

[janna7713]

Odlican tekst

Sent from my LG-H636 using Tapatalk