ВИЗАНТИЈСКЕ ПРИЧЕ

[Човек Жоја]

Четврти крсташки поход сумрак византије

Анђели таштине

Неизмерна похлепа раздвојила је два царства и две вере да се до данас никад не саставе

 

Византији су два пута могла да воде ка врховној власти (то јест, царству): једни су је добијали рођењем у царском пурпуру, као родитељско наслеђе, другима је долазила судбински, као „Божја награда за њихове врлине”. Колико год је у Византији круну могао да добије и неко ко није царског порекла, још лакше је могао да је изгуби ако је није био достојан: четрдесет и три цара у историји Византије насилно су изгубила престо (свргнути, убијени, абдицирали).

 

Крсташи опседају и пале Цариград. Детаљ са средњовековне гравуре.

 

Кућа Анђела није била ни посебно стара нити се нечим посебно одликовала. Анђели би вероватно остали непознати изван лидијског града Филаделфије да се једна од кћери цара Алексија I Комнина, порфирогенита Теодора, није заљубила и удала за провинцијског племића Константина Анђела. Овај брак обезбедио је породици брз успон и многобројне високе положаје и почасти у наредним генерацијама. Али, био је то тужан дан за Царство кад су Анђели преузели власт. Јер „од свих породица које су у неком раздобљу носиле царску круну, Анђели су били најгори”. Сваки од тројице Анђела који су се кратко дичили круном - Исак II, Алексије III, Алексије IV - био је на свој начин „одговоран за највећу катастрофу која је икад задесила Константинопољ до његовог коначног пада”.

 

Почетак краја

 

Први владар из ове породице Исак Анђел постао је цар 1185. године готово случајно, спасавајући голи живот у градској побуни против цара Андроника I Комнина. Након доласка на власт живео је у велелепном дворцу који је подигао на једном од острва у Мраморном мору. Био је окружен наложницама и лакрдијашима које је примао у исто време кад и царске принцезе. Старе болести византијске државе, прикриване у доба претходне династије Комнина, избиле су на површину. Продавање положаја, подмићивање, уцењивање скупљача пореза постали су свакодневна појава. За цара Исака II говорило се да продаје чиновничке положаје као поврће на пијаци. Ипак, Исак II показивао је бар неке напоре да поправи положај Византије у спољним пословима, па је водио више ратних похода против Бугара и Срба. Иако је 1190. године у жестокој бици поразио војску великог жупана Стефана Немање, на крају је признао већину ранијих освајања која је постигао Немања. Као посебан доказ својих мирољубивих намера, цар је удао нећаку Евдокију (Јевдокију) за Немањиног средњег сина Стефана (Првовенчаног).

 

Током једног од наредних похода 1195. године против Бугара, цар је приликом одласка у лов био жртва завере иза које је стајао његов старији брат Алексије (Евдокијин отац, таст Стефана Немањића, деда будућег краља Радослава Немањића). Исак је ухваћен и ослепљен, а затим бачен у тамницу заједно са својим младим сином Алексијем.

 

Али, у току осам година владавине Алексија III стање у Царству се погоршало, распад државе био је све видљивији. „Алексије III је типичан производ овога доба опадања. Крајње властољубље спојило се у њему са кукавичком слабошћу.” Овај безобзирни човек упамћен је, између осталог, и по томе што је ослепео два цара - супарника - од којих је један био његов рођени брат, а други његов зет. Алексије је дане проводио забављен једино својим задовољствима на које је нештедимице трошио из државне благајне.

 

Непријатељи Царства нису мировали. Алексија III посебно је узнемиравао његов царски противник са запада, немачки цар Хенрик VI (син Фридриха Барбаросе) који је као муж норманске принцезе захтевао поседе на Балкану између Драча и Солуна. Хенрик је у мају 1197. године оженио свог брата Филипа Швапског кћерком свргнутог цара Исака II, Ирином, чиме је стекао право да се бори за престо у Цариграду приказујући се као покровитељ и осветник Исакове породице против узурпатора Алексија III.

 

Уплашени Алексије пристао је да немачком цару плаћа огроман данак. Уведен је посебан „алемански порез”, али огромна сума није могла да се сакупи. Зато је Алексије III у очајању наредио да се покупи и накит са царских гробова у цркви Светих апостола како би одобровољио надмоћног противника. Цар је нашао ненадану помоћ у римском папи Инокентију III, који се противио нападу на Византију, плашећи се превеликог јачања његовог супарника - немачког цара. Али, пре него што је дошло до напада, Алексију је помогла судбина: у септембру 1197. године цар Хенрик VI изненада је умро у току похода на Сицилију, а западно царство за неко време се распало. Цар Алексије III могао је да одахне. Али, не задуго.

 

Очевидна слабост Византијског царства око 1200. године наводила је на мисао о његовом освајању. Није се само један вођа крсташког рата заносио мишљу о немерљивом богатству које су скривале цариградске зидине. Већ цар Фридрих Барбароса и српски велики жупан Стефан Немања, током Трећег крсташког рата, године 1189. у Нишу кују планове за напад на Византију. Било је потребно неколико деценија лоше власти у Цариграду, неколико неспособних василевса, група одважних крсташких вођа и један дрски сплеткарош високог стила (млетачки дужд Дандоло) да се догоди неминовно. Припремао се одлучни ударац против Византије.

 

Крсташке галије под Цариградом

 

У јулу 1203. године, или 6711. године византијске ере, стражари на кулама Константиновог града угледали су на стотине венецијанских галија како се лагано приближавају другој обали залива Златни рог ка трговачком предграђу званом Галата. Галије су возиле војску крсташких витезова, већином Француза и Фламанаца, који су се, а да ни сами нису јасно схватали како, уместо под зидинама светог града Јерусалима, обрели испред хришћанског Цариграда. Први напад крсташа био је усмерен на кулу у Галати. У кули се, наиме, завршавао огромни ланац који је од цариградских зидина, преко читавог залива, спречавао улаз бродова у Златни рог, па тиме и напад на град са мора.

 

Константинопољ с једне старе карте.

 

Византијска одбрана куле трајала је само један дан. Већ наредног јутра ланац је пао и целокупна венецијанска флота с крсташком војском нашла се под зидинама Цариграда. Последњи чин трагедије Византијског царства могао је да почне.

 

Четврти крсташки рат покренуо је пет година раније папа Инокентије III чим је изабран (1198. године). Требало је доста времена да се крсташи са севера Европе окупе и крену изнајмљеним венецијанским галијама у поход ка Светој земљи. Али, ни папа нити крсташке вође нису рачунале на један лик који ће читав поход преокренути ка остварењу сасвим других намера. Венецијански дужд Енрико Дандоло био је већ веома стар и готово потпуно слеп. Лукав вођа и вешт политичар, искористиће немогућност крсташа да плате превоз до Свете земље и навешће их да за рачун Венеције освоје угарски Задар, а затим и Цариград. Изговор за долазак крсташа под цариградске зидине била је њихова наводна намера да врате на престо младог царевића Алексија и његовог оца, слепог Исака II који је чамио у затвору у који га је бацио брат Алексије III. Наравно, за дужда Дандола прави циљ је било освајање Византијског царства како би Венеција несметано трговала по Медитерану и Црном мору.

 

Тако су се у јулу 1203. године са једне и друге стране цариградских зидина нашла два сукобљена владара који су, сваки у своје време, били у блиској вези са српским великим жупаном Стефаном Првовенчаним: Алексије III је, како смо поменули, био отац Стефанове прве жене Евдокије, а дужд Енрико Дандоло деда његове последње жене Ане Дандоло. Те, 1203. године разведена Евдокија већ се вратила на очев двор и присуствовала опсади и трагедији Цариграда.

 

А трагедија је имала више чинова.

 

Први чин почео је 17. јула 1203. године кад су крсташка и венецијанска војска, предвођене слепим дуждом, успеле да продру преко зидина, запале један део града и да уместо Алексија III на престо доведу слепог Исака II и његовог лакомисленог сина који ће бити крунисан као цар Алексије IV. Крсташи и Венецијанци нису се задовољили сменом на престолу, него су остали испред града очекујући богату награду од новог цара - и то толико велику да ни цела Византија није могла да их подмири.

 

Византијски војници с краја 14. века

 

Међучин трагедије наступио је 25. јануара 1204. године кад је управник двора Алексије Мурзуфлос уз подршку становништва, огорченог понашањем крсташа, преузео власт под именом Алексије V. Претходни владари, отац и син, задављени су, а нови цар покушаће, наврат-нанос, да ојача зидине ради одбране од очекиваног крсташког напада. Бивша жена великог жупана Стефана Немањића, царска кћи Евдокија, која је још у граду, удаће се за овог предузимљивог, али ипак неуспешног владара.

 

Последњи чин драме наступа 9. априла 1204, односно 6712. године, пре скоро осам векова, кад крсташко-венецијанска војска по други пут за годину осваја зидине и коначно заузима Цариград. Први пут након осам векова од оснивања град који се одупро безбројним опсадама и нападима - Гота, Словена, Арабљана, Руса, Нормана - није одолео. Заузимање Константинопоља било је увод за можда највећу пљачку која је запамћена у целој прошлости Европе. Три дана трају пљачке, убиства, напаствовања, паљење града... Разарање је било такво да је запрепастило и самога папу Инокентија III који је на Венецијанце бацио анатему.

 

Савременик збивања Никита Хонијат пише како су освајачи „разбијали свете слике и бацали свете реликвије Мученика на места која се стидим да поменем, свуда разбацујући тело и крв Спасиоца. Ти гласници Антихриста грабили су црквене посуде и откидали накит и украсе како би их користили као посуде за пиће... У Великој цркви уништили су часни олтар, дело уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе његове делове... И довели су коње и муле у Цркву како би лакше одвлачили откинуте комаде богатства... Проститутка је посађена на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно певајући и плешући... По улицама, по кућама и црквама могли су се само чути крици и запомагање.”

 

Четврти крсташки рат је „један од најмрачнијих тренутака хришћанства”. „Никад, још од дана варварских најезди вековима уназад, Европа није видела такву оргију бруталности и вандализма; никад у целој историји није толико лепоте, толико величанствених уметничких дела било уништено у тако кратком времену...” Сматра се да је с паљењем Цариграда 1204. године заувек изгубљено више писаних дела класичне грчке и римске културе него што се десило приликом пљачке Рима у петом веку или приликом пожара који је прогутао Александријску библиотеку у седмом веку. Оно што нам је данас преостало само је мали део огромне збирке класичне грчке филозофије и књижевности која је неповратно нестала у цариградским ватрама.

 

Оно што није уништено развучено је по западној Европи - од уметничких дела, као што су коњи на катедрали Светог Марка и многе друге драгоцености које се и данас могу видети у Венецији и другде - до безбројних светих реликвија, попут оних што се налазе у Светој капели (Ste Chapelle) у Паризу, саграђеној за ту прилику. Само један сакупљач светих мошти, Роберт од Кларија, кући је донео четрдесет реликвија међу којима: парчиће Светог крста, неколико трнова са Христове круне, део Богородичине одеће, посуду и сунђер коришћене током распећа, руку светог Марка, прст свете Јелене, комад одеће коју је носио Христ на распећу... С друге стране, велики број античких дела израђених у бронзи и бакру једноставно је претопљен за потребе благајне латинских господара Константинопоља. Византијски хроничар Никита Хонијат по сећању је направио списак уништених античких дела међу којима се налазила Лисипова статуа Херакла, величанствена статуа Јуноне донесена из храма са Самоса, неупоредива статуа лепе Јелене и многе друге.

 

Последице пада Цариграда

 

Након освајања Цариграда крсташи ће с Венецијанцима поделити поседе Византије и успоставити краткотрајно Латинско царство које ће нестати већ након неколико деценија. Иако обновљено повратком у Цариград 1261. године, Ромејско царство више никада неће бити оно исто. Цариград ће до пада под Турке бити само сенка своје сенке. А василевс и аутократор (цар и самодржац) Римљана то ће остати само по имену. Цариград, истина, више неће играти водећу политичку улогу, чак ни на Балкану, али византијска цивилизација још једном ће, попут умируће звезде, заблистати у време „ренесансе Палеолога” у 14. веку, да би се затим угасила попут тамног патуљка - царство сведено на површину једног града. Попут бића у агонији, Константинопољ ће пружити последњи, очајнички, херојски отпор турском нападачу 1453. године, а потом утонути у вечну тишину из које ће изронити турски Истанбул.

 

Алексије III Анђел

 

Исто тако тешке последице пад Цариграда имао је на односе две хришћанске цркве - православља и католичанства. Иако је већ више од једног века владала званична подела хришћанске цркве („шизма” од 1054. године), тек је безобзирно насиље католичких хришћана над православним Цариградом коначно продубило јаз између две цркве који ни до данас није превазиђен. Овоме је сигурно допринело и понашање папе Инокентија III који је након освајања Цариграда потврдио избор новог, „латинског”, односно католичког патријарха и тиме накнадно постао саучесник у походу на Цариград коме се претходно противио. Папин притисак на источне „шизматике” није, међутим, давао никакве резултате. Папа Јован Павле II, осам стотина година касније, приликом посете Атини у мају 2001. године замолио је у име католичке цркве за опроштај - за све оно што су осам векова раније у Константинопољу починили Латини.

 

Поред материјалне штете освајање Цариграда имало је и друге последице по међународне и регионалне односе тога доба. Уместо једног царства, на његовом простору ствара се већи број нових држава, било латинских, било грчких, „царстава”, „деспотовина”, „краљевина” и „кнежевина”... На Балкану и у Малој Азији више латинских и грчких државица ратује за наслеђе Византије.

 

У новим „међународним условима” немањићка Србија брзо се прилагођава јачајући свој положај и ширећи се. Крајње практично поставља се када се ради о избору савезника. Не само због тога што ће се велики жупан Стефан Немањић оженити једном Венецијанком или што ће сину из тога брака (будућем краљу Урошу I) за жену испросити фрушку (то јест француску) племкињу звану Јелена. Стефан ће успети да обезбеди и круну од папе, па ће 1217. године постати „првовенчани” краљ у својој земљи. А брат му Сава, монах у Светој гори, путоваће у Никеју, ново седиште ромејског цара, као и патријарха, да измоли аутокефалност за Српску православну цркву. Најзад, ни проглашење упокојеног Стефана Немање - монаха Симеона - за светог није, вероватно, могло да се деси пре пропасти Цариграда.

 

Може се, тако, рећи да је Србија Немањића искористила Четврти крсташки рат и привремени пад Византије да се од полувазалне државе потпуно осамостали и постане једна од важних сила на овом подручју, али је, истовремено, остала привржена културном и верском наслеђу византијске цивилизације.

 

http://www.politikin-zabavnik.co.rs/2005/2792/01.php

[Човек Жоја]

Византијско умеће убеђивања

10 прстију у устима

„У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч” - новозаветна је порука (Јеванђеље по Јовану, 1, 1). "Речи, речи, речи!", патетично узвикује Хамлет у истоименој трагедији Вилијема Шекспира. Француски књижевник Андре Моруа упозорава на моћ и разорну снагу које речи могу да имају: - Када би људи боље схватали каква се опасност крије у употреби неких речи, речници би у излозима књижара имали црвену траку с натписом: "Експлозив! Опрезно рукујте!" И, заиста, премда најнепостојаније, на крају и после свега само речи остају

 

 

Познато је, с друге стране, да је умешност у употреби речи управо сразмерна ступњу цивилизације одређеног друштва. У раздобљу средњег века Византија је била добар пример који је на најбољи начин потврђивао речено правило. И сами варвари били су свесни спретности византијске дипломатије, односно, способности да речима и њиховом мајсторском употребом постигну оно што би иначе морали силом оружја.

 

Али, овде се не ради само о дубоком утиску који је ромејска речитост остављала на једноставне и примитивне варваре, него и о византијској превртљивости и каткад притворности које су на посебан начин биле повезане с вештином баратања речима у замршеним политичким и дипломатским надмудривањима. Да би се то разумело, неопходно је подсетити се на ромејско убеђење у властиту посебност и увереност Византинаца у неприкосновено право Византијског царства на власт над читавом хришћанском васељеном.

 

Из оваквог поимања произлазило је и византијско схватање према коме су сви остали народи мање вредни од Ромеја и као такви достојни презира. Изречено је неопходно имати у виду да би се на прави начин разумео став Византинаца према осталим народима, али и повратни став других према Ромејима.

 

Да бисмо то показали, навешћемо четири случаја: два из рановизантијске историје, везана за 6. век и турска племена, један из завршних деценија 10. столећа, у ком су, уз Византинце, главни учесници Руси, и, најзад, један временски смештен у последње године 13. века и окренут историји византијско-српских односа.

Цареви и пастири

 

Први пример тиче се кана хунског племена Утигура и његове поруке цару Јустинијану Првом Великом (527-565) коју на страницама своје повести доноси Прокопије из Цезареје, а у којој варварски вођа негодује против цареве подмукле политике према његовом народу. О чему се, заправо, ради?

 

Цар Јустинијан, руководећи се најбољим обичајима византијске спољне политике, окренуо је два хунска племена - Кутригуре и Утигуре - једне против других. Племена су живела у степама, једно на западној, друго на источној страни Дона. У жељи да награди дошљаке из Азије, византијски цар је дозволио да се две хиљаде Кутригура населе у Тракији. На тај начин, подржавајући једну скупину хунских племена а запостављајући другу, повредио је Утигуре. Њихов кан, чијој пажњи није промакао Јустинијанов препредени политички потез, у наступу озлојеђености послао је у Цариград свог изасланика.

 

Хунски емисар требало је да уложи приговор свога господара због цареве наклоњености супарничким Кутригурима. Будући да су Хуни били неписмени, канову усмену притужбу забележио је византијски писац Прокопије. Допуштено је претпоставити да је историчар Јустинијанове епохе извео и њену учену стилизацију. Како било, канове речи, у којима се у првом плану налази једноставна и сјајна парабола, одају варварску бистрину и проницљивост:

"Знам једну пословицу коју сам чуо у детињству, нисам је заборавио. Пословица иде отприлике овако: дивља звер, вук, можда, кажу, и може у извесној мери да промени боју своје длаке, али ћуд не мења, пошто му то природа не дозвољава... Још нешто знам, искуство ме томе научило, а реч је о једној од оних ствари које неотесани варварин и треба да научи: пастири узму пса док још сиса и брижљиво га подижу тако да је звер захвална оном који га храни и узвраћа му непрестаном љубазношћу. Сва је прилика да то пастири раде из следећег разлога: кад вукови нападну стадо, пси ће их зауставити, стаће испред оваца као чувари и спаситељи. Мислим да се ово догађа свуда... чак и у твом Царству, где готово свега има у изобиљу, вероватно и немогућих ствари, нема нимало одступања од овог правила... Али ако су те ствари по природи својој свуда сталне, онда мислим да није поштено да ти гостољубиво дочекујеш народ Кутригура, себи позиваш лоше суседе, и домаће правиш од народа који донедавно ниси могао да поднесеш ни изван својих граница... Док ми једва животаримо на пустој и сасвим неплодној земљи, Кутригури имају жита на претек, пијанче у винским подрумима и лако успевају себи да приуште све сласти овога света. Сигурно могу и у купатила и носе злато и јамачно им не недостаје лепа одећа извезена и прекривена златом."

 

Није познато какав су утисак ове речи изазвале код Јустинијана Првог, познатог по безобзирности и неизмерној сујети, али оне нису битније утицале на спољну политику цариградске владе која је често с немилосрдном дволичношћу наступала према дипломатски унеколико наивним варварским племенима.

 

10 језика лажи

 

Следећи пример само је нешто млађи и тиче се владавине Јустина Другог (565-578), Јустинијановог сестрића и првог наследника. И овде се на сличан начин сударају углађена подмуклост цивилизованих Византинаца и непатворена честитост примитивних варвара. Поново је реч о дошљацима из Азије, само овога пута не о Хунима, него о Турцима и Аварима. Због невоља које су због Персијанаца имали на чувеном Путу свиле који се протезао од далеке Кине до источних обала Средоземног мора, Византинци су склопили савез са средњоазијским Турцима. Уговор није обухватао само промет свиле и измештање гласовитог пута, већ је предвиђао и војно савезништво против заједничког непријатеља - Персије. Честе размене посланстава - седам византијских делегација путовало је на турски двор у току осам година - сведочиле су о присним везама.

 

Теодор Метохит (манастир Хора, у Цариграду, који је он обновио у раздобљу од 1316. до 1321. године)

 

Међутим, околности су се драматично промениле 576. године због тога што је Царство склопило савез са Аварима против подунавских Словена. То је био довољан разлог да Турци, који су се осетили изневереним, нагло промене свој став према Византији. Када су се ромејски емисари обрели код новог турског владара Турксата, на њих је покуљала лавина кановог гнева. Бујица речи, коју је у свом историјском спису забележио византијски писац Менандар Протектор, била је праћена и једним необичним гестом: будући да је у усној дупљи имао само један језик, озлојеђени владар Турака покушао је да свих десет својих прстију некако угура у уста како би симболично пропратио реченице од којих се византијским изасланицима заледила крв у жилама: "Нисте ли ви они Ромеји (Византинци) који имају десет језика и лажу свим тим језицима? ...као што је мојих десет прстију у устима, тако и ви многе језике користите: једним варате мене, а другим Аваре, моје робове. Једноставно, улагујете се свим народима и обмањујете их умешношћу својих речи и својим издајничким замислима не обазирући се на оне који наглавце срљају у невољу од које само ви имате користи."

 

После краткотрајне паузе наставио је своју тираду речима: "Страно је Турцима да лажу", а онда у претећем тону саопштио жалбе: "Ваш ће ми цар одговарати за своје понашање, он, који ми говори о пријатељству, а у исто време склапа споразум са Аварима, робовима који су побегли од својих господара... Зашто, о, Ромеји, моје изасланике увек упућујете преко Кавказа када путују у Византију и тврдите да нема другог пута којим би могли да прођу? То чините у нади да ћу се због неприступачног простора уздржати од удара на ромејске поседе. Али, ја тачно знам куда теку Дњепар, Дунав и Марица. Није ми непознато колика је ваша сила јер ја сам господар целе земље, од првог Сунчевог зрака на истоку до најзападнијег руба."

 

Овим застрашујућим пријемом, који је умало стајао живота византијске изасланике, нагло је прекинут осмогодишњи турско-византијски савез. Исте 576. године турска војска угрозила је византијске поседе на Криму. Говор турског кана, додајмо, испуњен достојанственим самопоуздањем, живописан је пример неповерења и презира које је византијска претерано препредена и безобзирна дипломатија сигурно често изазивала код својих жртава на подручју евроазијске степе.

 

Вештину убеђивања исказали су Византинци и приликом христијанизације Руса. У руском извору "Повест времених лет" веома занимљиво и каткад на граници анегдотског приказано је на који је начин кијевски кнез Владимир - који је желео да своје сународнике из многобожачке паганске преведе у једну од монотеистичких вера - донео значајну одлуку. Та несвакидашња приповест заправо је спој чињеница и фикције, мешавина која неодлучно стоји између приче, опширног теолошког трактата и ироничне лакрдије. Наравно, у њу су уметнуте и касније допуне.

 

Ни на небу ни на земљи

 

Приповест каже да су 986. године кнеза Владимира у Кијеву посетили мисионари из разних делова средњовековног света. Најпре је дошла делегација Бугара са средње Волге који су препоручивали ислам, затим папини изасланици настојећи да многољудни руски народ, који је насељавао огроман простор, верски потчине папској курији, затим хазарски мисионари који су препоручивали јудаизам и, најпосле, један благоглагољиви мудрац, изасланик византијског цара. С надменим ниподаштавањем и разметљивом охолошћу обрушио се овај грчки "филозоф" на остале такмаце. Он је најпре на груб и неодмерен начин говорио о Мухамеду, а потом самоуверено побијао догматска учења како Рима тако и Јевреја. Као одговор на Владимирова теолошка питања, овај горди византијски свезнадар одржао је говор од готово пет хиљада речи. Ипак, колебљиви руски кнез, и после овог ученог и беседнички бриљантног излагања, остао је донекле обазрив. Будући да се радило о веома важном државном питању, кнез Владимир одаслао је емисаре на сва поменута верска одредишта.

 

Покрштавање Руса. Минијатура словенског рукописа Константина Манасија (Рим, Ватиканска библиотека)

 

Напослетку, превагу је однео византијски "предлог". Овога пута блистава реторика ромејског преговарача на најбољи је начин била подржана ненадмашном византијском вештином да у Цариграду, тој "царици градова" како су је византијски писци од милоште називали, у најважнијем престоничком храму, у велелепној Светој Софији, збуњеним посетиоцима са севера уприличе божанску литургију. Питање је да ли су сумње изречене у руском изворнику заиста и постојале или је посреди била потреба да чињенице буду подређене узбудљивом заплету који је некако морао да одржи напетост и неизвесност казивања до тешке и за Русе историјске одлуке.

 

Речи руског летописа говоре упечатљиво: "И ми смо дошли у грчку земљу, и они су нас одвели на место где се моле свом Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или на земљи; јер на земљи нема таквог призора и такве лепоте и не знамо како да га опишемо. Знамо да је тамо Бог међу људима и да је њихова служба лепша него у свим другим земљама."

 

И, напослетку, сведочанство о варварској опчињености византијским умећем убеђивања доноси и Теодор Метохит. Реч је о чувеним византијско-српским преговорима из 1299. године, важним за збивања и односе снага на Балканском полуострву на прелазу из 13. у 14. век. Повољна је околност што располажемо такозваним "Посланичким словом", поверљивим извештајем који је византијски преговарач Теодор Метохит упутио у Цариград са последњег од својих пет путовања у Србију током 1298/1299. године. Основано се претпоставља да је овај занимљив спис састављен у првој половини априла 1299. године када су окончани дуги и тешки преговори византијског цара Андроника Другог Палеолога (1282-1328) и српског краља Милутина (1282-1321).

 

Неопходно је нагласити да се ради о јединственом извору, тексту који је, по свој прилици, био упућен Нићифору Хумну, тадашњем месазону, што ће рећи "првом министру" Византијског царства, у том тренутку Метохиту надређеном функционеру. Отуда и текст овог поверљивог списа надраста уобичајене службене извештаје које одликују рутина у састављању, сувопарна и уходана лексика, али и излишност било какве маштовитости. Пред собом, дакле, имамо учено слово којим један млади интелектуалац - Теодор Метохит имао је тада тек тридесет година и налазио се на почетку сјајне научничке и државничке каријере - покушава да задиви старијег, уваженог и већ прослављеног колегу. Стога на овај "разговор" двојице умних људи треба гледати као на својеврсни судар два интелекта, сукоб двеју научничких таштина и духовно надметање у ком се млађи истрајно упиње да засени старијег. Остављајући по страни како живописна и узбудљива збивања са путовања у Србију, а у време једне од најхладнијих зима у раздобљу средњег века, тако и велико дипломатско "рвање" српских и византијских преговарача, доносимо само једну оцену коју Теодор Метохит износи на самом крају свог "Посланичког слова". Он бележи: "Јер, питање је да ли би неко могао у свему да побеђује само речима и неће ли бити савладан од зла, и неће ли јади снаћи онога који се једино речима служи, каснећи а само се у њих уздајући. У свакој ствари, наиме, свака реч је зацело само сенка правога дела. А то је нарочито тако са овим варварима и ограниченим људима који се речима лако не препуштају, посебно уз такве сплетке, интриге и пакости, утолико више што они мисле да се ми највештије користимо речима, вештије и од њих и од осталих, и да њима владамо, убеђујемо, преокрећемо и преобраћамо све како бисмо желели."

 

У вези са изнесеним не треба да чуди што је о Византинцима у средњем веку било уврежено мишљење да су превртљив народ. Истини за вољу, и сами Византинци су управо превртљивост приписивали неким другим оновременим народима. При том, наравно, не треба губити из вида добро познату чињеницу да су представе једних народа о другима - и тада и данас! - често оптерећене не само читавим низом предрасуда него и разноликим облицима поједностављивања. Како било, није без значаја поменути и чувено византијско начело "икономије" (оикономиа) која подразумева дозвољено одступање од строге привржености црквеним правилима под нередовним приликама а због часних циљева. Другим речима, ради се о посебној византијској спремности да се право тумачи арбитрарно, у складу са политичким или личним намерама. Истовремено, неопходно је подсетити да је "икономија" била издигнута до једног од битних начела политичке мисли у Византијском царству.

 

http://www.politikin-zabavnik.co.rs/2005/2791/01.php

[Човек Жоја]

Велики Византијски порази

Ко је убио василевса?

Како је исправно и проницљиво примећено, Византија је једина држава с ове стране Кинеског зида која је без прекида опстала од античких времена до зоре модерног доба. Она је постојала више од хиљаду година, доживљавала велике успоне, али и дубоке кризе. У том огромном раздобљу прошла је дугачак пут од светске силе која се распростире на три континента - Европи, Азији и Африци - до патуљасте државе на источном Средоземљу која може да се упореди с нејаким организмом на ком се налази огромна глава - Цариград. У односу на околне народе, било да се радило о Персијанцима, Готима, Аварима, Бугарима, Печенезима, Русима, Арабљанима, Куманима, Угрима, Србима, Турцима (како Селџуцима тако и Османлијама), византијска историја познавала је многобројне победе, али и приличан број тешких пораза...

 

Хадријанопољ, 378. године

 

Године 375. Хуни су прошли кроз Врата народа, простор између планине Урала и Каспијског језера, и потиснули Готе који су тада обитавали на тлу садашње јужне Русије. Западни Готи пристигли су на границе Царства, а цар Валенс (364-378) дозволио им је да се населе у Тракијској дијецези. Због злоупотреба римских чиновника ускоро је избио устанак. Западним Готима придружили су се Источни Готи и део Хуна, па је цела Тракија била преплављена варварима.

 

У том опасном тренутку цар Валенс је напустио источно ратиште, где се ратовало против Персије, и похитао на Балканско полуострво. До сукоба са варварима дошло је надомак Хадријанопоља (Једрена), 9. августа 378. године, где је римска војска потпуно поражена. Амијан Марцелин, најбољи историчар 4. века, даје узбудљив опис ове битке: „И кад је са свих страна зазвечало оружје и стреле, (богиња) Белона је, беснећи преко сваке мере, дувала у злокобне трубе означујући пропаст Римљана... Затим су се војске сукобиле, као кљунови лађа, и, потискујући се наизменично, бацале се тамо-амо, као на таласима... А од облака прашине није могло да се види небо, које је одјекивало од ужасних крикова ...и са обеју страна ударци сечива пробијали су кациге и оклопе...А на земљи су лежале гомиле лешева, обеју сукобљених страна, тако да су поља била пуна погинулих, и вапаји умирућих, рањених тешким ранама, уливали су огроман страх оном ко их чује”.

 

 

И сам Валенс, коме храброст није недостајала, нашао је смрт на бојишту. Према једнима, најпре је био опасно рањен стрелом, а онда је издахнуо, али његово тело није нађено. Према другима, изгорео је у једној сеоској кући коју су Готи, не знајући да је рањени цар унутра, запалили. Амијан Марцелин упоредио је овај пораз са римским поразом код Кане, чувеном битком из античке историје када је 2. августа 216. године пре наше ере Ханибал победио Римљане.

 

Јармук, 636. године

 

Све до првих деценија 7. столећа Арабљани, који су вековима били суседи Византијског царства, нису нарочито значајан политички чинилац. Али, онда је Мухамед ујединио овај многољудни народ, створио им државу и донео ислам. На крилима нове вере Арабљани су већ неколико година после пророкове смрти кренули у освајања. Прве на удару биле су Византија и Персија, управо изашле из дугогодишњег и исцрпљујућег међусобног рата. Док је Персија брзо подлегла, Византијско царство одолело је најезди Арабљана. Остаје ипак чињеница да од првог сукоба, 634. године, до арабљанске опсаде Цариграда (674-678), дакле, у распону од пола столећа, Византија није знала ни за једну значајнију победу.

 

Један од најважнијих догађаја у наведеном раздобљу била је чувена битка на реци Јармуку - источној притоци Јордана - 20. августа 636. године, у којој су Арабљани потпуно сатрли византијске одреде. После неколико пораза које је претрпео Теодор, брат василевса Ираклија (610-641), цар је покренуо огромну али шаролику војску предвођену Теодором Тритуријем. У тој војсци било је и Јермена, Персијанаца, чак и арабљанских плаћеника. Према хроничару Теофану, свака од ове две војске имала је по 40.000 војника, али неки савремени истраживачи, после ишчитавања свих расположивих извора, сматрају да је Византинаца и њихових савезника било много више: наводно, чак 100.000 према 24.000. Утисак је да је број хришћанских војника ипак преувеличан.

 

Дан је био топао, прави летњи, притискала је оморина док је ветар носио облаке песка и прашине према једном од најсувљих места у пустињи које су спретно одабрале арабљанске војсковође. Свесни да се овде први пут суочавају са многобројном и озбиљном војском, Арабљани су показали да су дорасли тренутку. Остављајући по страни дотадашње међусобно супарништво, војсковође су за главнокомандујућег изабрале најспособнијег - Халид ибн Саида - који је умом и храброшћу надмашивао остале. Битка на Јармуку била је једна од најкрвавијих у историји арабљанских ратова.

 

Под притиском византијске коњице муслимани су морали чак три пута да се повуку, али су се увек враћали у битку јер им жене, које су стајале иза њих, нису дозвољавале да побегну у нереду. Најзад је Халиду пошло за руком да одсече непријатељску коњицу од пешадије и да свим снагама удари на византијски логор постављен између реке и оближњих узвишења. У незадрживом налету и уз громогласни поклич „Allahu ekber!” (Алах је највећи!), који је одјекивао унаоколо, „синови пустиње” потпуно су разбили византијске одреде. Нису помогли ни крстови, ни појање византијских свештеника који су певањем црквених химни покушали да подигну морал ромејских ратника. Извори помињу и неслогу у шароликој византијској војсци, а у одлучном тренутку и арабљански плаћеници променили су страну.

 

Пораз хришћана био је потпун јер се један број њихових војника утопио у реци, а други су погинули од муслиманског мача. Победом коју су извојевали на Јармуку Арабљани су себи осигурали успех у каснијим освајањима. Ираклије, који је већ био превалио шездесету годину и у бици није учествовао, био је свестан шта тај пораз значи. Јер, ово сучељавање са Арабљанима заправо је била битка за Сирију, једну од најважнијих византијских провинција. Достојанствен у поразу, у тренутку када је гледао како се руши његово животно дело - само неколико година раније њему је пошло за руком да ове провинције поврати од Персијанаца и на плећа положи њихову државу - цар Ираклије смогао је снаге да са гордом патетиком изусти: „Опрости, Сиријо!”. Ускоро се победоносним арабљанским одредима готово без борбе предала већина сиријских градова, а и сама престоница Антиохија пала је у руке новог господара. Византији су тек предстојала највећа искушења.

 

Врбишки кланац, 811. године

 

Пошто је на размеђи 8. и 9. столећа Карло Велики уништио државу Авара у Панонији, тамошњи Бугари ослободили су се њихове власти. Штавише, ускоро је на бугарски престо ступио управо поглавар панонских Бугара - ратоборни Крум. Он је 809. године напао византијску Сердику (Софију), срушио тврђаву и побио посаду. Цар Нићифор Први (802-811) одмах је узвратио: продро је до бугарске престонице Плиске, а онда обновио срушена утврђења. Ипак, главни поход уследио је после опсежних двогодишњих припрема у пролеће 811. године.

 

Арабљански војсковођа испитује заробљеника

 

Како пише хроничар Теофан, самоуверени василевс пренебрегао је савете астролога који су га упозорили да распоред звезда није повољан. Он је с војском кроз планинске пролазе ушао у Бугарску 20. јула, у време несрећног уздизања Сиријуса, најсветлије звезде на небу и главне звезде у сазвежђу Великог пса, када се она, у праскозорје види на истоку. Међутим, начин на који се поход водио давао је цару за право да мисли како ће овога пута потпуно уништити бугарску државу. Уплашени Крум молио је за мир, али је византијски василевс одбио ту понуду и устремио се на престоницу Плиску коју је разорио, а из кановог двора узео све драгоцености и потом га спалио. Нићифор је био потпуно уверен да све држи у својим рукама и да је сада само питање времена када ће сломити отпор Бугара. Због тога је с охолом надменошћу поново одбио Крумову мирољубиву понуду и кренуо даље.

 

Док су Византинци били заузети пустошењем непријатељске земаље, Бугари су се повукли у кланце планине Балкан. Свесни да Ромејима тешко могу одолети на отвореном пољу, у Врбишком кланцу направили су заседу и мирно чекали. Византијска војска наступала је самоуверено не верујући да ће се Бугари усудити да ступе у битку. Али, 26. јула 811. године уследио је муњевит и изненадан напад у Врбишком кланцу. Када је видео шта се десило, цар Нићифор Први у паници и очајању наводно је рекао: „Чак и када бисмо добили крила, нико не би успео да избегне погибију!”

 

У расулу које је захватило редове Византинаца дошло је до страховитог покоља. Страдала је готово читава ромејска војска, елита византијског племства, а на несрећу и сам цар. Византијски хроничар Теофан потиштено је и с горчином закључио да је „цвет хришћанства био уништен!” Подсетимо се да су тада Бугари још били пагани, а хришћанство су примили пола столећа касније.

Крум је одсекао главу погинулог византијског василевса, натакао је на дугачку мотку и данима је разметљиво и славодобитно показивао племенима која су му долазила. Потом је скинуо цареву лобању, очистио је до кости, пресвукао сребром са спољашње стране и направио пехар из кога је пио на својим гозбама.

 

Било је то први пут после битке код Хадријанопоља и Валенсове погибије - дакле, после више од готово четири и по столећа! - да је један византијски цар изгубио живот у ратном окршају. Штавише, и царев син и престолонаследник Ставракије био је тешко рањен и њега су ужурбано пренели у Једрене, али било је извесно да ће тешко преживети. Упокојио се после неколико месеци, 11. јануара 812. године, у Цариграду, али је претходно, 1. октобра 811, морао да се одрекне престола и да прими монашки завет.

 

Уследиле су три тешке године за Византију, испуњене стрепњама и неспокојем, а управо када се спремао да нападне сам Цариград, бугарски поглавар Крум изненада је преминуо од можданог удара у априлу 814. године.

 

Манцикерт, 1071. године

 

Током читаве историје Византија је имала несрећу да је, грубо речено, непрестано морала да ратује на два фронта, источном и западном. На Истоку су непријатељи Царства најпре били Персијанци, потом Арабљани и напослетку Турци, Селџуци па Османлије. У 11. веку Византију је опасно угрозило надирање Селџука који су с лакоћом сломили арабљанске снаге у Азији, покорили читав низ области, продрли кроз Месопотамију и освојили калифову престоницу Багдад. Ускоро је читав део Азије до граница Византијског царства и Фатимидског калифата у Египту припао Селџуцима. Они су продрли кроз Јерменију, опустошили Киликију и упадом у Кападокију јасно ставили до знања да им је циљ да запоседну Малу Азију.

 

 

Управо у то време преминуо је цар Константин Десети Дука (1059-1067), а његова удовица Евдокија под притиском једног дела јавног мњења удала се за генерала Романа Диогена који је тада био једини у стању да нешто предузме против насртљивих Селџука. Нови цар Роман Четврти Диоген (1068-1071) био је војсковођа од заната и одмах је кренуо на Исток. Његови походи из 1068. и 1069. године могли би да се назову релативно успешним, али трећи се завршио тешким поразом.

 

У лето 1071. године дошло је до судара двеју војски, византијске - у коју су били укључени и многобројни страни одреди (Франци, Руси, Печенези, Узи, Нормани) - и селџучке коју је предводио султан Алп Арслан (1063-1073). Битка се водила у Јерменији, код варошице Манцикерт, надомак језера Ван. Раније се сматрало да је до битке дошло 19. августа 1071, али на основу података византијских Кратких хроника овај догађај помера се за читаву седмицу, на дан 26. август 1071. године.

 

Подаци сачуваних извора - византијских, источњачких и западних - у приличној су мери опречни тако да није лако разабрати шта се све десило. Несумњиво је да је византијска војска била бројно јача од селџучке, али и шаролика и мање дисциплинована. Утисак је да је византијски цар очигледно потценио противнике, па је војску поделио тако да један њен део - Нормани које је предводио војсковођа Урсел од Бајела - није учествовао у бици, већ је био усмерен на другу страну. Штавише, када је битка почела, они су се повукли на запад. У првој фази византијска коњица је напала, Селџуци су устукнули претварајући се да беже, а онда су се неочекивано окренули и у замку ухватили своје непријатеље. Ипак, главнина византијске војске напала је турске одреде, приморала их на повлачење и безбедно се вратила у свој логор.

 

Султану Алп Арслану следећег дана успело је да на своју страну привуче неке јединице Уза, племена веома сродног Селџуцима, но то је било још далеко од победе. Због тога је он предложио примирје, али су услови које је понудио Роман Диоген били неприхватљиви. Када је битка изнова почела, византијска војска под командом самог цара ударила је у средиште. Управо у том тренутку Андроник Дука, царев стари такмац, проширио је глас да је василевс поражен. Он је одмах напустио бојиште и довео до општег расула и повлачења. Роман Диоген нашао се у селџучком окружењу и очајнички се борио док није заробљен. Данашњи истраживачи сматрају да је један од разлога турске победе био и тај што су они вешто користили стрелце.

 

У првом часу пораз није био толико тежак. Византијски губици били су релативно мали, а Алп Арслан се према заробљеном византијском цару понео витешки и с њим потписао частан мир. Међутим, онда су ромејске размирице овај догађај претвориле у катастрофу с несагледивим последицама. Противничка странка у Цариграду, коју су предводили Јован Дука, отац манцикертског издајника, и Михаило Псел извела је неку врсту државног удара и на престо је постављен Михаило Седми Дука (1071-1078).

 

По повратку из турског заробљеништва Роман Диоген посегао је за заштитом својих царских права, па је дошло до грађанског рата. Његови противници су га на превару, погазивши дату реч, ухватили и ослепили. На вест о Романовом ослепљењу и смрти, 1072. године, Селџуци су почели да продиру у Малу Азију јер их уговор потписан неколико месеци раније више није обавезивао на мир. У Византији није било снаге која би могла да стане на пут турској најезди и они су за неколико година покорили највећи део Мале Азије. Освојили су чак и Никеју, град не тако далеко од Цариграда, кога су Византији повратили тек учесници Првог крсташког рата 1097. године.

 

Битка код Манцикерта била је значајна прекретница у византијској историји и догађај од светско-историјског значаја. Она је означила долазак Турака на малоазијски потконтинент и образовање њихове државе Иконијског султаната (Рум), с једне, и постепено пребацивање тежишта Византије у европске области, с друге стране. Модерна турска држава прославила је 1971. године на посебан начин, великим празником, овај догађај, односно, његову девету стогодишњицу.

 

Мириокефалон, 1176. године

 

Византинци су век после битке код Манцикерта, поново доживели тежак пораз од Селџука. Овога пута главни учесници били су византијски цар Манојло Први Комнин (1143-1180) и иконијски султан Килиџ Арслан Други (1155-1192). Током своје владавине византијски цар успео је донекле да поправи положај Царства према селџучком султанату Руму. Килиџ Арслан боравио је 1161. године у Цариграду као гост византијског цара и приређен му је величанствен дочек. Он се чак обавезао да ће Манојлу Комнину слати помоћне одреде и да ће му вратити неке градове у пограничном појасу. Међутим, због заузетости василевса западном политиком, султан је „заборавио” своје обавезе и, штавише, ободрен подршком немачког цара Фридриха Првог Барбаросе (1152-1190), заузимао све непријатељскији став према Византији.

 

 

На челу огромне војске Манојло Комнин запутио се у лето 1176. године према селџучкој граници. Цар је одлучно одбио султанову мировну понуду и наставио је поход. Килиџ Арслан избегавао је сукоб на отвореном пољу, па је само запосео дугачак и узак кланац Циврицу близу града Мириокефалона у малоазијској области Фригији. Уз то, послао је своје помоћне одреде да ометају кретање цареве војске. Они су спаљивали траву како би отежали исхрану византијских коња и тровали изворе и бунаре тако што су у њих убацивали лешеве и нечистоћу. И, заиста, Ромеји су током овог похода силно страдали од стомачних болести.

 

Селџуци су 17. септембра 1176. године у кланцу Циврица опколили византијску војску, напали је и потпуно поразили. Византинци су били као у клопци, немоћни да се супротставе на одговарајући начин. Осим тога, није било могуће успоставити никакву везу између појединих ромејских чета. Битка је потрајала цео дан. Погинуо је велики број византијских војника и неколико истакнутих војсковођа док је Манојло Комнин, у наступу малодушности, размишљао да остави своју војску и спас нађе у бекству. И византијски војници касније су за пораз отворено кривили цара. Ни наилазак ноћи није поправио стање и расположење у ромејској војсци. Како записује тадашњи византијски историчар Никита Хонијат, за оне који су успели да се спасу уследили су дуги бесани сати испуњени стравом и неизвесношћу.

 

Будући да су и турски губици били значајни, Килиџ Арслан прихватио је у вечерњим сатима Манојлов предлог за склапање мира. Према склопљеном споразуму, Византинци су били дужни да поруше две своје тврђаве у пограничној области, а после два дана остаци ромејске војске отпочели су одступање. Сам Манојло Комнин упоредио је овај пораз са катастрофом код Манцикерта сто пет година раније.

 

Филокрена, 1329. године

 

После грађанског рата који се у Византији водио од 1321. до 1328. године на власт је дошла генерација младих племића које су предводили цар Андроник III Палеолог (1328-1341) и његов најбољи пријатељ и сарадник, а касније и сам цар, Јован Кантакузин. Да су нови василевс и његова околина исправно проценили да су Османлије највећа опасност и да се на тлу Мале Азије решавала судбина Царства, показује и чињеница да су се у касно пролеће 1329. године, дакле, прве ратне сезоне по преузимању власти, на челу не тако велике војске запутили према Никеји, славном византијском граду у ком су одржана два васељенска сабора и која се тада налазила под турском опсадом. Први пут се догодило да византијски цар крене у непосредан сукоб са османским владарем, а у овом случају то је био емир Орхан (1326-1362).

 

Овај јуначни подухват, достојан сваке хвале, по Ромеје се ипак завршио неуспешно. Најпре је у чаркама недалеко од Пелеканона једна стрела погодила Андроника III у ногу, па су одмах морали да га отпреме у Цариград тако да у одлучујућој бици, која се одиграла следећег дана, није ни учествовао. Турски одреди су 11. јуна 1329. године, надомак Филокрене, града на источној обали Мраморног мора, осокољени пометњом коју је међу Византинцима изазвало рањавање цара, нанели тежак пораз византијским трупама. Није помогла ни изванредна присебност Јована Кантакузина који је једва спасао остатак војске и са тешком муком сачувао сопствену главу.

 

Ипак, упоређивање овог пораза са византијском катастрофом код Манцикерта 1071. године, што се понекад чини у научним списима, упркос извесној сличности која је примамљива, само је донекле оправдано. Слом Романа Диогена и византијских одреда, речено је, био је догађај од светског и историјског значаја, док је неуспех Андроника III Палеолога и Јована Кантакузина само један од завршних видова давно одлучених повесних токова и као такав ни изблиза нема тежину манцикертског краха. Показало се да је поход из 1329. године, у ствари, био последњи озбиљан подухват Византинаца на источном ратишту. За преостале византијске градове у Малој Азији, препуштене властитој судбини и ћуди исламског завојевача, више није било никакве наде.

 

http://www.politikin-zabavnik.co.rs/2005/2801/01.php

[Човек Жоја]

Византијска пророчанства  

ЈЕДНОГ ДАНА ПОСТАЋЕШ ЦАР!

Многа предсказања у далекој прошлости обистинила су се па су неки волели да их износе а други да у њих верују. Нарочито владари

 

 У жељи да лакше поднесу садашњост, која им се углавном чинила недовољно добром, људи су настојали да некако сазнају будућност која им је изгледала далека и непозната. Због тога су одвајкада волели пророчанства и били вољни не само да саслушају некаква предсказања, него и да у њих тврдо верују, поготово ако су најављивала успех и срећу. Отуда су и појединци за које се веровало да имају пророчку моћ, способност да „виде” будуће догађаје, код савременика изазивали велико поштовање. 

 

 Устанак Томе Словена

 

Византијског цара Лава VI (886–912) нису почаствовали епитетом Мудри (Sofos) зато што је објавио највећу збирку закона у Византији и био одличан државник, него стога што је саставио збирку пророчанстава која је била веома омиљена и ван граница Царства. 

 

Диоклецијан

    Према једном предању, док је Диоклецијан службовао у Галији и налазио се на почетку војничке каријере, једна припадница друида, старокелтских свештеника, која је истовремено била и гостионичарка код које се хранио, рекла му је да је сувише похлепан и сувише шкрт. Диоклецијан је спремно одговорио: „Бићу издашнији кад постанем цар!” Келтска пророчица му је узвратила речима: „Не шали се, постаћеш цар ако убијеш вепра!” Диоклецијан није потценио ово предсказање, па се убудуће својски трудио да у лову убије вепра, али му то није пошло за руком. 

  

Међутим, он је тек много година касније схватио прави смисао речи које је изрекла келтска пророчица. Било је то 284. године кад се с војском кретао из Мале Азије у Европу. Претходно је код Ктесифона погинуо цар  Кар, како се сматрало, не без учешћа великодостојника Апера. Наследили су га синови Карин на Западу и Нумеријан на Истоку. Овај други је похитао у европске провинције, али је на путу установљено да је под загонетним околностима убијен и мртав ношен у носиљци. Уследила је побуна војника који су убиство приписали Аперу и он је изведен пред војни суд. Како на латинском апер значи вепар, Диоклецијан се сетио старог пророчанства, притрчао је Аперу и без оклевања га убио, па је сам изабран за цара у Никомедији у новембру 284. године. Међу историчарима готово да нема неслагања – сви сматрају да је Диоклецијан (284–305) био један од највећих римских царева.

Филипик Вардан

   Падом цара Јустинијана II, који је збачен 695. године, Византијско царство као да је изгубило равнотежу и запало у велику кризу. У смутном времену, које је потрајало следеће двадесет две године, било је чак седам промена на цариградском трону. Један од тих релативно безначајних владара, који су се кратко задржавали на престолу, био је Филипик Вардан (711–713).

  

Нови цар био је јерменског порекла и близак круговима који су се противили одлукама Шестог васељенског сабора, одржаног у Цариграду 680/681. године. На том сабору је као јерес осуђен монотелитизам, учење које је сматрало да Исус Христос, истина, има две природе, али једну вољу. Хроничар Теофан доноси једну легенду која је Филипику Вардану предсказивала дугу владавину, али под условом да рехабилитује монотелитизам. Византијско царство претходних деценија потресале су верске расправе око овог питања.

  

Један калуђер из манастира Калистрата, који је наводно могао да „види” будућност, речима „Царство ће припасти Теби!” прорекао је Филипику Вардану да ће постати цар. Наравно, ово пророчанство сасвим је узнемирило будућег василевса. У наставку је калуђер рекао: „Ако Бог тако наређује, како можеш да му се супротставиш?” и додао да је Шести васељенски сабор био лош и, уколико га он буде одбацио, његова ће владавина бити силна и веома дуговечна. Онда се Вардан уз заклетву сагласио да ће тако учинити кад дође на власт.

  

Кад је Леонтије наследио Јустинијана II, 695. године, Филипик Вардан, будући изневерених очекивања, посетио је калуђера. Овај му је рекао да не жури и да буде стрпљив. После доласка на престо цара Тиберија II Апсимара, 698. године, нестрпљиви Филипик Вардан поново је посетио калуђера који му је прорекао мирно и дуго царевање. И овога пута овај га је умирио речима да не брине јер његово време тек долази и византијски престо га чека. Међутим, кад је Филипик Вардан тајну поверио једном пријатељу, овај је то одмах дојавио цару. Забринут за свој положај, василевс Тиберије II Апсимар (698–705) најпре је могућег супарника изложио злостављању и ошишао, а онда и ставио у окове и потом протерао на Кефаленију, острво у Јонском мору. Одатле га је вратио тек Јустинијан II, 705. године, кад је по други пут постао византијски цар (705–711).

  

Неколико година касније, у новембру 711, Филипик Вардан напокон је дошао на цариградски престо. Немилосрдно је уклонио управо Јустинијана II и учинио крај славној Ираклијевој династији која је читаво столеће (610–711) владала Византијским царством. Нови цар је, истина, већ 712. године сазвао један црквени сабор на коме је монотелитизам био проглашен за једино допуштену веру, али се пророчанство калуђера из манастира Калистрата ипак није сасвим обистинило. После владавине од годину и по дана, Филипик Вардан збачен је и ослепљен 3. јуна 713. године.

Лав V Јерменин и Михаило II Аморијац

    У Византији је 803. године избила побуна против цара Нићифора I (802–811). Маштајући о царској власти, на челу побуне нашао се Вардан, угледни војсковођа и управник теме Анатолик, човек јерменског порекла кога су називали Турчин. У његовој пратњи била су тројица ратних другова – Лав Јерменин, Михаило Аморијац и Тома Словен – младе и даровите војсковође. У настојању да оствари жељу, Вардан се обратио једном калуђеру који је боравио у малоазијском граду Филомилиону и био чувен по томе што је имао способност да предвиђа будуће догађаје. Од њега је затражио да Богу упути молитве како би му Свевишњи помогао да постигне оно што је наумио.

 

 

Међутим, пошто је калуђер саслушао Вардана, упозорио га је да се не заноси таквим намерама јер од њих неће бити ништа. Штавише, додао је да му у противном прети губитак целокупне имовине, ослепљење и свака друга несрећа, па му је саветовао да одустане од покушаја да освоји византијски престо. Кад је чуо ове речи, Вардан се испунио тугом и мрачним мислима, па је погружено и разочарано кренуо да напусти калуђерову колибу.

 

   Видевши, пак, како три ратна друга Лав Јерменин, Михаило Аморијац и Тома Словен доводе коња своме господару, нешто му је синуло и калуђер је одмах позвао Вардана да се врати. У нади да ће чути нешто ново и повољно, Вардан је сместа живнуо и вратио се у калуђерову избу. Овај га је изнова посаветовао да се клони опасних намера о којима је сневао и да не замењује садашње благостање бедом у будућности. А што се тиче људи из његове пратње, прорекао је да ће се први и други, дакле, Лав Јерменин и Михаило Аморијац, а не Вардан, докопати царске власти, док ће трећи, Тома Словен, бити на корак до истог циља. Овога пута речи које је изговорио калуђер увредиле су Вардана, црвенило му је ударило у лице, и он се, уз бујицу погрдних речи, вређајући калуђера, запутио кући.  Људима око себе исприповедао је духовниково пророчанство, при чему је причу пропратио громким смехом којим је јасно ставио до знања да у такву могућност никако не верује. Ову приповест доносе византијски писци Јосиф Генесије и такозвани Теофанов настављач.

  

Како било, самоуверени Вардан Турчин није послушао калуђеров савет него је подигао побуну којом је покушао да с престола свргне цара Нићифора И и, показало се, направио велику грешку. Побуна није успела, а напустили су га и Лав Јерменин и Михаило Аморијац. Узурпатор је покушао да се спасе тако што је, после добијања гаранција да ће му живот бити поштеђен, постао калуђер Сава у једном манастиру у малоазијској области Битинији. Ипак, није му пошло за руком да избегне тешке последице свог недовољно промишљеног подухвата. Цар Нићифор I није имао милости: Вардана је ослепио, његову имовину запленио, а присталице утамничио. Прошао је управо онако како му је калуђер и предвидео.

  

Калуђерово пророчанство обистинило се и на другој страни. Лав Јерменин је био византијски цар од 813. до 820. године. На престолу га је, после дворске завере, сменио пријатељ и саборац Михаило II Аморијац (820–829), док је Тома Словен, трећи од ратних другова, од краја 821. до пролећа 823. године безуспешно опседао Цариград у намери да сруши Михаила II. Он је доживео да га за цара крунише антиохијски патријарх, уз дозволу арабљанског калифе који је тада држао Антиохију, престоницу Сирије. У јуришу на цариградски трон Тома Словен није успео и касније, у октобру 823. године, био је свирепо погубљен. 

Василије I Македонац

   У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака, можда јерменског досељеника, родио се дечак коме су дали име Василије. Он је у историји познат као Василије Македонац јер је у време његовог рођења тај део Тракије припадао теми, односно војно-административној јединици која се звала Македонија. Како сматрају поједини научници, Василије је на свет дошао 830. или 835. године, док неки за датум његовог рођења сматрају 25. мај 836. године. 

  

Неколико чудноватих догађаја наговестило је блиставу каријеру тек рођеном дечаку. Док су једног спарног летњег дана његови родитељи радили на њиви, сина су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и, крстарећи, заклонио га сенком својих крила. Василијева мајка најпре се уплашила и покушала да отера птицу, али кад се ова опет вратила, њој је било јасно да се ради о божјем знаку. Осим тога, она је наводно у сну видела како из њене утробе излази златно дрво пуно златног цвећа и воћа, које је постало велико и бацало је сенку на целу кућу. Други пут, поново у сну, Василијевој мајци јавио се пророк Илија, као високи старац са седом брадом из чијих је уста лизао пламен, који је њеном сину предсказао сјајну будућност.

 

Цар Василије I на коњу

 

 Очева смрт тешко је погодила породицу и Василије, који је морао да брине о мајци и сестрама, схватио је да од земљорадње тешко може да се живи. Зато је одлучио да окуша срећу, па је кренуо у Цариград. У једно касно недељно поподне ушао је кроз Златну капију у „царицу градова”.  Извори кажу да је био веома сиромашно одевен и да је имао само завежљај и штап који су били његова целокупна имовина. Најпре је у чуду гледао простране улице и велика здања мегалополиса на Босфору, а с наиласком ноћи морао је да потражи смештај. Будући да у византијској престоници никога није познавао, а већ је био преморен дугим путовањем и плимом необичних утисака који су га запљуснули по приспећу у Константинополис, легао је под трем знаменитог манастира Светог Диомеда и одмах заспао чврстим сном.

 

   Игуман тога манастира уснио је у току ноћи чудан сан: јавио му се неки непознати глас и поручио му да изађе и отвори врата цару. Онако бунован, тек пренут из сна, погледао је испред врата, али како никог није приметио, вратио се у кревет. Тек што га је сан савладао, поново му се јавио исти глас и рекао да изађе и поздрави цара. Већ прилично сметени духовник поново је изашао пред врата и приметио само незнанца у ритама, па се опет вратио у постељу. Међутим, чим је утонуо у сан, непознати глас се поново јавио и строго му заповедио: „Изађи и уведи онога што спава на степеништу. Он је цар!” Већ сасвим преплашен, игуман манастира Светог Диомеда је изашао, пробудио Василија, позвао га да уђе и посадио за сто да вечера. Ујутру му је дао да се окупа и спремио му ново одело.

  

Убрзо је Василије постао коњушар цара Михаила III (842–867), а само десетак година му је било потребно да у септембру 867, после дворског преврата, постане цар и оснивач најславније византијске династије – Македонске династије – која је Царством владала безмало два столећа (867–1056).

Манојло I Комнин

    Један од највећих византијских царева, Манојло I Комнин (1143–1180), на византијски престо дошао је стицајем различитих, пре свега трагичних породичних околности у царском дому. Он је био четврти син у браку василевса Јована II Комнина (1118–1143) и угарске принцезе Пирошке која је у по доласку у Византију добила име Ирина.  Мушки потомци овог брачног пара, редом којим су долазили на свет, били су Алексије, Андроник, Исак и Манојло. Како је системом савладарства у Византији углавном најстарији син био и одређиван за наследник престола, Манојло није могао да рачуна на такву почаст. Међутим, то се ипак догодило јер се повесница постарала да у овом случају ултимогенитура (права која припадају млађем или најмлађем детету) надјача примогенитуру (првородство).

  

Неки догађаји наговестили су да ће четврти син бити тај који ће наследити Јована II Комнина. Тако, на пример, Јован Кинам, византијски историчар 12. века, описује сан који је Манојло Комнин уснио као дете и који би требало да објасни како је он као четврти и најмлађи син постао византијски василевс. Јован II Комнин намеравао је да престо остави најстаријем сину Алексију, али кад се родио Манојло почели су да круже гласови о предзнацима да ће он царевати. Једном је малишан заспао и у сну му се јавила некаква жена достојанствене спољашности, у црној одећи, држећи у руци ципеле које обично носе цареви. Она их је пружила Манојлу и наредила да своје ципеле плаве боје претходно изује и обуче царске. Пробудивши се узбуђен и не нашавши ципеле које је видео у сну, Манојло, будући још дете, почео је да плаче и помислио да је царску обућу однео неко од дворске послуге. 

 

И Никита Хонијат, византијски историчар 12. и првих година 13. столећа и нешто млађи савременик Јована Кинама, у прилог оваквом исходу доноси један сан. Он каже да је василевс Јован II Комнин у сну видео како његов најстарији син Алексије, предвиђен за наследника престола, седи на лаву и управља њиме хватајући га за уши јер ништа друго није имао како би животињу држао у потчињености. Смисао овог сновиђења био је да ће Алексије бити само проглашен за цара, али стварно неће добити царску власт. Тако се и догодило пошто су Алексије и Андроник, први и други син Јована II Комнина, преминули од епидемије у лето 1142. године. У животу су остали Исак и Манојло. Кад је у лову, рањен отровном стрелом, неочекивано преминуо Јован II, у априлу 1143. године, на самрти је одлучио да за наследника назначи најмлађег сина – Манојла.

 

 

Аутор: 

Радивој Радић

 

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/%D1%98ednog-dana-postaces-car

[Човек Жоја]

РАТ ПРОТИВ

 

Дуже од века Византинци ће проливати крв једни другима 

   делећи се на присталице (иконофиле) и противнике икона
  (иконокласте)

 

одина је 726. Јулијан, високи званичник на двору византијског цара Лава III (717–741), пред очима великог броја грађана Цариграда пење се на лествице да по заповести уклони рељефни приказ Христовог распећа, постављен у градској четврти званој Халкопратија. Окупљени народ се комеша, чује се нервозни жагор, напетост постаје све већа. Ударац секире у лице иконе ослобађа нагомилани бес руље која обара лествице и убија извршиоца ове необичне наредбе. Цар наређује да се кривци, међу којима највише жена, казне смрћу и тако почиње једно од најтежих раздобља у историји Византије који ће с прекидима трајати све до 843. године.

   

Дуже од века Византинци ће проливати крв једни другима делећи се на присталице (иконофиле) и противнике икона (иконокласте). Како је дошло до тога да једна хришћанска држава, са црквом чији почеци сежу у време мисионарске делатности апостола, западне у пошаст ове врсте? Објашњење морамо да потражимо у времену када хришћанска догма још није била чврсто утемељена, те је као таква била врлудави пут на коме су могли да залутају чак и они који су, хришћански речено, у вери били најузраслији. 

                                                 Завесе на поду

   У време када је хришћанство настајало, његови поборници нису прихватали никакве материјалне симболе своје опредељености сматрајући то одлучним супротстављањем паганским обичајима обожавања идола. Дакле, први мислиоци хришћанства смисао су налазили у потпуној духовности. С друге стране, било је доста необразованих верника који су непридржавањем строго постављених верских полазишта умногоме допринели настанку и развоју култа икона. 

 

 

Апостолска апокрифна акта (она која црква не признаје) сачувала су занимљиву причу о портрету апостола Јована који је насликан кришом да би га потом његов ученик Ликомед однео у своју собу и пред њим упалио свеће. Прича је настала у Малој Азији где је постојао обичај да се поштовање према живој особи преноси и на њен портрет. Око 200. године јављају се зидне слике и рељефи који приказују старозаветне и новозаветне детаље, али ваља имати на уму да ови прикази нису свете слике којима би се клањало него су поуке, опомене и илустрације живота у Божијем царству које се вернима нудило после смрти. 

  

Могло би да се каже да су најстарије слике Христа и светитеља служиле више као подсетник појединцима, а мање Цркви која је прећутно одобравала васпитну, али све више и култну улогу иконе. Тек од 4. века Црква јасно ставља до знања да је храм отворен за уношење општеприхваћене орнаментике с библијским сценама и иконописањем нових хришћанских хероја, мученика и подвижника. Ипак, улазак икона у област култног није текао неометано. Највећу сметњу правили су учени теолози дајући предност апстрактном појму Бога који остаје у области идеја одричући свако његово ликовно приказивање и поимање путем чула. 
  

Тако је Свети Епифаније Кипарски (око 310/320–403) у једној цркви која је припадала његовој епархији видео осликану завесу коју је одмах стргао и наредио да се од ње начини покров за једног мртваца, а цркви поклонио други комад тканине. На Западу је епископ Марсеља, Серен, 598. године са зидова цркве поскидао иконе и избацио их напоље јер је сматрао да их паства сујеверно обожава. Папа Гргур I, на православном истоку познат као Григорије Велики, послао му је писмо у коме га хвали због непоколебљиве правоверности, али му налаже да иконе врати и пастви објасни свој поступак, као и истински смисао поштовања икона.
  

Појава ислама и његовог непомирљивог става према било каквом ликовном приказивању људских фигура и те како је имала утицај на пораст сумње у канонску подобност икона, нарочито у оним крајевима који су се граничили са арапским светом. Поред тога овде су потајно живеле древне јереси које су излагале учење о потреби наглашавања духовног, избегавајући све што је материјално. Због тога се становништву ових области ислам чинио „духовнијим” од хришћанства. Зато је првом цару иконоборцу, рођеном у северној Сирији, била блиска мисао о икони као нечему што „унижава” веру и смешта је у раван овоземаљског. 

                                                       Прогони

    Као повод за почетак борбе против икона послужила му је једна природна појава која је протумачена као испољавање Божијег гнева изазваног идолопоклонством у виду клањања иконама. Реч је о вулканској ерупцији североисточно од Крита за коју савременици кажу да је оставила снажан утисак на цара. Епизода из 726. године када је народ показао чврсту решеност да иконе брани и по цену живота, приморала је цара на опрез. Све је морало брижљиво да се припреми, а у ту сврху поведени су преговори с цариградским патријархом Германом и папом Гргуром II.

 

 

Подсетимо да је хришћанска Црква у ово време била јединствена, а до поделе на православни Исток и римокатолички Запад долази тек 1054. године. Пошто су се и папа и патријарх одлучно супротставили иконоборачкој замисли, цар Лав III напушта политику преговора и прелази на кажњавање. Папа Гргур III (у међувремену наследио преминулог Гргура II) бачен је у тамницу, док је патријарх Герман био принуђен да поднесе оставку. На његово место доведен је царев послушник Анастасије II који је посланицом дао црквену потврду иконоборству. Ово је праћено царским указом из 730. године чиме је покрет добио и законску основу. Иако је цар Лав III био веома суров у спровођењу својих одлука, тешко време за иконофиле тек је долазило.

  

Његов син и наследник Константин V (717–741), који је због неомиљених поступака добио надимак Копроним (Ђуброимени), био је још ватренији иконоборац од оца. Застрашујућа је била његова природа пуна противречности коју су одликовали болесна напраситост, неуравнотеженост, али и необична даровитост. У поређењу с иконоборством свога оца, отишао је корак даље, одлучивши да забрану поштовања икона оснажи одлуком црквеног сабора по узору на васељенске саборе на којима су у првим вековима хришћанства решавана најважнија питања догме и црквеног устројства. 

 

 

 Припремајући се за овај сабор, цар је на епископске столице доводио своје људе, а оснивао је и нове епископије чије је руковођење такође поверавао следбеницима иконоборачких схватања. Сабор је одржан 754. године, а чињеница да Рим, Антиохија и Александрија нису послали представнике није сметала иконоборцима да овај сабор и његове одлуке сматрају васељенским, то јест да иза њих стоји читава Христова црква. Поред догматско-правних изрека против култа икона, цар је спроводио и страховите прогоне свих који би се оглушили о забране. 

 
                                          Погубљење калуђера

   Но, фанатичној вољи Константина V супротставила се ништа мање горљива опозиција чију су основу чинили калуђери. Због овога је монаштво било посебно изложено царевој мржњи и насртајима. Био је забрањен сваки вид општења с калуђерима, а они који су хтели да се додворе режиму јавно су их терали, вређали и гађали камењем. Калуђер Андреј Каливит јавно је бичеван до смрти, а сличну судбину доживео је и игуман Јован који је одбио да погази икону Богородице.   Нарочито снажан утисак оставило је погубљење монаха Стефана Новог који је предат гомили на линчовање, а чак су и ђаци пуштени с часова да бацају камење на „неког злочинца”. 
  

Осим физичког уништавања манастира и линчовања калуђера, цар је настојао да код народа искорени поштовање према монаштву тако што је калуђере – који су се, иначе, заветовали на безбрачни живот – присиљавао да шетају градом држећи жене за руке. Спас од смрти и поруге прогоњени су налазили у јужној Италији где су били срдачно дочекивани, без обзира на то ко се у том тренутку налазио на папском престолу. Тако је папа Гргур III (умро 741. године) за грчке калуђере основао Манастир Светог Хрисогона, док је папа Павле (умро 767. године) монасима избеглицама поклонио своју кућу, оснивајући у њој манастир посвећен Светом Силвестеру. 
  

Константиновом смрћу долази до стварног, али не и формалног престанка иконоборства. На византијски трон сео је син преминулог цара, Лав IV (775–780), ожењен Атињанком Ирином која ће бити најважнија личност у смиривању иконоборачких сукоба. Иако велики поштовалац икона, Ирина је била свесна да њен супруг не може да направи потпуни прекид с иконоборцима јер су га они довели на власт. Зато му је саветовала да, за почетак, прећутно дозволи поштовање икона и повратак прогнаних калуђера, без јавне измене важећих иконоборачких закона.

                                        Под оружјем на сабор

   Ипак, поборници поштовања икона врше јак притисак на цара, те је царица удаљена с двора. Чинило се да је једина личност способна да обнови култ икона избачена из игре. 
   

Међутим, рана смрт Лава IV, за коју су неки сумњичили и царицу Ирину, на престо доводи сина, Константина VI (780–790), који у том тренутку има само десет година. У оваквим приликама било је потребно да се нађе особа која ће да управља земљом у име малолетног владара док овај не напуни довољан број година за самостално владање. Улогу намесника преузима царица Ирина која се на тај начин поново нашла на двору. Њеним доласком на власт поновно успостављање култа икона чинило се сасвим извесним, али морало је да се делује поступно пошто су најважније положаје у држави и цркви још држали иконоборци. 

 

 

Опрезна царица прво је на место цариградског патријарха довела свог личног секретара Тарасија, а истовремено је тражена подршка римског поглавара. Овоме је сметало што је за патријарха постављена световна личност, али је прешао преко тога јер је борба за повратак правоверју у том тренутку била најважнија. Нарочито велика невоља у повратку иконопоштовања била је војска која се сећала сјајних победа у које ју је водио цар Константин, због чега је била одана свим његовим схватањима. Зато не чуди што су војници под оружјем упали на велики сабор који је разматрао питање повратка икона и растерали учеснике заседања. Царица је заказала нови сабор, вешто пославши непослушне трупе у Малу Азију, под изговором тобожњег похода против Арабљана, а чување престонице поверила иконофилским трупама из европских провинција царства. За место сабора, који Црква назива Седмим васељенским сабором, одређена је Никеја, а замишљено је осам заседања од којих би последње било у Цариграду. За време рада сабора на средини се, по обичају, налазило Јеванђеље, а тек на петом заседању, на предлог папских посланика, унесена је икона којој су се поклонили. Толико су се били одвикли од њене употребе. 

   

Сабор је 787. године званично обновио иконопоштовање, а успомена на овај догађај, у целој православној Источној цркви слави се 11. октобра. Иконоборство ће са много мање жестине поново избити за време владавине Лава V Јерменина (813–820), ослабиће у току владавине његовог сина Михаила II (820–829), а коначни крај доживеће смрћу последњег цара иконоборца Теофила, 842. године. Овим завршава једно од најузбудљивијих раздобља у историји Источног римског царства.

 

 

Аутор: 

Марко Пиштало

Илустровао: 

 Драган Максимовић

 

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/rat-protiv

[utopija]

+!
Danas sam vidio informaciju za 1182. godinu i masakr 'Latina' u Carigradu, kada je obezglavljen i papinski legat, te je njegova glava bila privezana na pasji rep.
https://en.wikipedia.org/wiki/Massacre_of_the_Latins
 

On ‎13‎.‎10‎.‎2015‎. at 1:32, Човек Жоја рече

Али, био је то тужан дан за Царство кад су Анђели преузели власт. Јер „од свих породица које су у неком раздобљу носиле царску круну, Анђели су били најгори”. Сваки од тројице Анђела који су се кратко дичили круном - Исак II, Алексије III, Алексије IV - био је на свој начин „одговоран за највећу катастрофу која је икад задесила Константинопољ до његовог коначног пада”.

 

Почетак краја

 

Први владар из ове породице Исак Анђел постао је цар 1185. године готово случајно, спасавајући голи живот у градској побуни против цара Андроника I Комнина.

 

А трагедија је имала више чинова.

Pad Zadra 1202. godine prije pada Carigrada 1204.
https://hr.wikipedia.org/wiki/Kri%C5%BEarska_opsada_Zadra