Јеронимова Вулгата на српском језику

[Ћирило]

Ради се и о данас корисном Катанчићевом преводу Јеронимове латинске Вулгате на "језик славно-илирички изговора босанскога". Нарочито је користан упоредни латинско-српски текст.

Линкови:

Стари завет:

Sv. 1 : Knjige: Poroda, Izhoda. Levitika, Brojah i Pozakonstva https://books.google.hr/books?id=dMRWAAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=hr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Sv. 2 : Knjige: Josue, Sudacah, Ruthe, Kraljah, Propushtenih, i Esdre https://books.google.hr/books?id=n8RWAAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=hr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Sv. 3 : Knjige: Tobie, Judithe, Esthere, Joba, Pisamah, Priricsjah, Pripovidaoca, Pjesan zacsinkah, Mudrosti, Cerkvenika https://books.google.hr/books?id=wsRWAAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=hr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Sv. 4 : Prorocsanstva: Isaie, Jeremie, Baruka, Ezekiela, Daniela, Osea, Joela, Amosa, Abdie, Jone, Mikea, Nahuma, Habakuka, Sofonie, Aggea, Zakarie, Malakie. Knjige Makabeah https://books.google.hr/books?id=-sRWAAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=hr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Нови завет:

Sv. 1 : Sveta Evangjelja i Dilla aposhtolah https://books.google.hr/books?id=FsVWAAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=hr#v=onepage&q&f=false

Sv. 2 : Listi ss. Pavla, Jakoba, Petra, Ivana, Jude; i Objavljenje https://books.google.hr/books?id=OMVWAAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=hr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

[Ћирило]

О Матији Петру Катанчићу из старе али поуздане Народне енциклопедије у редакцији професора Станоје Станојевића (Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, II. knjiga I-M, Загреб 1927, стр. 287):

 

KATANČIĆ MATIJA PETAR, pjesnik i arheolog (1730, Valpovo, Slavonija — 1825, Budim). Osnovnu školu svršio je u Valpovu, gimnaziju je učio u Pečuhu, Budimu, Baji i Segedinu, a filozofiju u Budimu i Osijeku. U red franjevaca stupio je u manastiru Baču i primio je ime Petar (1772). Prvu je misu čitao u Valpovu (1776). U bogosloviji bio mu je učitelj Josip Pavičević, najučeniji slavonski franjevac do Katančića; on ga je potakao, da se posveti arheologiji. Kao mlad svećenik premješten je u manastir u Budim, gdje je na univerzitetu nastavio nauke, pa je onda postao profesorom gimnazije u Osijeku (1779), gdje je 9 godina predavao poetiku i retoriku. Zatim je 1789 dobio mjesto profesora na arhigimnaziji u Zagrebu, ali već 1795 postao je profesorom arheologije na univerzitetu u Budimu. Onemogavši od neprekinutog rada morao je veoma rano ići u penziju (1800). Živio je neko vrijeme u Pešti, a onda do svoje smrti u franjevačkom manastiru u Budimu, baveći se jedino naukom.

Prvo je K. naučno djelo Disertatio de collumna milliaria ad Essecum reperta (1781). K. se bavio historijom, arheologijom, numizmatikom i filologijom. Predmetom njegovih istraživanja bio je stari klasički svijet i đohistorijsko doba hrvatske historije. U Zagrebu je izdao raspravu In veterem Croatorum patriam indagatio philologica (1790). K. je proputovao krajeve između Kupe, Save i Drave i prvi je naučno rekonstruirao topografiju tih krajeva u rimsko doba u djelu Specimen philologiae et geographiae Pannoniorum (1795). Ostala su mu izvorna djela: De Istro eiusque adcolis commentatio (1798), Orbis antiquus ex tabula itineraria Theodosii imperatoris, u dva sveska (1824 i 1825), Istri adcolarum Illyrici geographia vetus e monumentis epigraphicis, marmoribus et commentariis illustrata, u dvije knjige (1826—1827). Rezultatima K. rada služio se i Momsen. — K. je ostavio mnogo neštampanih rukopisa koji se čuvaju arhivu Jugoslavenske Akademije i u biblioteci univerziteta u Budimpešti. K. kao pjesnik izdao je knjigu Fructus auctumnales (1794), zbirku pjesama na latinskom i hrvatskom jeziku. Poslije K. smrti izišlo je Sveto Pismo (1832), njegov prijevod biblije staroga i novoga zavjeta u »jezik slavno-ilirički izgovora bosanskoga«. U rukopisu od 1340 strana ostao je njegov veliki rječnik Etymologicon Illyricum ad leges philologiae dialecto Bosnensi exactum.

L i t e r a t u r a: F. Rački, Matija Petar Katančić (Vijenac, 1881); B. Vodnik, Povijest hrvatske književnosti, I (1913).

Dr. Branko Vodnik.

[Ћирило]

Ево још неколико повезаних чланака из поменуте Народне енциклопедије (Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, I. knjiga A-H, Загреб 1925, стр. 184-185):

 

BIBLIJA (SV. PISMO). Za pravoslavni dio našega naroda prevodili su na narodni jezik B. Vuk i Daničić (V. Biblijsko Društvo), a bački episkop Dr. Irinej Ćirić u Bogoslovskom Glasniku preveo je s hebrejskoga originala neke dijelove Staroga Zavjeta, i to 44 Psalma proroka Amosa, parimejnik, t. j. izabrane komade iz raznih knjiga Staroga Zavjeta.

Za katolike se B. počela mnogo ranije prevoditi na narodni jezik. Najprije je prevođen evanđelistar, t. j. zbirka komada (lekcija ili perikopa) iz evanđelja, koji se tokom crkvene godine (počevši s mjesecom septembrom) čitaju nedjeljama i drugim pravnicima na službi božjoj (na misi). Gdje je i kada je evanđelistar preveden, ne zna se, ali je sigurno, da je prijevod bio gotov najkasnije u drugoj polovini 14 vijeka, a sva je prilika, da je to posao nekog popa glagoljaša iz sjeverne Dalmacije, jer i ako nema sumnje, da je prijevod načinjen po oficijelnom tekstu rimske crkve (po Vulgati), jasno se vidi, da je prevodilac bio vješt staroslovenskom jeziku i da se je, možda samo po pamćenju, gdjegdje obazirao i na staroslovenski tekst. Možda je odmah u početku preveden ne evanđelistar u užem smislu riječi nego potpun lekcionar, t. j. zbirka lekcija ne samo iz evanđelja nego i iz Apostola ili koje knjige Staroga Zavjeta, Svakako najstariji sačuvani nam zbornici ove vrste pravi su lekcionari, i zadarski iz prve polovine 15 vijeka (izdao ga M. Rešetar 1894 u Zagrebu), i splitski, što ga je štampao Bernardin 1495 u Mlecima, i dubrovački N. Ranjine od 1508 (i njega izdao M. Rešetar, zajedno sa zadarskim). I ako se oni dosta razlikuju i sadržinom i jezikom (prva su dva čakavsko-ikavska, dok je treći štokavsko-ijekavski), jasno pokazuju, da su potekli iz istog izvora. Može se dakle uzeti, da je negdje u 14 vijeku preveden potpun lekcionar od cijele B. najprije on, jer je bez sumnje tada, ako ne još prije, uveden običaj, da se u primorskim latinskim crkvama narodu čitaju lekcije iz B. na narodnom jeziku, te su stoga ovi lekcionari pisani latinskim slovima. — Lekcionar se je, poslije prvoga izdanja od 1495, često nanovo izdavao za razne katoličke krajeve, pri čemu je gotovo svaki put više ili manje mijenjan njegov jezik, a i njegova sadržina, prema običaju i govoru odnosnoga kraja. Ipak se može kazati, da svi pozniji lekcionari, posredno ili neposredno, imaju veze s Bernardinovim, tako da se za svaki do najnovijega vremena može tvrditi, da je prije nova prerada Bernardinova ili nekog drugog starijeg izdanja, nego sasvim nov prijevod. Najprije je tako preradio evanđelistar za kajkavce A. Vramec u svojoj Postili (Tumačenju evanđelja, Varaždin 1586), a onda je cijeli lekcionar za njih izdao zagrebački biskup P. Petretić (Gradac, 1651). Za štokavce-ikavce u Bosni i Dalmaciji priredio je lekcionar I. Bandulavić (Mleci, 1613), za Dubrovnik B. Kašić (Rim, 1641), za Slavoniju A. Kesić (Budim, 1740), a za čakavce u našim kolonijama u zapadnoj Ugarskoj (u sadašnjem austrijskom Burgenlandu) izdan je 1792 u Šopronju. Ti su se prоvincijalni lekcionari kasnije više puta prerađivali i preštampavali, posljednji put 1880 na Rijeci, a sačuvala su se i dva rukopisa, u kojima je Bernardinov lekcionar okrenut na dubrovački govor i prepisan ćirilovskim slovima, bez sumnje za katolike dubrovačke okoline i susjedne Hercegovine, gdje se još u 17 vijeku pisalo ćirilicom. Nov prijevod lekcionara dali su u naše vrijeme N. Voršak (Zagreb, 1878) i P. Vlašić (Dubrovnik, 1921).

Može biti u isto vrijeme s lekcionarom preveden je i Psaltir, koji je najglavniji dio časoslova (brevijara), što ga svećenici trebaju za svagdašnje molitve. I njega je preveo s Vulgate neki dalmatinski glagoljaš, pa je zato i on isprva bio pisan čakavsko-ikavskim govorom, opet sa jasnim tragovima staroslovenskoga teksta. Svakako barem već krajem 15 vijeka i on je bio gotov, jer se sačuvao rukopisni psaltir pisan dubrovačkim govorom u početku 16 vijeka, ali se u njemu dosta često nalaze tragovi starije dalmatinske (čakavsko-ikavske) redakcije. Taj su dubrovački psaltir upotrebljavali za svoj prijevod, upravo za svoju parafrazu nekih psalama i neki dubrovački pisci 16 vijeka (M. Vetranović, N. Dimitrović), a i B. Kašić za svoj prijevod cijele B. Ali prvašnjem je prijevodu mnogo bliži psaltir, što ga je prepisao 1598 fra Luka Bračanin (izdao ga P. Karlić u Zagrebu 1917). Naprotiv, s njim nemaju nikakva posla pozniji pjesnički prijevodi nekih (pokajničkih) psalama od Dž. Gundulića (Rim, 1621) i drugih, pa cijelog: psaltira od I. Đurđevića (Đorđića, Mleci, 1729), koji su izrađeni po Vulgati, dok je O. Utješenović-Ostrožinski preveo psalme (1868) po Daničićevu prijevodu.

U 16 vijeku prevodili su u cjelini neke dijelove B. naši protestanti. Pri tome su se pomagali ne samo njemačkim, a donekle i slovenačkim, protestantskim tekstom, nego i Vulgatom i Bernardinovim lekcionarom. Kako su ti prevodioci bili Istrani, i kod njih je uglavnom govor čakavsko-ikavski. Tako je izdan glagoljicom 1562 prvi dio Novoga Zavjeta, a 1563 drugi dio, pa ćirilicom 1563 oba dijela, napokon latinicom, valjda 1564, Proroci — sve u Tübingen-u (odnosno u Urach-u, gdje je bila naša protestantska štamparija).

Za katolike nastavljeno je prevođenje B. u 17 vijeku. Najprije je B. Kašić 1625—1633 preveo u dubrovačkom govoru cijelu B., pa 1746 Dubrovčanin St. Rusić Novi Zavjet, onda veći dio Staroga Zavjeta 1794 Dalmatinac M. Jurjetinović Ivakić, i napokon, po inicijativi zagrebačkoga biskupa M. Vrhovca, prevedeni su 1845—1846 na kajkavski Novi Zavjet i neki dijelovi Staroga Zavjeta, ali svi su ti prijevodi sačuvani samo u rukopisu.

Prvu je potpunu B. za katolike na svijet izdao, u novom prijevodu, prema Vulgati, a s tumačenjima, kao što katolička crkva zahtijeva da se B. izdaje, Slavonac M. P. Katančić (Budim, 1831), a poslije njega dao je opet nov prijevod prema Vulgati, a s vrlo opširnim tumačenjima, Dalmatinac M. Škarić (Beč, 1858—1861). Noviji prijevodi B. za katolike, i ako su i oni mahom dotjerivani prema Vulgati, opet se više ili manje obziru na tekst Daničićev i Vukov, tako Sv. Pismo V. Čebušnika (Zagreb, 1911), Novi Zavjet (bez Poslanica) sarajevskoga biskupa J. Stadlera (Sarajevo, 1895—1907) i D. Gudeka (Zagreb, 1916), i napokon Psaltir P. Vlašića (Dubrovnik, 1923—1925) s vrlo bogatim komentarima i s obzirom na hebrejski original.

Literatura: V. Jagić (s dodatkom Fr. Fanceva) u 34 knj. njegova Arhiva.

Dr. Milan Rešetar.

[Ћирило]

(Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, I. knjiga A-H, Загреб 1925, стр. 185-186):

 

BIBLIJSKO DRUŠTVO. 7/3 1804 osnovano je u Londonu Britansko i inostrano B. D., sa zadatkom, da širi Bibliju (Sveto Pismo Starog i Novog Zavjeta) u prijevodima na narodne jezike, što je moguće jeftinije i više. Uz londonsko B. D. osnovana su uskoro i druga nezavisna B. D.: u Berlinu 1806, u Würtembergu 1813, na Malti i u New-Yourku 1817, u Parizu 1818, na Krfu 1819 i t. d. Ali je Britansko i i inostrano B. D. ostalo uvijek najaktivnije i ima danas oko stotinu svojih filijala po cijelom svijetu. — Rad B. D. je vrlo velik. Prevedeno je Sv. Pismo na blizu 400 jezika i narječja. Mnogi jezici i narječja tim su putem prvi put uvedeni u pismenost uopće; a Sv. Pismo štampano je sa 60 različitih alfabeta. Na taj način su milijarde primjeraka Sv. Pisma raširene među razne narode po svijetu. Ali, pošto je B. D. svoje prijevode i izdanja Biblije gotovo uvijek priređivalo u više ili manje protestantskom duhu, rimokatolička crkva je zabranila upotrebu tih izdanja svojim vjernicima; kasnije je to učinila i pravoslavna crkva u Rusiji (1826), Turskoj i Grčkoj (1836), gdje su ranije B. D. bila ne samo dopuštena nego i pomagana. No B. D. su i tamo, gdje su bila zabranjena, pa i samim tim, što su zabranjena, donosila koristi; jer su se, poslije zabrane, same crkvene vlasti morale pobrinuti za svoja izdanja Biblije na narodnom jeziku i nastojati da ona budu bolja od ranijih društvenih izdanja.

Britansko i inostrano B. D. počelo je da izdaje Sv. Pismo na našem jeziku 1830. To je bio iskvareni prijevod Novoga Zavjeta od Karadžića. Karadžić je već 1819 bio preveo Novi Zavjet na narodni jezik, i ponudio ga ruskom B. D. u Petrogradu za štampu. Ovo društvo odbilo je, na prijedlog Atanasija Stojkovića, da štampa Vukov prijevod. Međutim, poslije pet godina. Stojković je dao istom društvu tobožnji svoj prijevod Novog Zavjeta, i rusko B. D. štampalo je taj prijevod u Petrogradu 1824, a Britansko i inostrano B. D. u Leipzigu 1830 i 1834. U samoj stvari to je bio Vukov prijevod, koga je Stojković samo iskvario. Vuku je tada pošlo za rukom da štampa samo jedan »Ogled« svoga prijevoda. Cio Vukov prijevod štampalo je Britansko B. D., namjesto Stojkovićeva u svom izdanju u Beču 1847, pod naslovom: Novi Zavjet Gospoda Našega Isusa Krista.

Karadžić je svoj prijevod učinio po staroslovenskim tekstovima, uz pomoć Kopitarevu, te je veću pažnju obraćao na čistoću narodnog jezika, nego na točnost prijevoda. Uz to je njegov prijevod objavljen bez crkvene cenzure, pa su srpske crkvene vlasti, koje su i inače bile protiv Vukovih reforama, protestovale protiv njegova prijevoda Sv. Pisma na srpski jezik, i Karadžić je čak osumnjičen kao tuđinsko oruđe. Povodom toga razvila se i polemika. Prve zamjerke učinjene su Vuku u Podunavci za 1847. Na njih je Vuk odgovorio iste godine u knjižici Gospodinu sa dva krsta. Zatim je N. Grujić 1852 štampao u Zemunu svoje Primetbe... na prevod Novoga Zaveta. Na te Primjedbe Vuk je napisao odgovor 1853, ali ga nije štampao. U isto vrijeme napisao je i Đuro Daničić obranu Vukova prijevoda, ali ju je štampao tek 1862, pod naslovom Vukov prijevod Novoga Zavjeta.

Međutim je Đ. Daničić. već prije 1852, pristupio i sam prevođenju Sv. Pisma Staroga Zavjeta na narodni jezik. Te godine on je dovršio prijevod psaltira i ponudio ga preko Karadžića 8/2 1852 Britanskom i inostranom B. D. za 100 dukata. Poslije dugog dopisivanja B. D. je odbilo ponudu, radi visoke cijene, i što je prijevod učinjen sa ruskog. Nu već poslije četiri godine Edvard Milard, agent B. D., potražio je Daničića u Beogradu, da otpočne s njim nove pregovore za prijevod cijelog Starog Zavjeta na srpski jezik. Kako Milard nije našao Daničića u Beogradu, pisao mu je 27/8 1863 iz Berlina, kako je uspio da uvjeri upravu B. D.. da za ovaj mah odustane od principa, da se za društvena izdanja primaju samo prijevodi sa originala, jer bi inače Srbi dugo morali čekati na Stari Zavjet Svetog Pisma. Milard ga dakle pozove, da se primi prevođenja cijelog Starog Zavjeta i javi mu, da B. D. ima namjeru da cijelo Sveto Pismo štampa i latinicom za Hrvate. Poslije toga pisma razvila se o tom predmetu opsežna korespondencija između Daničića i Milarda, koja je trajala punih sedam godina (1863—1870), i od koje je sačuvano oko 80 pisama društvenog agenta Milarda. Pogodba je načinjena krajem 1863, po uslovima, koje je postavio Daničić, te je B. D. već 1864, uz novo izdanje Vukovog Novog Zavjeta, štampalo u Pešti i Daničićev prijevod psalama, a ujedno ih i posebno odštampalo. Ostali dio Svetog Pisma Starog Zavjeta Daničić je. po želji B. D., preveo s latinskog teksta u izdanju Emanuela Tremeliusa (1510 do 1580), i predao ga B. D. 21/12 1867. B. D. štampalo je još iste godine jedan dio Daničićeva prijevoda u Pešti, pod naslovom: »Sveto Pismo. Knjiga Isusa Navina, o sudijama, o Kuti, Samoilove, o carevima, dnevnici«, a u isto vrijeme izašlo je i drugo i treće izdanje Psalama Davidovih. Najzad je Đ. Daničić, po narudžbi britanskoga B. D., spremio za štampu, a B. D. izdalo u Beogradu 1871 cijelo Sv. Pismo u jednoj knjizi, sa naznačenjem paralelnih mjesta, pod naslovom: Sveto Pismo Staroga i Novoga Zavjeta. — Uporedo sa izdanjem Sv. Pisma ćirilicom B. D. štampalo je isti tekst, bez izmjene, i latinicom. — Za sav rad oko prevođenja i spremanja za štampu Sv. Pisma, ćirilicom i latinicom, Daničić je dobio samo 1.000 dukata od B. D.

B. D. izdaje stalno nova izdanja Daničićeva i Karadžićeva prijevoda Sv. Pisma, Jedno je takvo izdanje izašlo u Beogradu i za vrijeme Svjetskog Rata 1915 pod naslovom: Biblija ili cijelo Sv. Pismo Staroga i Novoga Zavjeta.

Literatura: V. Čajkanović, O Daničićevom prevodu Staroga Zaveta (Novi Život, 2/12 1922); R. Vrhovac, Karakter i rad Đure Daničića (1923).

Dr. Radoslav Grujić.

B. D. je namijenilo neka izdanja specijalno našim katolicima. Najprije je 1877 u Beču izdalo Novi Zavjet i Psalme u redakciji B. Šuleka, koji je okrenuo fonetski pravopis na etimološki, pa još i u drugim stvarima dotjerivao jezik prema tadašnjem zagrebačkom pisanju, a onda je 1896 izdao u Pešti »pregledano izdanje« cijeloga Svetog Pisma u redakciji M. Rešetara, koji je samo biblijska imena i liturgičke riječi promijenio onako kako su u običaju kod katolika.

Dr. Milan Rešetar.

[Ћирило]

Напомена читаоцима чланака из Народне енциклопедије: Онде где се у тексту помиње хебрејски оригинал треба узети са резервом зато што у време писања Народне енциклопедије није знало да јеврејски масоретски текст (према којем је урађен Даничићев превод Старог завета) није оригинални текст Светог писма Старог завета. То су касније, 50-их година прошлог века, потврдила открића библијских и других рукописа из пећина код Кумрана. Наша - једна, света, саборна и апостолска - Православна (Ортодоксна=Правоверна=Православна) - Црква користи до данас старовековни превод Старог завета на грчки језик (Септуагинта - превод седамдесеторице из Александрије) који су урадили онодобни јеврејски учењаци. Између Септуагинте и масоретског текста постоји око 2500 што крупнијих што ситнијих разлика у тексту а нарочито су значајне разлике у Књизи Постања (1. Мојсијева) где се јављају у родословљима потпуно различити бројеви а и нека имена која недостају у масоретском тексту. Разлог овоме треба потражити у томе што су старовековни Јевреји свете списе једанпут били загубили, па су после неки од пророка по сећању записали текст, нису се записивали самогласници, а и једанпут су мењали писмо а и јеврејски језик је изашао из употребе у корист арамејског. Тако се појавило више редакција. Касније, након пада другог храма и након гашења старозаветне Цркве, рабини су утврдили свој канон Старог завета који је прилично ужи од нашег, а и могуће је да су извршили и мање корекције у тексту (преочита старозаветна пророчанства која се тичу живота Исуса Христа) као што пишу неки од светих отаца.

[Ћирило]

Касније су јеврејски учењаци масорети дописали самогласнике у текст Старог завета и тиме омогућили још разлика у тексту јер је старојеврејски језик био доста шкрт на речима (једна реч је могла означавати више појмова) и са само једним другачијим самогласником се могло добити потпуно друго значење. Открића старих рукописа у Кумрану су потврдила древност Септуагинте налажењем одломака старозаветног текста на јеврејског језику који се слажу или су блиски тексту Септуагинте за коју свети оци иначе наводе да је рађена под упливом Светог Духа.

[Ћирило]

Нововековни преводи са тадашњег јеврејског текста (сиријски превод познат под именом Пешито и нешто каснија Јеронимова Вулгата) потврђују постепену "еволуцију" јеврејског текста у новом  веку и малопре изнесене тврдње.

[Ћирило]

Истина је и да су у пећинама код Кумрана нађени и многи рукописи који се прилично слажу са масоретским текстом, нарочито Књига светог пророка Исаије која је у Септуагинти краћа верзија од дуже масоретске, што значи да је било више редакција текста, али искључиво кориштење Септуагинте у Новом завету од стране светих апостола даје предност Септуагинти. Руска и бугарска црква су у својим синодским преводима (бугарски је углавном копија руског превода) Старог завета донели превод са масоретског текста, али су у заградама и белешкама донесена места која су другачија у Септуагинти. Моје лично мишљење је да ова руска комбинација јако добра, јер се у тумачењима Псалтира од светих отаца тумачења неких стихова поклапају са масоретским текстом. А и Руси за богослужје користе Септуагинту у црквенсловенском преводу (задњој тзв. јелисаветској редакцији) а поменути руски синодски превод је за кућну употребу верницима. У БПЦ се тако допуњени масоретски текст користи и у богослужју, нарочито Псалтир који је део сваког богослужја. По нету (нарочито рунету) се могу срећи свакаква питања и сумње везане уз кориштење овог или оног превода, па тако и да неки превод "привлачи" више благодати а неки мање. Ово задње је везано уз црквени благослов неког превода. Нормално је да превод који има црквени благослов привлачи више и брже Божију благодат од оног без црквеног благослова. Довољно је нпр. пробати (полако) читати или певати Даничићев и Чарнићев превод Псалтира (или неког другог са црквеним благословом) и осетити о чему се прича.

[Ћирило]

Има већ неко време да сам замолио на форуму да ако неко има Псалтир јеврејско-српски у преводу проф. Самарџића, да дигитализује српски превод и стави за преузимање на форум. Па, ако неко има нека одради дигитализацију и оцр, да би тако имали на нету све српске преводе.