Митрополит КАЛИСТ ВЕР: Волим, дакле постојим

[JESSY]

 

Углавном мислимо да знамо ко смо. Али, да ли ми уистину знамо у потпуном и дубоком смислу ко смо?

Један текст који је веома значајан за православно схватање људске личности је Псалам 64: 6 [ЛXX 63:7]: ,,Срце је дубоко”. То значи да је људска личност велика тајна. Постоје дубине или, можемо рећи, висине у мени о којима врло мало знам. 

Ко сам ја? Одговор уопште није очигледан. Моја личност као људског бића простире се  далеко превазилазећи простор и време. И заиста, она допире изван простора до бесконачности и изван времена до вечности. Наша људска личност јесте створена, али она превазилази створени поредак. Позван сам да будем “учесник у божанској природи”, као што каже Петар у својој Другој посланици.

 

Другим речима, позван сам да узмем удела у нествореним енергијама живога Бога. Наше људско позвање је обожење (theosis)деификација, дивинизација. Као што каже Св. Василије Велики: “Људско биће је створење позвано да постане Бог”.

Ово ме подсећа на причу о паду на почетку Књиге Постања, на обећање змије која каже Еви: “Постаћете као Бог”. Иронија ове приче је у томе да је управо то и била божанска намера. Људи су уистину позвани на божански живот. Али пад се састојао у чињеници да су Адам и Ева самовољом приграбили оно што би им  Бог на Свој начин и у Своје време доделио као дар. 

 

 Границе наше личности заиста далеко сежу. Требало би да усвојимо динамички поглед на то шта значи бити личност. Не треба да мислимо да је наша личност нешто непроменљиво. Бити личност значи узрастати. Бити на путу. А то путовање је путовање без граница, које се протеже вечно, које се чак и у Царству Небеском наставља. Неки људи замишљају Царство Небеско као неко место где ништа нарочито не радите. Али то свакако заварава. Царство Небеско свакако значи да настављамо да напредујемо Божијом милошћу из славе у славу. Оно је крај без краја. 

Свети Иринеј напомиње: “Чак и у будућем веку, Господ ће увек имати чему новом да нас учи, а ми ћемо увек имати нешто ново да учимо”. Чак и у Царству Небеском, никада нећемо бити у позицији да кажемо Богу: “Понављаш Се. Све то смо већ чули раније”. Напротив, Царство Небеско значи непрестано чудо  и бескрајно откривање. Да цитирам Џ.Р.Р. Толкина у Дружини Прстена: “Пут вечно иде и никад не стаје.”

Постоји, дакле, специфичан разлог зашто је природа људске личности тајанствена и тешко ју је дефинисати. На тај разлог нам указује Свети Григорије Ниски који у 4. веку пише: “Бог је”, каже он, “тајна изван сваког разумевања”. Ми људи створени смо по слици Божијој. Слика треба да репродукује карактеристике архетипа, оригинала. Тако да ако је Бог изван разумевања, онда је и људска природа створена по слици Божијој такође изван разумевања. Управо због тога што је Бог тајна, и ја сам такође тајна.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Помињући, дакле, слику, дошли смо да најважнијег фактора наше људске природе. Ко сам ја? Као људска особа, створен сам по слици Божијој. То је најзначајнија и основна чињеница моје личности. Ми смо Божије живе иконе. Свако од нас је створени израз Божијег бесконачног и нествореног самоизраза. Стога ово значи да је немогуће разумети људску личност одвојено од Бога. Људи одсечени од Бога више нису аутентично људи. Они су испод нивоа људи.

Ако изгубимо осећај за божанско, једнако губимо и осећај за људско. А то, на пример, можемо веома јасно видети из приче о совјетском комунизму током 70 година који је уследио након револуције 1917. Совјетски комунизам је настојао да успостави друштво у коме ће се постојање Бога порицати, а слављење Бога бити потиснуто и елиминисано. У исто време, совјетски комунизам је показао застрашујуће непоштовање достојанства људске личности. 

Ове две ствари иду заједно. Ко год афирмише човека, афирмише Бога такође. Ко год пориче Бога, пориче такође и људску личност. Људско биће се не може схватити на прави начин осим у односу на божанско. Људско биће није аутономно, није самостално. Ја у себи самом не садржим значење. Као личност створена по слици Божијој, увек указујем изван себе на Царство Божије. 

Сећам се једне посете током својих студентских година на Оксфорду Архимандриту Софронију, ученику Светог Силуана Атонског. Одржао је предавање о православљу и била је дискусија након тога.  Пред крај, председавајући је рекао: “Имамо времена само за још једно питање”. Неко је устао позади из публике и рекао: “Оче Софроније, молим вас да нам кажете шта је Бог?” 

Отац Софроније је веома кратко одговорио: ,,Реците ви мени шта је човек?” Бог и људска личност су две тајне које су међусобно повезане и ниједна се не може разумети одвојено од друге. ,,По слици Божијој” значи да постоји вертикални однос у нашој личности. Ми можемо бити схваћени само у смислу наше повезаности са божанским. 

А онда, размислимо о другој ствари. ,,По слици Божијој” значи по лику Тројице. Као што Свети Григорије Богослов каже: ,,Кад кажем Бог, мислим Отац, Син и Свети Дух.” То је оно што ми као хришћани мислимо када кажемо Бог. Ми Бога не схватамо као низ апстрактних представа. Ми Бога схватамо као три Личности. И то врло јасно видимо из Симбола вере. Почињемо Симбол вере говорећи: ,,Верујем у Једнога Бога'''. А онда не настављамо даље говорећи: ''Који је неузроковани узрок, првобитна реалност, који је основа постојања''. Овако говоре многи модерни теолози. Већ кажемо у Симболу вере: ,,Верујем у Једнога Бога ... Оца, Сина и Светога Духа.'' Ми, дакле, настављамо у специфичном личносном начину обраћања. 

Бог је за нас Тројица. А ако смо ми створени по слици Божијој, створени смо по слици Троједног Бога. Шта то значи за разумевање наше личности? Размислимо најпре о Тројици, а онда о нама самима. 

,,Бог је љубав'', објављује Свети Јован у својој Првој посланици и даље каже: ,,У љубави нема страха; него савршена љубав изгони страх''. У правој љубави нема искључивости, нема љубоморе. Права љубав је отворена, не затворена. Бог је љубав. Нема страха у љубави. И тако Бог није љубав једнога. Бог није љубав у смислу самољубља, у смислу љубави затворене у саму себе. Бог није затворена јединица. Бог није јединица, већ јединство. Бог је љубав у смислу заједничке љубави, узајамне љубави три Лица у Једном. 

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2013/01/blog-post_30.html

[JESSY]

''Ја честитам, кад се људи често причешћују"

Митрополит Калист Вер добро познат нашим читатељима, не само благодарећи његовим књигама, чији се тиражи брзо распродају. Прошле године интернет презентација „Православље у Украјини“ опубликовало је интервју с тим истакнутим савременим богословом и црквеним радником, где су се покретала питања јединства Цркве и положаја православља у Украјини. Данас вам ми предлажемо упознати се с пастирском страном служења владике Калиста, архијереја Константинопољске Патријаршије и Оксфордског професора.

Наш разговор с уваженим богословом дотицао се данас актуелних питања припреме Светом Причешћу, односу причешћа према исповести и неким од разлика у грчкој и руској пракси.

 

Прошле године у Москви организован је округли сто тема је била пастирско саветовање, на коме се расправљало о питањима поста, молитвеног правила и исповести пред причешће. У Руској Цркви се удомаћила традиција да је обавезно пред Свето Причешће постити три дана, прочитати три канона и молитве пред причешће, а такође је обавезно исповедити се. Шта ви мислите, дали се може олакшати и упростити припрема људи пред причешће?

Ми смо обавезни узети у обзир традицију сваке помесне Цркве и потребе не мењати изненедно. Постављено од вас питање је врло важно, посебно за нас који живимо на Западу, где православни грци живе бок уз бок са русима каткада налазе се чак при истој парохији, како је на пример у Оксфорду. Лично ја подржавам често причешћивање. Често но не лакомислено или не пажљиво. Често причешћивање да, но увек са потребном припремом. Шта се подразумева под потребном припремом?

Као прво, што се тиче тајне исповести. У византијској и савременој грчкој традицији, колико ја могу то видети, никада није тражено да се сваки пута исповеда пред причешће. Исповест и Причешће се узимају као две одвојене тајне. Није ми познато, да су Васењенски Сабори доносили било какве каноне у односу на обавезну исповест пред причешће. Тај обичај је имао основу у Румунској и славенским црквама. Ја дајем предност грчком прилазу овом питању. При том је сваки хришћанин обавезан регуларно исповедати се, но није обавезно сваки пут када приступа Причешћу.Таква је пракса у Оксфорду, како код грка тако и код руса. Ја би хтео да исповест разматрамо као одвојену тајну, а не просто елемент припреме пред Свето Причешће. Ја разумем да, у Русији постоје пастирске потешкоће, где врло много људи жели да приступи причешћу, а свештеници просто немају довољно времена да саслушају све исповести. Мислим, да би било боље не исповедати се тако често, да би исповест била схваћена озбиљном тајном. Да би било довољно времена за онога који се каје да своје срце отвори, а за свештеника да озбиљно истражи његово духовно стање, што је немогуће направити, када за оним који се каје стоји и чека на исповест стотину људи.

 

Поставља се питање: како ја могу приступити Светом причешћу, ако сам за време од задње исповести, направио неки грех? Иако не тако велики и страшан грех, као убиство и прељуба, него свакидашњи грех, но ипак је грех.

Ви сте савршено у праву: ми смо сви грешници и грешимо сваки дан и час. Требамо раздвојити више озбиљније грехе, које морамо неодложно исповедити и мање озбиљније грехе. Наравно, таква категоризација греха неможе у потпуности бити основана, јер пред лицем Божијим сваки је грех озбиљан, но ипак ми можемо разликовати грех шта је за хитно исповедање или штa може причекати.

Ако је било ко сгрешио прељубом он је обавезно дужан исповедити се и понети одређену епитимију. С друге стране ако смо сгрeшили мишљу, то није препрека да се ми причестимо. Ако смо се грдно посвађали с другом, најпре смо се дужни покајати због тога, пре него што приступимо Причешћу; но ако је та свађа била летимична и ми смо се одмах помирили, чини ми се да, се ми због тога греха можемо причестити без исповести. Дајте прво да схватимо, зашто се Причешће даје за опроштај грехова, јер ми такве речи говоримо пред причешће. Иако, наравно, Причешће не замењује исповест. Осим тога, у молитвама пред Причешће ми тражимо опроштај за грехове.

 

Вратимо се таквом аспекту припреме за Причешће као што је пост.

Традиција постити три дана или недељу пред Причешће је такође месни руски обичај. Ако потражимо у канонима или у одлукама Васељенских сабора, таквог канона, прописа нећемо наћи. Канони говоре о посту средом и петком, о четири вишедневна поста у току године. Осим тога, у богослужбеним књигама ми наилазимо на упућивање на још неколико посних дана, например; дан Усековања главе Јована Крститеља или празник Часног Крста Господњег. Но у канонима није ништа речено о неопходности постити три дана или целу недељу пред причешће. Пре бих рекао да се, потреба за исповешћу пре сваког причешћивања и постити три дана или недељу појавила тада, када су се људи почели ређе причешћивати, један и три-четири пута у години. Ја то видим као назадовање. У древној цркви хришћани су се причешћивали сваке недеље. Сматрам да, у тим Црквама, где је причешће постало ретко, не би било добро нагло мењати традицију и тражити да се људи причешћују сваке недеље. Но уверен сам да причешћивати се два-три пута у години није довољно. У пракси је врло добро приступати Причешћу сваке недеље. Зато ћу рећи да: постите средом и петком, уздржавајте се суботом увече, исповедајте се бар један пут у месецу, али причешћујте се по могућности често. Такву праксу препоручујем људима, које спремам приступању Православној Цркви. Ако се човек причешћује један пут у месецу или ређе, ја кажем да је то сувише ретко. Ако се осврнемо на праксу древне Цркве и учење светих Отаца, видети ће мо да они сведоче о честом причешћивању. Не само рани Оци Цркве, него и каснији, као Свети Симеон Нови Богослов или Никодим Светогорац који је живео у 13 веку, писац „Добротољубља“, говоре у корист честога причешћивања. И ја сматрам да је покрет у Грчкој Цркви за често причешћивање, добра појава. И поздрављам то да се људи често причешћују. Сматрам да правила у односу на исповест и пост пред Свето Причешће могу бити измењена. Но та се питања налазе у компетенцији помесних Цркава.

Сећам се када сам тек примио православље педесет година назад, свештеник на литургији је излазио с Чашом и изговарао „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, но нико није приступао. Нико се није причешћивао. Још сам тада осетио да то није исправно. Данас на Западу у православним црквама причешћују се скоро сви. И ја сам радостан због тогa. Наравно, причешћујемо се зато не што смо уверени у сопствену праведност, него зато што верујемо у милост Божију. Прилазимо Светој Чаши зато што смо призвани, јер Причешће ми зовемо Светим Даровима. Причешће није нешто што се може зарадити или заслужити, то је увек слободни дар љубави Божије.

 

Пред причешће свештеник возглашава „Светиње светима“, у смислу „свети Дарови за оне који су свети“, на што хор одговара: „Један је Свет, један Господ Исус Христос...“. Међутим ми нисмо свети у том смислу, но ипак смело приступамо причешћу... С друге стране, знамо, у Новом Завету и у литургијским текстовима светима се називају сви православни хришћани ко није одлучен од цркве за посебно тешке грехове. Како се у том случају односи светост и лично морално савршенство човека?

Пре свега, ако говоримо о појму светости, треба искористити три речи: Један, поједини, сви. Један свет – Исус Христос. Светост припада Богу, само је Он свет по Својој природи. Ми можемо бити свети само кроз суделовање у светости Божијој. Даље, ми говоримо да су светости призвани сви. Када апостол Павле адресује своје посланице свима светим у Риму, у Колошану, и.т.д., он се обраћа хришћанским општинама. Такође и апостол Петар пише о хришћанима као о „светом народу“. У том смислу свети су сви хришћани. На крају ми говоримо о тим светима који су прослављени Црквом и који су унесени у црквени календар. То исто можемо рећи и о свештенству. Само је један Првосвештеник – Исус Христос, како се каже у Посланици Јеврејима. Затим, кроз крштење сви хришћани постају свештеници, како пише апостол Петар, називајући хришћане не само светим народом, него и „царским свештенством“. Даље, свештеници постају поједини – кога је Црква изабрала и поставила на ту службу кроз полагање руку. На тај начин и код светости и свештенства постоје три нивоа.

Позвани смо сви да будемо свети. Зато, ако прилазим Причешћу, нерадим то зато што сам већ свет, него зато што сам грешник, који треба помоћ Божију, која ми се даје кроз Свето Причешће. Разуме се да, поједини људи из разлога учињенога греха немогу примати Причешће. Наравно, Причешће није награда светима, него помоћ грешнима. У појединим житијама налазимо, да поједини свети после причешћа нису дуго приступали поново Светој Чаши, као например света Марија Египћанка. Она се причестила у храму Гроба Господњег, а затим је отишла у пустињу, где многе године није примала Свете Дарове, причестила се тек на крају земаљског живота.

 

Може ли то бити опште правило?

Наравно, то није опште правило. То је правило за свете, који у току многих година могу живети једним Причешћем. Но ми смо дужни причешћивати се често. Не зато што смо свети, него зато што смо слаби и имамо потребу у помоћи у благодати.

 

Које место у припреми за причешће заузима морално савршенство? Код нас у Кијеву многи се људи исповедају и причешћују сваке недеље, а бива и то да поједини из њих, пошто су се исповедили уочи Причешћа, ујутро опет траже да се исповедају, зато што су у току вечери и ноћи нечим сагрешили. Или неблагочестивим мислима, жељама срца или другим. Осим тога, многи хришћани сваки пут из недеље у недељу исповедају један те исти грех. Како је могуће давати обећање на исповести да се неће понављати ти „свакидашњи“ греси, ако ја тачно знам да ћу их опет направити?

Сувише чест одлазак на исповест може значити као својеврсно сујеверје. Треба запамтити да је Причешће благодат, а демон не жели да ми примамо благодат. И он тражи било какав начин да нас спречи да се ми причешћујемо. Када се догоди да нас спопадне греховна мисао чак за време Божанствене литургије, треба да се покајемо у себи, пошто је то демонско искушење и да приступимо Причешћу. Благодат која се даје тајном исповести и покајања, врло је важна за свакога од нас. Дужни смо узети на себе одговорност „кретати се својом дионицом“. Не сме се претварати исповест у механичко пребројавање једних те истих греха. Она је потребна бити доста ретком, да постане догађај, стварног отварања свога унутрашњег стања. Сваки дан у вечерњим молитвама ми се молимо за опроштај наших сагрешења. И ако се ми искрено молимо Бог ће нам опростити тај час. Но то не значи да на исповест не треба ићи. Неки наши поступци су препрека причешћу све дотле док их не исповедимо. Обавезни смо се озбиљно односити према покајним молитвама из нашег свакодневног правила. Исповест не треба да буде сувише честа. С више одговорности треба да прилазимо томе питању. Чести одласци на исповест обезвређују је. Треба да схватимо да заиста имамо потребу у томе да, опет и опет исповедамо један те исти грех. Не треба, зато што се греси понављају, избегавати исповест. Једноставно за ноћ ми нећемо постати свети. Потребна нам је борба, непрестани аскетски напор над нама. Но Божија благодат у нама чини промену. Могуће је, ми ју не примећујемо, но она се дешава. Уз помоћ свакодневних напора, благодати Божије, исповести, а пре свега причешћа можемо се кретати напред – смирено и тихо.

 

Постоји и то да се људи разочаравају у своје напоре, пошто исповедају једно те исто, причешћују се, а никакве промене на боље нема. То се посебно осећа у великим градовима с њиховом сујетом, када човеку не остаје много времена за духовни живот. Посао, дуги кривудави пут у гужви, породичне бриге... Сви не налазе времена чак ни за јутарње и вечерње молитве.

На самом делу ми клирици, а посебно монаси који не требају да се брину о породици и деци, схватамо те услове у којима живе породични хришћани. Људи су принуђени много радити, дуго путовати на посао и кући, а када се врате кући много посла их чека да ураде... Морамо да схватимо те неједноставне услове, у којима живе многи мирјани. Не гледајући на то, сваки хришћанин може наћи бар мало времена увече и ујутро да се помоли пред иконом. Чак пет минута увече и ујутро имају много значаја. Те минуте задају „смер“ целом дану и дубину коју је другачије не могуће достић. Потребно је рећи и о кратким молитвама које је могуће произносити током дана. Можемо се молити и док се туширамо, док путујемо у метроу, возимо кола или стојимо у гужви. Можемо користити кратке молитве на пример, Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“, или „Слава Теби Господе, слава Теби“, или „Пресвета Богородице спаси нас“ или било коју другу кратку молитву. Тако се можемо молити у чак најзаузетије време, или, на пример, када идемо из једног места у друго. Веома је важно видети, да осим специјално одвојеног времена за молитве пред иконом (које је потребно сваком од нас) постоји могућност слободно молити се и у току дана, на било ком месту. Но ако се хоћемо молити у току дана потребно је изабратаи кратке молитве попут Исусове молитве. Изговарати Исусову молитву можемо увек: када нешто чекамо, када путујемо, ходамо, у току промене задатка на послу итд. Апостол Павле каже: „Молите се непрестано“. Он говори о томе да је то веома тешко, одпочиње се с веома простим: с честим и кратким молитвама у току дана. Помоћу таквих молитава ми можемо испунити сав свој дан присуством Христа - и то је пут према истинској молитви. Тражите Христа свагде. Исусову молитву могу изговарати не само клирици и монаси, него и мирјани који имају породицу и мирске обавезе. Држите Исусову молитву у сваком моменту, осим, када се од вас изискује повишена концентрациона пажња. Можемо објединити време молитве и рада. Учити се таком начину Исусове молитве је врло важно у нашем свакодневном животу. Такође децу учити Исусовој молитви. Они могу с времена на време понављати Исусову молитву још од предшколског узраста, зато што је она кратка и једноставна.

 

Апостол Павле каже: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“. Веома је тешко радовати се свагда и благодарити, када видиш колико је зла у овом свету.

Не заборављајте да је, љубав Христова јача, него било које зло у нашим срцима. Васкрсли Христос је јачи од сваког зла. Верујте да је васкрсли Христос увек са нама и да нам даје Своју благодат.

 

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=10%3Amit-kalist-ver-ja-estitam-kad-se-ljudi-esto-prieuju-prevod-sa-ruskog-ep-gerasim&catid=1%3Aizabrani-tekstovi&Itemid=25〈=sr

[JESSY]

"За Исусову молитву сам сазнао читајући једну невелику књигу која је већини добро позната и зове се „Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу“ (The Way of the Pilgrim). Преведена је на енглески језик средином 20. столећа и постоји више различитих издања. Она представља опис једног ходочасника који иде од манастира до манастира. Очигледно је да је лаик и врло је оптерећен речима из Прве посланице Солуњанима (5, 17): „Молите се без престанка“. Како је могуће, питао је сам себе, да се молитва учини не само као активност у предвиђеним за то приликама, већ нечим што се налази у свему што радимо – нечим што је непрекидно присутно у нама током дана и ноћи. Дуго времена он није проналазио одговор како то остварити, све док није срео старца (elder) – у руском језику он представља духовног руководитеља – који му је рекао за Исусову молитву. Након тога, младић је лутао шумом и изговарао Исусову молитву више пута. Ова прича, која је веома упечатљиво испричана у „Казивању“, заинтересовала је моју знатижељу. Свакако, ја нисам лутајући руски сељак и имам многе друге обавезе, те стога никада нисам покушао да изговорим Исусову молитву непрестано на начин на који је он то урадио. Изговорио бих молитву само за одређени кратак период, око пола сата. Међутим, читајући места у „Казивањима“ која говоре о Исусовој молитви, чак и пре него што сам постао православан, упражњавао сам ову молитву. Упознајући се са искуством Исусове молитве, које је битан елемент у мом привођењу Православној Цркви, све више сам био заинтересован за читаву мистичну традицију Православља. Но, поврх свега што ме је упутило да постанем православан јесте осећај да се управо у томе налази пуноћа хришћанске вере. Био сам суочен са проблемом различитости мишљења која постоје у Енглеској цркви. Наравно, слобода јесте цењена вредност, али како да успоставимо синтезу слободе и заједнице? Као припадник Англиканске цркве, моја вера је била врло блиска вери Православне Цркве, али сам увидео да постоји доста англиканаца који нису размишљали на исти начин као и ја. Постајући православан нисам у потпуности променио своју веру, али сам пронашао тврд ослонац за њу. Као православан могу рећи да ово није само облик вере који сам ја изабрао, већ да је то вера Цркве. Окренуо сам се Православљу зато што сам пронашао пуноћу, која се не може пронаћи ни на којем другом месту. Но, никад нисам престао да будем захвалан на хришћанском животу ком сам се научио док сам био англиканац".