Богословски дијалог о.Зоран Ђуровић VS о.Сава Јањић

Баба · Септембар 6, 2015

Драги моји и драге моје, ево дошло је време на нашем славном и на далеко чувеном форуму да покренемо и дебате.

Наравно ја сам рад миру али попови су кавзи ради па су такорећи они и покренули једну озбиљну дискусију/полемику/дебату како год оћете.

Сад пошто је то мало раштркано на пар тема не би било згорег да се обједини на једно место прегледности ради.

Елем овај мукотпни и пре свега досадни посао паде мени на грбачу јер остали уредници се нешто грбаве као ово оно у фазону најбоље ће бити да ти то Жељко, не плаћамо те ваљда џаба да будеш ГА.

ДаклеМ покушаћу овде колико то моје скромне могућности опажања дозвољавају да пренесем све оне битне постове преписке о. Зорана Ђуровића и о. Саве Јањића.

Ако нетко примети нешто да сам пропустио био бих му захвалан на линковању.

Баба · Септембар 6, 2015

Све је почело једног лепог летњег дана( мада је више био паклен дан ал ајде) са овом темом, тј. текстом:

Зоран Ђуровић: Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?

Драган_Петровић · Септембар 6, 2015

Штета што ћемо морати чекати док не отегнемо папке да видимо исход “дуела”, али у томе и јесте чар овог дијалога.

Баба · Септембар 6, 2015

Прва реакција колико сам испратио о. Саве је била следећа:

На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,%5B2%5D и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“.
Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не.
Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца?

.........

Зоран Ђуровић
Рим, 9. 8. 2015.

Св. Августин прошлости садашњости и будућности приступа (рекао бих по обичају) психолошки, из перспективе свог субјективног доживљаја, а не онтолошки. Оно што за њега једино постоји јесте садашњост (јер је прошлост већ прошла, а будућност треба да дође). Зато по њему постоје три времена: садашњост прошлих ствари, садашњост оних ствари које тренутно јесу и садашњост ствари које долазе. Ова три времена сапостоје у души која се шири и обухвата сећања прошлости, тренутну свест о садашњости и очекивања о будућности. Јеврејско (библијско) поимање времена, за разлику од јелинског које објективизује хронос заправо постоји само везано за одређене догађаје и историјског је карактера тј (време постоји само уколико постоје одређени догађаји). Зато би ово време могли назвати праволинијским. Читава историја Божијег стварања и домостроја спасења јесте везана за конкретан циљ, а то је спасење света, његово оцелотворење увођењем у вечно постојање кроз Христа. У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо на начин који је решио блажене успомене достојни о. Томас Хопко, који је дао значајан допринос савременом богословљу.

Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света (κατά τόν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου) наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема.

Као што нам је познато, време је последица стварања света. Бог је као Творац надвремен, безвремен (ἄχρονος), односно вечан (αἰώνιος) јер је непокретан и непромењив. Створени свет је, међутим, у сталном кретању и отуда и постојање времена као релативног појма, али које одређује координате у којима живимо и крећемо се. Неки светитељи говоре и о посебном еону у коме живе анђелске силе. Време је иначе веома релативно и можемо да спавамо 8 сати и да нам се чини као трен, иако се за то време много тога око нас издешавало. Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30).

Апостол у Еф 2.7 говори о вековима који долазе (οἱ αἰῶνες οἱ ἐπερχόμενοι). Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност.

Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског. Колико је мени познато у Светом писму и делима Св. Отаца нема јасних индикација да будући век сапостоји овом веку, односно да Парусија постоји ван историјског контекста времена у коме живимо. Други долазак Христов ће бити конкретан историјски догађај и истовремено крај историје која нам је позната. Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи.

Ми доживљавамо предукус будућег века у евхаристијској заједници и зато Црква као заједница постоји у времену, али сеже и изван њега јер се у Литургији сећамо и онога што је било и онога што ће бити. Литургија је икона долазећег Царства, али које још није целовито пре Парусије. То стално очекивање доласка Христовог кључни је био карактер богослужења ране Цркве (Мараната, 1 Кор 16,22). Отуда је идеја да су уснули већ прошли Васкрсење и да обитавају у будућем еону преображених за мене тешко прихватљива, иако је врло сугестивна и занимљива (морам да признам).

Парусија ће, дакле, бити историјски догађај, крај историје, али и почетак вечног постојања у коме ће се наставити кретање, узрастање у пуноћи вере, наде и љубави. У томе је и лепота Царства небеског. То је вечно крећуће се стајање, или вечно стајајуће кретање (то је вечни живот и превазилази наша схватања, о чему говори Св. Максим Исповедник. Наравно, карактер будућег века ће бити другачији од онога у коме сада живимо, као што ће и сама твар бити преображена, али ће ипак то време бити различито од Божанске вечности. Будући надвремен Бог је оваплоћењем Свога Сина ушао у димензију створеног, самим тим и времена, да би га преобразио као и васцелу творевину. У складу са учењем Цркве о сједињењу божанске и људске природе Бог ће у Христу остати и надвремен и времен у векове векова. Дакле, светитељи се заиста јављају по Божијем благодатном дејству, на нама необјашњив начин, али не из есхатона. И светитељи, и наши покојни и анђели чекају поновни долазак Сина Божијег и радују му се, као што демони стрепе (уп. Мт 8.29 Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?).

Овим поводом, поново бих нагласио да на душу као хришћани не можемо гледати као на личност без тела (што би о. Томас рекао disincarnate soul) већ као животворну силу која обједињује природне елементе. Данас је готово уобичајен став међу хришћанима да душа након смрти тела носи са собом све своје способности и сећања, што у великој мери маргинализује саму неприродност и трагичност смрти и с друге стране још више релативизује значај васкрсења и живота који имамо. Човекова личност не преживљава у неком загробном животу душа без тела, већ једино у заједници са Христом. Наше разумевање личности често произилази из веровања да смо индивидуе и отуда је вечни живот једино могућ као преживљавање душе која јесте заправо оно што ми јесмо, док је тело својеврсни додатак или чак бреме. Човекова личност је међутим односне (релационе природе) и њена бесмртност у духовном смислу почива једино у вези са Богом кроз Цркву. Зато певамо „вечнаја памјат“ да бисмо остали у вечној памјати Божијој и у Христу живели, јер они који у Христу умиру вечно живе.

Тајну наше личности у Христу мора да стално сагледавамо из перспективе крштења, што сам нагласио у претходним одговорима, које није само ритуална иницијација као у неким другим религиозним системима, већ духовно умирање старом човеку да бисмо живели у Христу. Од крштења иако и даље живимо биолошким животом као и сви други људи, заправо духовно живимо као колективна личност у Христу и биолошка смрт није наш нестанак или прелазак у неко „загробно царство душа“ већ наставак живота у распетом и васкрслом Христу Исусу (уп. Рим 6. 4-10). Наш евхаристијски живот је стална потврда нашег саборног живота у Христу, а страсти и грехови који нас враћају на ниво пале твари негација је нове ипостаси коју имамо у Христу и пут који води духовној смрти. Ту је велики значај подвига јер он није ништа друго него стални напор да живимо еклисијалном личношћу у Христу и одвојимо се од биолошке индивидуе на коју нас пала природа стално враћа. Отуда за хришћанство питање преживљавања душе није уопште од таквог значаја као што је то у паганизму или (нео)платонистичким системима. То је и разлог зашто се Свети оци раних векова нису бавили питањем где душа пребива након смрти тела и служили су се символичким изразима као што је „наручје Авраамово“ и сл. Ово питање се тек касније актуализује кроз преовладавање аскетске традиције која се добрим делом одвојила од евхаристијског поимања личности и нарочито у Средњем веку на западу учењем о чистилишту или предањем о митарствима, као источном православном изразу мање-више исте теме. У данашње време поплаве сведочанстава о животу и свести након смрти, ово питање све више добија на значају међу многим хришћанима који не разумеју своје предање и траже бесмртност без Христа.

У хришћанству душа није самосталан и самодовољан (платонистички) систем који сапостоји телу, већ nephesh (дах живота, у преводу Седамдесеторице ψυχή) који је Бог удахнуо човеку, сила која га оживљава и која је и сама тварне (створене природе) али другачије од оне коју има тело. Отуда је учење о томе да је душа сама по себи бесмртна суштински супротно основама наше вере. Човек је бесмртан јер је позван на бесмртност у Христу, а не због бесмртне душе која је страна библијској теологији и која се појавила под хеленистичким и персијским утицајима. Отуда су хришћани који нису били под утицајем хеленистичке философије, као што је реч о Св. Јефрему Сирину, били веома суздржани поводом могућности деловања душе без тела. Такође Св. Атанасије Синајски (одговор 89) сматра да када се душа одвоји од тела она више не може да функционише јер она функционише кроз саме удове тела. То ће касније и сам Флоровски потврдити рекавши да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. У сваком случају, Црква се суочавала са две крајности, (нео)платонистичким учењем о души које у крајњем исходишту негира значај васкрсења и фундаментално подрива Христово учење и традиционалног библијско-семитског веровања да је телесна смрт заиста смрт, а не прелазак у неки загробни живот душа. У том контексту сам говорио и о учењу о. Томаса Хопка који је излаз нашао у томе да покојни одмах улазе у реалност Васкрсења и ако се јављају јављају се из будућег века.

У поменутом одговору од 29. јуна на који се осврнуо о. Зоран (https://www.pouke.org/forum/index.php?app=forums&module=forums&section=findpost&pid=1306893) више сам као куриозитет поменуо мишљење Св. Григорија Ниског да и након смрти душевни елемент човековог бића не губи везу са телесним елементима. У својој беседи о души и Васкрсењу која је написана у форми дијалога са његовом сестром Макрином, Григорије каже:

"Чујемо о одласку духа, видимо обличије које је остало, али о ономе што се одвојило ништа не знамо, ни о његовој природи ни о месту где је отишло, јер ни земља, ни ваздух, ни вода нити било која стихија не могу се показати као место где пребива ова сила која је напустила тело, и након чијег одласка остаје само леш, спреман да се распадне" (Ἔξοδον γὰρ ψυχῆς ἀκούσαντες, τὸ μὲν ὑπολειφθὲν ὁρῶμεν, τὸ δὲ χωρισθὲν ἀγνοοῦμεν, αὐτό τε ὅ τί ποτε κατὰ τὴν φύσιν ἐστὶ, καὶ εἰς ὅ τι μετακεχώρηκεν, οὐ γῆς, οὐκ ἀέρος, οὐχ ὕδατος, οὐκ ἄλλου τινὸς τῶν στοιχείων ἐν ἑαυτῷ δεικνύντος ἐκείνην τὴν δύναμιν τὴν τοῦ σώματος ἐκχωρήσασαν· ἧς ὑπεξελθούσης νεκρόν ἐστι τὸ ὑπολειφθὲν καὶ πρὸς διαφθορὰν ἤδη ἐκκείμενον).

У поменутом делу (De anima et resurrectione, 46-48) Св. Григорије Ниски говори чак о томе да душа иако није налик на тело по свом саставу ипак обитава у њему и оживљава га док је тело у животу. Она је у сталној интеракцији са телесним елементима, али када се тело распадне у телесној смрти и елементи врате земљи душа као сила не нестаје са њима. Захваљујући својој специфичној природи она остаје у вези са тим елементима који су чинили тело. Другим речима, Ниски сматра да и у смрти душа преживљава у заједници са телесним елементима и управо на томе гради своје учење и наду у Васкрсење када ће Божијом силом душа поново повезати преображене телесне елементе. Хришћани су зато од најранијих времена поштовали мошти светитеља и тела својих упокојених пажљиво чували, називајући телесну смрт често фигуративно спавањем до Васкрсења из мртвих.

(„κατὰ τὸν αὐτὸν λόγον καὶ ἡ νοερὰ τῆς ψυχῆς φύσις, καὶ τῇ συνδρομῇ τῶν στοιχείων ἐνθεωρεῖται, καὶ διαλυθέντων οὐκ ἀποκρίνεται, ἀλλὰ καὶ ἐν αὐτοῖς μένει καὶ ἐν τῷ χωρισμῷ αὐτῶν συμπαρεκτεινομένη οὐ διακόπτεται, οὐδὲ πρὸς τὸν ἀριθμὸν τῶν στοιχείων εἰς μερικὰ τμήματα κατακερματίζεται. Τοῦτο γὰρ ἴδιον τῆς σωματικῆς καὶ διαστηματικῆς ἐστι φύσεως· ἡ δὲ νοερά τε καὶ ἀδιάστατος φύσις τὰ ἐκ διαστάσεως οὐκ ἀναδέχεται πάθη. Οὐκοῦν ἐστιν ἐν αὐτοῖς ἡ ψυχὴ, ἐν οἷς ἅπαξ ἐγένετο, οὐδεμιᾶς ἀνάγκης τῆς πρὸς ἐκεῖνα συμφυΐας αὐτὴν ἀποσπώσης. Τί οὖν τὸ σκυθρωπὸν ἐν τούτοις ἐστὶν, εἰ τοῦ ὁρωμένου τὸ ἀειδὲς ἀνταλλάσσεται; καὶ ὑπὲρ τίνος οὕτω διαβέβληταί σοι πρὸς τὸν θάνατον ἡ διάνοια;“).
(На исти начин и умна природа душе сапостоји елементима које повезује (у телу) и када се они разложе, она се не расипа, већ остаје међу њима и у њиховом разједињењу и продужује се са њима, не прекидајући узајамну везу са њима и не дели се на мање делове у складу са бројем елемената. Јер раздвајање представља карактеристичну особину телесне и просторне природе, док оно што је умне природе и непросторно не подлеже само просторном раздвајању. Стога душа постоји у њима (елементима) које је некада оживљавала и нема силе која може да је отргне од везе са њима. Откуда онда у томе може бити разлога за тугу, јер оно што је видљиво бива замењено оним што је невидљиво и због чега се тако смућује твој ум пред смрћу?)

Ово размишљање Св. Григорија Ниског није званично учење Цркве али је важно у оном смислу у ком душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено.

У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот. Зато су чуда светитеља заправо чуда Божија, а они који почивају до свеопштег васкрсења у наручју Божијем тј. у заједници Христовој живи су, али не на биолошки и психолошки начин као у овоме свету, већ по угледу на речи Апостола који каже „a живим не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). Овај начин постојања ће се након Парусије наставити у вечности, а док смо још у овом свету и веку доживљаваћемо његов предукус кроз наш евхаристијски живот у Цркви.

Прелеп одговор! Све честитке, о. Саво! Потрудићу се да мој одговор буде на висини овог твог. Оно што је најбитније је да нико овде није изашао ван православности и да бесмртност види само у сједињењу са Христом, и да нико не наступа са позиције догматичности, екс катедра. Проблем је заиста комплексан, али вреди да о њему размишљамо. Приметио сам мноштво бриљантних увида - не само што их ја делим , него што позиција коју си изложио је сасвим растерећена оних зилотских нерасуђивања. Ако ми се време не украде, брзо одговарам (ових дана). Свако добро!

Оче Саво, предиван текст! Ја ћу га пренети на мој пост, јер сте, за разлику од мене имали стрпљења да уђете у католичка и протестантска решења која могу много светла да баце на ово питање. Изванредан преглед, али и промишљања која отварају нове хоризонте. Иако другачији, наши приступи конвергирају око христологије и евхаристије као центра овог проблема, али да ја ништа нисам у нашим решењима (иако различитим) видео да су некомпатибилна са овим центром. Моје гледам само као више ексцентричним. Мање разрађеним у отаца. Такође ми више прија овај ваш предлог личности у памћењу Христовом, јер је то у складу са вером. Та нека целовитост у потенцији (код мене је у акту), али је то у суштини то. Такође увођење те надвремене димензије коју сам ја видео као нужну и за заступнике теорије бесмртности свесне душе.
Сигурно нећу моћи нешто брзо да пишем. Можда да поставим нека блиц питања, која сам и већ постављао, али нисам добио одговоре на њих. Из моје теорије су пак одговорена. Нпр. где је Илија?
Дугујем вам велику захвалност на овим рефлексијама, на показивању широког богословског духа. Јер теологија није само она школска (мада ко не поштује школску нема шта да тражи у овим разговорима). Одлична интуиција, прилично поштено промишљање. Види се и оно што није баш свакодневно: знати мислити против себе. Истрајте на том путу.
Него, банално питање да поновим: где је сада Илија?

Где је, дакле, Св. Пророк Илија?

У 2. Књизи Царевима 2.11 каже се: „И кад иђаху (Илија и Јелисеј) даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо.“
Такође у Јеванђељу по Јовану 3.3 се каже: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу.“
Могуће је да се не мисли се на исто небо, иако и јеврејски и грчки текст користе идентичну реч hashamayim односно οὐρανός, које се заиста користе за разне врсте неба, и у духовном и у материјалном смислу. Не заборавимо и Апостола Павла који каже у 2 Кор 12.2 "Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба." Бити узнесен до неба не значи тамо и остати. Ове речи Апостола можда су кључ за разумевање чудесног усхода на небо пророка Илије. Он је узнет са земље и не можемо знати где је или да ли је после умро. Неки сматрају да је Еноха и Илију Бог посебно узнео и оставио у животу због тога што се верује да ће у последња времена бити његова два сведока Отк 11.3-12. Ваљда ћемо то једном сазнати.

У сваком случају две су могућности које ми изгледају разумно:
Прва могућност: да су на чудесан начин узнети са земље са посебном намером Божијом и потом прошли физичку смрт, као и сви други људи, а о томе немамо експлицитно сведочанство Писма, као што немамо ни о многим другим стварима. У Јев 9.27 (И као што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божији) и 1Кор 15.22 (Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети.) видимо да сви пролазе телесну смрт. Чак је и Пресвета Богородица, као часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима прошла телесну смрт. Па и Сам Господ је по телу примио смрт да би смрт уништио. Тврдити да су Енох и Илија прескочили овај и директно узнети у есхатон било би претенциозно.

Друга могућност: Да су чудесним промислом Божијим сачувани у животу (можда по угледу на свете младиће, из Ефеса који су преспавали многе године у пећини да би били пробуђени у потребно време. Илију и Мојсеја апостоли у чудесном догађају виде на Тавору (Не заборавимо реч је о виђењу - όραμα Мт. 17.9). Мојсеј је умро и Бог га је сахранио на месту где нико не зна, како пише у 4Мој 34.5-6. Господ је таворским виђењем хтео да охрабри апостоле да верују да је он Син Божији и сам Творац Живота, те да се не плаше предстојећег страдања, и да су и они који су давно умрли живи у њему. Догађај на Тавору не значи да су Мојсеј и Илија већ васкрсли у телима.

Како сам већ рекао у претходном одговору, у Христу су сви старозаветни пророци праведници живи, али још нису васкрснули телом и они чекају коначни завршетак овог света и века.

Драги о. Саво, претходни одговори су ми били заиста добри, без обзира што нисмо у свему истомишљеници, али овај, кад смо се спустили у конкретно, у Писмо, ме не задовољава. Ово није у складу са Писмом, а и поступак у вашем образлагању је био типа obscurum per obscurius, где се пошло од СЗ да се објасни оно што може бити јасно само у светлости НЗ. Имплицитно сте, да ли из полемичких разлога, негирали да је на Преображењу био Парусијски или Есхатолошки Хр., што даље значи да је Он обмануо ученике. Сада ћу да објасним потанко зашто је то тако.

Наиме, obscurum per obscurius, значи да појам НЗ Небеског царства, који је по себи опскуран, тежак, настојите да објасните кроз СЗ хашамаим, који је још тежи за разумевање, јер је недореченији. Отприлике, као када би неко узео да доказује постојање Св. Тројице преко СЗ или Синоптичара, а не одмах из Јована. Због тога сва она ваша питања, о каквом небу се ради, јер сви знамо врло добро да има подоста неба која зависе од различитих религијских светоназора и група. Ту се јављају и побочни аргументи који у старту покушавају да негирају да су Илија, Енох, или још неки, у правом Царству небеском, које је за мене увек тај нестворени Есхатон кога ћемо видети у Парусији. Ја га пак сада видим у огледалуJ) Све ове аргументе користите да бисте негирали да је Есхатон био на Тавору, јер то тек треба да се деси. Тако велите: „Тврдити да су Енох и Илија прескочили овај и директно узнети у есхатон било би претенциозно“. То нигде нема код мене нити се може извести из мојих ставова. Наиме, сви ћемо окусити смрт, јер се не може видети лице Божије а да се не умре, тако да уласку у есхатон нужно претходи смрт, која се десила, како верујем и овим пророцима и која ће се у таквом трену десити и са онима који буду видели Други долазак. Нико смрти неће избећи. Сечем као Окам и велим да нема потребе двојицу пророка из Откр. поистовећивати са Илијом и Енохом, јер се та идеја управо и јавила због тога што су ови предањски били живи и у друштву са Богом, али сви морају да умру. Михејево пророштво о доласку Илије се остварило у Јн Претечи, ако ћемо веровати Ис. Није дошао тада, неће доћи ни у време Антихриста. Човек је умро кад се узнео у есхатон. Умро на вратима, да се уметнички изразим и прошавши, био жив, васкрсао.

Чак вам и ха-шамаим вели да су небеса обиталиште Божије par excellence. Двор Божији, тамо где су и анђели. Не држи Бог ове у неком инкубатору да би их послао да пострадају. И шта би тамо радили сами? Имали би можда друштво неких нижих анђела? Не, оче, они су на небу у преображеним телима и са свима светима. И неће доћи овамо поново. Нити би могли да буду убијени од Антихриста. Би, да долазе из инкубатора. Али тога нема, као што је само легенда о ефеским спавачима.

Није срећно брзо привођење Јн 3, 13: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу“, које је било у функцији доказивања да се Илија није попео на то небо, где је овај. Наиме, све ово говори против ваше тезе да он није есхатолошки Хр. Син Човјечији који је на небу био тада и претходно, он је сишао. Ванвремени, несаздани, драги мој, је тај који је као Логос постао човек у историји. Није се спустио Оваплоћени. Отишли бисмо тако у Аполинаријеву јерес. Реч је о њему као алфи и омеги, ономе који постоји ван времена, и који је схваћен као узрок и корен свега. Оно што је историјски одредиво, се поништава када се сретне са неисторијским. Већ сам рекао: Хр васкрсење се једнако пружа уназад као и унапред. Нико не може да уђе у рај пре Хр., он је тај Рај, тако да вазнесење Илије и Еноха, Мојсија... јесте из наше перспективе претходеће, али из истине бића је касније. Везани сте превише за нашу перспективу, зато вам овај дискурс изгледа нелогичан. Може се најбоље разумети кроз Исповедникову мистику о којој сам претходно писао.

Остаје вам као озбиљан проблем Богородице. Не треба да ми одговорите са: ови оци мисле да се вазнела у телу, ови не, па не знамо. Ваша позиција нужно захтева да је она ван тела. Да није васкрсла. Јер ако је васкрсла и вазнета, што је иста ствар, а то добар део нашег предања тврди, онда је сигурно са својим Сином, у есхатону. Не држи је свакако на неком нижем небу. Зашто би је и где вазнео у преображеном телу? А од ње немамо мошти, не потценити тај податак.

Наравно да ви нисте аполинариста; у полемици сте посегли нечем што вам се у моменту учинило погодним; оно што мене забрињава и што је неизбежан закључак ваше рефлексије испада да је Ис слагао. Сада бих узео да то образложим, али да приведем Марков текст (никако зато што ми је највише одговарајући, него због сажетости, али ћу и друге укључити).

9. 1-13 Καὶ ἔλεγεν αὐτοῖς· ἀμὴν λέγω ὑμῖν ὅτι εἰσίν τινες ὧδε τῶν ἑστηκότων οἵτινες οὐ μὴ γεύσωνται θανάτου ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ ἐληλυθυῖαν ἐν δυνάμει. 2Καὶ μετὰ ἡμέρας ἓξ παραλαμβάνει ὁ Ἰησοῦς τὸν Πέτρον καὶ τὸν Ἰάκωβον καὶ τὸν Ἰωάννην καὶ ἀναφέρει αὐτοὺς εἰς ὄρος ὑψηλὸν κατ’ ἰδίαν μόνους. καὶ μετεμορφώθη ἔμπροσθεν αὐτῶν, 3καὶ τὰ ἱμάτια αὐτοῦ ἐγένετο στίλβοντα λευκὰ λίαν, οἷα γναφεὺς ἐπὶ τῆς γῆς οὐ δύναται οὕτως λευκᾶναι. 4καὶ ὤφθη αὐτοῖς Ἠλίας σὺν Μωϋσεῖ καὶ ἦσαν συλλαλοῦντες τῷ Ἰησοῦ. 5καὶ ἀποκριθεὶς ὁ Πέτρος λέγει τῷ Ἰησοῦ· ῥαββί, καλόν ἐστιν ἡμᾶς ὧδε εἶναι, καὶ ποιήσωμεν τρεῖς σκηνάς, σοὶ μίαν καὶ Μωϋσεῖ μίαν καὶ Ἠλίᾳ μίαν. 6οὐ γὰρ ᾔδει τί ἀποκριθῇ, ἔκφοβοι γὰρ ἐγένοντο. 7καὶ ἐγένετο νεφέλη ἐπισκιάζουσα αὐτοῖς, καὶ ἐγένετο φωνὴ ἐκ τῆς νεφέλης· οὗτός ἐστιν ὁ υἱός μου ὁ ἀγαπητός, ἀκούετε αὐτοῦ. 8καὶ ἐξάπινα περιβλεψάμενοι οὐκέτι οὐδένα εἶδον ἀλλὰ τὸν Ἰησοῦν μόνον μεθ’ ἑαυτῶν.

9Καὶ καταβαινόντων αὐτῶν ἐκ τοῦ ὄρους διεστείλατο αὐτοῖς ἵνα μηδενὶ ἃ εἶδον διηγήσωνται, εἰ μὴ ὅταν ὁ υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου ἐκ νεκρῶν ἀναστῇ. 10καὶ τὸν λόγον ἐκράτησαν πρὸς ἑαυτοὺς συζητοῦντες τί ἐστιν τὸ ἐκ νεκρῶν ἀναστῆναι.

11Καὶ ἐπηρώτων αὐτὸν λέγοντες· ὅτι λέγουσιν οἱ γραμματεῖς ὅτι Ἠλίαν δεῖ ἐλθεῖν πρῶτον; 12ὁ δὲ ἔφη αὐτοῖς· Ἠλίας μὲν ἐλθὼν πρῶτον ἀποκαθιστάνει πάντα· καὶ πῶς γέγραπται ἐπὶ τὸν υἱὸν τοῦ ἀνθρώπου ἵνα πολλὰ πάθῃ καὶ ἐξουδενηθῇ; 13ἀλλὰ λέγω ὑμῖν ὅτι καὶ Ἠλίας ἐλήλυθεν, καὶ ἐποίησαν αὐτῷ ὅσα ἤθελον, καθὼς γέγραπται ἐπ’ αὐτόν.

Мој превод: И говораше им: Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили. И после шест дана, узе Исус Петра, Јакова и Јована и изведе их на гору високу, посебно само њих; и би преображен пред њима, и хаљине његове постадоше сјајне, врло беле као снег, какве не може никакав перач убелети на земљи. И указаше им се Илија са Мојсијем који разговараху са Исусом. И Петар одговарајући рече Исусу: Учитељу, добро нам је овде бити; да начинимо три сенице: Теби једну и Мојсију једну и Илији једну! Јер не знађаше шта да каже, јер беху уплашени. И појави се облак који их покри, и изађе глас из облака: Ово је Син мој љубљени, њега послушајте! И одједном обазревши се никога више не видеше осим самога Исуса поред себе. А када силажаху са горе, забрани им да никоме не казују оно што су видели, све док Син Човечији није васкрсао из мртвих. И ову реч задржаше у себи, питајући један другог: Шта то значи васкрснути из мртвих? И питаше га: Зашто говоре књижевници да најпре Илија треба да дође? А он одговарајући рече им: Када Илија прво дође, све ће уредити; и како је написано за Сина Човечијег да треба много да пострада и да унижен буде? Али вам кажем да је и Илија дошао, и учинише с њим шта хтедоше, као што је писано за њега.

Дакле, ваша рефлексија негира истинитост Ис речи: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили. То још покушавате да оправдате са: „Не заборавимо реч је о виђењу - όραμα Мт. 17.9“. За вас ово значи само неку визију, симболичку контемпалацију, да допустим и мистичко виђење, чак и виђење Божије нестворене светлости, али не и реалност на којој ја инсистирам. Ја велим: Тројица су видели Царство Божије да је дошло у сили. А то царство није ни визија ни префигурација, праобраз, него нешто крајње конкретно и реално. Наравно да је овај догађај, који је првенствено историјски, подложан алегоризацијама и накнадним созерцањима. Нарочито у тумачењу како Закон и Пророци потврђују Ис као Месију. Али, Ис се заиста, на ногама попео са тројицом на Тавор. И заиста је Царство Божије дошло у сили. То није алегорија или парабола. Није типос. То је била стварност. Ако није била стварност, онда Паламу и исихасте у кош да бацимо. Онда они виде слику слике. Ако је преображење било префигурација, онда су исихастичка искуства још померенија за степеницу уназад.

Марко не говори о визијама. Његов грчки текст то не допушта. Он користи перфект, ἐληλυθυῖαν, Царство Божије је дошло (исто у Мт!). Нешто што је остварено у прошлости, завршено, не нешто што ће тек доћи. Другим речима, неки од вас ће видети Царство које јесте. Још појачаније: Царство Божије које је дошло у сили (ἐν δυνάμει). Јеванђелиста се није задовољио перфектом, него убацује у и „силу“, динамис, именицу која нема философску конотацију нечега што је само потенцијално и као такво супротно енергији која је у акту, која у синоптичара (Јн је нема) води оприсутнењу божанског. Тако се користи у епизодама чуда које Ис чини, за анђелска бића, Божију акцију (Лк 1, 35), дејство Духа Светог (Лк 4, 14) и као соституит за Бога (Мт 26, 64, Мк 14, 62, Лк 22, 69). Тако Мк 14, 61-62, код кога смо, вели: Опет га првосвештеник запита и рече: Јеси ли ти Христос, Син Благословенога? А Исус рече: Ја сам тај; и видећете Сина Човечијега где седи са десне стране Силе и долази на облацима небеским. Оно што видесмо отприлике и на Преображењу. Царство је дошло у Сили, и чули смо глас Оца. Врховна Сила је Отац, и он је Господ тог Царства. Лука 9, 27 једноставно помиње Царство Божије: λέγω δὲ ὑμῖν ἀληθῶς, εἰσίν τινες τῶν αὐτοῦ ἑστηκότων οἳ οὐ μὴ γεύσωνται θανάτου ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ. Мт 16, 28 је прецизнији од Лк: ἴδωσιν τὸν υἱὸν τοῦ ἀνθρώπου ἐρχόμενον ἐν τῇ βασιλείᾳ αὐτοῦ (док не виде Сина Човечијега где долази у Царству своме).

Интересантно је да се не вели у рефлексиву: Ис се преобрази. То је погрешан превод. Имамо пасив: μετεμορφώθη. Би преображен. Зато што је Отац онај који га преображава, јер је Син његов љубљени. „Објекат“ је његове љубави, којом га и прославља. Поново смо у озрачју Максимове мистике који говори да ћемо трпети у есхатону (исто код Гр нисенца и Ареопагита). Тако разумемо да је истинито када вели: Ја и Отац једно смо. Монархију да одбацимо одмах, јер не вели: један смо. Наглашавам глаголску форму јер она нас упућује на есхатон.

Пред њима, пред њиховим очима. Петар прича Марку и вели му да то није била пука фантазије, неко виђење, него су заиста то видели иако нису разумели. Због тога код Мк нема όραμα. Он каже (9) једноставно: оно што су видели (ἃ εἶδον). Опет, όραμα не означава само виђење нечег нереалног, визију. Значи и виђење чудесног. Несагориву купину види (όραμα) Мојсије, према Дела 7, 31. Није био сан или привиђење. Та купина је горела, али није сагоревала. У чему би била величина и чудесност да је то била само обична визија?

Ако вас добро разумем, ви мислите да је Ис, који је на Тавору имао тридесетак година, историјски и конкретан Ис, од крви и меса показао ученицима шта у себи крије, а то је божанска светлост-енергија. Која се наравно види очима срца па је неки хипотетички посматрач тог догађаја не би ни видео. Видео би само четворицу који нешто разговарају. Ја пак велим да не би видео никога и ништа. Јер тај догађај је временски одсечен. Није Ис направио неко чудо, него се јавио са својим есхатолошким Царством (Божије царство, како веле синоптичари). То је озбиљна тачка у којој се мимоилазимо. За вас Ис који се преобразио је онај историјски. Ја мислим да је пред апостолима био васкрсли, вазнети и парусијски Ис. Апостоли ће само после васкрсења разумети шта су видели. Код вас Преображење има смисао као охрабрење. Без сумње једна димензија. Али, пројава Царства Божијег је много значајнија. Ми имамо сведоке који су видели будуће царство, оно које нам је Бог припремио пре постања света. Ти сведоци касније васкрсење могу да разумеју само зато што су видели царство у коме је васкрсли. Без тога би могли да размишљају о васкрсењу као о епизодама реанимације које је Ис извршио, од којих је најзначајнија она Лазарева. Но, Лазар није васкрсао. Он је само оживео да би после опет умро. Због тога апостоли не бркају „васкрсење“ тог типа са Исусовим.

Историјски Ис о коме ви говорите не може да буде господар Царства Божијег. Парусијски, да. Јер то Царство је остварено. И оно је било на Тавору. Није тамо била нека слика тог царства, или празна зграда са становима који тек треба да се напуне. Опет нас просветљује стих: И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечији који је на небу. Њега су видели.

О. Сава је је доследан мислилац, тако да сасвим нормално закључује: „Догађај на Тавору не значи да су Мојсеј и Илија већ васкрсли у телима“. То је у складу са његовим мисаоним током, али није са Писмом. Мк, како видесмо, пише: И указаше им се Илија са Мојсијем који разговараху са Исусом. Мт 17, 3 исто: καὶ ἰδοὺ ὤφθη αὐτοῖς μωϊσῆς καὶ ἠλίας συλλαλοῦντες μετ᾽ αὐτοῦ. Не говоре директно о васкрслим телима, али се јасно види да се ради о људима а не утварама. Зато Пт вели: Учитељу, добро нам је овде бити; да начинимо три сенице: Теби једну и Мојсију једну и Илији једну! Шатре се граде за људе, не за духове или неке разоваплоћене личности. Зато Јефрем и Дамаскин говоре о њима као васкрслима. Изузетак представља Палама који говори о души Мојсијевој, али сам довољно показао да је то мишљење неутемељено и продукт само полемике. Лк 9, 30-31 је тај који нам вели да су ови били у васкрслим телима: καὶ ἰδοὺ ἄνδρες δύο συνελάλουν αὐτῶ, οἵτινες ἦσαν μωϊσῆς καὶ ἠλίας, οἳ ὀφθέντες ἐν δόξῃ ἔλεγον τὴν ἔξοδον αὐτοῦ ἣν ἤμελλεν πληροῦν ἐν ἰερουσαλήμ. И гле, два човека разговораху с њим, а то беху Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. Реч ἐν δόξῃ значи у прослављеним телима. Наша тела, ако гледамо друга писамска места, су све само не славна. Они су имали прослављена тела као Ис. Не вели се да су се њихове душе или шта друго појавиле у слави, или славно њихово име. Не, они. Не треба да се довијамо. Једноставно, Царство Божије са својим васкрслима било је тамо. Наравно рапрезентовано кроз ову двојицу, јер на Тавор сигурно не могу да се сместе сви спашени. А причају о чему? О тајни Хр. Не проричу. Причају јер то знају, видели су. Видели, јер се збило већ. Као што Бог „предвиђа“ будућност. Они су, како би рекао Максим, на Божијем месту.

Кад си пак на Божијем месту није чудо да ти се ноге одсеку. Да паднеш, да ниси нормалан. Мени само кад размишљам о овим стварима почне да се врти у глави. А замисли да се нађеш код Бога? Није чудо што Павле, изсебљен, није знао да каже како се тамо обрео. Амброзије на Лк VII, 10-13. 17-21 вели да их је опхрвао сан да би одморни могли да виде славу Хр. и „лепоту васкрсења“. Изванредно вели: Петар се силно обрадовао, али није знао да може да у овом свету стабилише фиксни стан у тој слави, и каже: „заведе га сјај васкрсења“. Облак је, продужује Амброзије, Дух Свети који замагљује наше страсти а открива стварности сакривене. Глас Оца, комплетна Теофанија. „И“, каже, „нису само Мојсије и Илија једна иста ствар са Хр, него смо и ми такође једино тело Хр. Дакле, и они су прихваћени у телу Хр“.

Ехо Амброзијеви речи налазимо и код Беде Часног, који као и о. Сава помиње да се Преображење догодило и да би ојачало ученике, али додаје „У Мојсију и Илији се могу видети и сви они који ће царевати са Господом“, као што наглашава да се тада Небо јавило, које је наша права кућа и због тога хвали Петра (Oмилија I, 24 passim).

Ако неко жели овај догађај да прогласи визијим, онда сви ови проблеми нестају. Но, ја мислим да се хр није формирало на основу виђења. Чак је и Павле морао да буде верификован од Ис другара, од историје, фактографског. Међутим, онда смо само пред једном алегоријом, која је у супротности са јеванђелским текстом, који се представља као реалност. Догађај се збио. Мени чак логичније делује (ако посматрам са позиција које нису моје) и теза да су Мој и Ил били душе које су причале са Ис., а не неке личности, како нпр. Јанарас предлаже, и у томе види континуитет особе са оном васкрслом, јер ћемо доћи у апсурдну ситуацију да личност нема потребе ни за чим подлежећим, тј. да постоји невезана за било какву природу, што може кориспондирати духу као највишем делу душе. Ово решење налазим слабим јер је само прерушена стара метафизика.

Ко заступа тезу супротну овој коју сам у више наврата образлагао, мора да ми објасни како је то заиста дошло Царство Божије. Јер, многи веле: Чекамо га да дође, оно ће по Парусији да се оствари. Ако се сложимо да је то царство парусијско, а онда тврдимо да као такво није било на Тавору, онда ћемо рећи да Ис дебело лаже. Како су веровали и многи пагански полемичари. Био је добар маг. Као Аполоније. Јер реченица ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ ἐληλυθυῖαν ἐν δυνάμει, не значи: имаћете визију. Не, видећете да је ту, да је дошло, да је остварено. Не вели ни: видећете Царство Божије као бебу, као семе.

Изненађујуће је да једна прилично необична теза, коју сам овде излагао, нема ни најмањи проблем са писамским извештајем. Нигде нисам имао потребе да натежем текст и да улећем у алегоризације. Она делује перверзно на логичком нивоу. Али, опет, о каквој тајни Божијој би причали кад би она била свима на изволте? Наше рефлексије треба за базу да имају Писмо. Не треба ми да са нашом логиком командујемо њему. Не, него да будемо смирени (о. Сава је заиста такав човек, и само би злонамеран могао у овоме што говорим да мисли да је и за секунд на његов рачун. Не, већ сам више пута хвалио његове врлине, и ова полемика нема везе са лицем, него са заједничким промишљањем на ове компликоване теме. Ова напомена је само због тога што знам да код нас има доста поремећених), да прихватимо наше незнање и да полако, кроз молитву и васпитање духа, тежак подвиг идемо ка Небу. Морамо да издржимо тензије. Нема ничег одмах. Ни ове моје и Савине рефлексије не би биле могуће без огромног рада генерација православних, католичких и протестантских аутора. Вероватно и нехришћанских. Ту се талибанима диже коса на глави. Јер сви ван њихове секте су у раљама ђавола. Они би повраћали када би читали топле речи које Василије Велики упућује свом учитељу, паганском ретору, Леонтију. Рекли би, као неки овде у мом случају: човек (Сава) је само куртоазан.

Дакле, треба много рада, талента, културе, подвига. Онда се полако формирају теолошки системи. А они треба да објасне, како сам већ рекао, управо Писма. Због тога теологија није философија. Наравно, та констатација не значи ништа лоше за једну или другу. Посао теологије је да расветљава нашу веру. И оригинална теологија је увек нова, а увек стара. Традиционална је била субординацијска тријадологија. Са продубљивањем, дошло се до првоцариградске, 381. Палама је био иноватор, али њега не би било без Златоустог, синаита, Дамаскина... Али је црква то препознала као православно учење без обзира што су падале главе. Скоро 10 векова је требало цркви да разуме шта су иконе! Ту се тек крви пролило. Ми после више од 10 векова можемо да схватимо да филиокве по себи нису јерес. Зависи од интерпретације... Да не дужим, теологија је тежак, крвав и незахвалан посао.

Баба · Септембар 6, 2015

Драги о. Саво, претходни одговори су ми били заиста добри, без обзира што нисмо у свему истомишљеници, али овај, кад смо се спустили у конкретно, у Писмо, ме не задовољава. Ово није у складу са Писмом, а и поступак у вашем образлагању је био типа obscurum per obscurius, где се пошло од СЗ да се објасни оно што може бити јасно само у светлости НЗ. Имплицитно сте, да ли из полемичких разлога, негирали да је на Преображењу био Парусијски или Есхатолошки Хр., што даље значи да је Он обмануо ученике. Сада ћу да објасним потанко зашто је то тако.....

Хвала вам на коментару оче Зоране. Мислим да постоје извесни неспоразуми које треба да разјаснимо. Одговараћу на ваше поједине пасусе у којима налазим за потребно да појасним свој став.

Поступак у вашем образлагању је био типа obscurum per obscurius, где се пошло од СЗ да се објасни оно што може бити јасно само у светлости НЗ. Имплицитно сте, да ли из полемичких разлога, негирали да је на Преображењу био Парусијски или Есхатолошки Хр., што даље значи да је Он обмануо ученике.

Можда сте стекли такав утисак али ни експлицитно, а ни имплицитно не сматрам да је Христос који се преобразио на Тавору другачији од Есхатолошког Христа који ће вечно царевати у Царству небеском. Ако ћемо баш ићи у детаље, васкрсли Христос је показао ране од страдања на свом васкрслом телу, које је апостол Тома лично опипао. Лично верујем да ће их вечно носити као знаке своје крсно-васкрсне љубави. Христос је на Тавору показао своју божанску природу, али не смемо заборавити да је то био и Христос Богочовек који се само пре кратког времена са тројицом апостола успео на Таворску гору. То је Христос који још није пострадао, јер је управо о томе и разговарао са Мојсејем и Илијом као о предстојећем догађају. Али да се опет не схвати погрешно, Христос је истовремено историјски и есхатолошки јер он се на Тавору показао као ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ у људској природи коју је оваплоћењем вечно ипостасно сјединио са својом божанском природом. У томе је разлика. Дакле, он јесте и Есхатолошки Христос, али догађај на Тавору је био и историјски догађај (о чему сведоче апостоли као очевици) који се догодио у конкретном времену и на конкретном простору, иако надмашује истовремено све појмове и времена и простора, како је лепо објашњавао Св. Григорије Палама.

Наиме, obscurum per obscurius, значи да појам НЗ Небеског царства, који је по себи опскуран, тежак, настојите да објасните кроз СЗ хашамаим, који је још тежи за разумевање, јер је недореченији. Отприлике, као када би неко узео да доказује постојање Св. Тројице преко СЗ или Синоптичара, а не одмах из Јована. Због тога сва она ваша питања, о каквом небу се ради, јер сви знамо врло добро да има подоста неба која зависе од различитих религијских светоназора и група. Ту се јављају и побочни аргументи који у старту покушавају да негирају да су Илија, Енох, или још неки, у правом Царству небеском, које је за мене увек тај нестворени Есхатон кога ћемо видети у Парусији. Ја га пак сада видим у огледалу)

С поштовањем се не бих сложио да сам ишао у obscurum per obscurius, као што искрено верујем да и ваши приговори нису (хајде да користимо лепе латинске изреке) argumentum ad absurdum (тј. аргументовање чињенице да сте ви у праву самом чињеницом да сам ја у криву) Мислим да се стално вртимо око питања Есхатона тј. да ли ће он тек доћи или га већ видимо у огледалу, како кажете. Апостол заиста у 1 Кор 13, 12-13 каже „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“. Код Апостола Павла стално провејава то жарко очекивање будуће славе, иако је био узнесен на треће небо и видео Христа, вероватно као и тројица апостола на Тавору. Мислим да се сви слажемо да је Господ исти јуче, данас и сутра, како каже Апостол у Јев 13,8. Христос на Тавору је Онај исти Христос који ће вековима царевати, Онај исти Син Божији који је створио векове с тим да је тада био у телу кроз кога је пројавио Божанску благодат и не само то, него је показао тајну обожења људске природе у Христу, наше будуће постојање.

Сечем као Окам и велим да нема потребе двојицу пророка из Откр. поистовећивати са Илијом и Енохом, јер се та идеја управо и јавила због тога што су ови предањски били живи и у друштву са Богом, али сви морају да умру. Михејево пророштво о доласку Илије се остварило у Јн Претечи, ако ћемо веровати Ис. Није дошао тада, неће доћи ни у време Антихриста. Човек је умро кад се узнео у есхатон. Умро на вратима, да се уметнички изразим и прошавши, био жив, васкрсао.

Заиста не знам да ли ће Илија и Енох бити та два пророка из Откровења, али то је предање које сам поменуо само условно. Зато ово не треба узимати дословно. Уосталом, Откровење не наводи конкретно имена двојице сведока (мученика) и јако је символично да бисмо се упуштали у дубље анализе овог текста (Зато се ваљда једино та књига НЗ и не чита у црквама на богослужењима).

Чак вам и ха-шамаим вели да су небеса обиталиште Божије par excellence. Двор Божији, тамо где су и анђели. Не држи Бог ове у неком инкубатору да би их послао да пострадају. И шта би тамо радили сами? Имали би можда друштво неких нижих анђела? Не, оче, они су на небу у преображеним телима и са свима светима. И неће доћи овамо поново. Нити би могли да буду убијени од Антихриста. Би, да долазе из инкубатора. Али тога нема, као што је само легенда о ефеским спавачима.

Ха-шамаим се у јеврејском тексту заиста користи и за физичко и духовно небо као обиталиште Божије (има много примера, да не наводим јер би узело доста простора). Где су заиста Св. Пророк Илија и Енох, заиста не можемо знати. Можемо само да доконо спекулишемо, што није много богоугодан посао. Ја сам навео само неколико могућности, размишљајући о тој теми, али не и коначан став, јер како бих могао да знам прецизно и јасно. Верујемо у оно што пише у Св. Писму. Искрено мислим да нико од Св. Отаца није ескплицитно одговорио на ово питање. Што се тиче светих који су се упокојили, верујем и понављам да су живи у Богу, али мислим да има много показатеља да нису васкрсли јер Васкрсење свих на крају времена тек долази и сви га чекају. Наравно, износим само необавезно размишљање. Нити сам позван, нити довољно квалификован да доносим коначан суд. Постоји могућност је управо то оно „прво васкрсење“ о коме се говори у Откровењу, то прослављење светитеља који царују са Христом до Другог доласка (символичних хиљаду година), а да ће Парусија тек доћи на крају времена, али то је опет само једно крајње условно и необавезно размишљање без конкретних извора и узора. Опасно је о оваквим стварима имати експлицитне ставове и држати их се самоуверено. Моја главна премиса била је у томе да верујем да су светитељи заиста живи у Христу, што сви ми хришћани верујемо чврсто, и да нам се јављају из Васкрслог Христа, из заједнице светих, из „путира вечности“, али да и они и сви други чекамо Васкрсење као конкретан догађај. Ако можете да нађете неки светоотачки цитат на ову тему који говори да није тако, било би јако корисно. Вероватно је неко од Светих отаца о томе већ размишљао. Па ваљда нисмо ми први.

Није срећно брзо привођење Јн 3, 13: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу“, које је било у функцији доказивања да се Илија није попео на то небо, где је овај. Наиме, све ово говори против ваше тезе да он није есхатолошки Хр. Син Човјечији који је на небу био тада и претходно, он је сишао. Ванвремени, несаздани, драги мој, је тај који је као Логос постао човек у историји. Није се спустио Оваплоћени. Отишли бисмо тако у Аполинаријеву јерес. Реч је о њему као алфи и омеги, ономе који постоји ван времена, и који је схваћен као узрок и корен свега. Оно што је историјски одредиво, се поништава када се сретне са неисторијским. Већ сам рекао: Хр васкрсење се једнако пружа уназад као и унапред. Нико не може да уђе у рај пре Хр., он је тај Рај, тако да вазнесење Илије и Еноха, Мојсија... јесте из наше перспективе претходеће, али из истине бића је касније. Везани сте превише за нашу перспективу, зато вам овај дискурс изгледа нелогичан. Може се најбоље разумети кроз Исповедникову мистику о којој сам претходно писао.

Хвала на објашењењу. Нема потребе да се заоштравају аргументи. Стално имам осећај да се у нечему не разумемо како треба па настаје неспоразум непотребно. Ни на крај памети ми не пада идеја Аполинарија који је тврдио, колико се сећам из историје Цркве, да Христос није имао људски ум, већ само људско тело и одређене емоције, али је имао божански ум. То је савршена бесмислица коју врло јасно побија халкидонска христологија. Наравно да се није спустио Оваплоћени (Одакле вам то?). У цитату Јн 3, 13 под Сином Човечијим сматрам да се мисли на самог Бога Логоса који се оваплотио у утроби Пресвете Дјеве и вазнео након васкрсења „о десну страну Оца“. Нема потребе да ми импутирате оно што нисам желео да кажем.

Оно што је заиста фасцинантно у халкидонској христологији, тј. нашем веровању Цркве о сједињењу божанске и људске природе у ипостаси Бога Логоса, јесте што је Христос истовремено и предвечни Бог, али и човек (по природи), описив, видљив, рођен од Пресвете Дјеве. Као Син Божији Он је непромењив по својој природи коју има предвечно од Оца, начала божанства (αρχή) вечним рађењем, као што и Дух Свети има вечним исхођењем. Али по својој човечјој природи, он је промењив - родио се, растао, узрастао (уп. Лк 2.52) „ И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи“. И Несторије и његови су се томе дивили, али њихов проблем је био што нису разумели да Христос има само божанску ипостас (личност), а не и људску (тј. има само људску природу). Зато са радошћу говоримо да се Бог родио од Дјеве, да је Бог повијен у пелене, да је Бог растао као дете, учио се од праведног Јосифа занату и сл. То је тако чудесно лепо. Као што не смемо да негирамо чињеницу да је Исус Христос увек био и јесте и биће Син Божији, и пре стварања света, и приликом свог земаљског живота и у Есхатону (односно изнад свих временских оквира и појмова) такође не смемо да негирамо да по својој човечјој природи он бива рођен, страда, и треба да се појави у васкрслом телу у последња времена и коначно све приведе у заједницу са Оцем и Духом Светим. То је тај свети парадокс око кога су се вековима ломила копља богослова и који је халкидонским оросом тако лепо објашњен. Дакле, само покушавам да нагласим и ову историјску, човечју перспективу, ничим негирајући да је Христос Син Божији истовремено и у сваком тренутку, па и на Крсту је вечно прослављени Син Божији никада раздвојени од Оца и Духа Светога који није само распетих рука прикован на крст, већ и раширеним рукама на крсту грли васцелу творевину - Цар славе. У том „парадоксу“ је величина кеносиса Божијег. Христос у Есхатону је дакле вечно-исти Син Божији али биће у телу и цареваће у васкрслом и преображеном телу у коме ћемо сви ми учестовати као његови удови. То нас учи божанствена Литургија. Тело које је Логос узео није узео привремено или само за ово време, већ оно је узнешено о десну страну Бога Оца. Како су важне оне категорије халкидонског ороса о сједињењу две природе (несливено, нераздељиво, непроменљиво, неразлучно - δύο φύσεσιν ασυγχήτως, ατρέπτως, αδιαιρέτως, αχωρίστως). Непромењиви постаје промењив, вечни узима на себе пролазну природу да би је учинио вечном, Бог Логос као личност има и божанску и људску природу које су вечно нераздељиве и неразлучне.

Остаје вам као озбиљан проблем Богородице. Не треба да ми одговорите са: ови оци мисле да се вазнела у телу, ови не, па не знамо. Ваша позиција нужно захтева да је она ван тела. Да није васкрсла. Јер ако је васкрсла и вазнета, што је иста ствар, а то добар део нашег предања тврди, онда је сигурно са својим Сином, у есхатону. Не држи је свакако на неком нижем небу. Зашто би је и где вазнео у преображеном телу? А од ње немамо мошти, не потценити тај податак.

Као што знамо наша Црква никада није дефинисала као учење да је Пресвета Богородица узнета телом на небо, као што је то учинила Римокатоличка црква, односно папа Пије XII 1. новембра 1950. г. у својој апостолској одлуци Munificentissimus Deus, користећи своје право "незаблудивости" ex cathedra (чудно ми је да им је требало толико векова да то одлуче). У Дечанима имамо читав циклус фресака које приказују Успење Пресвете Богородице коју анђели узносе на небо. Имамо и сведочанства у житијима светих иако нпр. Св. Епифаније Кипарски сматра да нико не зна да ли је Пресвета Дјева умрла или не (Panarion, Haer. 78.10–11, 23). На Истоку је углавном већ од 5 века било општеприхваћено да је Пресвета Дјева након смрти узнешена телом на небо. Данас имамо предање где је гроб Пресвете Богородице у Гетсиманији, али никада нико није говорио о њеним моштима, што је додатни аргумент да је телом узнета у небо. Ипак нико се изгледа није бавио тиме где је тачно сада Богородица, али она је живо присутна у животу Цркве и делује из пуноће Христове са посебном слободом као и други светитељи. Обично кажемо са неба, које означава пре свега присуство Божије, а не неки део атмосфере или стратосфере. Мислим такође, када кажемо да светитељи делују са неба својим молитвама, не мислимо да делују из пуноће есхатолошког Царства, за које верујемо да тек треба да дође у пуноћи.

Опет долазимо на исто питање, да ли су светитељи већ васкрсли, и они који су узети у телу на небо и они чије мошти имамо још овде на земљи. Мислим да је цела дискусија и почела око тога. Искрено да кажем, овоме морамо да прилазимо са дужним страхопоштовањем. Могу да кажем да знамо да су светитељи истински живи и да им се зато и обраћамо, да чују наше молитве, да се јављају (али као и анђели нису свудаприсутни, иако очигледно не подлежу истим правилима простора и времена), али да експлицитно објаснимо стање у коме се налазе мислим да је опасно и да може да нас одведе непотребно далеко. Лично верујем, Бог да ми прости ако сам у криву, да и они чекају Васкрсење иако су посебно прослављени од Бога и имају од њега слободу да делују на начин на који не делују остали упокојени од којих немамо ни јављања ни гласа. Опет понављам хипотетички, можда је то оно „прво васрксење“ о коме говори Откровење у 20. глави, а да ће друго бити оно које ћемо доживети сви ми остали грешници када се све сврши. Не знам, Бог зна!

Наравно да ви нисте аполинариста; у полемици сте посегли нечем што вам се у моменту учинило погодним; оно што мене забрињава и што је неизбежан закључак ваше рефлексије испада да је Ис слагао. Сада бих узео да то образложим, али да приведем Марков текст (никако зато што ми је највише одговарајући, него због сажетости, али ћу и друге укључити)…..9. 1-13 Καὶ ἔλεγεν αὐτοῖς· ἀμὴν λέγω ὑμῖν ὅτι εἰσίν τινες ὧδε τῶν ἑστηκότων οἵτινες οὐ μὴ γεύσωνται θανάτου ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ ἐληλυθυῖαν ἐν δυνάμει.

Мој превод: И говораше им: Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили.

Хвала вам што ипак нисам аполинариста, лепо је то чути Врло је корисно што сте поменули и овај први стих из Марковог Еванђеља о Преображењу. Заиста, у Преображењу Христовом Царство Божије је дошло у сили. Господ нас учи да Царство Божије није нешто што ће само доћи на крају времена. Исус је почео проповед „да се приближило Царство“, учи нас у молитви „да дође Царство Твоје“, каже када изгоним демоне Духом Светим онда је „дошло вама Царство“, Царство се помиње у бројним параволама. Видимо из многих цитата у Св. Писму да је Царство нешто и што долази и што је ту већ међу нама. Посебно бих издвојио цитат Лк 17, 20-21“упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“ Мислим да можемо разумети да је Царство Божије присуство самога Бога и заједница Бога и човека. Ипак када говоримо о Царству Небеском у есхатолошком смислу, пре свега мислимо на Царство које ће у пуноћи доћи тек након Другог доласка Господњег. На Тавору је Господ рекао како ће апостоли видети Царство Божије у сили (ἐν δυνάμει) и заиста су га видели – Преображеног Христа, у савршеном јединству божанске и људске природе, Богочовека Христа, као што ће га видети у вечности.

То још покушавате да оправдате са: „Не заборавимо реч је о виђењу - όραμα Мт. 17.9“. За вас ово значи само неку визију, симболичку контемпалацију, да допустим и мистичко виђење, чак и виђење Божије нестворене светлости, али не и реалност на којој ја инсистирам. Ја велим: Тројица су видели Царство Божије да је дошло у сили. А то царство није ни визија ни префигурација, праобраз, него нешто крајње конкретно и реално.

Сво време сам цитирао Св. Григорија Паламу који је управо критиковао оне који су тврдили да је на Тавору реч о привиђењу, символу. Апостоли су реално видели Бога какав јесте (јакоже можаху, што се каже у тропару). Они су реално видели Бога учествујући у његовом преображењу, бивајући просветљени нетварном светлошћу, божанским енергијама. Што се тиче речи όραμα искористио сам само еванђелску реч управо из речи Христових након завршетка Преображења на Тавору: Лк 17.9 „И када силажаху са горе, заповједи им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне“, односно у оригиналу: „καὶ καταβαινόντων αὐτῶν ἀπὸ τοῦ ὄρους ἐνετείλατο αὐτοῖς ὁ ᾿Ιησοῦς λέγων· μηδενὶ εἴπητε τὸ ὅραμα ἕως οὗ ὁ υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου ἐκ νεκρῶν ἀναστῇ“.

Реч ὅραμα означава виђење, а не привиђење, иако може да се у савременом грчком језику поистовети са речју όπτασια и тумачи више као привиђење. Апостоли нису имали привиђење (нису фантазирали) већ су живо учествовали у ВИЂЕЊУ ЖИВОГ БОГА, не само да су видели, они су учествовали у Преображењу, јер иначе не би ни видели преображеног Христа. Ваљда се ту слажемо и апсолутно нема потребе да идете даље у доказивању као да сам говорио о некој префигурацији и сл. Управо сам цитирао Св. Паламу јер је баш Варлам тврдио да је реч о привиђењу (фантазији), неком физичком феномену, а не пројави живог Бога, као што је тврдио да су исихасте заправо месалијанци. Таворско преображење је заиста долазак Царства небеског у сили, али Царство небеско није само есхатолошко царство које тек треба да дође у пуноћи. Царство долази у самој личности Христа који јесте заправо сам Царство Божије, односно васцела твар у Христу постаје Царство Божије, а после Парусије у пуноћи све бива сједињено и предато Оцу. „А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему“ (1 Кор 15.28).

Интересантно је да се не вели у рефлексиву: Ис се преобрази. То је погрешан превод. Имамо пасив: μετεμορφώθη. Би преображен. Зато што је Отац онај који га преображава, јер је Син његов љубљени. „Објекат“ је његове љубави, којом га и прославља. Поново смо у озрачју Максимове мистике који говори да ћемо трпети у есхатону (исто код Гр нисенца и Ареопагита). Тако разумемо да је истинито када вели: Ја и Отац једно смо. Монархију да одбацимо одмах, јер не вели:један смо. Наглашавам глаголску форму јер она нас упућује на есхатон.

Наравно да је Исус преображен. У нашем језику је некако природније да кажемо да се преобразио. Исто вреди и за васкрсење. Христос је васкрсао, односно васкрсао га је Отац Духом Светим. Све бива тројично. Наравно да каже једно смо „εγώ και ο Πατήρ εν εσμέν“ (Јн 10.30). То је кључни показатељ једносуштности. Они нису „један“ јер би тиме поништили њихову ипостасну разлику. Бог је један пре свега зато што је Отац као извор божанства (начало, αρχή) један. Мала дигресија, пошто је ово важно за проблем Filioque. У одговору Римокатолицима на ново тумачење Filioque Митрополит пергамски посебно на томе инсистира. Бог је један јер је један Отац тј. једно начало (αρχή) божанства, а не само што је једна природа божанска. На том началу почивају односи између ипостаси. Митрополит Јован чак тврди да за нас чињеница да је Бог један није толико питање аритметике или простог јединства природе, на чему Запад посебно инсистира. Тајна је у ипостасном односу Сина и Духа са началом - Оцем. Западњаци, да би разјаснили Filioque, уводе на Лионском Сабору (1272.) формулацију да Дух Свети вечно происходи из обојице (Оца и Сина), из једног принципа и јединственог процеса происхођења (Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit) што ствара невиђену конфузију. Мислим да је немогуће помирити ставове око овог питања док се ова несрећна дефиниција једноставно не поништи. Ово је јако комплексно питање, није питање само додатка Символу вере, већ нарушавања кључног елемента на коме православни темеље своје схватање да је Бог Један.

Код вас Преображење има смисао као охрабрење. Без сумње једна димензија. Али, пројава Царства Божијег је много значајнија. Ми имамо сведоке који су видели будуће царство, оно које нам је Бог припремио пре постања света. Ти сведоци касније васкрсење могу да разумеју само зато што су видели царство у коме је васкрсли. Без тога би могли да размишљају о васкрсењу као о епизодама реанимације које је Ис извршио, од којих је најзначајнија она Лазарева.

Не бих се сложио са вашом интерпретацијом оног што сам рекао. Ево сво време покушавам да поновим оно што сам већ рекао. Апсолутно је апсурдно и није коректно да кажете да сматрам да Преображење има само дидактички смисао. Не знам да ли сте пажљиво прочитали моју поруку или покушавате у стилу argumentum ad absurdum да покажете да сам a priori у криву. Ја јесам поменуо да се Господ преобразио како би охрабрио ученике, али то ни најмање не умањује реалност његовог Преображења. Неки од Светих отаца су помињали у својим тумачењима да је Господ желео да охрабри ученике пред своје страдање јер су они још на неки начин сумњали да је он истински Бог, иако га је Петар исповедио као Сина Божијег (па га се после опет одрекао у страху). Апостоли су били још слаби и неутврђени до Силаска Духа Светога и зато је овај догађај поред суштинског значаја пројаве Христовог божанства имао и извесни дидактички смисао охрабрења. Не видим шта је ту погрешно, осим што покушавате сво време да ми импутирате негирање аутентичности таворског преображења, што заиста није у реду са ваше стране.

О. Сава .... сасвим нормално закључује: „Догађај на Тавору не значи да су Мојсеј и Илија већ васкрсли у телима“. То је у складу са његовим мисаоним током, али није са Писмом. Мк, како видесмо, пише: И указаше им се Илија са Мојсијем који разговараху са Исусом. Мт 17, 3 исто: καὶ ἰδοὺ ὤφθη αὐτοῖς μωϊσῆς καὶ ἠλίας συλλαλοῦντες μετ᾽αὐτοῦ. Не говоре директно о васкрслим телима, али се јасно види да се ради о људима а не утварама. Зато Пт вели: Учитељу, добро нам је овде бити; да начинимо три сенице: Теби једну и Мојсију једну и Илији једну! Шатре се граде за људе, не за духове или неке разоваплоћене личности. Зато Јефрем и Дамаскин говоре о њима као васкрслима. Изузетак представља Палама који говори о души Мојсијевој, али сам довољно показао да је то мишљење неутемељено и продукт само полемике. Лк 9, 30-31 је тај који нам вели да су ови били у васкрслим телима: καὶ ἰδοὺ ἄνδρες δύο συνελάλουν αὐτῶ, οἵτινες ἦσαν μωϊσῆς καὶ ἠλίας, οἳὀφθέντες ἐν δόξῃ ἔλεγον τὴν ἔξοδον αὐτοῦ ἣν ἤμελλεν πληροῦν ἐν ἰερουσαλήμ. И гле, два човека разговораху с њим, а то беху Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. Реч ἐν δόξῃ значи у прослављеним телима.

Тврдња да је Мојсеј (за кога већ из 4 Мој. знамо да је умро природном смрћу) васкрсао пре Христа и појавио се у васкрслом телу веома је смела. Они који су умрли у старозаветном времену доживљавају присуство Божије у „Аваамовом наручју“, али још чекају телесно васкрсење које ће доћи након Парусије. Радије бих рекао да су се Мојсеј и Илија појавили на Тавору (како – не знамо, али су их апостоли видели да разговарају са Христом), али не мислим да има икакве основе да мислимо да су они већ примили трајна васкрсла тела. Како су апостоли доживљавали таворско преображење веома је занимљиво. То је било виђење, али истовремено реални опит пројаве божанских енергија. Било је виђење јер и сам Палама тврди да та светлост није била тварне природе и да је други нису видели, иначе би светлела цела Ездралонска равница око планине Тавора. У виђењима често имамо случајеве да се јављају светитељи, али то не значи да се они јављају телесно. Виђења су духовни доживљаји који подразумевају другачији ниво стварности и посебно духовно стање оних који виде божанска виђења. У виђењима говоримо о духовној реалности, која није нимало мање реална, или је чак заправо много реалнија од физичке, али није физичке природе. Ово је јако широка тема, али тврдити да се светитељи у виђењима јављају у већ васкрслим телима или из Есхатона мени је и даље јако необична и смела јер, као што већ рекох, неизбежно релативизује Други долазак Господњи и свеопште Васкрсење из мртвих, што је важан догађај у који Црква верује и који чекамо. Илија и Мојсеј су били у слави тј. обасјани божанском благодаћу, нетварном светлошћу Христовом, као и сами апостоли јер иначе не би могли да виде преображеног Христа. Мислим да се ἐν δόξῃ (у слави) овде не односи на прослављена васкрсла тела која ће сви добити након Парусије. То што апостол Петар говори о сеницама, само потврђује ралност духовног виђења. Господ се апостолиима појавио у васкрслом телу тек након Васкрсења када се срео са Апостолима и рекао им да није фантазма, тражио је да једе рибе и хлеба како би показао да је истовремено у телу и изнад закона природе (уп. Јн 24, 39-43) Он се чудесно појављује међу апостолима, не улази на врата, а ипак је реалан и опипљив. После Васкрсења се апостолима није пројавио у пуној слави, као што ће бити приликом Другог Доласка, чега је Таворско Преображење икона, јер се још није вазнео и сео о десну страну Оца. Господ пролази кроз целокупни домострој спасења и сваки догађај има свој дубоки смисао. Када говоримо о аутентичним духовним виђењима не говоримо о визијама (привиђењима), као што данас читамо о политичким или сличним визијама будућности. Духовно виђење је дубоко реалан и заправо надреалан догађај, али који надилази физичке границе овог света. Ово је јако озбиљна тема која тражи посебну прилику.

Не знам да је Св. Палама говорио о Илији и Мојсеју као душама у телесном обличју, могуће да јесте. Апостоли су их у сваком случају видели у телесном облику, али то неопходно не значи васкрсла тела или, пак, тела која подлежу законима физике јер убрзо после њих није било и видели су само Христа.

Ко заступа тезу супротну овој коју сам у више наврата образлагао, мора да ми објасни како је то заиста дошло Царство Божије. Јер, многи веле: Чекамо га да дође, оно ће по Парусији да се оствари. Ако се сложимо да је то царство парусијско, а онда тврдимо да као такво није било на Тавору, онда ћемо рећи да Ис дебело лаже. Како су веровали и многи пагански полемичари. Био је добар маг. Као Аполоније. Јер реченица ἕως ἂν ἴδωσιν τὴν βασιλείαν τοῦ θεοῦ ἐληλυθυῖαν ἐν δυνάμει, не значи: имаћете визију. Не, видећете да је ту, да је дошло, да је остварено. Не вели ни: видећете Царство Божије као бебу, као семе.

Молим вас, већ сам рекао да можемо из бројних цитата у Св. Писму видети да Царство небеско не значи само оно есхатолошко Царство које ће се у пуноћи јавити након Парусије. Царство небеско долази у Христу, оно је Христос, његово присуство, његова заједница са светима, већ сам горе то рекао, и самим тим и Есхатолошко Царство када се све испуни. Христос је наравно рекао истину „док не виде Царство Божије које долази у сили“. И видели су га на Тавору, не у визији маште, већ у духовном виђењу. Мени је барем ово сасвим логично. Када се причешћујемо ми доживљавамо и видимо на духовни начин Царство небеско јер се причешћујемо Христом. Христос кога примамо и са ким се сједињујемо јесте онај исти који ће у вечности царевати и који и сада царује. Богочовек Христос надилази време и простор, а ипак по свом крајњем смирењу истовремено учествује као оваплоћени Логос у нашем времену и простору. Зато понављам да је христологија основа за разумевање есхатологије.

Наравно, ово су све јако занимљиве теме и цела ова дискусија. Добро би било наћи још светоотачких сведочанстава. Ја лично не видим неко озбиљно разилажење у нашим ставовима осим ту и тамо . Наглашавање значаја Парусије као почетка Царства небеског које ће у пуноћи бити остварено видим коначно и у Символу вере и засигурно ове речи нису случајно унесене у наше Веровање:

„Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“ «Προσδοκῶ ἀνάστασιν νεκρῶν καὶ ζωὴν τοῦ μέλλοντος αἰῶνος».

Дакле чекамо, још није било, а биће сигурно!

Одговор о. Зорана Ђуровића:

Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима

Баба · Септембар 6, 2015

Размишљајући ових дана о есхатолошким темама, а поводом теме коју је започео о. Зоран, дошао сам на идеју да покушам да упоредим разна размишљања на ову тему и подвучем оно што сам и у претходним текстовима желео да кажем. Наиме, моје дубоко уверење јесте да је у размишљању савреених хришћана о томе где су упокојени, да ли душе свесно и слободно делују без тела, одакле се јављају светитељи и слично, упадљиво преовлађује приступ који на известан начин ставља у други план Христологију и Евхаристију.

(Нео)платонизам који се несрећно уплео у историју хришћанског богословља још од првих векова, у сусрету Цркве са интелектуалном елитом Римског царства, полазио је од душе као потпуно аутономног и самосталног елемента и, нажалост, многи хришћани још увек на томе темеље своју веру у бесмртност. Васкрсење је за њих само васкрсење тела, а душа, будући по таквим размишљањима бесмртна сама по себи, заправо сасвим нормално функционише и без тела. Отуда је смисао Васкрсења и целог домостроја спасења стављен у други план. Есхатологија се у таквим платонистичко-хришћанским круговима већином кретала у сфери прича о „загробном животу“ и како он функционише антрополошки, психолошки и сл. С друге стране од најранијих времена они који су видели опасност у (нео)платонизму излаз су тражили у спавању душе (посебно у сиријској традицији) или чак у тнитопсихизму (да душа потпуно умире са телом). У оба случаја опет се човекова личност не сагледава као целина, већ се стално враћамо на однос душе и тела, што неизбежно води ка једној или другој крајности. Свођење живота на биологију и (само)свест, односно схватање себе као потпуно аутономне индивидуе заправо је страна животу у Христу. Постојање у Христу је управо надилажење оваквог живота који сви ми људи тако грчевито данас покушавамо да сачувамо и продужимо, подсвесно верујући да смо биолошки бесмртни. Истина је у томе да нисмо и да никада нисмо ни били јер смо створени ни из чега. Ми смо позвани на бесмртност, али не биолошку, и у томе је сва лепота, али и суштина свих неспоразума са којима се данас сами хришћани суочавају размишљајући о смислу своје вере и живота у Христу.

У наредним пасусима покушаћу да направим преглед како је ово питање развијано посебно у римокатоличким и протестантским круговима и да укажем на елементе за које мислим да представљају врло важне основе ранохришћанског разумевања овог питања. Дакле, есхатологија се аутентично може разумети само у контексту Христологије и Евхаристије. Ван тог окружења крећемо се неизбежно у зачараном кругу. А хришћанска антропологија суштински се темељи на Христологији и Евхаристији јер се тек у том контексту разуме човек као целина. Притом се увек морамо сетити о. Флоровског који је заиста тако јасно рекао да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. Човекова личност своју целину једино има и налази у Христу и васкрсење и вечни живот у Есхатону је живот у Христу, а не пуко преживљавање душе, којој се придодаје и тело, а све уз тешке наслаге морализма и јуридичког тумачења да Божија слобода и љубав могу да се ограниче појмовима наше ограничене правде.

Хришћани су, дакле, од почетка веровали да они који умиру телесно и даље живе у Христу и да ће праведници васкрснути у живот вечни. Господ каже у Јн. 5, 25-29: "Заиста, заиста вам кажем: Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот… да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће…. Јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“. Овде се не говори о душама без тела или васкрсењу обездушених тела, већ о човеку као целини, који заиста умире, и даље живи у Христу и васкрсава у реалност пуноће будућег живота након Парусије.

Од најранијих времена за покојне чланове Цркве узношене су молитве. На Литургији Св. Златоуста свештеник се моли испред сабране Цркве „и помени све преминуле у нади на васкрсење и живот вечни и упокоји их Боже наш , где сија светлост Лица Твога“. Међу хришћанима се врло рано развило веровање да упокојени одмах пролазе привремени суд, где чекају Судњи дан у миру и спокоју или у ужасу и страху. Ово веровање се пре свега заснива на неколико еванђелских пасуса. У Лк 16, 19-31 у причи о убогом Лазару и богаташу види се да обојица након смрти живе у реалности која је последица њиховог ранијег живота на земљи. Наравно, неки хришћански оци су ово тумачили више као символичну и поучну причу, коју не треба схватати дословно. Такође на крсту Господ је рекао покајаном разбојнику „Заиста ти кажем данас ћеш бити са мном у Рају“ Лк 23.43. И у овом случају расправе су се водиле шта је заправо Христос желео да каже. У првим преписима Еванђеља није било интерпункције, па ово може да значи „кажем ти данас, са мном ћеш бити у рају“ или „кажем ти, данас ћеш са мном бити у рају“. Разлика је битна јер друга интерпретација подразумева да праведници после телесне смрти одмах одлазе у рај.

Апостол Павле смрт најчешће назива уснућем (κοίμησης) у коме се чека васкрсење прослављеног тела (нпр. 1 Сол 4, 13-18 или 2 Кор 5). Пишући Солуњанима Апостол посебно у стиховима 15-17 каже да ми који будемо живи о доласку Господњем нећемо претећи оне који су уснули и даље „Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.“ У апостолским временима било је веома јако и живо осећање близине Христовог поновног доласка и готово да нема неког посебног размишљања о тзв. привременом стању уснулих до доласка Господњег. У Старом завету, нпр. у Књизи проповедника 9.5 указује се да су они који су умрли у несвесном стању и да ништа не знају. У том правцу говори и Псалам 115.17 " Неће те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо гдје се мучи.“ То парафразира и пророк Исаија у 38.18. За древне Јевреје шеол је било место у коме није било свести. Идеја постојања бесмртних душа у јелинском смислу за Јевреје је била потпуно страна. Душа је више схватана као оживотворавајућа сила која са телом чини нераскидиву целину. Телесна смрт је била заиста стварна смрт. Иако су они који су умрли у вери ипак одлазили са надом у обећање што помиње Апостол у Јев 11.13 „У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања“. За Јелине смрт је била заправо само промена стања, није било осећања пуне трагике смрти, а самим тим ни значаја Христовог васкрсења и победе над смрћу.

Код раних хришћански отаца Јустина, Иринеја и Климента Александријског углавном преовлађује уверење да они који су живели у Христу неће ући у рај до Судњег дана и да у периоду између смрти и васкрсења обитавају са радошћу у месту мира и спокоја, чекајући коначно прослављење. Постепено се појављује веровање да први мученици и светитељи већ учествују у пуној небеској радости, развија се њихов култ и молитве светитељима, на њиховим гробовима граде се прве цркве. И ми православни верујемо да након смрти умрли доживљавају предукус блажене радости вечног живота или вечног мучења, које их чека након васкрсења, али не и пуноћу радости или патње. Ипак код свих отаца се посебно наглашава значај васкрсења, које је управо прослављење у обновљеним и преображеним телима. То је она пуна реалност заједнице у Христу коју су хришћани живо осећали, за разлику од (нео)платоничара који су ослобађање од тела видели као скидање бремена и узлазак у виши начин постојања.

Западна римокатоличка идеја чистилишта (purgatorium) увела је ову тему у потпуности у простор јуридичко-рационалног резоновања. Папа Бенедикт XII је 1336. својом декларацијом Benedictus Deus одлучно одбацио учење да мртви спавају чекајући васкрсење Христово (што значи да је било оних који су у то тада веровали) и нагласио да свако бива суђен одмах после смрти привременим судом. Притом је посебно истакнуто да је живот на земљи процес сталног очишћења и да се он наставља и са душама након смрти. Отуда за оне који се нису довољно очистили у овом животу мора да постоји „чистилиште“ као место казне и очишћења. Како то бива код Латина, све је јасно класификовано. Постоје две казне у чистилшту poena damni и poena sensus. Прва је само одуство блаженог гледања лица Божијег (visio beatifica) коју је Тома Аквински назвао највишим степеном заједнице Бога и човека, а друга подразумева и искупљујућу патњу у огњу за грехе који нису покајани за живота. Ватра вечне љубави Божије чисти грехове које душу одвајају од Бога, јер само чисти срцем ће видети Бога (Мт 5.8). У то време се развија пракса служења литургија (миса) за упокојене као најефикасније средство помоћи упокојенима. У западним црквама и дан данас можемо видети велики број бочних олтара у црквама где су често истовремено служене тзв. тихе мисе за покојнике (у Римокатоличкој цркви још постоји пракса служења миса које служи само свештеник, евентуално са још једним чтецом, при чему се губи смисао литургије као заједничког догађаја и литургија се претвара у лични обред).

Уметнички је учење о Чистилишту посебно занимљиво обрадио Данте у својој „Божанској комедији“ 1319. године. Код Дантеа се душа у свом очишћењу пење уз планину пролазећи седам кругова. За Дантеа је пакао место где нема никакве наде, а чистилиште је место наде јер води ка светолости. Данте је у својој визији тамо видео и своју вољену Беатрису и нашао утеху на своју велику радост.

Чистилиште можда у овој форми не би ни био неки проблем за источне хришћане, да на Западу није превладало јуридичко учење задовољења правде Божије које је посебно развио Анселмо Кентерберијски у 11. веку (о чему сам раније писао). И на Истоку се говорило о искупљењу, јер Господ је дао себе за откуп многих Мт. 20.28. За нас православне Христово откупљење је израз жртве љубави, а не јуридичка категорија и својеврсна „финансијска трансакција" како ју је мање-више описао Анселмо у свом Cur Deus Homo. Да не дужим, ова идеја задовољења Божије правде, коју ни Августин у овој форми није заступао, неповратно је контаминирала западну теологију до данашњих времена. Овим приступом привремено стање душа и њихово обитавање у Чистилишту уз потребу очишћења душа и задовољења Бога у други план је ставило очекивање Христовог васкрсења и Његову жртву којом је узео грехе света и победио смрт. Заправо, загробни живот је добио више на интересовању од вечног живота, односно вечни живот је протумачен као својеврсни наставак загробног живота, па и данас многи под утицајем западне теологије често говоре о вечном животу као о загробном животу.

Такође, основе за учење о чистилишлту у Св. Писму нису баш много убедљиве. У другој књизи Макавејској 12. 40-46 Јуда Макавеј, парафразирам, закључује да је добро молити се за оне који су уснули у добру јер да се није надао да ће поново устати било би сувишно молити се за њих. Макавејски период је време када су јелинистичке идеје већ полако почеле да налазе место у јеврејском размишљању и постоје ставови да је реч о могућој интерполацији. Други цитат је из 1. Кор 3.11-15 где Апостол говори да ће „свачије дело изићи на видело јер ће се огњем открити и свачије дело ће се огњем испитати какво је“. Овај пасус раније није био тумачен у контексту јуридичког очишћења, већ у смислу да ће оно проповедање еванђеља које је тачно остати, док ће погрешно учење бити уништено или на друге начине.

Заправо, испада да је цела теологија Чистилишта, које је Православна Црква одлучно одбацила, не због идеје о привременом суду, већ пре свега због јуридичког тумачења и учења о физичком огњу, заправо настала на Западу као последица оправдавања и објашњавања већ раније постојеће праксе. Пре Августина нема ни код источних ни код западних отаца помена о задовољењу (satisfactio) Божије правде или увређеног Божијег достојанства које се постиже или патњом или покајним трудом живих сродника како би се помогло покојнима. У православној традицији постоји дубоко веровање потврђено вишевековном праксом да молитве и милосрђе за покојне јачају заједницу покојних са Богом, доносе им духовну утеху, али дефинитивно не кроз задовољење Божије правде. Зато у Православној Цркви служење заупокојених литургија нема онај смисао као на Западу, већ је израз дубоке вере да литургијско помињање наших покојника и нас и њих сједињује са Господом у заједници свих светих. У томе се и види дубока свест да је истинско постојање заправо у односу, у сећању (памјати), било да је реч о памјати Божијој или нашем молитвеном сећању наших ближњих. Живот као аутономни биолошки и психолошки феномен је суштински стран православном хришћанству.

За протестанте, с друге стране, највећи проблем у овом питању било је римокатоличко наглашавање оправдавања делима и гледање целог овог питања у контексту моралних вредности, које се постижу настављањем покајања после смрти и моралном савршеношћу, која је по римокатоличким учењима неопходна за блажено виђење. Први носиоци реформације су полазили од тога да нико својим делима не може бити праведан пред Богом и да опроштај од грехова добијамо Божијом благодаћу и вером. То је стара и вечна тема расправе протестаната и римокатолика. За православне ово никада није био проблем јер и ми верујемо да вечни живот задобијамо благодаћу Божијом као дар, али су за то потребан труд и подвиг како бисмо отворили пут благодати да делује у нама и слободно прихватили спасење у Христу. Дакле важна је и вера, али вера без дела је мртва. Лутер и његови следбеници су бесно урлали против Чистилишта, говорећи да је Крв Христова једино искупљење и очишћење. Зато је било потребно направити нову теорију шта се дешава са умрлима.

Кључни проблем са чистилиштем и моралистичко-јуридичким приступом спасења јесте у томе што се се суштински удаљује од Христологије и спасење се своди на антропологију, на морално усавршавање, а то је заправо само средство да Божија благодат може слободно да делује у нама. Такође Чистилиште подразумева да се након телесне смрти наставља живот у виду бестелесне душе која има пуну слободу, вољу и свест. На тај начин се опет враћамо у простор (нео)платонизма јер за хришћане од давнина душевни елемент одвојен од тела није доживљаван као целовита личност. О наставку личности након телесне смрти се може говорити, као што сам већ рекао, само са богоцентричног становишта, јер смо сви вечно присутни пред вечним Богом и зато се молимо да останемо у његовој вечној памјати. Ово је веома важан аспект који се често превиђа у зачараном кругу који је изграђен на темељима прикривеног платонизма, морализма и јуридичког схватања спасења.

Ипак протестанти су отишли у другу крајност и окренули се учењу о „спавању душе“. Иако постоје разне нијансе у појединим учењима учитеља Реформације, Лутер је на пример замишљао да мртви бораве у дубоком, „сну без снова“, ван простора и времена, без свести и осећања. По његовом схватању, када их Христос васкрсне у дан Васкрсења, они неће чак ни знати где су били и колико дуго су били мртви. Посебно је наглашавао да ће Бог у дан Васкрсења васкрснути целу личност, а не тело без душе које ће се потом сјединити са душом (што је библијски утемељено). Овде имамо један занимљив елемент. Наиме Лутер је говорио да чим уснемо, хиљаду година биће као да смо спавали пола сата, као да смо тек уснули и већ ћемо бити преображени и васкрснути. Овде смо опет суочени са субјективним доживљајем времена. Лутер је сматрао да је то због тога зато што се пред Божијим лицем време не рачуна као код нас и хиљаду година пред њим су као један дан. Сама чињеница да је смрт заправо „сан“ има за Лутера дубоки значај, пре свега зато што је на тај начин смрт изгубила своју силу над људима, а затим и због тога што смрт није коначни крај свега. Оба разлога претпостављају Христово васкрсење из мртвих као коначни крај и почетак новог живота. За њега је смрт и васкрсење заправо рађање. У том спавању нема снова иако нису баш сви били уверени у то, чак и у елизабетанском времену у коме је преовладавао протестантизам (Сетимо се оног Хамлетовог питања: For in that sleep of death, what dreams may come? (Јер у том смртном сну какви снови могу доћи. Хамлет је самоубиством мислио да прекрати муке али није био уверен да ли у смртном сну има снова и да ли га чека још већа мука и кошмар). За Лутера и његове следбенике смрт је заправо „дуга ноћ“ у којој не вреде појмови времена и простора, који на известан начин и те како постоје у римокатоличком учењу о чистилишту (што је више греха чишћење је дуже и жртве, молитве и мисе заупокојенице могу да скрате тај период по већ јасно разрађеној математици и ценовнику за индулгенције). Све ће бити у трену ока, каже Апостол у 1 Кор 15.52 и Лутер то примењује на своју теорију. Као и увек када неко тражи нешто у Светом Писму увек нађе. Ипак ово је било озбиљно одступање од традиције, што је главни проблем протестантизма.

Морамо признати да су ово врло занимљива размишљања која су се појављивала у овом или оном облику у току наше досадашње дискусије, без позивања на Лутера. За њега упокојени живе у вечној садашњости Божијој, а не у нашем историјском времену и зато је време између њиховог упокојења и Васкрсења заправо само трен ока. Кључни закључак Лутеров на питање где су онда сада упокојени? Па већ у новом свету васкрсења и Божијег вечног живота. Зато је по њему и Христос рекао покајаном разбојнику „Данас ћеш бити са мном у рају“. Данас, каже Лутер, а не за три дана (Лк 23.43), а то данас је "вечно данас Божије". Лутерово учење је по много чему занимљиво, осим што постоји чињеница да од давних времена у Цркви имамо обичај молитве за покојнике, што су протестанти одбацили (пре свега због јуридичког приступа Римске Цркве) и молитава светитељима, чије су кипове разбијали оним истим жаром као византијски иконоборци иконе. За ревносног следбеника sola scriptura овај обичај Цркве није био никакав аргумент.

Наравно, остаје занимљиво питање за данашње богослове, како је молитва за покојнике еволуирала од апостолских времена до Чистилишта или наших митарстава, који мање више почивају на истој логици. Да ли су рани хришћани молећи се за своје покојнике заправо доживљавали да у тој молитви они заједно учествују у том сталном Божијем „данас“ кроз Литургију и заједно проживљавају наду будућег живота. Мени се ово чини много реалнијим објашњењем. Рани хришћани су чврсто доживљавали заједницу живих и упокојених у Христу као извору живота и једних и других. И наравно, кључно питање и почетак наше дискусије – одакле се јављају Светитељи. Да ли заиста из Есхатона у већ васкрслим и прослављеним телима или из Христове заједнице светих, коју је о. Шмеман назвао тако лепо „путиром вечности“.

Елем, новији римокатолички теолози који покушавају да се дистанцирају од средњовековне јуридичко-моралистичке теологије и сами су покушали да помире своја учења, која су још остали догма Римокатоличке цркве, са извесним Лутеровим размишљањима. Међу њима треба поменути Rahnerа (посебно у свом тексту о Чистилишту 1984. и чланку о Привременом стању 1981.), Pohierа, Greshakeа, Lohfinkа) и друге. Њихово полазиште је у томе да ће Господ помирити, искупити и преобразити човека као целину, као тело и душу са свим чулима. Овде се они одвајају од веровања о душама, којима ће се Васкрсењем бити придодати васкрсла тела и показују да је човек целина душе и тела, чиме се додатно одступа од хришћанског платонизма. У том контексту спасење није више томистичко блажено виђење Бога, него васкрсење човека као целине и не само човека ,већ и васцеле твари која ће васкрснути и бити обновљена. Овде једна индивидуална есхатологија, до тада тако карактеристична за Запад, постаје универзална и козмичка. Ово је јако важно јер их приближује православним богословима. Код нас православних, спасење није само спасење човека као индивидуе, већ васцеле твари (макрокозмоса) и то кроз човека који је микрокозмос - пре свега Христа Богочовека који је васпоставио палу људску природу у ипостасној заједници са божанском природом. И твар ће бити обожена кроз Христа Богочовека, а не само преображена. Чистилиште и антропоцентричне сличне теорије потпуно занемарују овај аспект, иако су Св. Оци, нарочито Св. Максим посебно овоме придавали пажњу. У тумачењима римокатоличких богослова васкрсење тела није васрксење оних истих телесних елемената, већ заправо васкрсење нових бића. Ово стоји и биолошки. Наша тела се мењају по хемијском саставу у одређеном броју година. Старост биолошки није старост ћелија, већ по најновијим теоријама њихова раслабљеност услед вишеструког копирања и сталног обнављања организма. У вези релативно новијих размишљања римокатоличких теолога на ову тему у „Новој књизи веровања - Das Neue Glaubensbuch” из 1973 каже се да „појединачно васкрсење из мртвих бива у тренутку смрти“. По тој теорији Последњи дан није само хронолошки последњи дан календара светске историје, већ есхатолошки Дан Божији и Дан свих Дана, дан када ће мртви васкрснути и њега ће сви покојиници доживети у истом тренутку без обзира када су умрли. Пошто за Бога не вреде земаљска правила времена, када год неко умре Бога ће срести у истом тренутку, у Божијом присуству вечности. Овим савремени западни богослови превазилазе проблем између „бесмртности душе“ и васкрсења из мртвих и цела прича о бестелесним душама у чистилишту постаје излишна. Lohfink је чак отишао у правцу хилијастичких тумачења говорећи да ће васкрснути само верни, док ће остали остати у смрти, опасно се приближивши протестантским учењима. Наравно, Римокатоличлка Црква ова прилично слободна богословска размишљања није прихватила као званично учење, па је Конгрегација за доктрину вере својим писмом 1979. године одбацила идеју „васкрсења одмах након смрти“. Карл Ранер ипак мисли да није јерес веровати да се оцелотворење душе и тела дешава одмах након смрти и да васкрсење тела и општи суд бивају „паралелно“ са текућом историјом света. Ранер је озбиљан мислилац и теолог, али очигледно његове идеје отишле су предалеко за званично учење Римске Цркве (не само у овом питању, додуше).

Једна од замерки традиционалнијих римокатоличких, али и других богослова овој теорији "васкрсења одмах након смрти" јесте што у његовом поистовећивању личне смрти са есхатолошким васкрсењем из мртвих (иако људска бића након срмти више нису подложна катеогријама нашег времена и простора) долазимо до закључка да лично усавршавање и усавршавање света не коинцидирају (тј. не бивају у исто време) Ако већ васкрснемо одмах након наше смрти, по овој теорији, бићемо искупљени од „још неискупљеног света“. Другим речима повезаност нашег тела са овом земљом биће поремећена. Традиционални римокатолички теолози су наглашавали да без „нове земље“ нема ни васкрсења тела, јер само нова земља даје могућности за преображај људских бића. Ако би се индивидуално васкрсење из мртвих сматрало историјском антиципацијом општег васкрсења из мртвих, онда сама разлика која је имала за циљ да превазиђе овај проблем опет долази на дневни ред. Очигледно, покушај да се нађе неки компромис са неким протестантским идејама и избегне лавиринт јуридичког морализма није донела решење. И даље постоје слободна богословска мишљења, али званична Римокатоличка црква није одбацила Чистилиште (а нажалост и много других средњовековних наслага које наводно налазе свој корен у Августину, иако су заправо ништа друго него средњовековне конструкције, стране аутентичној патристичкој мисли и Истока и Запада).

ЗАКЉУЧАК

Након овог прегледа можемо да закључимо да проблем са свим овим идејама о животу после смрти јесте да оне полазе из перспективе човековог ега, а не од божанске перспективе вечног живота. Христологија је стављена у други план. Као што сам већ раније говорио, центар хришћанске есхатологије треба тражити у Христу. Он је једини „пут, истина и живот“. Ово подразујмева да хришћанска есхатологија подразумева као веома важну чињеницу да је Христос победио силу смрти, али крај владавине смрти тек треба да дође. Другим речима, људска природа је нашла своје изгубљено достојанство у Христу и отворен јој је пут ка вечности, али ми још живимо и умиремо биолошки у свету који још није преображен, живимо заједно са светом који још уздише и чека вечну славу.

Апостол Павле посебно наглашава ово жарко очекивање Царства које долази. У Рим 8.18-19 каже да „страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити, Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији..“ Ап. Петар нам говори о „новим небесима и новој земљи“ 2.Пет 3.13 „Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, гдје правда обитава.“ Тамо ћемо га видети као што јесте, каже Јован (1 Јн 1.2). Апостол Павле наглашава како ће се тада и сама твар ослободити робовања пропадљивост на слободу славе деце Божије, јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (уп. Рим 8, 21-22).

Привремени период између физичке смрти и васкрсења засигурно постоји о чему хришћанско предање јасно говори, али можда би могли да га сагледавамо радије као време између Христовог васкрсења и свеопштег васкрсења из мртвих, а не из перспективе самих умрлих, дакле из христолошке, а не антрополошке, тачније психолошке перспективе. У том привременом периоду царује Христос и над мртвима и живима благодаћу Духа Светога. Христова владавина почиње Његовом крсном смрћу и Васкрсењем и биће употпуњена када потпуно уништи нашу смрт и васкрсне мртве и коначно Царство преда Оцу Небеском. „А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему“ (1 Кор 15.28). Другим речима, свако ко усне у заједници са Христом, умире са Оним који нам као прворођени из мртвих припрема пут за вечно Царство, које тек треба да дође у својој пуноћи. Апостол Павле у Кол 3, 3-4 каже „Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу (ἡ ζωὴ ὑμῶν κέκρυπται σὺν τῷ Χριστῷ ἐν τῷ θεῷ), а када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави“ Ово је један од кључних цитата који указује да умирући у Христу остајемо живи, јер је наш живот сакривен (сачуван) са Христом у Богу. Уснули настављају да живе, не као индивидуалне (платонистичке) душе без телеса, већ као личности „скривене са Христом у Богу“. Дакле, уснули још нису у новом свету, али живе у Христу са надом и очекивањем новог света. Христос је умро на крсту да би владао не само у вечности, у есхатолошком Царству након Парусије већ: „Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим. 14.9). Он је дакле „прворођени из мртвих πρωτότοκος ἐκ τῶν νεκρῶν“ (Кол 1.8). Мртви су заправо живи у Христу, али тек након свеопштег васкрсења заживеће пуноћом новога живота. Ово обитавање у Христу јесте заправо стање у коме постоје упокојени до Парусије, они су физички мртви, али нису одвојени од Бога и не спавају и доживљавају на свој начин (нама несхватљив) предукус свог будућег удела, али још нису васкрсли. Светитељи се јављају из заједнице у Христу, а не као аутономна натприродна бића и зато клањајући се светитељима, њиховим иконама и моштима, клањамо се пре свега Богу који је „диван у светим својим“ и који делује кроз њих у свези љубави коју у њему имамо са светитељима. Што више живимо Христом, више смо ближи и светитељима и њихове молитве непосредније делују и на нас и они нас, као наша браћа, непосредније „познају“ у Христу. У том контексту поштовање светитеља, које протестанти тако жестоко одбацују, није увођење нових посредника у наше спасење, већ израз нашег живог учешћа у заједници светих, Цркви коју чине и живи и уснули и анђели, што се тако лепо доживљујеу Литургији.

Већ смо доста говорили о томе како се време у коме ми живимо, време у коме обитавају умрли и вечност разликују. Време је заправо директно произилази из перспективе из кога га доживљавамо и посматрамо. Они који су се упокојили у Христу тј. обитавају у њему чекајући васкрсење и даље су у границама времена, јер време још није преображено и читава повест спасења је још у току (а време је везано за кретање). У Првој Петровој 4.6. говори се о томе како је је "и мртвима проповиједано јеванђеље“ јер је Христос сишао у ад да „проповиједа духовима у тамници." 1 Пет 3.19 Овде се, наравно, мисли на ад као обиталиште мртвих, а не пакао, који још не постоји у пуноћи, као што још не постоји ни вечно блаженство раја (Веома је важна разлика између ада и геене). Проповедање Еванђеља онима који су умрли очигледно подразумева постојање свести и слободе и њихово препознавање и прихватање Христа као Сина Божијег. Старозаветни праведници се ретроактивно, по свом очекивању и нади уводе у заједницу у Христу, иако су временски живели давно пре доласка Месије. Пре Христа они су пребивали у аду, као у неком сну, али доласком Христа који је завладао и живима и мртвима, сви који су се упокојили са надом у спасење који је Месија требало да донесе, ушли су у реалност Христовог присуства, а Христос је овде изнад времена.

Иако је јако опасно улазити у тумачења Књиге Откровења, могло би се можда рећи да „прво васкрсење“ о коме се говори у Отк. 20, 4-6 и царевање са Христом док се не наврши хиљаду година може управо да представља символично тај период од Васкрсења Христовог до Свеопштег Васкрсења, тј. својеврсно духовно васкрсење, у коме Христос царује над живима и мртвима који су се са вером и надом упокојили (уп. Отк 20.4… Душе посјечених за свједочанство Исусово и за ријеч Божију, који се не поклонише звијери и лику њезином, и не примише жига на челима својим и на руци својој; и оживјеше и цароваше са Христом хиљаду година“. Ту се можда мисли на старозаветне праведнике који су Христовим васкрсењем „оживљени“ из сна шеола након очекивања обећаног Спаситеља, али такођпе и на новозаветне мученике, светитеље, праведнике. Остали су једноставно мртви или можда тачније већ доживљавају привремену реалност вечне духовне смрти до свеопштег Васкрсења. Нисам нашао неку експлицитну потврду за ово тумачење, па је ово све крајње условно речено. Суштина је у томе да је Царство Христово већ почело као Земља Живих „Η χώρα των ζώντων“ и да у његовој реалности већ живе и живи и умрли, и старозаветни и новозаветни праведници, али да пуноћа Царства тек долази након Парусије. Сетимо се предивне фреске Васкрсења из храма у Хори, у Цариграду. Васкрсење Христово је приказано као догађај не само Његовог Васкрсења и победе над смрћу, већ он подиже и Адама и Еву и старозаветне пророке. На овој фресци и другим рађеним на ту тему не видимо васкрсење свих и крај овог света и века, већ Васкрсење Христово као нови почетак који се наставља и траје и доћи ће до врхунца када сва твар буде сједињена у Христу након свеопштег Васкрсења.

Такође, како за упокојене постоји одређена временска димензија, у Христу постоји и својеврсна просторна димензија, али сасвим другачија од ове у којој ми живимо. Иако су живи и мртви биолошки одвојени, евхаристијски су сви који верују или су се упокојили у вери заједно у Христу. Света Евхаристија заправо је реалност живог општења нашега не само са Христом, већ и са свим нашим упокојеним и живима, без озбира на време и простор. Ово је посебно наглашено у православној Проскомидији. Када се после освећени дарови и све честице нађу заједно у путиру, све је Тело Христово (и поред неких јуридичких тумачења) јер евхаристијско Тело Христово није питање анатомије, већ заједнице живих и уснулих у Христу, Цркви. Причешћујући се ми и учествујемо и потврђујемо ту заједницу актуелизујући наше покојнике као живи део Цркве. Ми се у загрљају Христовом у Евхаристији сусрећемо са свима нашим сродницима и радујемо се што са Христом и Христу идемо ка пуноћи Царства, која је истовремено на чудасан начин и ту међу нама и долази, јер Литургија надилази вишеструко време и простор. У Христу нас повезује иста вера, нада и љубав. Као што ћемо у Христу видети Бога као што јесте (1 Јн 3.2) видећемо и препознати једне друге у свеобухватној заједници Божијој, не више као индивидуе са којима смо биолошки или етнички у сродству, већ као вечну сабраћу и богове по благодати. "Један и многи" није контрадикција у Царству небеском већ тајна будућег века. Бићемо сви Христос, али нећемо нестати као личности. Отуда телесна смрт, колико год трагична, заправо представља наставак заједнице оних који су за живота крстећи се у Христа и живећи по Христу у њему изградили заједницу која ће вечно трајати. У том „путиру вечности“ сви смо заједно како би рекао блаженопочивши о. Шмеман. Они који о свеопштем Васкрсењу радост и светлост Христову доживе као бол и патњу, заувек ће остати у реалности пакла, не као различитог места где их Бог шаље на мучење, већ као различитог стања у коме љубав Божију којом их он као и све остало грли стално доживљавају као вечно мучење.

Зато у традицији Цркве стално сећање на покојне није емотивни акт сећања на своје најмилије (што су имали и пагани) већ потврда свести о заједници која се не раскида и која се евхаристијски наставља у Христу. То нема никакве везе са теологијом Чистилишта, које заправо релативизује ову заједницу и све своди на јуридичко-моралистички ниво, а Евхаристију само на жртву којом треба да наводно умилостивимо Бога за своје покојнике. Евхаристија јесте Жртва, али жртва љубави Бога, пре свега, коју он дели са нама и чини нас њеним причасницима. „Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш“ говори презвитер у молитви Херувимске песме, јер шта ми можемо Богу жртвовати, осим свога срца (као најдубљег израза нашег бића) и спремности да примимо Његову заједницу као дар љубави. Пренаглашавање елемента жртве, као задовољења Бога, у Литургији највероватније је реликт паганске прошлости, који се некако зачаурио и у погрешним схватањима неких хришћана. Зато је аспект благодарности (εὐχαριστία) увек био важнији од жртве, јер Евхаристија је благодарност за жртву Христову, једну једину која нас преводи из вечне смрти у вечни живот.

Баба · Септембар 6, 2015

Драги и сваким даром Свевишњега украшени, оче Саво!

Мало по мало се искристалисала тачка у којој се разилазимо, а то је питање Есхатона, кога ја узимам здраво за готово, оно што већ постоји, а за вас је ствар која ће доћи. Наравно да ја нисам на дрогама па да кажем како се Царство Божије већ остварило овде за нас. Само кажем да је остварено и пре стварања света. Пре векова. Сада постоји, али ми нисмо у њему, односно не уживамо у његовој пуноћи зато што смо одсечени временско-просторно. То Царство је ванвремено, и рекао сам да је везано за енергијско у Богу, тако да вам се захваљујем што више нема помена да моји ставови могу имплицирати губљење и утапање у божанском.

Ако могу да реконструишем вашу мисао: Предвечни Логос улази у историју, сједињује се са људском природом, живи са њом, умире, васкрсава и носи је на небо. То је једна хронологија коју и он поштује, тако да најпре узима разбојника и душе које су биле у Аврамовом наручју и носи их на неко привремено небо. Односно, држи их у свом сећању, па су ту живи. Као и свети који умиру током историје. Свети Сава Дечански или свети ава Зоран Безбожни, сада нису на том небу, али ће тамо бити када се представе и усну у Господу. Наиме, то тело Христово се надопуњује, као што ће неке године, коју зна само Отац, доћи овде у пуноћи. Тада ћемо сви који смо помрли устати, а они који су живи, веселници (јер су имали да се малтретирају са Антихристом), ће се преобразити и вечно ћемо бити у Царству небеском.

Када моја смиреност и недостојност и о. Сава говоримо о есхатолошком или парусијском Хр, мислимо на различите ствари. Код мене је то ванвремени, оваплоћени, васкрсли и вазнети Логос, а код њега онај који ће тек доћи. Сава види у томе што је Хр, који је у нашој историји, у континуитету са оним који долази, решење. Идентитет се свакако сачувава. Исус кога имамо у причешћу ће да дође на крају времена. Максимовска сенка-икона-истина. Због тога Сава и каже Есхатолошки Хр. Имамо га овде. Али, то су само речи и супротно је ономе што ја велим. Есхатолошки, актуелни Хр. који „ће доћи“ је већ дошао. Сви смо већ васкрсли.

Овај мој дискурс личи мало на онај који Ис имађаше са Никодимом. Јн 3, 7-13: „Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго. Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа. Одговори Никодим и рече му: Како може то бити? Исус одговори и рече му: Ти си учитељ Израиљев, а то ли не знаш? Заиста, заиста ти кажем да оно што знамо говоримо и што смо видели сведочимо, и сведочанство наше не примате. Кад вам казах оно што је земаљско па не верујете, како ћете веровати ако вам кажем оно што је небеско? И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечији који је на небу“. Никодим налази за ненормално да се неко може родити одозго, односно родити пошто је рођен: Како се може човек родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се? (4). Но, ако се неко не роди одозго не може видети Царства Божијега (3). Видите, драги мој, да вам постављам исто питање као Ис Нк.? Нк добро капира и каже: како је могуће да сам се родио пре него што сам се родио? То исто и ви питате кад кажете: Како је могуће да је на Тавору био есхатолошки Хр (тај који тек треба да дође)?.

Баба · Септембар 6, 2015

Од мене доста за вечерас преморен сам да бих даље чепркао по форуму, наставак следи сутра јер не могу да одужим ово пошто се дискусија наставља.

Будите уз нас и наредних дана, млого је интересантније од Великог Брата, Фарме, Парова и уопште телевизије.

Имате прилику да пратите лајф богословску дебату два наша свештеника и теолога.

Ово су ретки историјски моменти и немојте их пропуштати!

:good2:

Баба · Септембар 6, 2015

Треба ми још који пост јер ћу накнадно убацити још текстова ових преписки.

Баба · Септембар 6, 2015

1.

Баба · Септембар 6, 2015

2.

Баба · Септембар 6, 2015

3.

Volim_Sina_Bozjeg · Септембар 7, 2015

I hvala Marko poznatiji kao VSB, sto si ovu divnu ideju pokrenuo sugestijom mocnicima sa ZRU.!!!!

Hvala vama mocnicima sto ste me poslusali.

I ako moze ovaj samohvale post, da stoji posle zeljkovog uvodnog teksta, da se ne nadje usred debate.

Volim se.

Zoran Đurović · Септембар 7, 2015

I hvala Marko poznatiji kao VSB, sto si ovu divnu ideju pokrenuo sugestijom mocnicima sa ZRU.!!!!

Hvala vama mocnicima sto ste me poslusali.

I ako moze ovaj samohvale post, da stoji posle zeljkovog uvodnog teksta, da se ne nadje usred debate.

Volim se.

Још да Жекс почне и да пуни са линковима које сам му дао)

Zoran Đurović · Септембар 7, 2015

А ти ми попе ни хвала ниси рек'о (а ди је тек вјечнаја памјат) што сам те оним једним својим коментаром где сам натрунио и нацедио моје читање Максима, потако да узмеш у шаке његове стослове (које по сопственом признању ниси дуго чит'о-грешна ти душа) и да га ишчиташ есхатолошки. И још сам те бранио од нашег брата Велизара, иш'о наоколо по темама диверзије ради. Нека те нека, само да знаш кад будем беж'о од дебејаша и дружине ч'а Маркових колиба зато што сам ти држ'о страну, прво ћу теби да закуцам на врата, и нећу престати докле не отвориш, безочности моје ради, па макар ми 'место хлеба камен уделио, и гују 'место рибе

Није ава тебе заборавио, већ те је и молитвено поменуо! Озбиљно, не шалим се! А увек су ти биле на месту. Сетићу те се и на Дан безбедности, када Господин дође да се зацари! Ава иде пред вама као Александар Македонски, ви као верни генерали, ти као Белизар славни, а венце ће нам дати Ис! Немамо сада плена да поделимо. Земаљску плату не примамо, али нам је зато она небеска велика! А ти добру битку биј, гази отровнице које нам тролују теме! За хорорепископа не могу да те поставим)

Смешна ствар је да има више аватара (не знам како да вас назовем по Ави) него артемита. Ми скромно и без новаца радимо, а светлост богословља ширимо. Незаустављиво мењамо отромбољену СПЦ. На ужас и запрепашћење бирократа! А ноћна смо мора артемитима и свим сектама. Семе сенфа...

Пријави се

Богословски дијалог о.Зоран Ђуровић VS о.Сава Јањић

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова