Шта је комплимент за вас?...

[Баба]

Видиш о овоме никада нисам размишљао... 170fs799081

Сетио сам се !

Ако може тако да се дефинише , за мене је комплимент да ми неко поклони једно 10-ак иљада евра, нако необавезно , ето чисто другарски... eheeeej

[antoneta]

Kao doktor trebalo bi da znate da je blaga rec nekada lekovitija od bilo kakvog medikamenta posto podstice unutrasnji proces samoizlecenja putem autosugestije (setite se placebo efekta), koja je jos uvek nedovoljno istrazena kao i mnogo stosta sto se tice somatskog i psihickog a opet ni samo somatskog niti samo psihickog vec jednog i istog coveka, to ce reci - licnosti njegove. Sa druge strane, svakako da to nije ono sustinsko ali jeste jedan od nacina kojim se ta sustina izrazava i, napokon, odnosu sa Bogom mora predhoditi odnos sa covekom a Crkva i jeste zajednica upravo zbog toga sto se drugacije ni ne moze.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

Да, јесте блага реч потребна пацијенту, али мислим да то није реч хвале или до те мере нереална утеха да ми кажемо човеку да није опасно ништа, а истовремено да га шаљемо на већи број помоћних дијагностичких процедура... Блага реч пацијенту је пажња, слушање, орадошћујућа реч у могућој мери, задржавање уз постељу дуже него што ординирање лекова захтева... а мислим да нисам присталица пиа фраус... Опет зависи од ситуације, а треба бити и добар познавалац људи... Када је долазио о.Милош Весин на неко предавање, говорио нам је о неком човеку који је био тешко болестан, а сви из породице, лекари, сестре говорили су му како је добро, да се не брине, излечиво је... и он није ни тражио свештеника, али је о.Милош дошао јер је обилазио свог парохијана и распитао се код лекара о чему је реч... рекао му је - Никола, ти умиреш... Никола се трзнуо, свестан је и сам био фарсе у којој су га држали ближњи, загрлио је оца и захвалио на истини, осећао је већ нереалност приче у коју су га уљуљкавали... никада се раније није исповедао, а само се једном или два пута у животу причестио... али пред сазнањем неминовности блиске смрти исповедио се о.Милошу, он га је причестио и Никола се упокојио...

       

Ne znam zasto ste zakljucili da pod pojmom komplimenta ili blage reci ja podrazumevam neku nerealnu hvalu ili tetosenje necijim postupcima koje pri tom nema veze sa realnoscu? Gde sam to tacno napisao? To bi bilo laskanje ne kompliment ili komentar ili blaga rec. Ako je to jasno onda da razjasnim i sta je to kompliment ili pozitivan komentar za mene - to je rec koja oslikava delo i ako je ono dobro ucinjeno ili dobro iskazano ili sta god dobro bilo odavanje priznanja tome ne bi li se sam covek podstakao da tim tokom nastavi. Mislim da i u Vujakliji biste nasli slicnu definiciju a to je jedino i blisko zdravoj pameti ostalo je laskanje ne zaboravite to.

O.O. - U.

Слажем се... али паралела мислим да није баш најадекватнија, између благе речи пацијенту која подстиче аутосугестијом излечење и комплимента који има за циљ да похвали, да да потврду да је неко нешто добро учинио, рекао, мислио... Блага реч пацијенту је опходити се ка њему као према свом ближњем, наш ближњи и јесте свако коме смо ми потребни... а комплимент као реална хвала (тако испаде), као признање... треба бити опрезан коме га дајемо, ако тај неко није утврђен у вери можемо произвести погрешан ефекат... Нисам против комплимената, могу они и мотивисати привремено (рекох већ да ту тежиште наше воље за рад ипак треба бити на уподобљењу Господу и изградњи Цркве), али опасност од упадања у самољубље тог неког према коме смо били благоречиви постоји, и зато сматрам да индиректно подржавање нечијег рада може бити некад продуктивније уколико тај неко нема снаге да одоли изреченом... а верујем да Господ не оставља своје мале без надахнућа за двиг... Па и ја у говору похваљујем, и мило ми је да видим да неком то даје полета какав год он био, али пропорција корист/штета некад није са позитивним билансом и проценим да се треба зауставити...

Као свој коначан одговор - корист од комплимената је по мени само психолошка, и ту је питање каква... зато и нису неопходни нама који се изјашњавамо као онтолошка бића... умеће процене коме их дати мора постојати, вештину ношења са њима треба изучити...

[Зоран]

Антонета слажем се у свему са тобом вештину ношења са њима треба изучити... па и у овоме што сам болдовао , ја бих рекао да пацијент може са њим да се носи само на један начи а то је да ћути и слуша има још начина али су погрешни иначе то правило важи само за оне који немају пара да им било шта дају биле то паре или неки поклон.... причали су ми и хвалили се за једног доктора да више лечи речју него лековима нисам веровао док се сам нисам уверио да је тачно... слушао сам га како теши своје пацијенте и они су се буквално мењали расположење нарочито...

[Млађо]

        Комплимент као израз добронамерности је без сумње потребан и увек га треба користити у границама реалности. Изазов за нас који смо чланови Цркве је да препознамо у том правцу потребну меру, а већ смо закључили да то и није баш једноставно. Вежбање у расуђивању које би требало да буде прожето искреном молитвом отвара нас да будемо сасуди Божјег промишљања у свету. Нисмо ми ти који смо битни, нити комплимент сам по себи, већ је тежиште усмерено ка другом човеку. Да бисмо некоме упутили комплимент ипак би требало да га добро познајемо. Своје пријатеље увек могу похвалити за неко дело, али у неким случајевима дајем себи слободу да им подарим и неки савет који их можда и неће обрадовати и бити пријатан као комплимент, али ће опет имати исти циљ - не ласкање већ подстицај ка изграђивању.

      Мишљења сам да људима које не познајемо довољно и чија дела не заслужују похвалу не би требало давати никакве комплименте у смислу подстицаја, јер је ту вероватноћа позитивног исхода минимална. Пре би требало бити реалан и изнети критике и уз то дати неки охрабрујући савет.

      Када су у питању болесници ту се сасвим слажем са Антонетом да се ситуација са њима доста разликује. Поред добронамерности и здравог расуђивања које се постиже вежбом мислим да би лекару био неопходан и посебан дар којим би се служио и мимо прописаних медицинских терапија. У недостатку таквог дара "вештина ношења са њима која се мора изучити" представља претешко бреме. Истина је и да се на том путу дар може накнадно задобити.

        У сваком случају грешке су увек могуће, али Господ нас је слободнима створио да се боримо једни за друге и да на том послу будемо ствараоци и уметници.

        Не заборавимо ипак и негативну страну која се тиче формирања животних илузија и потенцијалну гордост. То су увек присутне опасности без обзира на нашу добронамерност. Граница је веома танка...

[Guest O.Ugrin]

Антонета слажем се у свему са тобом вештину ношења са њима треба изучити... па и у овоме што сам болдовао , ја бих рекао да пацијент може са њим да се носи само на један начи а то је да ћути и слуша има још начина али су погрешни иначе то правило важи само за оне који немају пара да им било шта дају биле то паре или неки поклон.... причали су ми и хвалили се за једног доктора да више лечи речју него лековима нисам веровао док се сам нисам уверио да је тачно... слушао сам га како теши своје пацијенте и они су се буквално мењали расположење нарочито...

Eulogoijatar - zove se ta grana medicine, odnosno pristupa pacijentu. Iako nisam doktor medicinskih nauka ipak imam svoju kliniku za lecenje psihickih bolesnika, to radim, logicno, sa ljudima iz medicinske branse. Doktor Slobodan Dosic, pukovnik, bivsi lekar Vojno medicinske Akademije u Beogradu, psihijatar i epidemiolog, jeste moj saradnik, tako da sam na delu video, kroz nas rad, sta je sila reci. Nasi pacijenti se podvrgavaju sasvim specificnom medicinsko-duhovnom tretmanu kojem je koren - rec. Dakle, iako psihoanaliza ipak ne stereotipna, oprobana Jungovskoadlerovskofrojdovska tehnika (koja nije losa), vec vise duhovnoafirmativna posto kada pokazete coveku gde lezi smisao njegovog postojanja lako ga je onda uputiti na taj put samotraganja, zapravo - Bogotraganja a to jeste isceljenje. Procenat isceljivanja jeste stoprocentan na mom odeljenju, dakle odeljenju na kojem su ljudi koji su Pravoslavne veroispovesti.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Mada, ovim putem se odaljujemo od pojma kompliment, komentar, laskanje i zalazimo u pitanje moci RECI. Dakle, ili se vratimo prvobitnoj nedoumici ili otvorimo novu temu; vi ste na potezu...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[zlata]

Ја бих оче питала нешто  t4431

Ако узмемо у обзир да нас интересује нешто што нам се свиђа, да нам се свиђа оно чему се дивимо и да се дивимо ономе што волимо онда би можда било лакше схватити зашто развојно мишљење пролази кроз процес разликовања, затим схватања односа и на основу тога поређења сличних и различитих особина кроз сједињавање различитог у јединствено..

Да ли онда просто давање комплимента , у нечијим очима , може бити негативно прихваћено због недостатка позитивне мисли у себи , о себи и око себе?

Или је прихватање комплимента позитивно безуслован рефлекс , који евентуално накнадно може да изискје преиспитивање?

[Маша]

Кад је у питању моје давање комплиментима другима, оно је увек са добрим разлогом, а никад тек да би се рекло. И никад не закасни. Трудим се да када наиђем на особине којима се дивим код људи (а то није тако често): пожртвованост, искреност, правдољубивост, блискост са људима иако су можда непознати, ... да кажем тој особи да се код ње дивим томе и томе. Баш зато што сматрам да ће тако добити додатни ветрић у леђа и бити још боља.

На моју а и општу радост.

[marija]

Кад је у питању моје давање комплиментима другима, оно је увек са добрим разлогом, а никад тек да би се рекло. И никад не закасни. Трудим се да када наиђем на особине којима се дивим код људи (а то није тако често): пожртвованост, искреност, правдољубивост, блискост са људима иако су можда непознати, ... да кажем тој особи да се код ње дивим томе и томе. Баш зато што сматрам да ће тако добити додатни ветрић у леђа и бити још боља.

На моју а и општу радост.

e Mašo u 21 veku se divimo upravo onim osobinama koje bi trebalo da budu sastavni i normalni deo života većine ljudi a da ne kažem hrišćana.

jednom sam napisla i ponoviću..kada pacijent zaluta kod mene i na izlasku iz moje ambulante kaže...hvala kako ste vi divni...ne osećam to kao komliment već tugu i zabrinutost ja nisam divna, moj poziv je da budem na usluzi i pomoći ljudima, ja s ezabrinem kakvi su onda ti drugi ako sma ja ovako mala divna, kuda ide ovaj svet

što s etiče vokabulara...za većinu reči i pojmova mi nemmao pojma šta suštinski znače..pa pogledajte samo reč patetika, zna li iko izvorno značenje reči patetike, ali  je zato svi olako upotrebljavaju...

[И.стојковић]

0409_feel

319.gif

[antoneta]

Eulogoijatar - zove se ta grana medicine, odnosno pristupa pacijentu. Iako nisam doktor medicinskih nauka ipak imam svoju kliniku za lecenje psihickih bolesnika, to radim, logicno, sa ljudima iz medicinske branse. Doktor Slobodan Dosic, pukovnik, bivsi lekar Vojno medicinske Akademije u Beogradu, psihijatar i epidemiolog, jeste moj saradnik, tako da sam na delu video, kroz nas rad, sta je sila reci. Nasi pacijenti se podvrgavaju sasvim specificnom medicinsko-duhovnom tretmanu kojem je koren - rec. Dakle, iako psihoanaliza ipak ne stereotipna, oprobana Jungovskoadlerovskofrojdovska tehnika (koja nije losa), vec vise duhovnoafirmativna posto kada pokazete coveku gde lezi smisao njegovog postojanja lako ga je onda uputiti na taj put samotraganja, zapravo - Bogotraganja a to jeste isceljenje. Procenat isceljivanja jeste stoprocentan na mom odeljenju, dakle odeljenju na kojem su ljudi koji su Pravoslavne veroispovesti.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

Пацијентима некад говоримо и тешимо их нереалним, или потенцијално реалним... и сав тај наш специфичан однос према болеснику је неопходан, тиме избегавамо јатрогенију, етички принципи су јасни по овом питању у медицини, и ту подразумевамо не само реч, већ и поглед, додир, ма целокупан однос (укратко - уколико речи нису поткрепљене осталим сегментима ефекат изостаје); у психијатрији је сила речи, као што кажете, такође један од пресудних момената... али и једно и друго осим механизма (аутосугестија) немају ништа заједничко са давањем комплимената, претпостављам да сте то (начин деловања) и хтели да кажете... али комплименти су мислим, на неки начин, мач са две оштрице, не треба их толико несебично и по сваку цену давати како бисмо подигли елан неком.. ако ће тај неко само на похвали заснивати вољу за рад, боље да ћутимо (више пута сам написала зашто... спољашња мотивација... слабо упориште... гордост)... са друге стране, ако тај неко на инспирацији већ благодари Богу и Цркви, ту је сваки наш комплимент излишан, непотребан, јер он већ има водиљу која оживљава... и ту наше речи неће поколебати ближњег.... Треба бити мудар у односу према другима... не размишљам оволико у текућим ситуацијама али углавном имам на памети пар смерница... некад су комплименти очекивани и због пристојних колегијалних и друштвених односа не либим се да их користим, али и ту се трудим да мислим на клацкалицу корисног и погубног...

И што каже Лазарица... кад понесем некој баки торбу са пијаца, и она ми каже напослетку - Ћеро, душо блага, да Господ награди твоју доброту... То је дужност моја, наша, не смемо се узносити тиме, нити очекивати, баш зато што је дужност, икакву благу реч... Бако, захвали Господу што сам се нашла случајно ту на путу твом...  0409_feel

[Јован Чакарески]

Видиш о овоме никада нисам размишљао...

Сетио сам се !

Ако може тако да се дефинише , за мене је комплимент да ми неко поклони једно 10-ак иљада евра, нако необавезно , ето чисто другарски... shok

Uh... kad bi nasao nekog da deli takve komplimente  4chsmu1

[Баба]

Видиш о овоме никада нисам размишљао... 0110_hahaha

Сетио сам се !

Ако може тако да се дефинише , за мене је комплимент да ми неко поклони једно 10-ак иљада евра, нако необавезно , ето чисто другарски... 0110_hahaha

Uh... kad bi nasao nekog da deli takve komplimente  0110_hahaha

Да, то би било сјајно !

0110_hahaha 0110_hahaha

[Млађо]

           Чини ми се да би свако од нас требало да буде свестан својих реалних квалитета. Када сам помињао лажну сромност мислио сам на то да ако је неко репрезентативан и реално најбољи у некој одређеној области у свом граду, региону, земљи или пак на свету, непримерено изгледа да тај успех у нечему пориче ради свог тобожњег смирења. То је по мени јаснији пут ка гордости него признати – најбољи јесам, али да није Божјих дарова и Његове разноврсне помоћи ништа не бих постигао – све је то у славу Његову. Непотребни сам слуга и чиним оно што сам дужан учинити.

Онај ко је реално свестан својих квалитета, без умишљености и прецењивања са једне и потцењивања са друге стране, самим таквим ставом умањио је шансу да падне у гордост ако му неко удељује комплименте. Он је свестан онога што је Антонета сјајно приметила, да своју афирмацију црпе изнутра, из односа са Живим Богом коме својим даровима служи и сваки комплимент би у том случају био само позитивно подстицајан као што је приметио ревносни отац Угрин. Међутим, уколико човек као циљ има, не изградњу Цркве, већ истицање себе као неког ко је ту битан и без кога је сваки црквени посао осуђен на пропаст, а при том прима комплименте како је сјајан, одличан, нај нај, и тако даље, тада му ти комплименти служе једино ка темељнијем учвршћивању на постољу гордости и сопствене умишљености да је нешто што није. Особа која је свој однос према свету засновала само на комплиментима, који су без сумње спољашња ствар, сваки додатни и нови комплимент који прими искористиће подстицајно, али само у смислу напредовања у својој надмености. Онај ко на било који начин пружи том гордељивцу нешто супротно, што би наш народ рекао низ длаку, изазваће гордељивчеву мржњу и бурну реакцију... јер такав савет или сурови комплимент неће одговарати сладослуху његовом. Апсолутно прихватам одредницу да је комплимент реакција на неко добро дело, али његова употреба (комплимента) са наше стране не зависи од самог дела ма какво оно било, већ од личности која то дело чини.

Дакле, изведено из ове горе поставке може се једноставно закључити да су комплиметни увек подстицајни, а позитиван или негативан карактер те подстицајности зависи од приступа особе која комплименте прима. Због тога они који дају комплименте треба да буду јако обазриви. Морамо добро познавати особу којој дајемо комплимент. Макар и човека од сиде излечио, не смемо некога похвалити уколико је тај неко изразито склон гордости (сви смо јој сколни мање или више). Анчи је одлично запазила да уколико неко након некаквог успеха благодари Господу, каква је онда сврха делити комплименте? Зар они тада не би имали елементе ласкавости?

Оградио бих се ипак од коментарисања улоге комплимената код болесних људи, јер је то нешто сасвим посебно (и ту је разлику Антонета прецизно уочила) и ја се у ту област слабо разумем и остављам је стручњацима међу којима видим и моју будућу драгу (ако Господ благоизволи) која ће на том пољу, сасвим сам уверен, бити ретко запажена. Нападните ме слободно за пристрасност...

Саветујем да се сви вратимо на први пост јер је врло квалитетан. Ево одломка над којим би требало сви да се преиспитамо: „Насупрот скромних људи, стоје бахати који живе за ласкања. Њима је та ласка  толико битна да без ње не могу да живе. У њу су положили сав свој идентитет. Толико је велика њихова сујета и толико пуно они параноидно брину шта ће други да помисле за њих – мада и то бива само дотле док не припреме освету по свом злопмаћењу. Зато је нескромне људе лако препознати јер они никада не осећају недостојност и никада не виде свој недостатак. Превасходно, сами живећи за ласкања и друге желе да „инфицирају“ својом болешћу, тако да не могу бити ни у чијем присуству без глуме, него нападају друге ласкама.“ Дешава се и да неко на речима разликује ласку од позитивног комплимента, али да му се у пракси то не види.

И уколико сам нешто добро рекао, не хвалите ме јер сам веома склон сујетности... :smiley:

            Озбиљно, Анчи ће вам потврдити... Она је то искусила...

[Никола Ђоловић]

Ђомла, прочитао сам цео твој пост, и будући да се плашиш ласкања, уделићу ти комплимент за написано...

Нисам ни сумњао да ћу чути нешто конструктивно и креативно са твојих умствених извора...

Дивно... trening