Разговори са децом

[JESSY]

Разговарати са дететом. Како? –  Узроци разних тешкоћа код детета често бивају сакривени у сфери његових осећања. Тада практичним дејствима – показати, научити, упутити – нећеш моћи да му помогнеш. У таквим случајевима најбоље је – послушати га. 

         Психолог  Јулија Борисовна Гиппенрејтер

 

 

Активно слушање – је уникална техника општења уведена у нашу културу познатим психологом Јулијом Борисовном Гипенрејтер. Активно слушање је неопходно свима, оно помаже да се оствари истински, дубоки контакт родитеља с децом и одраслих једно с другим, да би се уклонили конфликти који се појављују и да се сазда топла атмосфера узајамног прихватања.

У овом издању, читатељи ће наћи руководство, корак по корак, ка савлађивању уметности активног слушања, одговоре на питања која се најчешће појављују и мноштво примера из живота, у којима се пројављује „магија“ тог психолошког метода.

 

                                          

[JESSY]

Шта је то „активно слушање“ и када је потребно слушати дете?

Узроци разних тешкоћа код детета често бивају сакривени у сфери његових осећања. Тада практичним дејствима – показати, научити, упутити – нећеш моћи да му помогнеш. У таквим случајевима најбоље је – послушати га. Истина, не онако како смо навикли. Психолози су нашли и веома подробно описали начин „помагајућег слушања“, још га називају и „активно слушање“.

Шта то значи – активно слушати дете? Почећу од конкретне ситуације.

• Мама седи у парку на клупи, притрчава јој њен трогодишњи малиша у сузама: „Узео је мој аутић!“
• Син се враћа из школе, са врата баца торбу на под, на питање оца одговара: „ја тамо више не идем!“
• Ћерка се спрема за шетњу; Мама напомиње да се треба обући топлије, но ћерка се инати: отказује да обуче ту „шашаву капу“.

У свим случајевима када је дете растројено, увређено, претрпело неуспех, када му је болно, стидно, страшно, када су се према њему понашали грубо или неправедно чак и када је веома уморно, шта треба урадити – учинити како би схватио да ви знате за његова преживљавања (или стање), „слушајте“ га. Ради тога је најбоље рећи, шта тачно по вашем мишењу, дете тренутно осећа. Пожељно је назвати „по имену“ то његово осећање или преживљавање. Поновићу речено краће. Ако дете има емоционални проблем, требамо га активно саслушати.

[JESSY]

Активно слушати дете – значи „враћати“ му у разговору то, шта је он вама причао, при том означити његово осећање:

СИН: Он узео мој аутић!

МАМА: Ти си веома огорчен и љут на њега.

СИН: Ја тамо више не идем!

ТАТА: Ти више не желиш да идеш у школу.

ЋЕРКА: Нећу да носим ту „шашаву капу“!

МАМА: Теби се она баш не свиђа.

Одмах да додам: највероватноје да нисте навикли на такав начин одговорања па ће вам се такви одговори показати неприродним. Далеко лакше и природније би било рећи:

• Добро, ништа страшно, поиграће се и вратити…
• Како то да нећеш ићи у школу?!
• Престани да се инатиш, капа је баш лепа!

При свом наличју правичности тих одговора они имају општи недостатак: остављају дете насамо с његовим преживљавањима. Својим саветом или критичком примедбом родитељ као да саопштава детету да су његова преживљавања неважна, не узимају се у обзир.

[JESSY]

Насупрот томе одговори на начин активног слушања показују да је родитељ схватио унутарњу ситуацију детета,  и да је спреман, када чује о њој више, да је прихвати. Такво буквално саосећање родитеља оставља на дете савршено посебан утисак (додаћу да ништа мање, а понекад далеко више оно утиче и на самог родитеља, о чему ћемо да поговоримо ниже). Многи родитељи који су први пут покушали да спокојно „озвуче“ осећања детета, говоре о неочекиваним, понекад чудесним разултатима. Привешћу два реална случаја.

Мама улази у ћеркину собу и тамо види неред.

МАМА: Нина, још ниси средила своју собу?

ЋЕРКА: Ну мама, касније ћу.

МАМА: Теби се баш неда да је сада средиш.

ЋЕРКА (неочекивано се баца око врата матери): Мамице, како си дивна

Други случај прича отац седмогодишњег дечака.

Он и син су журили на аутобус. Аутобус је био последњи и никако нису смели да закасне. Успут је дечак просио да купе чоколаду но отац је отказао. Тада је увређени син почео да саботира журбу: заостајао је, гледао на страну, заустављао се због неких “неодложних“ послова. Пред оцем је био избор: закаснити не сме, а вући сина на силу за руку њему се такође није хтело. И ту се он сетио нашег савета.

• Денис, – обратио се к сину, – ти си се растројио због тога што ти нисам купио чоколаду, растројио си се и љут си на мене.

Десило се то што отац уопште није очекивао: дечак је мирољубиво дао оцу руку и брзим корацима су кренуки на аутобус.

[JESSY]

Конфликт се не решава увек тако брзо. Понекад дете, осећајући спремност оца и мајке да га слушају и схвате, радо наставља да прича о ономе шта се догодило. Одраслом остаје само то да га и даље активно слуша.

Привешћу пример мало дужег разговора, у којем је мама неколико пута „озвучила“ то шта је она чула и видела, беседујући с плачућим дететом.

Мама је заузета послом. У суседној соби се играју њена петогодишња ћерка и десетогодишњи син. Одједном се разлеже громки плач. Плач се приближава маминим вратима, и са стране ходника почиње да се помера квака. Мама отвара врата, пред њом стоји ћерка са болним лицем и у палчу, а позади – збуњени син.

ЋЕРКА: У-у-у-у!

МАМА: Миша те је увредио… (Пауза.)

ЋЕРКА: (наставља да плаче): Он ме је срушио!

МАМА: Он те је гурнуо, ти си пала и ударила си се… (Пауза.)

ЋЕРКА: (Престала је да плаче, но још увек говори увређеним тоном): Не, он ме није придржао.

МАМА: Ти си однекуд скочила, а он те није прихватио и ти си пала… (Пауза.)

Миша с видним осећањем кривице стоји позади и потврдно клима главом.

ЋЕРКА: (сад већ спокојно): Да… Ја хоћу к теби. (Седа мами на колена.)

МАМА: (кроз неко време): Хоћеш да будеш са мном, а на Мишу си и даље љута и нећеш са њим да се играш.

ЋЕРКА: Нећу. Он тамо његову музику слуша, а мени није занимљиво.

МИША: Добро, хајде идемо, поставићу твоју музику… 

[JESSY]

Тај дијалог нам даје могућност да обратимо пажњу на неке важне особине и допунска правила разговора на начин активног слушања.

Прво. Ако желите да саслушате дете, обавезно се окрените к њему лицем. Веома је важно да се његове и ваше очи налазе у истом нивоу. Ако је дете мало, седните око њега, узмите га на руке или на колена, можете да га лагано привучете к себи, прићи или примакнити своју столицу к њему поближе. Избегавајте да комуницирате с дететом налазећи се у другој соби, окренувши лице судопери или шпорету, гледајући телевизор, читајући новине, седећи обесивши се на крај фотеље или лежећи на каучу. Ваш положај у односу на њега и ваша поза, су – први и најјачи сигнали о томе, колико сте спремни да га слушате и чујете. Будите веома пажњиви према тим сигналима које дете било ког узраста врло добро „чита“, чак и ако тога није ни свестан.

[JESSY]

Друго. Ако разговарате с узнемиреним или огорченим дететом, не треба му задавати питања. Пожељно је како би важи одговори звучали потврђујуће.

СИН (с мрачним изгледом): Нећу више да се играм с Петром.

РОДИТЕЉ: Ти си се на њега наљутио.

Могуће неправилне реплике:

• А шта се десило?
• Ти шта, наљутио си се на њега?

Зашто је прва фраза родитеља успешнија? Зато што она одмах показује, да је родитељ настројен на „емоционалну фреквенцију“ сина, да га он чује и прихвата његово огорчење, у другом случају дете може да помисли, да родитељ уопште није с њим, него као спољашњи учесник интересује се само „фактима“, и само пита о њима. На самом делу то може и да не буде тако, и отац може задавајући питање потпуно да саосећа сину, но дело је у томе што фраза, оформљена као питање, не одражава саосећања.

Рекло би се да је разлика између потврдне и упитне реченице сасвим незначајна, понекад је то само нијасна у интонацији, а реакција на њих бива веома различита. Често на питање „Шта се десило?“ огорчено дете одговара „Ништа!“, а ако ви кажете „Нешто се десило…“, детету бива лакше испричати о оном што се десило.

[JESSY]

Треће. Веома је важно у беседи „направити паузу“. После сваке ваше реплике најбоље је да мало сачекате. Сетите се да то време припада детету, не оптерећујте га својим претпоставкама и закључцима. Пауза помаже детету да се разабере са оним што преживљава и да истовремен осети да сте ви поред њега. Добро је направити паузу и после одговора детета – може бити да ће оно нешто да дода. Схватити да дете још није спремно да чује вашу реплику, могуће је по његовом спољашњем изгледу. Ако његове очи гледају не у вас него у страну, „унутра“ или у даљину, то продужите са ћутањем – у њему сада происходи веома важан и нужан унутарњи рад.

Четврто. У вашем одговору је такође понекад корисно поновити, шта и како сте ви схватили да се дегодило с дететом, а  потом означити његово осећање. Тако се одговор оца у претходном примеру могао састојати из две фразе:

СИН (с мрачним изгледом): Нећу више да се играм с Петром.

РОДИТЕЉ: Не желиш да се с њим више дружиш. (Понављање оног што је чуо.)

СИН : Да, не желим.

РОДИТЕЉ (после паузе): Ти си се на њега наљутио. (Означавање осећања.)

Понекад се родитељи плаше да ће дете њихово понављање његових речи схватити као подругивање. То се може избећи ако се искористе друге речи са истим тим смислом. У нашем примеру реч „играти“ отац је заменио са „дружити“. Пракса показује да ако ви користите чак и исте фразе, но при том тачно погађате шта дете преживљава, он као правило не примећује ништа необично, и беседа се успешно наставља. Наравно, може се десити да као одговор ви не погодите сасвим тачно шта се десило или осећање детета. Немојте се тим смућивати, у следећој фрази он ће вас исправити. Будите пажљиви према његовој исправки и покажите да сте је прихватили.

Тако на примеру с двоје деце мама је тек из трећег пута погодила, шта је произашло с девојчицом и њеним братом. (Ти си однекуд скочила, а он те није прихватио и ти си пала“.) После тога девојка се одмах успокојила.

[JESSY]

Хоћу још једном да напоменем да ми нисмо навикли водити разговор на начин активног слушања, веома је необичан за нашу културу и овладати њиме уопште није једноставно. Свеједно, тај начин ће брзо да освоји ваше симпатије, чим увидите разултате које она даје. Њих је по крајњој мери три. Они, такође, могу да служе признаком да сте успели да правилно слушате дете. Набројаћу их.

• Изчезавају или по крајњој мери много слабе негативна преживљавања детета. Овде се показује предивна законитост: раздељена радост се удвостручује, а раздељена жалост се умањује на двоје.
• Дете уверивши се да су одрасли спремни да га слушају, почиње да говоре о себи све више: тема беседе (жалбе) се мења, развија се. Понекад се у једној беседи неочекивано разматра цело клупко проблема и огорчења.

Мама полаже четверогодишњу Машу на спавање, девојчица проси да поседи са њом.

ЋЕРКА: Мамице, још само капљицу, само мало-мало!

МАМА: Машице, већ је касно, сва деца спавају.

ЋЕРКА: Цео дан сам сама па сама, нећу тако више.

МАМА: Цео дан си се са децом у вртићу играла… (Напомиње активно слушање.) Ти се осећаш усамљена…

ЋЕРКА: Да, деце је много, а маму у вртић не пуштају.

МАМА: Теби је досадно без мене.

ЋЕРКА: Да, досадно ми је, а Саша Петров се туче.

МАМА: Ти си на њега љута.

ЋЕРКА: Он је моју играчку сломио!

МАМА: И теби је жао…

ЋЕРКА: Не, ја сам њега гурнула да ми не ломи играчке, а он је мене ударио са штапом по леђима.

МАМА: Било је болно… (Пауза.)

ЋЕРКА: Да, болно, а тебе нема!

МАМА: Ти си хтела да те мама утеши.?

ЋЕРКА: Ја сам хтела с тобом поћи…

МАМА: Поћи… (Пауза).

ЋЕРКА: Ти си обећала да ћеш нас, Игора и мене, водити у зоолошки врт, ја све чекам и чекам, а ти нас не водиш!

Како често ми остављамо децу насамо с товаром разних преживљавања својим одлучним „Касно је!„, „Време је за спавање“, у то време када би неколико минута слушања могли истински успокојити дете пред сном. Многи родитељи причају како им је активно слушање помогло да по први пут установе контакт са својом децом.

[JESSY]

Ево примера из књиге Т. Гордона.

Отац петнаестогодишње девојчице, вративши се с родитељског курса, где се упознао с начином активног слушања, нашао је своју ћерку у кухињи како ћаска са својим школским другаром. У доста неприличним тоновима су разглабали о школи. „Сео сам на столицу, – говори потом отац, – И решио сам да их активно слушам, ма чега да ме то буде стајало. Као разултат деца су се разговорила, нису затварали уста два и по часа, и за то време сам о својој ћерки сазнао више него за неколико претходних година!“ 

• Дете само напредује у решавању својих прблема.

Приводим скоро дословно причу младе жене – слушатељке наших курсева:

Мојој сестри Лени је четрнаест година. Она понекад долази код нас у госте. Пред једним од њених долазака мама је позвонила и казала да је Лена упала у лоше друштво. Момци и девојчице у том друштву пуше, пију, измамљују једно од другог новац. Мама је била веома узнемирена и молила ме је да покушам да некако утичем на сестру.

У разговору с Леном, креће реч о њеним друговима. Осећам да јој се расположење квари.

• Лена, видим да ти није баш пријатно говорити о свом друштву.
• Да, и није баш.
• Но ти имаш истинску другарицу.
• Наравно да имам – Галка. А остали… Не знам.
• Ти осећаш да те остали могу подвести.
• Нажалост, да.
• Ти не знаш како да се према њима односиш.
• Да…
• А они се према теби добро односе.

Лена бурно реагује:

• Не баш, чини ми се. Када би се они према мени добро односили, не би ме терали да позајмљујем од суседа новац за вино, а касније да просим од маме да бих вратила.
• Да-а. Ти сматраш да нормални људи тако не поступају.
• Наравно да не постипају. Ето Галка се не дружи са њима и учи добро. А ја чак ни домаћи немам времена да урадим.
• Ти си почела да учиш лошије.
• Учитељица је чак и кући звала, жалила се мами.
• Мама се, наравно, веома узнемирила. Теби је ње жао.
• Ја веома волим маму и не желим да се она узнемирава, но ништа не могу са собом да урадим. Мој карактер је мени постао ужасан. За ситницу почињем с разним грубостима.
• Ти разумеш да је грубост лоша, но нешто унутар тебе подстиче те да кажеш грубост, да увредиш човека…
• Ја не желим никога да вређам. Напротив, мени се све време чини да мене хоће да увреде. Све време ме нечему уче…
• Теби се чини да родитељи тебе вређају и уче…
• Ну да. Затим, ја схватам да они хоће што боље и делимично су у праву.
• Ти схваташ да су они у праву, но не желиш то да показујеш.
• Да, они могу помислити да ћу их ја у свему и свагда слушати.
• Друштво из компаније такође не желе да слуашају своје родитеље…
• Они њих чак и обмањију.
• Чак и обмањују. Ако обмањују родитеље, то шта их кошта да обману и другове…
• Да-да! Сада сам схватила. Они су ме за новац обманули: а да врате и не помишљају. Уопште они су ми досадили, и ја ћу им у очи рећи какви су.

Лена је отишла дома. Кроз неколико дана звони мама.

• Оља, Лена ми се извинила. Рекла је да је све схватила. И уопште је постала други човек – ласкава, добра, са старом компанијом се не дружи, чешће седи дома, ради домћи, чита. И што је најважније – сама је веома задовољна. Хвала ти!

[JESSY]

Упознали сте се са три позитивна разултата који се могу увидети (један од њих или одједном сви) при успешном активном слушању детета већ током беседе. Но родитељи постепено почињу да откривају још најмање два изванредна разултата.

Прво: родитељи саопшавају као о чуду, да деца сами довољно брзо почињу активно да слушају њих (родитеље). Прича мама четворогодишње Надје.

Једног дана седамо за сто да једемо, ставила сам пред Надју тањир с храном, но она се одвраћа, неће да једе. Спуштам поглед и размишљам како исправно да кажем. Но ту чујем речи ћерке:

НАДЈА: Мамице, ти ћеш се расплакати сада…

МАМА: Да, Надја, ја сам огорчена зато што ти нећеш да једеш.

НАДЈА: Ја разумем, ти си се увредила. Ти си спремала јело, а ја нећу да га једем.

МАМА: Да, ја сам веома жељела да се теби свиди јело. Баш сам се трудила.

НАДЈА: Добро, мамице, све ћу да поједем све-све до последње капљице.

И заиста – све је појела!

[JESSY]

Друго: Промена се тиче самих продитеља. Веома често, на почетку рада на задацима о активном слушању, они препричавају нека своја непријатна преживљавања. Ви говорите, – обраћају се они к психологу, – да активно слушање помаже схватити и осетити проблем детета, поговорити с њим по души. У то време нас учите начину и методу како то радити. Учите да градимо фразе, изабирамо речи, држимо се правила. Какав је то разговор „по души“? Испада сува техника, и при том неудобна, неприродна. Речи не долазе у главу, фразе испадају кљасте, измучене. И уопште – нечасно је: ми желимо да нам дете открије нешто сакривено, да се отвори, а сами „примењујемо“ према њему неке чудне технике“.

Таква или приближно такве примедбе често имамо прилику да чујемо на првих два-три занимања. Но постепено утисци родитеља почињу да се мењају. Обично се то дешава после првих успешних покушаја водити беседу с дететом по-другому. Успех даје крила родитељима, почињу другачије да се односе према „техници“ и истовремено примећују у себу нешто ново. Они откривају да су постали осетљивији према потребама и проблемима детета, лакше прихватају његова „негативна“ осећања. Родитељи говоре, да с временом почињу да налазе све више трпљења, мање се раздражују на дете, боље виде како и од чега му бива лоше. Испада тако да „техника“ активног слушања постаје средство преображења родитеља. Ми мислимо, да је примењујемо ка деци, а она мења нас саме. У томе је – њено чудесно скривено својство.

Што се тиче неспокојства родитеља у односу према уметности, „пријема“ и „техника“, да би га  преодолели помаже једно упоређивање које често приводим на курсу.

Добро је познато да балерине почетнице многе часове проводе на вежбама, далеко не природним с тачке гледишта наших обичних представа.

На пример, оне вежбају позиције при којима се стопала стављају под различитим угловима, између осталог и под углом од 180 степени.

При таквом „изврнутом“ положају ногу балерине требају да слободно држе равнотежу, ходају, прате покрете руку… И све је то нужно да би оне играле лако и слободно, не размишљајући већ ни о каквој техници. Тако је и са навикама општења. Они су с почетка тешки и понекад необични, но када овладате њима, „техника“ исчезава и прелази у уметност општења.

[JESSY]

Питања родитеља

ПИТАЊЕ: Да ли дете увек треба активно слушати? На пример, јуче је син дошао кући у исцепаним хлачама. Њему свеједно, а ја у очајању: треба нове куповати! Зар је требало и овде да га активно слушам?

ОДГОВОР: Не, не треба. Када је детету „свеједно“, а ви преживљавате, то је ситуација супротна тој коју смо имали у виду до сада. Како у том случају реаговати расудићемо у следећој глави.

Други случај када није потребно активно слушати – јесте питање типа: „Мама, колико је сати?“ Не би било лепо одговорити: „Ти хоћеш да знаш колико је сати…“

ПИТАЊЕ: Да ли је обавезно, слушајући дете, одговарати дугим фразама?

ОДГОВОР: Уопште није обавезно. Једна мама пише: „Моја ћерка дошавши кући прича, уста не затвара, о свему шта се десило. Мени остане само да климам главом и говорим да-да“.

Та мама се понаша природно и сасвим исправно. Када је дете препуно утисака, говори „не затварајући уста“, све у чему оно имају потребу, – то је ваше присутство и пажња. Психолози то називају „пасивно слушање“ – пасивно, наравно, само спољашње. Овде се користе кратке фразе и речи, узречице, просто мимички знаци, који говоре о том да ви слушате и да се одазивате на дечија осећања: „Да-да..“, „Аха!“, „Заиста?“, „Испричај ми још…“, „Интересантно“, „Тако си и рекао!“, „Види-види…“, „И шта онда?“, „Предивно!“, „Тако и треба“ итд.

Кратке речи су згодне и при разговору о негативним преживљавањима.

У опери „Снегурочка“[1] постоји сцена-дует: к старом цару Берендеја прилази девојка. Она се жали на то како ју је вољени оставио, заволео је Снегурочку. Лију се горке речи девојке, а мудри старац меко одговара: „Причај, причај…“, „Причај, девојчице…“, „Причај, мила…“, „Причај, слушам те“. Није ли то заиста право очаравајући пример уметности слушања, који нам је дошао из дубине народне културе! А мудре бабушке[2] које нам сада свима недостају, – нису ли и оне теко слушале?

ПИТАЊЕ: А како слушати дете, ако се нема времена? Како да га прекинемо?

ОДГОВОР: Ако немате времена боље је не почињите. Потребно је да имате неку резерву слободног времена. Од започетих и прекунутих покушаја слушати дете, оно може само да се разочара. Најгоре је ако добро започети разговор родитељ нагло прекида:

• Васја, време је ићи кући.
• Тата, молим те још само мало!
• Ти би хтео још мало да се поиграш… (Активно слушање.)
• Да, тако је занимљиво!
• Колико још?
• Ну, бар пола сата?
• Не може, то је превише. Одмах кући!

При понављању сличних ситуација код детета може да нарасте само неповерење ка оцу, и покушај активног слушања он почиње да оцењује као начин уласка у поверење, да би га потом јаче ударио. Такве грешке су посебно опасне ако код вас до сада није било доброг контакта с дететом, и ви чините тек прве кораке ка његовом успостављању.

ПИТАЊЕ: А шта ако активно слушање не помаже? На пример, пре неки дан говорим ћерки: „време је да радиш домаћи“. А она  одговара. „Не, још није време, не могу сада, не да ми се“. Ја њој: „Теби се сада не да…“ Она: „Да, не да ми се“, – тако и није села за домаћи! 

ОДГОВОР: То питање помаже да се разјасни једно често погрешно мишљење родитеља, као да је активно слушање – начин да се од детета добије то шта ви од њега хоћете. Уопште не, активно слушање је – пут установљења бољег контакта с дететом, начин да се покаже да га ви безусловно прихватате са свим његовим отказима, бедама, преживљавањима. Да би се појавио такав контакт можда ће бити потребно неко време, током којег ће се дете убедити да сте се ви почели пажљивије односити према његовим проблемима. Ако, напротив, он посумња да ви рачунате да на неки нови начин утичете на њега „у своју корист“, тада ће противљење вашим покушајима само да се појача.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/07/23/cudesa-aktivnog-slusanja/

[JESSY]

Обраћање детету у складу са његовим узрастом

 

Одрасли: А ко си ти?

Дете: Ја сам ја.

Милост Божија увек делује на лични начин. Христос, када је говорио ученицима, обраћао се својим слушаоцима на нивоу који су они могли да прихвате. Снисхођење Господа откривамо, на пример, у епизоди описаној у Јеванђељу по Матеју (15,21-28), у којој Христос изгледа као да пориче универзалност своје мисије, те мислећи на не-Јевреје говори да није добро узети хлеб од “деце” и бацити је “псима”. Он овако чини из педагошких побуда: Његови ученици нису спремни за Месију који је Спаситељ свих, па и незнабожаца. Но, понизност и вера Хананејке су толико велике да “побеђују” у овој ситуацији, па чудо које следи постаје знак да Христово име, Спаситељ, има значај за цело човечанство. Видимо Га како проповеда постепено, наглашавајући оно што у датом тренутку треба истаћи, чак и по цену ризика да прави уступке са учењем које ће касније бити схваћено. Свети Оци истичу и друге примере. Овакве методе непогрешивог Господа би требало да подсете васпитаче на потребу да се обрате срцу и уму детета као таквима какви они заиста јесу. То може значити схисхођење, а може значити и покушај да се подстакне прелазак на виши духовни ниво. Може значити да се учитељ уздиже на ниво детиње чистоте и вере… Искрено се обратити детету какво оно јесте, и притом не водити рачуна само о његовом интелектуалном узрасту, једини је начин да оно досегне истину.

 

Дечак (10): Мама каже да је само небо важно а да је све друго ништа. Али мени се и овде свиђају неке ствари, на пример, аутомобили. Је л’ то лоше?

С.М: Наравно да је твоја мама у праву када каже да је земља ништа у односу на небо. Небо је много боље, и небо је заувек, у поређењу са њим, чак је и деведесет година мало. То је хтела да каже. Али, ипак, небо може да почне на земљи. Погледај само како на Литургији добијамо небеску храну. Погледај како се молимо Богу да благослови сву нашу храну. Погледај како свештеници благосиљају домове и аутомобиле светом водицом на Богојављање. Захваљујемо се Богу на добрим стварима на земљи и покушавамо да их користимо на благословен начин. То није погрешно.

Ово објашњење одушевило је дечака, који је тада чврсто обећао да ће сваки његов Мерцедес бити благословен, да ће возити опрезно и користити свој ауто да превезе људе у цркву. Виши степени одвајања од земаљских добара тешко да могу да буду објашњени деци, а посебно не негативним “проповедима” које срце не прихвата. Чак и жудети за таквим степеном слободе значи жудети за оним што је вечно, односно Оним који је Вечан. Та жудња је оно што желимо да усадимо у нашу децу.

Претходни разговор, којим је дечакова мајка била веома задовољна, подсећа нас и на то да морамо стално да пазимо да не подривамо ауторитет родитеља у очима мале деце.

 

Добро је да учитељи усаврше своју теологију колико год могу. Али најбољи одговор није увек “најбоље” теолошки формулисан. Када говоримо деци, циљ нам је да све оно што знамо изразимо тако да подстакнемо децу да се и они теолошки усавршавају. То нећемо урадити тако што ћемо да их терамо да се тркају с светитељима пре него што науче да ходају.

[JESSY]

“Не принудно, него добровољно” (1.Петр. 5,2)

 

Морамо да престанемо да стварамо друге по лику и обличју који смо за њих одредили. Упознајемо дете какво оно јесте, увек свесни чињенице да ништа нећемо добити покушајима да натерамо некога да крене путем Божије воље. “Тајна спасења припада онима који је изаберу, не онима који су присиљени” (св. Максим)[1]. Старац Профирије је говорио: “Не смемо никога да убеђујемо да дође у цркву. Христос је рекао: Ако неко жели да пође за мном…” У молитви, поверавамо једни друге Богу, молимо Промисао да додирне срце детета пре него што сами улетимо и упропастимо ствари својом нестрпљивошћу.

 

Један православни студент је довео свог друга, студента, да ме посети, у нади да ћу моћи да га убедим у Христово божанство.

С.М: Веома си добродошао овде, и не мораш да бринеш: нико неће да ти проповеда. Можеш да узмеш шта год хоћеш и да оставиш за собом шта год желиш.

Никакав разговор није могућ са човеком који осећа да му прете. Осим тога, није нам посао да од обичног људског убеђивања стварамо сујеверне разговоре, да као секта користимо пропаганду.

Студент: Немам ништа против да научим нешто од ваше вере.

С.М: Ја мислим одређене ствари о Исусу Христу, али не бих хтела да се препирем са вама о томе. У сваком случају, нисам непогрешива.

Ово није значило релативизирање наших догматских убеђења. Да је питање било директно постављено, Христово божанство не би могло да буде порекнуто. Али понекад је добро пустити да друга особа види то као отворено питање, тако да се осећа слободним да искрено истражује, без икаквих притисака. Тако се отвара пут, док се директним убеђивањем најчешће постиже супротан ефекат, учвршћује се отпор хришћанској истини. Уосталом, говорила сам искрено. Не могу да тврдим да савршено разумем.

С.М: Како ти размишљаш о Њему? Да ли мислиш да је Његово учење бесмислено?

Наглашавам да питамо овакве ствари не да бисмо некога испитивали или подстакли интересовање. Волимо младе људе такве какви јесу.

Студент: “Не, дивим се Његовом учењу. Мислим да је оно најбољи пут за живот.

С.М: А да ли је Он Сам за тебе жива личност?

Студент: Да, верујем да је жив, али као што је свако жив након што се његов земаљски живот оконча. Не видим потребу за теологизирањем око тога.

С.М: Да ли осећаш да можеш да разговараш да Њим?

Студент: Да, као са било ким.

С.М: Онда нема потребе да даље расправљамо. Он зна боље од тебе и мене ко Он јесте и шта је важно знати о Њему. Зашто не питаш Њега шта значе све те приче о божанској природи, колико је то истина и због чега је важно?[2]

Студент је био задовољан и сложио се са мном, и разговор је кренуо у другом правцу. Православни студент је био незадовољан, није разумео зашто сам променила тему и изгубила “прилику да одбраним нашу веру”. Али ко ће је боље одбранити од Господа када му се обратимо слободном, отвореном, искреном молитвом?

_*

Старац Порфирије је говорио да интелектуална одбрана Православља мора да се обавља из пастирских разлога. Вера је унутарње и лично знање Невидљивог, и укључује извесност да је благодат срцу једнако као и у убеђењима ума. Разговор, за разлику од апологетских књига, захтева емпатију међу саговорницима.