Свети Илија - слава или добра клопа (бити пастир у Сврљигу)

[Зорица Бубало]

Малено село, Нишевац...прелепа природа...недавно обновљена црква Св. Илије.

 

Живела сам у овом селу 7.година,тачније до 1991.

 

Волим тамо да одем,обично за сеоску славу. Обиђем деку и посматрам колико се људи са временом мењају.

Гледам куће зарасле у трави и доста њих које сам познавала а чије се умрлице налазе на бандерама. Тако да се шалимо брат и ја оне које смо ми познавали налазе се на бандерама.

 

Са друге стране слава Богу има и младих који су израсли па их не познајемо, али и доста наших вршњака.

 

Оно о чему сам хтела да напишем коју је неспремност људи да саслушају, уче и отворе своје срце за упознавање са нашом предивном вером,исправним слављењем славе,опелом,венчањем...

 

Ако их питате сви су православци...али никог нема да донесе у цркву славски колач...опело је луксуз и непотребно...венчање у цркви исто тако...

Интересантно је колико су људи тврдоглави и држе се својих обичаја као пијан плота.

 

Имала сам овакав случај.

За светог Стефана Дечанског (крсна слава мога деде) све је спремљено у фулу (колач,жито,од предјела до торте).

Устајем ујутру кажем хоћемо ли да носимо колач у цркву. Деда виче ако га однесеш ја ћу га врљим,ујак ми то не радимо. Кажем па можда би требали да почнете исправно да славите.Слава је колач,свећа и жито,све друго је гозба.

 

После прилично напетих пола сата, спакујемо се брат од ујака и ја и одемо у Сврљиг.

Кажем свештенику једва дођосмо до вас. А он ће мени,знам нико из тог села не доноси колач и то више није моја парохија.

 

У Сврљигу ме прима у кућу чини ми се да је рекао 150 домова, дели им листиће и покушава да их упозна са правоверјем али људи неће да читају. А села су прича за себе. Нишевац нарочито.

 

Кажем мој деда и ујак су се наљутили на свештеника јер је наплатио крштење мог брата од ујака који сада има 21. годину два пута (платио је кум и ујак).

 

Ја се шалим са њима како је он био приморан то да уради јер нико неће ни да провири у цркву а камоли да се крсти,венча...и да је то као добровољни прилог.

 

Свештеник у Сврљигу је млад и пријатан кажем мојима када сам се вратила. Идите слободно,нема тарифу колико дате.

 

Каже мени деда, а некња бил овај из Лалинац и наплати бре опело четири иљаде (мислим да је тако рекао). Углавном овај млади из Сврљига је мени рекао да то кошта 3000. Разлика је 1000 динара.

 

Смејем се ја и кажем,ех ви нишевчани баш немате среће,ем сте стипсе ем вам допадне свештеник који мало повећа тарифу. Да га сви зовете он би се сигурно придржавао. Али једно опело на 100 умрлих мора човек да преживи.

 

Кажем деди ништа не брини теби ћу ја да платим опело. Каже немој случајно да си га довела, не треба ми. На крају на једвите јаде пристаде.

 

Да се вратим на тему,праштајте.

 

Питам ујну да ли ћемо да месимо славски колач. Каже није ни бака месила шта ће она сада да измишља топлу воду.

Размишљам па зашто су људи прихватили данас да се возе аутом када су наши стари ишли пешке.

 

Али немам снаге да опет улазим у исту причу. Једноставно семе се још није примило...има времена полако.

 

Одлазим на Литургију. У цркви колачари који живе у Нишу (фина породица) и још пар људи. Нема ниједног упаљеног кандила. Свештеник дошао на неком старом мотору, сам служи и сам себи одговара.

 

Завршила се Литургија...освештао колач...пита ко ће следеће године да буде колачар...тајац...један каже био је прошле године...други пре две године...неће нико.

 

Размишљам да ли да приђем и узмем колач...али биће тешко да добијем слободан радни дан...ови моји баксушчићи ће вероватно бити бесни што их нисам питала па неће из ината да преузму ту обавезу.

 

Срећа улази неки човек...пита га свештеник хоћеш да будеш колачар...пристаје и ако не зна шта то значи...чујем пита шта треба.

 

Спопала ме нека туга...како је тешко служити у овом крају...па где су ти моји вршњаци који данас славе...брину о храни и пићу ...а суштина је нешто друго...нема ко колач да принесе свом молитвенику и заштитнику.

 

Долазим кући...причам своје утиске...посматрам ујака и негде видим да је био присутан у цркви узео би део колача...каже требало је само да се устане.

 

Обрадовала сам се...нема негативних коментара...полако се навикавају на како кажу моје лудорије...бар им то више није баук.

[МилошБГ]

To je tako,nazalost tragovi komunizma i pogotovo komunizma kod Srba i dalje traju. Sta da se radi,ne mozes sad ni da promenis ceo svet odjednom,a opet to nije to,sta da se radi,valjda ce vreme promeniti na bolje i nas i nas uticaj na druge.

[Guest]

@@Зорица Бубало,

Hvala na textu, to je realnost u mnogim mestima.

 

Aj sad ti njima pricaj o Liturgiji kao projavi Carstva Nebeskog.

 

Zamisli mladog svestenika koji dodje na takvu parohiju... dozivi odmah otreznjenje... 

[Зорица Бубало]

@@Зорица Бубало,

Hvala na textu, to je realnost u mnogim mestima.

 

Aj sad ti njima pricaj o Liturgiji kao projavi Carstva Nebeskog.

 

Zamisli mladog svestenika koji dodje na takvu parohiju... dozivi odmah otreznjenje... 

Нема на чему 

 

Од муке човек да се насмеје.

 

Каже мени један човек, ушао свештеник на капију код твог деде...каже он мом деди ево стигао свештеник...а овај брже боље уђе унутра и закључа врата.

 

Питам што га не пусти...каже он ли ће мени да помогне...дошао само да узме паре...ако радиш Бог ће да ти помогне, а не тамо неки поп.

 

Заиста је тешко изаћи на крај са оваквим људима...пронашла сам систем..."бациш" им неку поуку на шаљив и њима пријемчив језик па ако упали ок, ако не иде други покушај...треба доста стрпљења.

 

Нека је Бог у помоћи свим нашим пастирима, а нарочито је потребно доста труда и љубави свештеницима у овако каменој средини. Нека им Господ да снаге да буде,снаже и утврђују у вери изгубљене овце.

[Arsenija]

Одлазим на Литургију. У цркви колачари који живе у Нишу (фина породица) и још пар људи. Нема ниједног упаљеног кандила. Свештеник дошао на неком старом мотору, сам служи и сам себи одговара.

Odlazim na sahranu !Upokojio se jedan nas rodjak,bile su velike vrucine...ali smo ipak uspeli da se organizujemo  i da se okupimo kao prava porodica ...Svestenik otkopcao mantiju,a ispod nje neka sarena  majca sa dugmicima,pa i na njoj otkopcao dugmice ... vidi se neki prljavi konac oko vrata na kome vreovatno visi drveni krstic...Moja Baba ga gleda i uzdise,nervira se zena.On iz svoje  uzasno prljave i masne kozne  torbe vadi neku knjizicu,a ona uvijena u ukrasni papir na cvetice...pa preko fiksirano selotejp trakom...Epitrahilj pun fleka ...Moja Baba se krsti,malo zbog molitve,malo zbog popa... Nije mogla to da podnese.

[Благовесник]

Što južnije to tužnije...

[Макрина]

Људи Божији.....баш сам се шокирала овим причама али не са осуђивањем,далеко било,него са једном тугом...

[Зорица Бубало]

Odlazim na sahranu !Upokojio se jedan nas rodjak,bile su velike vrucine...ali smo ipak uspeli da se organizujemo  i da se okupimo kao prava porodica ...Svestenik otkopcao mantiju,a ispod nje neka sarena  majca sa dugmicima,pa i na njoj otkopcao dugmice ... vidi se neki prljavi konac oko vrata na kome vreovatno visi drveni krstic...Moja Baba ga gleda i uzdise,nervira se zena.On iz svoje  uzasno prljave i masne kozne  torbe vadi neku knjizicu,a ona uvijena u ukrasni papir na cvetice...pa preko fiksirano selotejp trakom...Epitrahilj pun fleka ...Moja Baba se krsti,malo zbog molitve,malo zbog popa... Nije mogla to da podnese.

Ех,то је посебна прича  ...све прате и примете...а да неку реч молитве чују била би премија.

[Дидим]

Не знам које је решење за ово, не може се само кривити народ? Није ово последица комунизма, многи наши крајеви у суштини никад нису били христијанизовани како ваља, а Црква се задовољавала тиме што је вековима представља некакву власт и што је имала право да узима порез. До комунизма. Ја сам читао историјске књиге које су описивале живот простих људи у 18. и 19. веку у свим нашим крајевима. Свугде је народ на неки свој начин веровао у Бога, "попове" доживљавао као нужно зло које им узима новац и пуни стомаке од њиховог рада, а саму литургију, ружно је рећи, али као неки магијски обред сличан бајању, јер се ради нешто што не разумеју, на језику који не разумеју, као влашке бајалице.

 

У 18. веку су тај проблем решавали "просветитељи", попут нпр. Доситеја Обрадовића. Он се населио међу сељаке, међу људе и са њима причао и на прост језик им објашњавао многе црквене и цивилизацијске ствари оног времена које људи нису знали. Да ли је и данас коначно време за просветитеље, мисионаре и од чега да живе ти људи који би се тиме бавили?

 

Зорице, немој погрешно да ме схватиш, али оваква је ситуација свугде у народу. Ја сам за веру кренуо да се интересујем као тинејџер, дакле у релативно зрелом добу када сам се о томе учио из књига и у живом контакту са вером, а не са народним празноверицама. Има чак и та празноверица да је угледати попа баксуз и да се треба ухватити за дугме да те не би неко зло снашло...

[Зорица Бубало]

Људи Божији.....баш сам се шокирала овим причама али не са осуђивањем,далеко било,него са једном тугом...

Тако је то само у почетку  ...онда полако схватите да вреди покушати...али некако ненаметљиво,кроз шалу...иначе на брзину проради пркос и инат...и онда када оспу паљбу чувај се.

[Зорица Бубало]

Не знам које је решење за ово, не може се само кривити народ? Није ово последица комунизма, многи наши крајеви у суштини никад нису били христијанизовани како ваља, а Црква се задовољавала тиме што је вековима представља некакву власт и што је имала право да узима порез. До комунизма. Ја сам читао историјске књиге које су описивале живот простих људи у 18. и 19. веку у свим нашим крајевима. Свугде је народ на неки свој начин веровао у Бога, "попове" доживљавао као нужно зло које им узима новац и пуни стомаке од њиховог рада, а саму литургију, ружно је рећи, али као неки магијски обред сличан бајању, јер се ради нешто што не разумеју, на језику који не разумеју, као влашке бајалице.

 

У 18. веку су тај проблем решавали "просветитељи", попут нпр. Доситеја Обрадовића. Он се населио међу сељаке, међу људе и са њима причао и на прост језик им објашњавао многе црквене и цивилизацијске ствари оног времена које људи нису знали. Да ли је и данас коначно време за просветитеље, мисионаре и од чега да живе ти људи који би се тиме бавили?

 

Зорице, немој погрешно да ме схватиш, али оваква је ситуација свугде у народу. Ја сам за веру кренуо да се интересујем као тинејџер, дакле у релативно зрелом добу када сам се о томе учио из књига и у живом контакту са вером, а не са народним празноверицама. Има чак и та празноверица да је угледати попа баксуз и да се треба ухватити за дугме да те не би неко зло снашло...

Ја сам неко ко није одрастао у ајде тако да кажем породици која је живела литургијски.

 

И прва сам почела да се интересујем за веру пре 12. година.

 

Не кривим ја никог, али у овом случају људи већ имају мисионара. Јако доброг младог свештеника...не желе да чују...неће да читају...све већ знају и сигурни су да је то једино исправно.

 

У мојој породици имају мене...али не желе да сарађују...нико се није научен родио...грешка је што су људи затворени и неспремни за здраву комуникацију...нема напредовања ако неко не жели да саслуша...да прочита...велика је то бољка (гордост).

 

Али негде сам прочитала да је и вера дара од Бога...само треба човек да пробуши малу рупицу у свом оклопу и то пожели...неће Бог ништа на силу...Он стрпљиво чека да будемо пријемчиви за Њега.

 

Зато само требамо упорно и далеко више да Господу причамо о нашим вољеним бићима...а понекад и опет кажем ненаметљиво њима о Богу...па ће семе једног дана проклијати и донети плода. 

[Arsenija]

Kad sam isla da polazim gospodju D koja me je jos u septembru odredila za svog polozajnika jer  zivi sama sa nekoliko macaka u jednom selu,nema dece,nikad se nije udavala,a mene je nakako zgotivila u startu i ja tu cast nikako nisam smela da odbijem.Pokuavala sam,ali sam morala da pristanem iz pristojnosti i saosecanja ...Tada sam imala oko 15 godina i bilo mi je neprijatno da idem sama na rucak kod neke nepoznate zene,pa sam zamoila sestru da mi pravi drustvo,jedva sam je ubedila,morala sam da je molim kao Boga...Bozic sam proslavila u  toj  maloj seoskoj crkvi ...Ja sam uvek bila religiozna,ali nikada  nisam isla u crkvu i nisam imala predstavu o tome sta se tamo dogadja...Moja porodica nije religorzna i nema mnogo razumevanja za poboznost bilo koje vrste. Ali smo to izmislile kao razlog da malo prekratimo vreme i da sto kasnije odemo na taj obecani rucak...Ja sam tada prvi put bila na liturgiji,a moja sestra je znala po nesto jer je pohadjala veronauku ,pa sam osecala neku sigurnost pored nje,u suprotnom bih bila veoma uplasena u tom nepoznatom okruzenju...Iz oltara je poceo da kulja pravi crni dim..nesto je pucketalo ...Ljudi su se meskoljili,liturgija nikako da pocne...Mirisao je dim...Tamjan se nije osecao... Zvone zvona...velicnastveno! U oltaru zvoni moblini i svestenik se javlja ...Vice na nekog... Mi se gledamo ...Liturgija pocinje...U jednom trenutku svestenik izlazi pred narod..i brzim pokretom ruke skida crnu kapu sa glave...Gleda levo desno...Posle mu  pada mu nekakav  noz...saginje se da ga podigne... Signalizira nesto ...I odmah po pricescivanju naroda liturgija bi zavrsena...Svestenik udje u oltar,presvuce se i izadje,a mi ostadosmo  da gledamo u paucinu na prozoru... i da tako ukrademo jos malo od vremena ...po logici,bolje ovde nego tamo.... Bez obzira na sve vremenske neprilike i ocigledan minus u crkvi.

Posle smo odatle otisle pravo kod gospodje D...Gde ostadosmo citav dan! Dok neko nije dosao da nas spasi i  odvede kuci....

P.s. Volim moju sestru,sta bih ja bez nje...

P.s.s.Vezano za misionare...da se nadovezem ...Niko ne moze biti prorok u svome gradu...

[Драган άσημος :)]

http://manastirpodmaine.org/predavanje/protojerej-stavrofor-zoran-p-petrovic-plast-svetog-ilije/

[Guest]

Odlazim na sahranu !Upokojio se jedan nas rodjak,bile su velike vrucine...ali smo ipak uspeli da se organizujemo  i da se okupimo kao prava porodica ...Svestenik otkopcao mantiju,a ispod nje neka sarena  majca sa dugmicima,pa i na njoj otkopcao dugmice ... vidi se neki prljavi konac oko vrata na kome vreovatno visi drveni krstic...Moja Baba ga gleda i uzdise,nervira se zena.On iz svoje  uzasno prljave i masne kozne  torbe vadi neku knjizicu,a ona uvijena u ukrasni papir na cvetice...pa preko fiksirano selotejp trakom...Epitrahilj pun fleka ...Moja Baba se krsti,malo zbog molitve,malo zbog popa... Nije mogla to da podnese.

 

 

Истина, има и тога...

[Зорица Бубало]

Odlazim na sahranu !Upokojio se jedan nas rodjak,bile su velike vrucine...ali smo ipak uspeli da se organizujemo  i da se okupimo kao prava porodica ...Svestenik otkopcao mantiju,a ispod nje neka sarena  majca sa dugmicima,pa i na njoj otkopcao dugmice ... vidi se neki prljavi konac oko vrata na kome vreovatno visi drveni krstic...Moja Baba ga gleda i uzdise,nervira se zena.On iz svoje  uzasno prljave i masne kozne  torbe vadi neku knjizicu,a ona uvijena u ukrasni papir na cvetice...pa preko fiksirano selotejp trakom...Epitrahilj pun fleka ...Moja Baba se krsti,malo zbog molitve,malo zbog popa... Nije mogla to da podnese.

 

Samo da kažem još nešto, da ne bude kako sam slepo pristrasna i branim sveštenstvo bez obzira na činjenice.

 

Mislim da i oni sami znaju koliko je važna i ta vizuelna komunikacija-psihologija (pristojno oblačenje,bar čisto i uredno ...onda svedočenje onog što propovedaju svojim primerom i delima...to je najbrži i najefikasniji način približavanja vere ljudima...dalje meni je recimo bitno da sveštenik razgovetno i jasno služi (čita molitve) a ne mumla sebi u bradu i uopšte nije prisutan...nego svoj posao otaljava...da ne pričam o tome kako sam bila prisutna na Liturgiji kada je sveštenik tumačio jevanđelje koje uopšte nije pročitano te nedelje...toliko o tome koliko je on bio prisutan u toku bogosluženja i slušao ono što je pročitano...izvukao čovek iz arhive pogrešan papir i da otalja propoved jer je te nedelje on bio na redu...tužna priča.

 

Kao i u svakom poslu ima ih raznih...revnosnih i nemarnih...njihova služba je specifična...daleko veća odgovornost...mnogi ne razumeju da jedan njihov gest...jedna izgovorena reč može nekog da privuče ili odbije od crkve.

 

Da ne pominjem neke sveštenike ovde u Beogradu koji su toliko strogi kada ih neko nešto pita da je to strašno...kao da si na strašnom sudu...poslala bih ja njih da tamo propovedaju o mitarstvima i tome slično godinu dana...da vide šta je nemaština...nema nikog u crkvi...kucaš na vrata domaćinu on zaključava...jedno krštenje u mesec dana...treba te duše omekšati...treba im prići.

 

Ovde ti ljudi dođu sa mukom...doveo ti ih neko...a ti bez da se udubiš u suštinu...pokažeš razumevanje i ljubav...postavljaš uslove...revneš epitimiju.

 

Lepo je rekao vladika Atanasije Rakita, mnogi sveštenici kao da su stali na vrata crkve i ne daju vam da uđete.Zaposlili svoje rođake,prijatelje...dobili bogatije parohije...sistem veza i vezica i ovde ne manjka .

 

Kada mi se obrate sa pitanjem zašto oni ne žive u skladu sa onim što propovedaju...rade ovo...rade ono.

Imam jednostavan odgovor, i sveštenici su obični ljudi sa vrlinama i manama...nisu neki supermeni ili bogovi...oni će sami odgovarati za svoje postupke...isto kao i mi...a šta da radimo mi ako se neki na primer pokaje na samom kraju...a mi se bavili njegovim životom...to uopšte nije bitno za naše spasenje...mi trebamo da gledamo gde smo mi u odnosu na Boga i rešen problem.