Пред ким је и за шта човек одговоран?

[JESSY]

                                                      

 

Човек би требало да буде одговоран према многима људима, а пре свега према себи самом зато што је одбио да уради оно што му је поверено, што није испунио обавезе које је на себе преузео, што је прешао границу духовног закона, Божијих заповести и тако се нашао изван граница истих оних моралних и духовних норми које је сâм, свесно и добровољно, прихватио. После тога, као по правилу, мало је оних који имају довољно храбрости да се покају и да се врате назад, јер кад човек једном слаже, мора стално да обмањује, а кад изда истину, онда мора да ћути.
У човекову природу Бог је од искона засејао и семе одговорности. Чим човек учини неки грех, савест почиње да захтева одговор, да сигнализира да је нарушен закон истине. Тада оно што је у човеку грешно покушава да га утеши или пак да ућутка савест. Уколико човек не услиши глас савести, долази до конфликта и бива нарушен интегритет личности. Таква располућеност поприма црте болести, што се често споља манифестује кроз душевна, па чак и физичка, обољења.
Човек је одговоран и према блиским људима, а одговоран је зато што им није помогао и није услишио њихове молбе. Постоје људи који немају смелости или не могу због своје скромности да нас замоле за помоћ. Истина, разлог за то код њих може бити и лажна скромност или пак лоше искуство које су стекли обраћајући нам се за помоћ. Да ли заиста имамо слуха за потребе блиских нам људи и да ли чујемо њихове?
Одговорни смо за наш однос с људима, за то у којој мери ћемо оправдати њихова очекивања и веру у нас. Само онај ко воли у стању је да у сваком човеку види лепоту иконе Божије, што је свакоме од нас Сâм Творац подарио.
Многи људи су и морално, и духовно, и интелектуално узрастали захваљујући томе што је неко авансно веровао у њихово интелектуално и духовно узрастање или захваљујући томе што су имали учитеља или духовника који је у њима видео оно на што су они потенцијално способни и који им је даровао тај аванс вере.
Да ли је заиста много оних који су у потпуности искористили тај аванс и оправдали очекивања?
Одговорни смо и за неповерење према својој деци, неповерење које може да на неки начин уништи блиског нам човека, да га учини неприлагодљивијим, још неспретнијим и још сметенијим но што јесте. То наше неповерење најбоље се види у изразима типа: “Никад ти ништа не полази за руком.”

[JESSY]

Сигуран сам да бисмо се ужаснули кад бисмо схватили колико је оних којима смо нанели штету својим причама о неповерењу према лекарима, а често о томе причамо управо у присуству болесникâ. Ех, колико су само штете нанели учитељи који нису веровали у способности својих ученика и који су то обично изражали фразама типа: “За више од двојке ниси ни способан.” Такве фразе се урезују у најскровитије кутке човекове личности и одатле се шире и на остале сегменте живота.
Изузетно је велика одговорност кад човек учини такав животни корак да неког свештенослужитеља назове својим духовним оцем, или да неку жену назове својом супругом, или да неко новорођенче назове својом кћерком или својим сином. Да ли сви остају верни свом избору или га напусте правдајући се околностима? Кад напуштају, онда је свакако у питању њихова неверност, непоштење, неморал, неодговорност, јер не могу нас околности спречити да останемо верни, поштени, морални, одговорни. Кад човек бира, онда се ту ради о његовом личном избору и његовој датој речи.
Човек је одговоран и према свом окружењу, према природи. Свима нам је добро позната она ружна слика кад људи оду у планину, шетају шумом и тамо разбацају празне конзерве, флаше, кутије, новине, а онда угасе ватру и оду. Оно што остане након њиховог одласка представља болну рану на природи. Питање је колико је оних који ће храбро признати да је тај њихов поступак био знак страшне неодговорности.

[JESSY]

Човек је одговоран и према Господу, и то зато што у свом животу и у својој души уништава спасоносно и благодатно дејство Његовог брижљивог Промисла, чинећи то несмотреношћу кроз речи, грубим поступцима, нечистим мислима, а то не само да нарушава однос с Богом него и човеков унутарњи душевни мир.
Унутарњи конфликт између нашег “хоћу” и моралних вредности које смо сами изабрали, конфликт двојног “ја” у психологији је познат под називом конфликт двојности. За верујућег човека такав конфликт је извор сталне напетости, јер ниво нашег “хоћу” и ниво оних висина духовног живота на које су призвани ученици Оваплоћеног Логоса две су потпуно различите ствари.
Постоји и одговорност за дела, она која смо учинили и она која је требало, а нисмо учинили. И одбијање да нешто учинимо такође је наш поступак. О томе ћемо још говорити.
Постоји и одговорност за речи, за све оно што смо рекли и што смо речима неком учинили.
Постоји и одговорност за мисли и доживљаје, који се у човеку одвијају свесно или несвесно, без обзира да ли то човек жели или не жели. Зато се и кајемо за грехе вољне и невољне, учињене у знању или незнању.
Сви ти наши поступци, речи, унутарња душевна стања, непрестано избијају из свакога од нас и изливају се на свет у којем живимо, а потом нам се, у зависности од њиховог карактера, враћају у виду неуспеха или успеха, туге или радости, губитка или добитка.

 

http://knjige-manastir-prevlaka.weebly.com/1053108610741086/1

[Џуманџи]

Сигуран сам да бисмо се ужаснули кад бисмо схватили колико је оних којима смо нанели штету својим причама о неповерењу према лекарима, а често о томе причамо управо у присуству болесникâ. Ех, колико су само штете нанели учитељи који нису веровали у способности својих ученика и који су то обично изражали фразама типа: “За више од двојке ниси ни способан.” Такве фразе се урезују у најскровитије кутке човекове личности и одатле се шире и на остале сегменте живота.

Ukratko, duhovito, jezgrovito i potresno: www.youtube.com/watch?v=f797eI3pMeI

[JESSY]

Претерана одговорност једног члана породице обично бива снажан фактор који утиче да се код осталих чланова формира делимична или потпуна неодговорност. Претерану одговорност карактеришу различити покушаји да се контролишу људи из окружења и то путем преузимања одговорности за њих и за ситуације у које западају, путем наметања свог мишљења о томе како нешто треба да се уради и ослобађања осталих чланова породице њихове личне одговорности. Та тенденција да се преузме претерана одговорност проистиче из низа фактора везаних за детињство и младост, а међу њима су најприсутнији следећи фактори: 

 

1. Детињство које је протекло у конфликтној средини у којој су родитељи тај мучни осећај одговорности за хаотичну ситуацију и за друге људе пребацивали на дете. Без обзира што су родитељи били ти који су захтевали, мање-више директно, да се дете нечим бави, они су га ретко награђивали за труд, који је био очит, али је зато на адресу детета често упућивана критика и подсмех. Као резултат свега тога – дете добија комплекс ниже вредности а породичне проблеме схвата као потврду свог пораза.
2. Тешка породична ситуација током детињства, ситуација у којој је дете преузело на себе превелику одговорност, покушавајући да на тај начин задржи ситуацију под контролом и да се брине о осталим члановима породице. Наравно, као и у претходном случају, дете ретко добија захвалност одраслих. Сматра се да је природно то што дете чини, без обзира што то често код деце изазива трауме. Дете почиње да пати од сталног сваљивања кривице на њега и, наравно, добија комплекс ниже вредности.
3. У детињству хаотична или сувише контролисана, окрутна и суморна средина у којој се детету намеће улога одраслог човека и где, будући да је стављено у позицију одраслог, дете бива увучено у односе одраслих. Као резултат свега тога дете, у односу на своје године, постаје сувише рано одговорно за односе одраслих. Један познати доктор је поводом тога рекао: “У ма ком узрасту било, дете се може наћи у ситуацији у којој просто мора да преузме на себе одговорност. То бива, рецимо, у случају смрти једног родитеља или у случају распада породице. Али, такво ће дете засигурно пре времена да сазри и да изгуби спонтаност, безбрижност и стваралачки импулс.”
4. Детињство у којем дете има осећај да није достојно да од других људи добије нешто лепо, да добије њихову љубав и пажњу, што у зрелом добу за њега бива повод за сталну самопожртвованост.
5. Детињство у којем се дете осећало нежељеним, одбаченим и као да је “жртвено јаре”, а све га је то доводило до помисли типа: “нисам добар” (јер да сам добар, ово ми се не би догодило). Зато се касније стално труди да га људи прихвате (покушавајући да буде “добар”) доспевајући притом у ситуације у којима долази до изражаја његова претерана одговорност и прекомерна самопожртвованост.

[JESSY]

До које мере претерана одоворност једног члана породице утиче да се код осталих чланова формира навика да буду беспомоћни и неодговорни сведочи и један случај из клиничке праксе породичног терапеута, доктора Б. Кејда.
“Једанпут ми се обратио за помоћ брачни пар чији је однос био на ивици пропасти. Желели су да учине још један напор у покушају да сачувају породицу. Она је била веома осећајна, емотивна, отворена и веома експресивна личност, а он хладни рационалиста. Она се све време трудила да га натера да се отвори, а он је њу доживљавао као особу која никад није њиме задовољна. Зато су одлучили да се разведу, а ја сам се потрудио да то протекне тако да ипак сачувају узајамно поштовање.
Након неколико месеци обратила ми се за помоћ друга жена. И она је себе сматрала осећајном, отвореном и веома експресивном особом, а свог мужа је окарактерисала као хладног и безосећајног, као човека без емоција. Питао сам је који је циљ њеног доласка. Испоставило се да је недавно срела човека који је сушта супротност њеном мужу, човека препуног топлине и разумевања, човека који на предиван начин показује своје емоције и који је веома осећајан. Након краћег разговора испоставило се да је тај човек уствари мушкарац из претходне приче.
То исто се догађа и са одговорношћу. Уколико неки човек постане превише одговоран, он као да на неки начин одузима део одговорности од онога који је поред њега (од члана породице или сарадника на послу), одговорности коју је уствари требало да поделе. Резултат таквог односа је да онај други одговара нечим што је потпуно супротно – некомпетентношћу, неодговорношћу и отуђивањем. Ако неко купи пса па доцније сâм лаје кад неко покуца на врата, онда пас заиста нема разлога да се пробуди и да устане с кауча. Кад неко примети да његов партнер није компетентан и одговоран, онда то њему бива повод да постане још одговорнији.”
Уколико превише одговоран супружник (или родитељ) преузима на себе све већу и већу одговорност, постоји опасност да ће остали чланови породице, будући да се осећају заштићенима и безбеднима, постајати све неодговорније личности.

[Давор73]

Пред свима и за све.