Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...

[Aleksandra_A]

@Smaragdni kamičak čitam, mada nekad se malo preopteretim, uglavnom se u poslednje vreme trudim da imam malo izbalansiraniji, da ne kažem životniji pristup, pa recimo više čitam ili običnu psihologiju (tipa Jerotića), ili Psalme npr, ili se molim - kad sam čitala mnogo razne duhovne literature, osećala sam se kao da mi je sve nedostižno, i baš mi je to uticalo na stvaranje nekog neprirodnog osećaja prema svemu oko mene, a da ne pričam o unutrašnjem doživljaju..

Što pitaš? Imaš neku preporuku?

[Aleksandra_A]

@"Tamo daleko" hvala Bogu i hvala tebi na ovako divnim rečima podrške, svako dobro!! Mnogo znači

["Tamo daleko"]

Ti si veoma hrabra, borac, a sada si I Hristov vojnik - neka te On uvek snazi I krepi.

Juce je Jessy postavila odlican clanak, meni se dosta dopao, verujem da nam je na korist; ako imas vremena procitaj ga, ako vec nisi.

Када религиозне идеје оправдавају неурозу

Оставите одговор

Колико непријатних људи ми срећемо у храму, и како је све то болно за оне који су тек почели да иду у Цркву. Овде изгрибали, тамо преварили, овде свештеник очитао буквицу, тамо „благословио“ на нешто што не желимо… Откуд у цркви тако властни (ауторитетни) људи. Зато што многи своју неурозу облаче у „религиозно рухо“. И пре него се обрате Богу добро би било да најпрре нађу пут… к себи. Размишљања хришћанског психолога Наталија Инине, аутора више књига, сарадника психолошког факултета МГУ, професора Руског православног универзитета.

Како се раније живело без вас, господо психолози?

Ви сте, заједно са Борисом Сергејевичем Братусем, лектор курса „Психологија за свештенике“. Улазите у салу пуну људи у црним расама, где мноштво не баш младих људи гледају на тебе с оним посебним погледом човека навиклог да прима исповест.

И сваки пут у таквој аудиторији се чује једно те исто: „Све што ви говорите, нама је познато, „пијачни“ односи с Богом, унутрашње непознавање себе, жеља да их све време оправдавају и гладе по глави, ми се са тим срећемо сваки дан. Али, како су раније, пре сто, двеста година, верници живели без психологије?“

Питање је на месту.

Антрополози и историчари религије, сви у један глас говоре: древни свет је био дубоко религиозан. Свуда, по свим крајевима земље. Најтачније од психолога је о том писао Карл Густав Јунг, показавшши, да је у ранијим временима психа човека била целостна, захваљујући томе што је у себи садржала две реалности – физичку и метафизичку. Земаљски свет, где постоји смрт, почетак и крај, где се боре добро и зло, и духовни свет, где постоји јасност, целосност, хармонија и лепота. Управо такав поглед на свет је била норма за човека.

Штавише, за древног човека материјални свет је био другоразредни и реалан само у том степену у ком је у њему била пристуна духовна димензија (ако упоредите са данашњом ситуацијом – све је апсолутно супротно!). У религиозности древних људи није било неурозе – осећао се свој на своме, и вера је била природан начин схватања човековог постојања.

Али у XVII веку почиње процес десакрализације. Наступа епоха новог начина схватања света – научног, рационалног, у коме религиозност игра другоразредну улогу. Неки су тврдили да је религиозност ништа више него продукт људског друштва, а уопште не првобитна реалност.

И постепено је човек постао љелија тог динамичког процеса.

Како је човек престао да осећа себе

Традиције су почеле да се руше – те традиције која је подржавала и на којима се заснивало религиозно сазнање, не изискујући дубљег осмишљавања. Као резултат – немамо традиције, нико ником ништа не предаје, и свако ново поколење стоји пред својим сопственим, индивидуалним, уникалним избором, буквално, као да никакве историје не постоји.

Човек више није способан да подржава две реалности – за њега је остао само материјални свет. Чак су и из психологије, науке о души, избацили душу, јер је не можемо измерити, извагати, избројати, „зато се ње нећемо ни дотицати“. Нема начина, средстава, којим би се могло утицати на дубоке душевне процесе. Све се више апелује на мозак, на рацио. Долази до раздвајања човекове психе.

Шта то значи у свакодневном животу? Погледајте на васпитање савремене деце, набијају у њих што је више могуће знања. Са три су дужни да говоре на енглеском, са пет – да решавају математичке задатке, да напамет рецитују стихове које уопште не разумеју. Таква је тенденција. Ако будете много знали – бићете срећни у животу. Стање душе никог не брине – то је, кажу, лирика.

 

Report this ad

 

Савременом свету је потребан човек који може добро да памти, прерађује и репродукује информацију, да буде успешан, конкурентан. Шта тај човек осећа, шта жели, шта га брине, чега се плаши? Све то остаје изван заграда. А шта даље бива са свим тим? Потискује се.

Ми углавном слабо познајемо себе, скоро да не осећамо то што живи дубого у нама. Постје рационалне ствари које разумемо (око 5-10% укупног), и мноштво тога, што не разумемо – воља, емоције, афекти, трауме (90-95%). Ми смо за десакрализацију платили ценом сужавања сопствене психе. И када је човек са тако раздвојеним сазнањем, он га носи са собом, без обзира у коју религију.

Свештеник – “родитељ“ и парохијанин – “дете“

Са чим се често сусреће човек улазећи у православно пространство? „Не треба ту да стојиш“, „не крстиш кад треба“, „одећа ти је неприлична“, „за разговорање у цркви ће те снаћи невоље“ итд. Постоје нека правила, оквири, и дужан си да се у њих уклопиш. Никога не занима, да ли су ти они познати ли не. „Дошао су у наш дом, и зато си дужан да знаш правила“.

У цркви је веома много оних који говоре: „Сада ћемо вас ми научити. А ви учите и не постављајте глупа питања“. То је огромним делом повезано са психологијом, а уопште не са хришћанском религијом.

Сећам се случаја који се догодио у цркви код митрополита Антонија Сурожског. Једном, на литургији, Владика је изашао на амвон да одржи проповед и рекао: „Малопре је у храм ушла жена у колицима. Неко од вас јој је дао неку примедбу и она је изашла. И могуће је да се никада више неће вратити. Својом свештеничком влашћу заповедам ономе ко је то учинио, да се до краја живота моли за ту жену и за њено дете“. И ушао је у олтар.

 

Report this ad

 

Биле су то веома оштре речи. Али сви знамо колико је владика топлине, доброте и снисходљивости пројављивао према својим чадима, он је имао право на такве речи.

У храму постоје многе ствари које би психолози могли да анализирају. Да вам напоменем шему трансакционе анализе. Код сваког човека као да постоје три ипостаси – родитељ, одрасли, дете. Комуникација међу људима је могућа по строго заданим линијама: Родитељ-дете, дете-родитељ, одрасли-одрасли. У којој се позицији постојано налази свештеник? У позидији родитеља. Људи (не сви, али многи) обраћају му се из позиције детета (оче, узмите на себе одговорност): „Оче благословите! Оче посаветујте, шта да радим? Оче, да ли на лево или на десно?“ Како је то, бити постојано „родитељ“ одраслим људима? Неиздрживо. А ако представимо на месту Свештеника ауторитетног, властног човека. Он ће поверовати у то да он решава судбине људи!

А потом, то дете-парохијанин одраста и говри: „А сада ћу ја да будем родитељ! Кога овде треба да поучим? Сада ћемо ми да вас научимо“. понашајући се по тој шеми, човек пролази мимо главног, комуникације „одрасли-одрасли“. То је све и даље ниво психологије, душевни ниво, ту још нема ни речи о духовности.

Критеријум неуротичној религиозности

У неуотичној религиозности нема ни речи о личности, јер личност је избор, слобода, способност да се живи у неодређености. Неуроза на то није способна. Човек, који се одрекао од сопственог избора, увек очекује помоћ, очекује промену сопственог живота извана, споља. Његово унутрашње требовање гласи: „Дајте!“

Погледајте унаоколо и видећете да многи људи с таквим мотивом долазе у цркву: „Господе, ја Теби то, а Ти мени – то. Ако не може?! Онда крај!“. И код човека се појављује љутња на Бога, „ја сам се тако трудио, а Он?!“.

Бог покушава да нам дâ тај осећај да нам је опроштено и да нас он воли, а ми не желимо. Навикли смо да живимо у стању узнемирености, страха, напетости, и другачије не умемо.

 

Report this ad

 

Стил неурозе задаје наш карактер – он је усмерен или унутар себе или у страну осуђивања других. То тако функционише, како у Цркви, тако и ван ње. Или су „криви ближњи – кајем се сваке недеље, али ништа се не мења, зато што су ми сви досадили“. Или „ништа се не мења, зато што не могу сам себи да опростим“.

У неурози човек дејствује из логике самооправдавања или самоосуђивања, самокажњавања или кажњавања других. Док истинског другог тамо фактички нема. То је основни критеријум. Неуротичко „дај“ не види другог човека, као што га не види и неуротичка кривица. И, ма како парадоксално звучало, оно не види ни самог себе.

Код неурозе је нарушена оптика погледа на свет и нема сусрета с реалношћу. Уместо ње је то увек нека слика, свеједно да ли страшна или прекрасна – али увек нереална. Све је „сувише“ – сувише црно, сувише бело, ружичасто.

 

Report this ad

 

Психолошки проблеми верујућег човака су, у суштини, исти као и код неверујућег, али овде може постојати још и религиозни подтекст. „Како да волим себе – па то је грех?“, „Како да захтевам нешто од других, могу да их увредим?“ Човек се тобоже смирава, тј. понижава, и сваки пут је то нешто накарадно, не у право време, не на правом месту, без животног смисла. Религиозне идеје, исчупане из контекста, човек користи за своје неуротичне циљеве, а да то чак и не схвата.

Задатак овде може да буде прелазак од инфантилне побожности (Бог који кажњава, страх од казни) ка зрелој религиозности (Бог је Отац, сабеседник), прихватање одговорности, савладавање неуротичног осећања кривице, страха од казне, што сакати душу, а не исцељује је. Јер, ако постоји неуротични страх, онда религиозног страха неће бити. Први заглушује други. Очајничко – „Бог ми неће опростити“, може да значи само једно, да човек сам себи не опрашта. Мисли, „Господ ме кажњава“ и „сâм сам крив за све лоше што ми се догађа“, црвеном линијом пролази кроз цео живот неуротика. Једна моја клијенткиња је сломила руку и сматрала је себе за то кривом, зато што је сама, својим животом „навукла на себе несрећу“. Добро би било да се поред таквог човека нађе неко, ко би рекао: „Не. Ти си просто сломила ногу. И то је све“.

Да би имали страх Божији, потребно је бити сам свој, потребно је бити личност, која је у стању да каже „Господе, ја постојим и ја се бојим – али бојим се да те не увредим својим грехом, бојим се да изгубим љубав према Теби“.

 

Report this ad

 

Самоагресија под видом аскетике

У неуротичној психологији постоји много аутоагресије, тј. агресије, управљене против самог себе. Када такав човек почне да иде у Цркву, и сусревши се с појмом греха, пиши пропало је. Његово унутрашње неприхватање себе добија „религиозно оправдање“. Он ће се занимати бесконачним самокажњавањем и самокритиком, мислећи да је то пут ка праведности.

Случај из праксе. Једном ми је дошао веома стидљив, затворен човек: с једне стране, у њему се осећала жеља да се реализује, с друге – закомплексираност и несигурност у себе, а то је пут к аутоагресији. У својој аскетској пракси није знао меру: прихватао се поста који савремени човек не може да издржи, молио се све своје слободно време, које му је остајало од посла – по три акатиста на дан, маса канона, читање Старог Завета. Свештеник га је хвалио због његове ревности. Не схватајући да тај парохијанин није ревностан из страха Божијег, већ да је то агресија управљена на себе, „да му се живот случајн не би омилио“. (Касније сам са тим свештеником поразговарала и дао је благослов своме чаду да не чита више од јутарњег и вечерњег правила и да пости као и остали.)

Један дргуги свештеник се питао: „Зашто је у нашем сазнању грех заклонио љубав?“ Док се човек не разабере са својом психологијом, биће му веома тешко да се пробије к духовном.

 

Report this ad

 

Ми треба да видимо, ко смо ми на самом делу

Одрастао, зрео човек на непријатности реагује на следећи начин: „Да, компликовано… Да, успаничио сам се, али сада ћу почети да размишљам, како да се изборим са тим“, и почиње да дејствује. Да, прима ударце, али заједно са њима и навике, опит, мудрост. Када пети пут падаш, није тако страшно и подижеш се зантно брже.

Неуротик говори: „О Боже! Готово је… Ово је крај… Не, само не то!“ Он окреће леђа реалности која му се чини неиздрживом. Оправдава се, рационализује, потискује, штити се – било шта, и ништа не предузима.

Неуроза нас често тера да одрастемо. Човек страда и жели да се ишчупа из кризне ситуације. Није случајно да су сви велики психолози – Ерик Фром, Виктор Франкл… – сматрали да је боље бити неуротиком, него адаптираним, који се просто стопио с гомилом и игра по правилима. Њега просто нема. Неуротик – овако-онако, јадно-бедно, али се некако бори за своје „ја“.

 

Report this ad

 

Одрастање иде кроз савлађивање себе и животних ситуација. То је борба. Сећате ли се „Легенде о Великом инквизитору“, Достојевског? Када инквизитор говори Христу, „Зашто си опет дошао? Људима није потребна твоја слобода, они су је предали нама. Дозволи им да оду са овог света, не родивши се“. Неуроза је заправо – покушај родити се. Адаптација – сагласност не бити.

психолог Наталија Инина

Човеку који је прошао кроз неурозу, живот не постаје лакши. Постаје компликованији, али зато занимљивији и богатији. Сунце сија и стваралачки живот бије изнутра. Постаје могућа дубока лична вера, у којој изгарају страхови и оно наизглед неиздрживо се показује као подношљиво.

https://www.matrony.ru/kogda-religioznyie-idei-opravdyivayut-nevroticheskie-tseli/

 

[Smaragdni kamičak]

пре 51 минута, Aleksandra_A рече

Što pitaš?

Onako.

[Aleksandra_A]

@"Tamo daleko"

Dakle, meni je zaista neverovatno koliko je tekst ubo poentu u mom slučaju - predobre poente, velike demistifikacije raznih i čestih problema, posebno mi se dopalo na kraju to što se neuroza nije shvatila kao nešto nužno destruktivno, već potencijalno konstruktivno, ukoliko se čovek trudi da napreduje uz nju, naravno.. Stvarno hvala puno svima koji su učestvovali u deljenju i nalaženju ovakvih tekstova, sigurno će mnogima značiti! 

 Obzirom da idem i sama kod psihologa (sjajna žena, isto verujuća, i veliki stručnjak - mislim da je i sam susret s njom isto veliki blagoslov), otkrila sam da sam imala baš jaku sklonost ka autodestrukciji, i velike padove i uspone u svakodnevnom emotivnom životu, prosto nisam najstabilnija ličnost (neuroza vrv jeste dobar opis tu, samo ga ona konkretno u komunikaciji sa mnom nije koristila), i iako sam mnoga polja svog života uz Božiju pomoć sredila, ta autodestrukcija i disbalansi su se izgleda zadržali u repovima na religijskom polju.. Npr, ja sam često kao onaj lik koji se boji da oseti radost života, jer negde sumnja da mu može biti/već jeste oprošteno, i strahuje da ne izgubi tu ljubav prema/od Boga..

Ima li još nekoga ovde da kuburi sa sličnim temama? Verujem da su mnogima donekle bliske..

Hvala Bogu i vama divnim sagovvornicima na ovako lepim i inspirativnim razmenama

E da, a ovo što reče da sam hrabra i borac - ja baš mislim da sam nikad veći slabić kad bi znao kakvi su moji padovi.. No, svaki je Hrišćanin borac na svoj način, aj to ću da ostavim kao univerzaliju

[djoleat]

On 12. 8. 2010. at 15:25, Драган рече

Ниче је писао о надчовеку, а сам је био слабић, не мислим то што је био од детињства болешљив већ  у душевном смислу, зато је на крају и пукао. Ничеова душа је у ствари тежила Христу али је била сукобљена са интелектом који јој је био супродстављен, једноставно човек је имао унутрашњи сукоб који је довео до расцепа личности "Бахус против Распетога" како је то Ниче представио.

Pukao je zato što je morao da pukne bilo da je spajić il jakić. Ja ne znam kakva ti je to analiza, ko se digne iznad Boga od lucifera do ničea mora da se polupa. Iznad čoveka je đavo, a Bog je ispod, unutra, u dubini.  Moralo je krenuti kad tad, kakve ima veze kakav mu je sklop ličnosti. Kamen Ugaoni sve okupa i sve se od njeg olupa. Čuj težio je Hristu, pa što je onda išao đavolu. Pa svi mi težimo Hristu, al sami biramo kom ćemo. Mislim da si se ti tu nešto izgubio i ko zna koga si ti u sebi našao.

 

 

Što se tiče neofitstva i te kako kažu prevelike želje... ja mislim da je to jedino pravo stanje. Kad bi ga čovek zadržao.... nažalost ljudi vremenom obrnu, zadrže svoju tadašnju veru a izgube volju, umesto obrnuto.

[Toma]

Film "3 priče" 5. deo govori o ovome.
Ima ga i na youtube.