7 песама за које мислимо да су народне, а нису

[Снежана]

7 песама за које мислимо да су народне, а нису

 

Поједине композиције грешком се сматрају изворним, иако су њихови аутори добро познати

 

Кнез Михаило Обреновић

1. Што се боре мисли моје

    Текст чувене песме написао је српки кнез Михаило, а била је посвећена Клеопатри Карађорђевић сестри

    краља Петра.

    Михаило Обреновић, рођен 1823. године, а убијен у атентату на Кошутњаку 1868, био је кнез Србје у два   
    наврата од 1839. до 1842. и д 1860. до 1868. године. Истерао је Турке из Србије и ударио темеље модерне

    државе, али је у приватном животу имао мање успеха. Несрећно ожењен мађарском грофицом Јулијом,   

    био је заљубљен у катарину Константиновић, ћерку своје сестре од тетке, али није могао да се ожени 

    њоме. Бојећи се да ће кнезу опасти углед у народу, том су се браку противили српски политичари, а и 

    Српска православна црква је бранила женидбу с блиском рођаком.

 

  

Принцеза Клеопатра Карађорђевић

 

Волео поезију

 

Између две његове владавине, на челу Србије био је кнез Александар Карађорђевић, а Михаило је живео у емиграцији, претежно у Бечу. У то време испољио је склоност ка књижевности и књижевницима, као и према музици. У Бечу одржава пријатељске односе с Вуком Караџићем, који му је саветник и духовни васпитач. Њих двојица заједно су путовали уБерлин и боравили на обали Северног мора, а током тих путовања Михаило пише песме "Светски путник" и "Молитва кнеза српског Михаила на брегу морском", које су објавњене 1844. године у Српском народном листу. Шест година касније, српски кнез написаће и дело "Што се боре мисли моје", песму која ће остати популарна  до данас. Све до 2003. године веровало се да је била намењена Катарини Константиновић, а онда је у једној урушеној сомборској кући случајно пронађен нотни запис мелодије за ову песму композитора Алојза Калауза. То је аутентични документ на 18 страна, штампан у Бечу на француском језику, и на њему је михаилова посвета упућена Клеопатри Карађорђевић.

Поклон за 15. рођендан

Клеопатра, рођена 1835. године, била је ћерка кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде, као и сестра потоњег краља Петра Првог карађорђевића. У фебруару 1855. године удала се за Милана, сина угледног политичара и председника владе Аврама Петронијевића. Умрла је у бањи Глајхенберг у Штајерској само пет месеци после венчаља, а сахрањена у породичној гробници у Тополи, касније у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу.
Чешки композитор и пијаниста Алојз Калауз, који је у Србију дошао 1843. и у Београду давао приватне часове клавира, компоновао је музику на стихове "Што се боре мисли моје" за Клеопатрин 15. рођендан. Средином педесетих година 19. века музику за ову песму поново је компоновао Корнелије Станковић, и та је мелодија за време друге владавине кнеза Михаила редовно певана на баловима у Београду.
 

 

Што се боре мисли моје
Искуство ми ћутат` вели,
Беж`те сада ви обоје
Нек ми срце говори.

Први поглед ока твога
сјајном сунцу подобан
пленио је срце моје,
учинио робом га.

Да те љубим, ах, једина
целом свету казаћу,
сам` од тебе, ах, премила,
ову тајну сакрићу.

 

 

 

 

 

http://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/7-pesama-za-koje-mislimo-da-su-narodne-a-nisu-clanak-1573657

[Снежана]

Mita Popović

 

 

 

 

 

2. Sagradiću šajku

 

 Mita Popović, autor i dalje popularnih stihova, rođen je u Mađarskoj i srpski jezik naučio je tek kad je napunio 21 godinu
Autor čuvenih pesama „Sagradiću šajku“ i „Sedi Mara na kamen-studencu“ srpski jezik naučio je tek kad je napunio 21 godinu! Mita Popović, advokat, pesnik i prevodilac, školovao se na mađarskom jeziku, radio je u Mađarskoj, i na tom jeziku je i objavio prve stihove. Ipak, koreni su čudo!

Školovanje

Rođen je 1841. godine u Baji, gradu na jugu Mađarske, u kojem je uvek postojala znatna srpska manjina, a pravoslavna crkva postoji i danas. U školu je pošao kad je navršio pet godina, i odmah se istakao darom. Međutim, posle smrti njegovog oca, kad je Miti bilo 11 godina, njegova porodica zapala je u bedu. Majka ga je zato poslala u Sremske Karlovce da bude kaluđer. Trezvenog duha, mladi iskušenik brzo je napustio manastir jer je tamo bio najobičniji sluga, a o nekakvoj nauci nije bilo ni govora. Sa 15 godina vratio se u Baju i nastavio školovanje u gimnaziji, pa zatim na pravnom fakultetu.

Bio je pitomac Tekelijanuma, zadužbine koja je školovala mlade Srbe u Ugarskoj. Radio je kao visoki državni službenik u Baji do 1877, kad je u Mađarskoj zavladala euforija zbog turske pobede nad Rusima. Sa suprugom Milom zbog toga prelazi u Sombor, odakle održava veze s uglednim Srbima svog vremena u Ugarskoj - Svetozarom Miletićem, Jovanom Jovanovićem Zmajem, Lazom Kostićem...

Uporedo s advokaturom piše pesme, mahom rodoljubive. I koliko je u početku bio hvaljen, toliko su ga pred kraj života osporavali. Jedan hroničar beleži: „Popović je bio u svome književnom radu čudnovate sudbine. U početku - za dobrih 16 godina - nije se htela o njemu reći druga do samo pohvalna, kad što i raskošno pohvalna reč... Slučaj je doneo da se u jedno doba, gotovo nenadano i neočekivano, ustalo protiv Popovića s jednog novog gledišta. To je pređašnje hvalioce njegove toliko preplašilo da su odmah udarili u drugu krajnost. Mnogi se prijatelji pesnikovi sklanjahu od njegovih radova i književnih ponuda, pokazujući malodušnost jedinstvenu u vasceloj književnosti srpskoj 19. veka.“

Prisvajanje

Razočaran, uvređen i ponižen, najviše stavom prijatelja, Mita Popović duševno oboleva, i 1886. godine zatvaraju ga u Zavod za umobolne u Budimpešti, gde je i umro dve godine kasnije.

U engleskoj internet enciklopediji Vikipediji pesma Mite Popovića „Sedi Mara na kamen-studencu“ proglašena je za „hrvatsku narodnu pesmu iz Srema“. Uz to, navodi se da je njena melodija iskorišćena za komponovanje himne Havaja!
A vanvremenski lepa pesma „Sagradiću šajku/od suvoga kedra/katarku ću od šimšira, /a svilena jedra“ i dan-danas je na repertoaru svih kafanskih orkestara u Srbiji.

 

 

SAGRADICU ŠAJKU

Sagradicu šajku
od suvoga kedra
a katarku od šimšira
i svilena jedra

Suzama ću šajci da izvezem ime
čto ih ronim kad i kada
niko ne vidi me što ih ronim
kad i kada niko ne vidi me

Sagradjena šajka
poče da se kreće
al' u luku odredjenu
nikad stići neće.

 

[Снежана]

Milorad Petrović

 

3. Igrale se delije

 

 Pesmu koja je ozloglašena kao nacionalistička pre 102 godine napisao je tada popularni pesnik Milorad Petrović Seljančica
Ozloglašena kao nacionalistička i najstarija među sličnim pesmama je „Igrale se delije“, koju je pre 102 godine napisao Milorad Petrović Seljančica. Nadimak je dobio po naslovu svoje zbirke pesama. Savremenici svedoče da je u mladosti uvek bio u šumadijskoj narodnoj nošnji, a da je o vratu nosio amajliju - platneni zamotuljak s grumenom zemlje s njiva svoje rodne Velike Ivanče.
 

Jesen stiže, dunjo moja

Rođen je 1875. godine, a u Velikoj Ivanči, na padinama Kosmaja, završio je i osnovnu školu. Petrović pet razreda gimnazije pohađa u Beogradu, a zatim prelazi u učiteljsku školu. Tu se zaljubio u svoju koleginicu Ružu Knežević, ćerku narodnog poslanika Koleta Kneževića, koji je streljan kao učesnik Timočke bune 1883. godine.

Po završetku školovanja par je uspeo od Ministarstva prosvete da izmoli da budu raspoređeni u isto mesto službovanja, pa su dobili selo Veliko Krčmare kod Kragujevca. Tu će mladi učitelj svojoj budućoj supruzi Ruži ispevati: „Jesen stiže, dunjo moja, / Jesen rana, / Od jeseni, do jeseni/ Sve se selo već iženi, / Dušo moja, beži meni! / Ne varaj jarana...“

Seljančica je u svoje vreme bio popularan pesnik, a ovi njegovi stihovi, kao i pesme „Ne luduj, Lelo, čuće te selo“, i „Igrale se delije nasred zemlje Srbije“ pevaju se i danas.
Imao je 36 godina kad je 1910. premešten u Beograd, gde se družio s Borom Stankovićem, Disom i Simom Pandurovićem. Učestvovao je u oba balkanska rata, borio se u Kumanovskoj bici i pod Jedrenom, ali i u Prvom svetskom ratu. I posle rata, bolestan od tuberkuloze, živeo je teško.

List Narodna prosveta 3. aprila 1921. objavljuje belešku:
„Zaboravljen od sviju i svakoga, teško bolestan i bez ikakve nege i udobnosti traje svoje poslednje dane Milorad M. Petrović, bogodani pesnik Seljančica, jedan od najznamenitijih pesnika u Srpstvu.“

Umro kao prosjak

Umro je dve nedelje kasnije, siromašan kao pravi prosjak, napušten od celog sveta. Sahranjen je na Topčiderskom groblju o državnom trošku, bez spomenika.
Tek prošle godine, u Gradskom parku u Mladenovcu, opštinske vlasti otkrile su bistu ovog zaboravljenog pesnika. Njeno livenje plaćeno je prilozima dijaspore.
Muziku za „Delije“ komponovao je Božidar Joksimović. Godine 1901. napisao je prvu srpsku operu „Ženidba Miloša Obilića“, ali to delo nikad nije izvedeno. Pre četiri godine pevač Željko Joksimović „prekomponovao“ je delo svog učenijeg prezimenjaka, pa je nova verzija „Delija“ bila himna teniskog turnira Srbija open.

 

IGRALE SE DELIJE

Igrale se delije na sred
zemlje Srbije, igrale se delije
na sred zemlje Srbije sitno kolo
do kola čulo se do Stambola, sitno
kolo do kola čulo se do Stambola

Svira frula iz dola frula moga
sokola svira frula iz dola frula
moga sokola sitno kolo do kola
čulo se do Stambola

Hvata jeza Stambola carskog grada
ohola, hvata jeza Stambola carskog
grada ohola sitno kolo do kola
culo se do Stambola, sitno kolo
do kola culo se do Stambola

 

https://www.youtube.com/watch?v=F-6k5_VBdJ4

 

 

[Снежана]

Stanislav Binički

 

4. Marš na Drinu

 

Koračnicu je na samom bojištu komponovao Stanislav Binički, vojni kapelnik, kompozitor i dirigent
Cerska bitka, vođena od 16. do 19. avgusta 1914, donela je veliku pobedu srpskoj vojsci. Tu, na samom bojištu, kompozitor i dirigent, vojni kapelnik Stanislav Binički komponovao je „Marš na Drinu“. Posvetio ga je pukovniku Milivoju Stojanoviću, zvanom Brka, poznatom junaku, komandantu Drugog pešadijskog puka, koji je na Ceru poginuo.

 

Taktovi za oslobođenje

Marš je izvođen u savezničkim zemljama, a u Nišu 12. oktobra 1918. uz ove taktove je Drinska divizija marširala kroz tek oslobođeni grad.
Stanislav Binički diplomirao je i docnije predavao matematiku, ali se uporedo bavio i muzikom, pa je kao državni stipendista završio i Muzičku akademiju u Minhenu i zaposlio se u vojsci. Autor je prve izvedene srpske opere (1903) „Na uranku“, na specijalno pisani libreto Branislava Nušića.

 

Povodom pedesetogodišnjice Cerske bitke Miloje Popović Kavaja, sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista beogradske Palilule i predsednik KUD „Ivo Lola Ribar“, napisao je tekst za marš Biničkog. Hor Lole ga je izveo prvi put, a malo kasnije je snimljena ploča, na kojoj je ovu pesmu, uz muzičku pratnju Miodraga Jašarevića i orkestra Carevac, otpevala tadašnja zvezda Ljubivoje Vidosavljević.

 

 

Miloje Popović je završio Pravni fakultet, bio omladinski aktivista, urednik i novinar šezdesetih u Politici, savetnik Vlade Srbije za štampu i kulturu, diplomata u Njujorku, prvi generalni direktor Sava centra, šef resora za inostrani turizam u ondašnjoj saveznoj vladi, konsultant kompanije DHL. Autor je i „Poeme o Tesli“ (1976). Njegov „Marš na Drinu“ ima 15 ne mnogo pevljivih strofa, a najčešće se peva ova: „U boj krenite, junaci svi/ Kren‘te i ne žal‘te život svoj/ Cer da čuje tvoj, Cer nek vidi boj/ Reka Drina - slavu, hrabrost/ I junačku ruku srpskog sina.“

Česte obrade

Miloje Popović Kavaja je jednom prilikom ispričao:
- Kad se pesma pojavila u javnosti, mislim da nije prošlo duže od mesec dana, a već je bilo teško naići na bolji kafanski orkestar koji je nije imao na repertoaru. Ne bih rekao da je tad zavladala nekakva euforija, ali je jedan naš srpski poltron, da mu ne pominjem ime jer je još živ, odmah požurio kod Tita da bi mu se požalio: „Eno, Srbi opet lumpuju uz neke nove nacionalističke pesme.“ I ko zna šta bi se tad dogodilo da nije pomenuo „Marš na Drinu“, na šta mu je stari odgovorio da on lično obožava tu kompoziciju i da u tome ne vidi ništa loše.

Kompoziciju Biničkog izvodili su mnogi muzičari, a među njima su bili i Džoni Štulić, Lajbah, Šedousi... Kad je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, skandinavski izdavači su, u nameri da objave još neka umetnička dela s ovih prostora, izabrali kompoziciju Stanislava Biničkog „Marš na Drinu“. Činila im se povezanom s Andrićevim delom „Na Drini ćuprija“.

 

MARŠ NA DRINU

U boj krenite junaci svi kren te i nežalte život svoj
Cer da cuje tvoj Cer nek vidi boja reka Drina
slavu hrabrost i junačku ruku srpskog sina.

Poj,poj,Drino,vodo hladna ti
Pamti priče kad su padali
Pamti hrabri stroj
Koji je pun ognja,silne snage
Proterao tudjina sa reke naše drage.
Poj,poj Drino,pričaj rodu mi
Kako smo se hrabro borili
pevao je stroj,vojevo se boj kraj hladne vode
Krv je tekla
Krv se lila Drinom zbog slobede.

 

[Снежана]

Dragiša Nedović

 

 

5. U lijepom starom Višegradu

 Autor najviše pesama koje se smatraju izvornim narodnim, a to zapravo nisu, jeste Kragujevčanin Dragiša Nedović
Autor najviše pesama koje se pogrešno smatraju izvornim narodnim jeste Kragujevčanin Dragiša Nedović. Njegova su dela, kao i reči i muzika, „Stani, stani, Ibar vodo“, „Lepe li su, nano, Gružanke devojke“, „U lijepom starom Višegradu“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „Ajd‘ d‘ idemo, Rado“, „Jutros mi je ruža procvetala“ i još oko 400 pesama.

Stvarao uz gitaru

Rođen 1916. godine u siromašnoj gradskoj porodici sa devetoro dece, Dragiša se u 16 godini peške otisnuo u svet „da narod čuje njegovu muziku“. Sa sobom je poneo samo gitaru, a to iskustvo pretočio je u stihove poznate pesme „Siromah sam, druže/ nigde ništa nemam/ samo jednu staru/ skršenu gitaru...“ U rodnom gradu zatiče ga početak Drugog svetskog rata. Zajedno s mnogim sugrađanima, Nemci ga odvode na streljanje u Šumarice, ali ga tamo neki nemački oficir prepoznaje kao muzičara i poštedi mu život. Transportovan je u logor u Nemačkoj, gde će provesti četiri godine.
Iako je pre rata završio mašinbravarski zanat, komponovanje je jedino što zaista ume da radi, i on se time bavi i po povratku iz zarobljeništva, sve do kraja života.
Neki Hrvati teško su se mirili sa činjenicom da je jedan Šumadinac autor „Kad si bila mala, Mare“. Pred raspad SFRJ 1989. godine, zagrebački „Jugoton“ je ovu pesmu objavio u publikaciji „50 najlepših izvornih pesama“, a 2002. godine Simfonijski orkestar Radio Zagreba snimio je numeru „Mare“, ali prekomponovanu kao izvornu.

„Jutros rano slušam“

Pesma „U lijepom starom Višegradu“ nastala je 1936. godine. U originalnoj verziji zvala se „Jutros rano slušam“, i bila je posvećena devojci Kiki sa Bikavca, poznatog uzvišenja iznad Višegrada, odakle puca pogled na proslavljenu ćupriju na Drini. Postala je hit kad ju je sredinom pedesetih godina prošlog veka snimio popularni pevač Himzo Polovina.

On je izostavio poslednju strofu „Ustaj, isprati me, moram da putujem/ u Srbiju idem mome rodnom kraju/za tobom ću, Kiko, vječno da tugujem/jer sam tebe, draga, ostavio mladu“, a na ploči nije navedeno ni ime autora. Posle pretnje tužbom, ime Dragiše Nedovića kao kompozitora i tekstopisca našlo se na drugom izdanju ploče, ali kraj pesme ostao je iz političkih razloga - zbog pominjanja Srbije - pod svojevrsnom cenzurom. Posle je, prosto, ta peta strofa zaboravljena.
Davnih osamdesetih godina proslavljeni frulaš Bora Dugić predložio je da se Dragiši Nedoviću podigne spomenik u centru Kragujevca. Do danas to nije učinjeno...

 

U bijelom starom, gradu Višegradu,

gde duboka Drina, vekovima teče,

ostade mi samo jedna uspomena,

sevdiso sam s dragom skoro svako veče.

Jutros rano slušam, slavuji pevaju

na Bikavcu brdu, grada Višegrada.

Ustaj, Kiko mala, ružo procvetala,

već je celu Drinu zora obasjala!

Ustaj isprati me, moram da putujem,

u Srbiju idem, svome rodnom gradu.

Za tobom ću Kiko, mnogo da tugujem,

Zašto sam te samu, ostavio mladu.

Opet sam ti doš'o, sedim na Bikavcu,

slušam, huči Drina, dok se veče sprema.

Sve je kao nekad, slavuji pevaju,

samo tebe Kiko, na Bikavcu nema.

Višegrade, grade, gde je moja draga,

a zar samnom nije, dugo srećna bila?

Gledali smo Drinu, slušali slavuje,

zar je srećne noći, već zaboravila?

 

[ivona]

ovake postove volem! :good2: 

[Снежана]

Đorđe Marinković

 

6. Tamo daleko

 

 O pravom autoru se još polemiše, ali se pretpostavlja da je pesmu napisao Đorđe Marinković iz Korbova kod Kladova
Ova pesma, nastala u vreme Prvog svetskog rata, dugo je smatrana nacionalističkom, a njeno pevanje u kafanama policija je tretirala kao nacionalističku provokaciju. Priča o njenom nastanku zapletena je i još nije sasvim ispričana...

 

Hit na frontu

Stela Franklin, australijska književnica, koja je stupila 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu, u jednom svom romanu piše da „Srbi stalno pevaju ‚Tamo daleko‘, tužnu pesmu o selu, devojci, o zemlji...“

Kao autora ove pesme istraživači su označavali Milana Buzina, kapelana Drinske divizije, Dimitrija Marića, lekara Treće poljske bolnice Šumadijske divizije, i Mihaila Zastavnikovića, učitelja iz Negotina, ali najverovatnije da je njen tvorac Đorđe Marinković iz Korbova kod Kladova. Materijal za ovu tvrdnju skupio je i srpskoj javnosti u medijima predočio hroničar Istočne Srbije Ranko Jakovljević iz Kladova.

Imena Marinkovićevih roditelja Jon i Flora nepobitno upućuju na vlaško poreklo ovog muzičara. Na Solunskom frontu slučajno je saznao da Arnauti spremaju atentat na kralja Petra, pa je od kralja, kojem je to javio, za nagradu dobio pasoš. Otputovao je u Francusku, gde se već dvadesetih godina prošlog veka proslavio kao kompozitor šansona i profesor citre. Njegov udžbenik za sviranje na ovom instrumentu i danas je moguće kupiti na sajtu Amazon.com.
Sredinom prošlog veka Marinković je dobio sudski proces protiv naslednika Mihaila Zastavnikovića. Ovaj je učitelj posle Prvog svetskog rata napisao i objavio više pesničkih zbirki, a 1925. godine proslavio je dve decenije učiteljevanja i književnog rada. Tim povodom darovao je redakciji „Srpskog Kosova“ iz Skoplja 1.000 dinara, a u znak zahvalnosti ovaj list štampao mu je pesmu „Kreće se lađa francuska“.

 

Prerađivana

Istu pesmu, međutim, tri godine ranije objavio je pod naslovom „Izgnanici“ pešadijski pukovnik Branislav Milosavljević. Izgleda da je Zastavniković pesme koje je čuo obrađivao ili prerađivao, i takve potpisivao svojim imenom, pa je tako štampao i jednu verziju „Tamo daleko“, ali je pesmu najverovatnije čuo na Solunskom frontu od vojnika. U njegovoj pesmi je onaj čuveni nelogični stih „Tamo daleko, daleko kraj mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija“.

U arhivi Njujorka nedavno je pronađen zvučni snimak sahrane Nikole Tesle iz 1943. godine. Nad mrtvim Teslom svirao je njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, jedan od najvećih virtuoza na svetu, i to po Teslinoj želji - prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija“, a onda pesmu „Tamo daleko“.

 

http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/35510/i/2/ZAJECAR7.mart.-tamo-daleko.jpg

 

CELA SRBIJA U PESMI   /  PESMA Đorđa Marinkovića koja je počinjala stihovima

„Tamo daleko, daleko kraj Dunava

Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja“

bila je posvećena rodnom podunavskom Korbovu.

Srpski ratnici na Krfu su dodavali nove stihove dok se nije došlo do ove verzije:

Tamo daleko, daleko od mora,

Tamo je selo moje, tamo je Srbija.

Tamo daleko, gde cveću nema kraj,

Tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.

Tamo daleko, kraj Save i Dunava,

Tamo je radost moja, tamo je Beograd.

Tamo gde dušman sve ruši i obara,

Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.

Tamo daleko, gde sunce već ne sija,

Tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.

Tamo gde hladna protiče Morava,

Tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.

Tamo u brda Đetine gde je put,

Tamo mi suza majke preliva svaki skut.

Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,

Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.

Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,

Tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj.

Tamo daleko, gde cveta limun žut,

Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.

Tamo daleko, gde cveta beli krin,

Tamo su život dali, zajedno otac i sin.

Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,

Ali sam klicao uvek, živela Srbija!

 

[Adelaida]

Pevam danju, pevam nocu...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Branka Radičevića savremenici su veoma poštovali, a narod je volio njegove pjesme ispunjene lirizmom narodne poezije. Bio je prvi srpski lirski pesnik, a uz Vuka Karadžića i Đuru Daničića vodio je borbu za narodni književni jezik. 

Bolest ga je prerano pokosila, umro je od tuberkuloze. Iako je bio cijenjen još za svoga života, stigao ga je tužan kraj – sahranjen je na sirotinjskom groblju u Beču, gdje je živio i radio. Nijedne srpske novine nisu objavile vijest o njegovoj smrti. 

Tek trideset godina kasnije, kosti su mu prenesene iz Beča u Stražilovo, gdje i danas počivaju. Događaj je prerastao u opštu nacionalnu senzaciju, čime je narod Branku konačno odao priznanje kakvo zaslužuje.

Neke od njegovih pjesama doživjele su posebnu "nadogradnju" u pop muzici. Jedna od najpoznatijih je svakako "Pevam danju, pevam noću", koju je otpjevao Zdravko Čolić

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

 

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=8tSVM71mVCc

[Снежана]

Vlada Kanić

 

7. Kućerak u Sremu

 

 Vlada Kanić je stihove napisao u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru, a posvećena je njegovom ocu Milanu
Vlada Kanić muzikom je počeo da se bavi ranih šezdesetih godina kao student. Na Omladinskom festivalu u Subotici 1963. osvaja nagradu publike, a na Beogradskom proleću debituje 1967. A onda, sasvim slučajno, dobija dvomesečni aranžman u jednom hotelu u Norveškoj, tamo se ženi meštankom, zapošljava se kao građevinski inženjer, dobija troje dece, i prestaje da se bavi muzikom.

Tamburica 5

Vratiće joj se tek 1986, kad u restoran njegovog prijatelja u Oslu bude došao orkestar Tamburica 5. Zaintrigiran, Kanić im nudi svoje stare pesme, ali piše i jednu novu.
- Napisao sam je u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru. Posvećena je mom ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču, koji je na Bežaniji imao vinograd, gde se uvek skupljalo dobro društvo.

Napisao sam je kao oproštaj od tog lepog sveta i jedne lepe mladosti. Sećam se, žena je bila u kuhinji, a deca, Marko, Elizabeta i Eva, rasprostreli sveske po dnevnoj sobi. A mene ščepalo, ne pušta. Uhvatim se gitare, al‘ ubrzo mi zafali hor. Žena ostavi na časak ručak, deca se skupiše oko mene, pa na srpskom, ali sa četiri norveška akcenta, zapevasmo: „Ej, kad bi srce, ej kad bi duša“ - pričao je docnije novinarima kako je napisao čuvenu „Ima jedan kućerak u Sremu“, za koju mnogi veruju da je starogradska iliti narodna pesma.

Jedna kafana u Sremskim Karlovcima zove se „Kućerak u Sremu“, sa promenjenim tekstom „Kućerak“ peva i tamburaški orkestar Dike iz Hrvatske, a i brojni drugi muzičari, verujući da je ničija, stavljaju je na svoje albume

Kućerak u Sremu

Ima jedan kućerak, u Sremu
zidan je od blata, iz inata
s' pogledom na jablanovo granje
i salonom, za plakanje

Iznad njega, vinograd u bregu
podrum čuva kuče, zvano Đole
kuma su mu treznili od vina
pa je Đole, sada, Đina


Hej, kad bi srce, hej, kad bi duša
hej, kad bi sudba
vratila me domu mome
Sremu, voljenome

Znam za jedan, kućerak u Sremu
mladost moja, stanuje u njemu
zaspala je, sputanih ramena
u pidžami, od vremena

Tamo, gde se u društvu boema
pilo s' nogu, bežalo od žena
pevalo se najlepže na svetu
pokraj lampe, na buretu



Hej, hoće srce, hej, hoće duša
hej, ne da sudba
da se vratim domu mome
Sremu, dalekome

 

[Maslacak_]

Svidja mi se i tema i ove price  

Posebno ova za Visegrad, nisam znala, a jako volim tu pjesmu!

[Иван Ивковић]

Болна тема... Па ове песме су по мом мишљењу више народне него већина које данас пролазе под фирмом "народњака"... Авај...

[Juanito]

Kanić je isti Džek Nikolson.

[Снежана]

Aхмет Џевдет Паша  и фра Грга Мартић

 

Низамски растанак

 

“Instrumentalnu kompoziciju ‘Nizamski rastanak’ ugodio je nepoznati narodni autor početkom 19. stoljeca. Elegična melodija, napisana za violinu, prema šturim podacima, ispraćala je u boj ratnike: nizame. 

 Nizami, moderno uredjena i uvježbana vojska uvedeni su u Osmanlijskog Carevini po prvi put u vrijeme sultana Selima III (1789-1807)

Poslije nekoliko decenija otpora modernizovana vojska uvedena je u Bosni tokom misije poznatog osmanlijskog alima i državnika Ahmed Dževdet-paše (1822-1895)

 Za nasu temu interesantan je zapis  pod naslovom Tezkire no. 24 iz godine 1281/1864 (3:77-78). Dževdet paša navodi da je nakon sastanka sa bosanskim uglednicima odlučeno da se u 1281/1864 godini formira prva regimenta (alaj) nizamkse vojske jačine 1600 vojnika. Regimentu ce činiti tri bataljona (tabora) stacionirana u Sarajevu, Travniku i Mostaru.Za prvog komandanta Prve regimente imenovan je Derviš beg Teskeredžić iz Travnika.

 Smotra Prvog bataljona  i svečana predaja sultanske zastave (sandžak-i humajun) izvršena je u Sarajevu na Atmejdanu, ispred kasarne Nizamske vojske, 20 rebiul ahira 1281/ 22. Septembra 1864. Za tu priliku  prigodnu pjesmu napisao je, prema svjedočenju Dževdet efendije, fra Grga Martić (1822-1905)(…”Saray Bosna’da bulunan latin taifesi fratoru yani reis-i ruhanisi olan ve meclis-i kebir-i eyalet azasindan bulunan Fra Gurgo Martic bu kerre Bosna asakir-i nizamiyyesi hakkinda Bosnak  lisani uzere bir guzel manzume-i tesvikiyye yapti…, str.77). Dževdet pasa donosi i turski prevod ove pjesme pod naslovom  “Haydi haydi sancak altina” (Dodji, dodji pod bajrak). Pjesmu je Dževdet efendija lično dao kapetanu muzicke čete Fuad- agi da komponuje muziku  u bosanskom duhu (…”Bosna havalrina muvafik….str.77). Fuad-aga, o kome nemam bliže podatke, bio je po mišljenju Dževdet paše pogodna ličnost i zavrsio je kompoziciju za dva dana. Kompozicija je izvedena prvi put na smotri Prvog tabora Prvog alaja nizamske vojske na Atmejdanu.

 Sve okolnosti govore da je “Nizamski rastanak” nastao na ovaj način: fra Grga Martić napisao je tekst  a  da je  Fuad aga iz Sarajeva komponovao muziku. O autoru “elegične melodije”  vjerujem neko drugi će moći više reći.

Objavljeno u “Preporodu”, 1998.

http://i2.wp.com/diwan-magazine.com/wp-content/uploads/2014/04/D%C5%BEevdet-pa%C5%A1ina-pisma-1.jpg?fit=1024%2C1024

 

 

Шабачка дружина "Цицварићи"

 

 

Otkud Cigani muslimanske vere u pravoslavnoj srpskoj varoši zvanoj Šabac?! Neki izvori trde da su to potomci bivših turskih Cigana koji su odlaskom nizama (turskih vojnih garnizona) iz južne Srbije krenuli na sever, nastanili se u Semberiji, a odatle se infiltrirali u obližnje varoši, kao što su Šabac, Loznica i Valjevo. Budući da nisu bili skloni ni jednom od zanimanja kao što je zemljoradnja ili stočarstvo, bavili su se svim i svačim, a ponajviše muzikom.

 

PESME CICVARIĆA — PRVIH PREPOZNATLJIVIH KOMPOZITORA NARODNIH PESAMA

Cicvarići su snimili oko 20 ploča sa oko pedesetak pesama u vremenu od 1909. do 1922. godine. Uz pretežno izvorni repertoar pesama, često se mešaju uticaji bosanskih sevdalinki, makedonskih i turskih obrada. Snimali su i originalne potpurije, od kojih je jedna veoma karakteristična. To je vrsta animir muzike koju su Cicvarići izvodili verovatno u toku samog obeda, ne želeći da skreću pažnju slušaoca sa tako važnog čina kao što j e uživanje u prebogatoj šabačkoj kuhinji. Jedna od tih snimnjenih potpurija je, rekoh, posebno interesantna. U dvanaestominutnom trajanju, sa čuđenjem otkrivam da se u njemu pojavljuju melodije koje danas prepoznajemo kao Svilen konac iNizamski rastanak. Mnogo godina docnije, dok sam svirao kao gost u orkestru Carevac Radio-Beograda, sreo sam šefa tog slavnog srpskog orkestra — Vlastimira Pavlovića i izjavio da sam očaran načinom na koji je izveo te dve kompozicije. Ipak, mislim da su te kompozicije stvorili još dvadesetih godina proteklog stoleća, Cicvarići iz Šapca.

Naravno da je tako, mladiću — mirno je odvratio Carevac — ja ništa ne komponujem, samo se trudim da pratim dušu srpskog naroda. Ja sam samo dao ime tim dvema kompozicijama iz istog potpurija, stvarajući dve nezavisne numere, pa sam ih tako i snimio.

Voleo bih da neko na njih jednog dana napiše dostojan tekst, tako da mogu sebi da obezbede večito trajanje u srpskom narodu. Možda to možeš da uradiš upravo ti, momče, kad mene jednog dana ovde više ne bude.

 

 

KRAJ TURSKE VLASTI U SRBIJI

Devetnaestog aprila 1867. godine, ferman turskog sultana o predaji tvrđava u pašaluku, javno je objavljen na poljani kod današnjeg glavnog ulaza na Kalemegdan. U Beograd su se slili Srbi iz svih krajeva zemlje, ali i iz Zemuna, Pančeva, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Like i svih krajeva u kojima živi srpski narod. Nikada do tada grad nije više blistao od sreće i osmeha, u svečano narodno ruho odevenih žena, devojaka, mladića i ljudi. Na savskom pristaništu pristigle brodom, čekali su hleb i so u rukama mladih Beograđana. Na prilazu Carigradskim drumom, slika je bila istovetna. Sve beogradske kuće bile su otvorene za goste, čak i ako se gosti i domaćin do tada nikada nisu videli. Beograd je otvorio vrata svom narodu na dan najznačajniji u proteklih nekoliko vekova. Od ranog jutra reke ljudi slivale su se ka svečanoj tribini, prekrivenoj srpskim ćilimima i prostirkama, ukrašenoj cvećem i crveno-plavo-belim trobojkama sa ocilima. Dan je bio lep, pravi prolećni. Srpski vojni orkestar postrojio se sa leve strane tribina, a sa druge nizami i njihova muzika.

Kada je Ali Riza paša krenuo iz tvrđave, knez Mihailo je na belom konju pojahao iz dvora, odeven poput starog srpskog viteza iz Dušanovih vremena. Za Knezom, u nekoliko kočija pristigla je porodica Obrenović: strina Tomanija supruga Jevrema Obrenovića, sestra Ana Konstantinović i kći Katarina, sestra Perka, strina Ana Jovana Obrenovića, sestre Ermila Ćupićka i Savka Rajić.

Tačno u 11 časova, knez Mihailo je izvršio smotru čete narodne vojske: "Zdravo junaci"!, "Od boga ti zdravlje gospodaru!". Knez je salutirao i turskom bataljonu postrojenom nasuprot srpskim vojnicima: "Padišah jok čaša" — "Živeo sultan!", bio je vojnički otpozdrav

Turaka.

Specijalno naručen orkestar, taktovima pesme "Večernji nizamski rastanak" ispratio je Turke dva dana kasnije.

 

NIZAMSKI RASTANAK

Skupite se svi, dobri drugovi 
neka truba dok ne padne mrak, svira rastanak.  

Poslednju našu pesmu vojničku 
zapevajmo složno svi nek' se sve ori. 
Pa za one prošle dane, nek' ti neka suza kane 
pa zar nismo bili mi, verni drugovi. 

Ko da žali noći, ko da žali dane 
rastanak se sprema a vremena nema 
oj, druže moj. 

Još u srcu mom kao teški zvon 
odjekuje tužne trube glas, kroz taj garnizon.  

Poslednji, topli pozdrav vojnički 
zapevajmo složno svi nek' se sve ori. 
Neka svaka cura čuje šta joj vojnik poručuje 
sad kad služba prestaje, kad se rastaje. 

Ludo živim sada, čudna tuga vlada 
uspomena rana iz vojničkih dana
oj, druže moj. 

Tekst po pevanju ansambla "Narakord"

 

 

 

 

 

 

 

   

[Снежана]

Истина о чувеној песми „Пукни зоро“ крије две урбане легнеде

 

13. јануара 2017.

0

 

 

Песма „Пукни зоро“ већ неколико година је она „најскупља“ у кафани. Уз њу плачете због живота, љубави, отуђености и свега што вас тишти.

Некако успут, са растом популарности песме, појавила се и информација да је написана за „Гвоздени пук“ у Првом светском рату, али истина је мало другачија.

Роберт Пешут Мањифико, који је радио музику за филмове „Монтевидео, Бог те видео“ и „Монтевидео, видимо се“, каже:

– Ја сам аутор песме „Пукни зоро“ и чуо сам за ту урбану легенду која се створила око ње. У ствари, има више урбаних легенди. Једна је да је песма настала у Првом балканском рату, а друга да је настала у Првом светском рату на Kајмакчалану. То нас је забављало. Пратиш успех песме која је изашла из својих оквира. Била је направљена за филм, па је отишла у кафану, па из кафане свуда. То човек не може да прати. То ме и радује и много ми значи. У неку руку је то једино што аутор пожели. Народ је ту песму узео као своју и то је врхунац ауторства

На наше питање одакле се створила инспирација за једну песму која ће у врло кратком периоду постати антлогијска, Мањифико каже:

– Kад би ми неко рекао да направим песму која би требало да дирне народ у жицу, никад не бих знао да је направим. Искључиво је рађена за потребе филма. И сам филм је имао такав садржај. Kада смо причали са Бјелом шта нам је потребно, он је рекао да су у филму људи који су преживели Први светски рат и сећају се са неком сетом тих времена, срећни што су остали живи и несрећни што њихових пријатеља нема. Тема ми је била јако блиска, јер ми је деда био Солунац. На почетку се песма звала, док је само била инструментал, „За Душана“ то јест за мога деду, а после неких месец дана смо написали текст. Међутим, песма је нашла свој пут у кафану. Тако је било и са песмом „Само мало“. Не радим ни на маркетингу, то је само од себе отишло. Само ме је Бјела звао да ми каже где се све свира песма и онда сам на Јутјубу видео да је људи изводе фантастично. Једна од изведби која ми се страшно допада је она Марије Шерифовић. Чак има и дописана једна строфа, коју ја нисам написао. Презадовољан сам због свега. Осећам се као део националног корпуса- искрен је Мањифико.

Песму је недавно на обележавању Дана Републике Српске поносно отпевао и Трећи пешадијски пук,а на питање да ли му смета што се песма мало, мало па политикује и уско везује за војску, Мањифико одговара:

– Не бих могао рећи да ми смета то, напротив. То дира душу. Не волим ратно стање, не волим рат, човек сам којем национална припадност не значи у животу. Не кажем да није битна за неке друге људе. Пре свега, шта ја да кажем ако су људи тако прихватили песму својом, не бих од тога правио поитику. А и на Балкану смо, овде је све политика. То се тешко избегне.

 

 

 

Насмејала га је наша констатација да је „Пукни зоро“ најскупља песма у кафани.

– Моји пријатељи Роми су ми рекли: „Мањифико, свака част! најскупља песма. После поноћи кад је засвирамо само лете паре“. Пусти се суза и све. Па, како да ми не буде мило и драго – кроз смех каже аутор.

http://patriot.rs/istina-o-cuvenoj-pesmi-pukni-zoro-krije-dve-urbane-legnede/