Отац Јован Пламенац - разговори, беседе , предавања , текстови...

[Срђан Ранђеловић]

 

На порталу „Аналитика“ 14. јуна објављен је текст под насловом „Што је истина о Владимировом култу?“ Повод му је била конференција за медије на којој смо учествовали Горан Андровић, члан породице чувара и власника крста Светог Јована Владимира, и ја.

 

Прочитавши га, прва асоцијација (због претенциозног наслова) била ми је сљедећа старобарска поспрдица: Када је неко много ружан, Старобарани кажу – „Толико је грдан да га зову лијепи“.

Ауторка овог текста (Сузана Капетановић) дохватила се сљедеће реченице из извјештаја са поменуте конференције објављеног на порталу “Аналитика“: “Он (свештеник Јован Пламенац – Ј. П.)  је казао да је култ Владимира један од ‘најзначајнијих нематеријалних добара’ у Црној Гори, као и да је срж култа – сама црква“. А већ у наставку, аутор овог извјештаја, који је у њему побркао још лончића, цитира моје ријечи:

- Срж култа је литија на Румији, дакле изношење крста…

Али, новинарки Капетановић се више допало да сам рекао оно што нијесам, и то је изабрала за једну од теза свога текста.

Знајући како многи новинари у Црној Гори функционишу, свима њима који су дошли на конференцију – а били су из скоро свих редакција из Подгорице – то што сам говорио подијелио сам у писаној форми, на папиру, и дигитално, на CD-у, и само је требало де примјене технику copy-paste. Да је то урадио аутор овог извјештаја, не би ми „ставио у уста“ и синтагму „култ Владимира“, јер ја нијесам ни незнавен ни злонамјеран, па кажем: “култ Светог Јована Владмира“.

 

Наравно, све ово не би било важно, јер оваквих бркања баба и жаба, што намјерних што ненамјерних, свакодневно су пуни медији у Црној Гори. Али, у тексту „Што је истина о Владимировом култу?“ наглашена је једна друга тема: култ Светог Јована Владимира је “једно од шест нематеријалних културних добара које би ускоро требало да буде уписано у Регистар културних добара Црне Горе“. Ауторка нас обавјештава и о сљедећем: „промјене (у култу Светог Јована Владмира – Ј. П.) су озбиљне, и струка их је већ забиљежила у раду на елаборату културних вриједности – документу на основу којег ће култ Управа (за заштиту културних добара – Ј. П.) уписати у Регистар заштићене нематеријалне баштине Црне Горе“.

Е, ово је већ веома озбиљно.

Као прво, није нормално и у супротности је са духом Закона о заштити културних добара да неко припрема елаборат о култу Светог Јована Владимира, или било којем другом културном добру, далеко од очију јавности. Новинарка Капетановић је, очигледно, имала увид у досад урађено на овом елаборату и о томе нас је, срећом, обавијестила својим текстом. Уствари, њене тврдње у овом “лејпом“ тексту, као и терминологија коју користи, откривају какав нас шок очекује када елаборат учине јавним. Потврђују да је култ Светог Јована Владимира озбиљно угрожен његовом политичком употребом, зачетом тврдњом господе Мехмеда Бардхија и Ранка Кривокапића да је црква Свете Тројице на Румији пореметила међувјерски склад у Бару.

 

Тврдња да због цркве на Румији у литији за крстом Светог Јована Владмира више не иду муслимани и римокатолици, судећи према тексту „Што је истина о Владимировом култу?“, могла би се назватирезимеом елабората којег припрема „струка“ (претпостављам нека комисија) за потребе Управе за заштиту културних добара, односно Министарства културе Црне Горе. А лијепо сам толико пута у посљедње двије године написао да то није истина. Како ова неистина постаје безочна лаж, која пријети да уђе у тако важан документ као што је Регистар заштићене нематеријалне баштине Црне Горе, принуђен сам да поновим:

Мухамеданци и римокатолици су у румијску литију за православним крстом, на којем је прије безмало хиљаду година погубљен Свети Јован Владимир, ишли не зарад ид(е)ологизираног „братства и јединства“, које данашњи ид(е)олози пројектују на наше претке, ретроактивно им га намећући, него саборно, из осјећаја заједништва  (који проистиче из духа Цркве). Зашто је успостављена румијска литија, зашто је ишла баш за крстом Светог Јована Владимира, да ли јој је овај крст прикључен или јеуспостављена са њим, да ли је прво ишла литија па је зато саграђена црква на врху Румије, или је прво саграђена црква па пошла литија… данас можемо само да претпостављамо. О цркви на врху Румије, коју су 1571. године порушили Турци, пише више аутора: етнолог и географ Павле Ровињски, руски конзул Иван Јастребов, римокатолички свештеник Донато Фабијанић, Томо Ораовац, Пјетро Балан…

За данашњу цркву на Румији сасвим је неважно да ли је ту раније била црква. Она је одраз вишевјековне жеље, тежње, чежње народа ширег подручја Бара да се ту изгради црква, они су говорили – врати. Зато су у литији сви износили по камен, не би ли ту црква долетјела када се сакупи довољно камења. О тој легенди пишу многи аутори, па и прије више од сто година. О мотивима људи који су износили камење на Румију остало је писано свједочанство. И, 2005. године, ова легенда се показала, уствари – народним пророштвом. Те године, црква је уистину долетјела на румијски врх.

Румијска црква је, дакле, оваплоћење жеље и труда подрумијског народа „све три вјере“. Она је, уствари, дјелимична материјализација култа Светог Јована Владмира (као што је и крст којег на Румију износимо у литији).

Колико год пута да им поновимо ово, они опет, као у дипле: „Румијска црква је пореметила барски међувјерски склад“. Овај народ, генерацијама, изнио толико камење на врх Румије да би ту била црква, а онда се нашли неки Црногорци да тврде да је она проблем том народу. Ту, заиста, неко није нормалан, или је злонамјеран.

Да, проблем је у политичкој употреби култа Светог Јована Владимира, која је постала важан елемент у борби актуелне црногорске власти против Православне цркве у Црној Гори. Власт ову борбу, нештедимице, води у садејству са партијама које је чине, полицијом, неким медијима, судством… Отуда овако синхронизовано диплање: „Румијска црква је пореметила барски међувјерски склад“.

У ово настојање, изгледа, власт укључује и неке људе из Управе за заштиту културних добара, који – видимо – покушавају да култ Светог Јована Владимира извуку из скута Православне цркве. А Јована Владимира, православног светитеља, као и његов култ, ишчупати из Цркве је што и убрати најљепши цвијет: колико год да му у вази мијењате воду, он ће убрзо увенути и осушити се.

Румијску литију, са култом Светог Јована Владимира, кроз вјекове одржала је Православна црква. Са Андровићима, чуварима и власницима крста Светог Јована Владимира, увијек је ишао православни свештеник. Дакле, увијек православни свештеник, а никада римокатолички и никада хоџа! А римокатолици и муслимани су се прикључивали литији због дубоког осјећаја, и поштовања, своје етничке припадности и уважавања својих православних предака.

И сада се нашли „мудраци“ да прекрајају стварност. Никада нијесу ни дошли на Тројчинданску румијску литију, нити су осјетили њен дух. У суштини, формирајући виртуелну стварност за потребе искомпромитоване црногорске политичке врхушке, намећу се као господари истине.

Тако и литију зову „процесијом“, Светог Јована Владимира “Владимиром“… Православну терминологију замијенили су римокатоличком. То неће промијенити суштину култа, али говори о њиховој злонамјери, о њиховој потреби да култ удаље од Православне цркве.

Граде се борцима за очување аутентичности Култа, а мијењају у народу прихваћено име Светог Јована Владимира, као да посједују његову крштеницу. Не би чудило да и Шин Ђон (Свети Јован, на албанском), онај у Албанији, код Елбасана, и овај на Скадарском језеру, код Ријеке Црнојевића, преименују у Шин Владимир. Па у дипле…

Појма немајући што се на литији догађа, јер никада је нијесу ни видјели; најважније им је да ли креће од цркве Светог Николе или од, како у свој незнавености кажу, „руског манастира“, да ли је неко у литији пошао испред Андровића који носе крст и свештеника… Аутентичност култа заснивају и на пуцању на литији, не питајући се што ће на то данас рећи полиција, као и на праћење крста племенским капетаном, муслиманом, који је ишао уз крст са исуканим мачем, символизујући своју и спремност оних које предводи да га одбране, апстрахујући чињенице да не само да у Микулићима нема племенског капетана, него у читавом селу нема никога да стално живи, осим четири монахиње у манастиру Светог Сергеја Радоњешког, као и да Крајњани више намају претензију да крст Светог Јована Владимира отму од Микулићана.

А румијска тројчинданска литија и даље је итекако жива…

Румијску цркву никада не спомену а да не кажу, барем, „метална“. Бацају се на њу ријечима, а не чују да оне одзвањају као оно камење ’91. године по Цетињском манастиру, или као јаук зида ловћенске Капела под ударом пијука ’72, и не присјете се да многи од оних који су каменовали Манастир и кивот Светог Петра Цетињског и од оних који су порушили цркву на Ловћену и Његошев гроб нијесу избројали пуно својих земних дана.

Није истина да су припадници других конфесија, осим православаца, раније ишли у румијској литији у неком посебно великом броју. Имамо писана свједочанства чак с краја 19. вијека да је и тада (као и данас) било покушаја да се мухамеданци спријече да учествују у румијској литији. Није истина ни да су припадници исламске и римокатоличке вјероисповијести сасвим напустили румијску литију. Они су престали у литији да иду на Румију 1953. године, када и православци, јер комунисти су је те године забранили. Данас они опет за Тројчиндан иду на Румију, додуше у малом броју, не због цркве на Румији, него због актулне смутње настале политичком употребом култа Светог Јована Владимира.

 

Румијску литију обновио је 1984. године Богић Фемић, тадашњи парох барски, православни свештеник. И што се пореметило у конфенсионалној структури учесника румијске литије 2005. године, постављењем цркве на Румији? Ништа. Ама баш ништа! Мислите ли да је 2004, или 2003, или 1985. године било више муслимана и римокатолика у литији за крстом Светог Јована Владмира него 2006, 2007, 2008…? Није. Црква на Румији у стварности ту ама баш ништа није промијенила. Промијенила је само у виртуелној стварности коју обликују неки црногорски политичари, нажалост и неки новинари. Изгледа да су се у тај посао укључили и неки људи којима струка којом се баве то нипошто не дозвољава. Свака струка има свој кодекс, па и када није написан (овај новинарске струке је написан, али као да је написан на тоалет папиру).

Генерална скупштина Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) 2003. године, на свом 32. засиједању, усвојила је  Конвенцију за заштиту нематеријалне културне баштине, која засигурно не подржава политичку употребу културног добра. Стога, за Црну Гору неће бити лијепо ако јој „струка“ постане што и „правосуђе“, па њоме почну да се баве међународне институције, због злоупотребе Конвенције. Није лијепо ни за људе из струке да арче свој професионални дигнитет зарад било какве политичке берићети.

Не може се „струка“ тендециозним тумачењем закона утјеривати као топузом. Или, барем, не може дуго… Култ Светог Јована Владимира је култ љубави, и када му се прилази са мржњом, злом намјером – ту нема конекције. Да приступ култу Светог Јована Владимира каквим је црногорска јавност диплашки избомбардована, као осиромашеним уранијумом, не би прешао у брутално насиље, позивам његове актере (политичаре, новинаре, људе из струке…) да дођу на румијску литију на Тројчиндан ове године. То је за само неколико дана, у ноћи између 22. и 23. и током пријеподнева 23. јуна. Метеоролози за подручје Румије најављују у та два дана лијепо вријеме, ведро, са температуром 21-22º током дана и 15º ноћу, уз пиркање вјетра брзином 1-2 метра у секунди. Те ноћи биће пун мјесец. Заиста, идеално вријеме. Вриједни Микулићани, који сада живе углавном у Бару, уз помоћ својих пријатеља, санирали су пут до свог села и сада је до њега могуће доћи било којим малим аутомобилом. Дођите и видите чиме се бавите!

 

Или, оканите се култа Светог Јована Владмира и – јер  нематеријална културна баштина обухвата  и  вјештине – пређите на израду елабората о специфичној црногорској вјештини диплања више људи у исте дипле у исто вријеме.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/06/19/%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%B4%D0%B8%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

[Gordana .]

Сачувај нас Боже новинара.

Ово ми све личи као када на свадби покушаваш да водиш неки разговор, па нема шансе да се надгласаш са певаљком, без микрофона и појачала

[JESSY]

Поводом празника Светог мученика Јована Владимира кнеза српског, благодарећи Радију „Светигора“, доносимо предавање свештеника Јована Пламенца, пароха барског, на тему „Свети Јован Владимир у свом и нашем времену“. Отац Јован беседио је у Парохијском дому у Бару 31. маја 2009. године и том приликом је, први пут јавно, говорио о томе како је пронашао мошти Светог Јована Владимира.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/15/06/04.06.15_zbor_-_o._jovan_plamenac_-_o_svetom_jovanu_vladimiru_64_kpbs.mp3

 

[JESSY]

                         

 

 

Десет година мученичког живота Румијске цркве

Већ од првог дана њене обнове, на цркву су се обрушили силном мржњом, коју у себи има само богоборна душа, поручио је Пламенац

Подбодени десетогодишњицом мученичког живота храма Свете Тројице, Црном Гором ових дана сквиче демони насељени у душама богобораца, насукани на Румијску цркву као набодени на глогов колац, а модерни црногорски гонитељи Цркве прогоне је, називају је погрдним именима, импутирају јој свакојаке неистине и траже њену главу, оцијенио је барски парох Јован Пламенац. Уочи 31. јула – 10. годишњице од обнове цркве на Румији, Пламенац напомиње да храм Свете Тројице није пореметио вјерски склад међу барским житељима, те да је на обновљени објекат обрушена мржња.

– Обновљена црква Свете Тројице на Румији људима у Црној Гори, којима је богоборна идеологија одузела духовни вид, засметала је као што штакорима засмета сунчева свјетлост. И већ од првог њеног дана обрушили су се на њу силном мржњом, коју у себи има само богоборна душа. Као што су својевремно Диоклецијан, Максимилијан и други гонитељи Цркве стављали хришћане на муке, светог Ђорђа, светог Димитрија и многе друге које кроз вјекове слави читав хришћански свијет, тако ови модерни црногорски гонитељи Цркве прогоне Румијску цркву – називају је погрдним именима, импутирају јој свакојаке неистине, траже њену главу. Као када су пред Кајафу, и пред Пилата, довели лажне свједоке да би осудили Исуса Христа, тако након обнове Румијске цркве изводе лажне свједоке који тврде да је она пореметила барски међувјерски склад, да у Румијској литији након њене обнове не учествују муслимани и римокатолици. То раде без иједног доказа, без податка колико је муслимана и римокатолика учествовало у Тројчинданској литији прије обнове Румијске цркве, а колико након њене обнове. Штавише, ниједном нијесу дошли на Тројчинданску литију, да виде шта се ту догађа – рекао је Пламенац за „Дан“.

Овдашњи народ који, како каже, прима здраво за готово лаж да је црква учинила да у Тројчинданској литији више не учествују римокатолици и муслимани, „као из туђе главе, као да нема сопствени мозак, подбоден свакојаком несојлуку склоним медијима“, као некадашња свјетина која је, када јој је Понтије Пилат показао Исуса Христа и упитао да ли да га пусти, јер на њему не налази кривице, викала да га разапну, ових 10 година живота тражи распеће обновљеног храма.

Оваплоћење наде вјерника

Пламенац наводи да је Црква Свете Тројице на Румији оваплоћење наде многих генерација житеља Бара и његове околине да ће се црква на румијски врх кад-тад вратити.

– Њени метални зидови надојени су љубављу и вјером тог народа, али и сваком грашком њиховог зноја искапалог док су у литији износили по камен. У међувремену, богоборна идеологија, попут куге, захватила је овај народ и многима изокренула свијест. Након Другог свјетског рата, када је та идеологија зацарила овим просторима, власти су забраниле румијску литију. Обновио ју је 90-их година тадашњи барски парох протојереј Богић Фемић. У Румијску литију вратили су се многи православни житељи Бара и његове околине, али и понеки рикоматолик и муслиман – указује Пламенац.

– На тој лажи, уздижући је до бесмисла да је обновљена Румијска црква угрозила црногорску државну самобитност и црногорски национални идентитет, притом кукавички набијајући нос у пијесак пред промоцијом „Велике Албаније“ пред њом и по њој исписаним графитима „Ово је Албанија“ и другим, који су њене ране, узгојена је расправа о њој у Европском парламенту, безброј расправа у црногорском Парламенту, безброј пута у медијима изливена мржња, али и проглашено и законом заштићено нематеријално културно добро „Култ Светог Владимира“. Свима им је поента била – Румијску цркву неопходно је порушити, или барем измјестити. Румијска црква већ десет година живи уз ту лаж и њене посљедице. С друге стране, све вријеме она је обавијена љубављу и поштовањем оних који се нијесу упрегли у актуелно црногорско богоборство – истакао је Пламенац.

Он истиче да је црква Свете Тројице на Румији бисер православља и да је у ових десет година била раздјелница добра и зла у Црној Гори.

Присјећајући се 31. јула 2005. године, дана освећења обновљене цркве, на румијском врху се, како наводи Пламенац, сабрало преко хиљаду људи, наводећи да их је „сабрала скупштинска и медијска хајка на тек обновљену црквицу Свете Тројице, коју су освештали митрополит Амфилохије и епископ захумско-херцеговачки Григорије“. Напомиње да је у јуну те године црква хеликоптером изнијета са ливаде на којој је данас Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару на врх Румије.

– Све је почело само мало раније. Баранин Мило Драговић био је у Хиландару на Светој гори, сањао је цркву на Румији и свој сан испричао хиландарским монасима који су му благословили да од митрополита Амфилохија затражи благослов за градњу цркве од метала. Пројекат цркве урадио је инжењер Мијо Лекић и црква је изграђена за само 12 дана. Од тада па до данас обновљена Румијска црква проживјела је мало лијепих дана. Таквим се могу назвати они дани у којима је у њој приношена служба Богу, када су се на литургије у њој служене окупљали добронамјерни људи. Ево десет година на Тројчиндан Литургија у цркви Свете Тројице на Румији служи се поред крста којег је у рукама држао свети Јован Владимир када је убијен у Преспи. Више од четири године у њој је Литургија служена безмало сваког мјесеца, и по жеги и по снијегу – истиче он.

Јубилеј

Поводом 10. годишњице од обнове Румијске цркве, сјутра ће у њој бити одслужена литургија. Како је казао Пламенац, организован је превоз испред Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару и креће се у 7 сати.

Пламенац наводи да је вјековима вјерни народ Бара и његове околине у Тројчинданској литији ишао на врх Румије за крстом светог Јована Владимира, којег, како подсјећа, чува микулићка породица Андровић.

– Литија је првобитно ишла од манастира Пречисте крајинске, а касније, као и данас, од цркве Светог Николе у Микулићима. Сваки човјек у литији износио је по камен на румијски врх, са надом и вјером, која је преношена из генерације у генерацију, да ће се онда када се сакупи довољно камења црква која је због гријеха одатле одлетјела, вратити, да ће долетјети – објашњава Пламенац.

Временом су, како наводи, разни окупатори освајали ову територију и домицилном народу наметали своју религију.

– Тако је један дио овдашњег народа отпао од православља и примио римокатолицизам или ислам. Али, одступањем од вјере прађедовске нијесу се одрекли надања својих предака да ће се црква једног дана вратити на врх Румије и наставили су да у Тројчинданској литији износе по камен као свој прилог остварењу те наде – истиче он.

 

http://www.mitropolija.com/svestenik-jovan-plamenac-deset-godina-mucenickog-zivota-rumijske-crkve/

[JESSY]

Јован Пламенац: Ми смо у опасности као никада до сада

Свјетлост бадњака, овог светог дрвета, обасјава нас кроз генерације ево двије хиљаде година, још из Витлејемске пећине, још од времена када је међу нас дошао Богомладенац, чије рођење управо прослављамо.

Топлота овог огња гријела је срца наших предака кроз вјекове, па и читаву православну васељену. Грије и наша срца данас.

Посебно, чини се, слављење овог дана, празновање Бадњег дана, је заступљено у српском народу, и то посебно у овом његовом дијелу, у Црној Гори, Брдима, Приморју.

У барском крају посебно свечано у овај дан бива испред велелепног храма који носи име Светог Јована Владимира, онога на чији чокот смо ми православни Срби, али и православни Албанци, па и неки други околни православци накалемљени, а преко њега и на самога Христа. Ми смо лозе које су, преко наших предака, израсле из Светог Јована Владимира, онога који је прије хиљаду година пострадао за своје име, за слободу своју и свога народа, онога који је када је у Цркви дошло до великог раскола, када се Рим одвојио од изворног Христовог учења, стао окренут према Истоку.

Али, бадњак је у овим нашим крајевима попримио још једну символику, осим символике Христове свјетлости. То је символика – слободе.

У овим нашим крајевима, у временима разних ропстава, у турско ропство, млетачко, аустро-угарско, уз гусле и бадњак, стари Црногорци, Брђани, Приморци су својој дјеци, својим потомцима, преносили сјећање на слободу и љубав према њој.

У овој нашој држави, у Црној Гори, та символика бадњака, символика слободе, и те како долази до изражаја и данас. Јер, слобода наша, она слобода коју смо добили од Бога, која само нашим глупостима, нашим непоштовањен јеванђељских истина бива ограничена, нападнута је као никада до сада.

Ханибал анте портас, браћо и сестре!

Наш непријатељ, наш крвни непријатељ, стоји пред вратима наше куће. Није нама то први пут. Али нијесмо навикли на оно што се данас догађа: да са друге стране тих врата, у нашој кући, стоје издајници наши, власт издајничка, која, бестијално се радујући, једва чека да та врата отвори пред нашим крвним непријатељем, пред оним нашим непријатељем који нас је не тако давно бомбардовао и отровао. Ево, на сваком кораку карцином. Они су нам то посијали својим бомбама, својим осиромашеним уранијумом.

Слично су нам урадили и крајем Другог свјетског рата, када су Пљевља, Беране, Подгорицу посебно и више пута, бомбардовали, иако су нам били савезници у рату.

И сада тај наш крвни непријатељ стоји пред вратима наше куће и чека да му их отворимо. Притом држи врећу пара, као шаргарепу на штапу. Њихове данајске бисаге су пуне наше пропасти. Они нам доносе не само тјелесно ропство, него и духовно страдање: распад породице, дјецеубиство у утробама мајки, кроз абортусе и такозвана средства за контрацепцију, педерастију као мјеру вриједности, доносе нам ријалити културу, односно ту антикултуру Запада (наравно, Запад има и своју културу)… Доносе нам све оно што је супротно хришћанским вриједностима живота, све оно што је супротно Јеванђељу, што је супротно нашем бићу, ономе на чему ми постојимо. То они нама доносе.

А у нашој кући раширених руку чекају их њихови плаћеници и они који су, од њих подржани, или барем уз њихову сагласност, отимачином и шверцом стекли енормно богатство и сада животно зависе од њихове наклоности. Они су у нашој кући већ неко вријеме промотери тих антихришанских вриједности: кроз медије, школство, партијску дисциплину.

И зато будимо они који ће да кажу – НЕ! Кажимо им гласно, да чују, да нећемо да уђемо у своју пропаст. Па чак и ако нас натјерају силом своје власти, разним шпекулацијама стечене, кажимо им да то не радимо својом вољом.

Кажимо своје НЕ на начин примјерен времену у којем живимо: изађимо на улице и подржимо протесте Демократског фронта, потпишимо петицију коју је организовала Српска народна партија…

Не будимо као дјеца која вичу: ја сам Црмничанин, ја Катуњанин, ја Грбљанин, ја Васојевић, ја Дробњак… Не вичимо: ја сам СНП-овац, ја Фронтовац, ја Демосовац, ја ДПС-овац, ја СДП-овац… И зато што сам ја „ово“ онај који је „оно“ је мој противник.

Оно што нам доноси наш крвни непријатељ није ни у римокатоличкој ни муслиманској у традицији.

Наш крвни непријатељ стоји испред наше заједничке куће. Ми смо у опасности као никада до сада! И зато дигнимо свој глас, кажимо им да не пристајемо на ропство.

Биће опет: ко смије а ко не да се бави политиком. То су ови који цупкају иза врата наше куће чекајући да их отворе својим газдама, а нашем непријатељу, измислили као фразу, као што су измислили и да је Румијска црква пореметила барски међувјерски склад. Није ово политика; ово је – самоодбрана. Ово је борба за животе наше и животе наше дјеце, борба за тјелесну и, надасве, духовну слободу.

Зато, устанимо и одупримо се њиховом насиљу. Урадимо то уз ово свето дрво, као што су то наши преци радили, Будимо достојни својих славних предака, који су нам слободу сачували и нама је предали у руке.

Христос се роди!

(Према бесједи изреченој приликом налагања бадњака у Бару, у својству представника Црмничана који већ више од двадесет година доносе главни бадњак на плато пред данашњи Саборни храм Светог Јована Владимира.)

Јован Пламенац

Извор: Ин4С

Фото: Бар инфо