Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...

[Nina 777]

Можда сумњамо (они који сумњају) јер нисмо још увек потпуно спремни да прихватимо извесност, да потпуно прихватимо чињеницу да Бог постоји, онакав у каквог верујемо, јер би нас то онда приморало да потпуно променимо начин живота (а ако благодат, осећај испуњености, још није присутан, онда није лако констатовати да све мале радости и окупације којима попуњавамо време немају никакву посебну вредност) или да осећамо нелагодност зато што живимо по старом... Уствари, питам се да ли је могуће осетити извесност постојања Бога а не осетити истовремено и благодат, радост и спокој због тог сазнања... Можда је неизвесност у питању основих питања о човечијем постојању неопходан и саставни елемент појма човека... Можда искуство људског живота мора да обухвата неизвесност да би се људски живот и свет људи разликовали од духвоног света и начина на који постоји неземљаски свет...

"Уствари, питам се да ли је могуће осетити извесност постојања Бога а не осетити истовремено и благодат, радост и спокој због тог сазнања..."

Moguce je osetiti izvesnost postojanja Boga,a ne ostati u blagodati,jer se blagodat daje cistom I otvoreno srcu.Izvesnost o Bogu I duhovnom svetu je sam pocetak duhovnosti.Covek tada,korak po korak pocinje da se menja,cisti,preobrazava,kako bi bio spreman sasud za blagodat,jer se u mehove nove vino novo toci.Nije moguce magajski se promeniti,upravo je to taj put duhovni,uzan I tezak,kojim se krecemo ka Hristu,na kom sebe,Bozijom pomoci osposobljavamo za ucesce u Bozanskom zivotu(Covek se polako otvara za sve vecu blagodat i sve duze prisutnu)

Desava se da ljudi kad postanu vernici hoce odjednom da su prepodobni I sami sebe ubede da su se promenili,upodobili srce Bogu,ali ih sam zivot raskrinka,zato sto to nije lak I neki magijski cin,vec realan put(veoma tezak,ali i plodan i smislen, sa puno Bozije podrske)koji dusa,covek prolazi na svom putu ka Bogu.

ps.Slicna magijska svest se provlaci u crkvi,i kada se insistira na cestom pricescivanju,bez ovih duhovnih priprema i neprestanog duhovng podviga na preobrazaju srca/da ne budem pogresno shvacena,ja sam za sto cesce pricescivanje,ali bez nase zrtve na lestvicama ka Nebu,svodi se na magijsku "veru" 

[Жедни]

Moze li srce da pogrijesi kad sumnja?

 "Блажени су који истражују сведочанства његова, свим срцем тражиће њега".

[Срђан Шијакињић]

Moguce je osetiti izvesnost postojanja Boga,a ne ostati u blagodati,jer se blagodat daje cistom I otvoreno srcu.Izvesnost o Bogu I duhovnom svetu je sam pocetak duhovnosti.

 

Ја сам, када сам рекао "извесност о Богу", мислио на једну сигурност да Бог постоји, исто онако сигурно као и овај рачунар или човек поред нас... Чини ми се да се тако схваћена извесност ретко појављује на почетку, мислим да већину нас тренуци када се запитамо "а шта ако је све само прича, шарена лажа, аутосугестија итсл?" не напуштају док далеко не узнапредујемо на духовном путу и подобро се не намучимо... Код некога су ређи, код некога готово свакодневни, али имам утисак да већина верника сумња понекад (док рецимо никад нико здрав не сумња у том да постоји он или његов пас нпр. ). Ето, на то сам мислио, иначе се са свим слажем.

[Nina 777]

Pa daaaa,na to sam I ja msilila,upravo na takvu izvesnost,tj.sigurnost,kao sto smo sigurni da postojimo mi ili racinar lii pas ,tj.vidljiva stvarnost,unutar I izvan nas.Kada sam rekla,da je to pocetak duhovnosti,trebala sam mozda biti preciznija,pod pocetkom duhovnosti ne podrazumevam sam nas pocetak ulaska u crkvu,ili ces nase krstenje.Mi mozemo dugo biti deklarisani vernici,a da je nasa vera jos uvek na nivou u uvernja,prozeta sumnjom…u tom svom zivotu u  veri,mi I na samom pocetku dobijamo(vecina nas) besplatnu blagodat,veru kao talenat duha kojom vidimo Boga,ali mozda nismo jos spremni sa tim da se suocimo I odgovorno ponesemo,ili smo pak  tu zato sto verujemo nekom autoritetu  koji nam je tu veru preneo.Sumnja se tada logicno javlja,ali njenim resavanjem dolazimo do ovakve potpune izvesnoti,samo ako zelimo.
I tek kada covek spozna u sebi culo vere,I pravilno definise svoju veru,ne vise samo kao uverenje,vec spoznaju Boga na osnovu te sile duha,koju nazivamo verom,on je odgovoran vernik,ili ces duhovno probudjen,ali to probudjeno stanje treba odrzavati.Na to sam mislila da je pocetak,duhovnosti ili opitnog duhovnog zivota,I taj pocetak  se nekome desi pre,a nekome kasnije od momenta aktivnog pristupanja veri.

Takva vera vise nema sumnju,I ako sumnja dodje,da se ne ponavljam,covek je svestan da je duh pao,I poput apostola trazi od Boga da mu podigne duh,doda vere.Nakon ove izvesnosti/sigurnosti o Bozijem postojanju,jedino se jos mogu javljati sumnje u moje vidjenje Boga,jer smo svi na tom putu skloni prelestima.To sam pokusavala da objasnim.To sam na neki nacin prosla,…vec vise od decenije sam u crkvi,a mogu da kazem da mij e duhovni zivot u ovom pravom smislu poceo tek pre dve godine.I zaista,nemam sumnju,potpuno sam sigurna da Bog postoji,koliko sam sigurna da I ja postojim.I smatram to pocetkom svog duhovnog zivota,iako sam u pravoslavnoj veri,aktivno,oko 15 godina.Nadam se da smo se bar malo uspeli razumeti  ,ako I ne nema veze,namera je ocito dobra..

[Срђан Шијакињић]

Nadam se da smo se bar malo uspeli razumeti  ,ako I ne nema veze,namera je ocito dobra..

 

Јесмо, лепо је чути лепа искуства!  

[Drago]

Negde sam procitao kako covek godinama moze biti "telesni hriscanin" (to sam shvatio kao cinjenicu da mu je vera na nivou uverenja i povremene sumnje). Pitanje je: Kako napredovati?

Sent from my iPhone using Tapatalk

[Nina 777]

Negde sam procitao kako covek godinama moze biti "telesni hriscanin" (to sam shvatio kao cinjenicu da mu je vera na nivou uverenja i povremene sumnje). Pitanje je: Kako napredovati?

Sent from my iPhone using Tapatalk

E pa da,1.put cujem taj izraz “telesni hriscanin”ali bi se bas tako moglo reci.Covek moze napredovati,ako kuca I ako trazi od Boga,da napreduje,ali I da je spreman da ulozi trud kao I u svemu.Znam da,dok sam ja verovala na takav nacin,da me je sumnja malo malo snalazila,a posle sam kod Bluma I videla da je sumnja kod takve vere logicna I potrebna da bi ga dovela do VERE.On cak apeluje da vernici Hriscani I ne treba da pristanu na takvu veru,I da on licno ceni vise svesnog I odgovornog ateistu,nego neodgovrnog vernika.

Pomoglo mi je I sto sam sretala ljude,I episkope,posebno vladika Porfirije(njegov pogled I usredsredjenost kada govori o Hristu I Carstvu,pomera covekov duh)kao i svestenike,I laike koji su takvim zarom I sa takvom sigurnoscu govorili o svojoj veri,da sam prosto videla da oni imaju nesto,neko culo,koje  meni nedostaje,ili mozda spava,a to je zapravo bio budan duh I vera,koja iz srca izvire,I kojom covek gleda Boga,I to se vidi u oku tih ljudi,kao sto se u oku svasta vidi.Takodje u susretu sa velikim svetinjama,mostima svetih ,covek zadrhti iznutra I nadje motiv da napreduje u svojoj veri I da stalno budi svoj duh.

Ali ono sto duh uspavljuje,jeste pre svega nas greh,a pre svakog drugog nasa gordost,tako da se pocetkom duhovnog zivota moze smatrati I prepoznavanje I ispovedanje svoje gordosti,ali zaista prepoznavanje svog ega,kao prepreke duhovnom zivotu,kao prepreke veri koja je izvesnost o stvarima nevidljivim....kada covek jednom prepozna to kao zlo,jer je tesko prepoznati,buduci da se nas ego zeli zastiti,maskirati,….no trenutak prepoznavanja I razbijanja ogledala,jeste pocetak budjenja duha,a samim tim I duhovnih sila,medju njima vere.Ne kaze se dzabe da se Bog smirenima otriva,a gordima protivi.

I moze covek formalno da se ispoveda I posti sto godina,dok on realano ne prepozna,oseti,dotakne gordost u sebi,a potom se pokaje,nema pomeranja iz mrtve tacke.(mada pocetak pokajanja moze biti i samo prepoznavanje i ispovest duhovne slabosti-gordodti,i drugih strasti)

Druga stavr,cak I kada prepozna,ispovedi,ta senka ga stalno prati,ali sada je covek vidi kao neprijatelja I ne pothranjuje je vise,nego se sa njom bori.Sto vise pobeda nad egom(nezdravim,oholim) to vise pupoljaka duhovnih.Tako da je,po meni napredak u veri koja je izvesnost,povezana i sa napredkom u pobedjivanju svojih strasti,od kojih je ego(gordost)najrugobnija,i kao sto Lestvicnik kaze,majka svih drugih.

[Deja Vu]

Tako zvuci vec malo drugacije,ali I dalje nisam saglasna u smislu da se vera u ovim tvojim razmisljanjima (kao I kod dosta vernika,primetila sam..) ipak svodi na izbor,uverenje da Bog postoji,nasuprot uverenju ateiste da Bog ne postoji…I sad kao I za svako drugo uverenje,oko njega nismo sto posto sigurni...ono je takvo na osnovu nekih tu I tamo nasih argumenata,osecanja,ili vec,ali nemamo znanja o tome pa ne mozemo zasigurno da tvrdimo,tako da se uglavnom pretpostavlja da Bog postoji I na osnovu te pretpostavke mu tezimo.

Razumela sam te.Ali ja mislim da takva vera koja je na bazi uverenja jos uvek nije vera u pravom smislu te reci.Takva vera je pracena dubokom sumnjom,sto je I dobro I logicno,ali koju treba resiti.Sumnja nije prijatno stanje,no moze biti konstruktivna za nase utvrdjivanje u istinskoj veri,koja je talenat duha.

Naime vera nije uverenje,to je sila duhovna kojom mi susrecemo nevidljivi svet,kojim mi dozivljavamo Boga u sebi(to je prava definicija vere I vernika),to stanje mozda kod Svetih traje neprestano(mozda ni kod njih),ali svi ga ponekad dozivimo,no I kada nismo u takvom stanju  I dalje silom vere,I drugim duhovnim silama, sozercavamo I naziremo,vec u sebi prepoznatog Boga.Dakle,samo probudjen duh moze biti odgovoran vernik,uspavan duh moze biti samo ateista(jer za percepciju stvarnosti koristi iskljucivo psihofizicke talente,razum,logiku I cula kojima se konstatuje vidljivo) ili vernik na nivou uverenja,prozet dubokom sumnjom,ali to jos uvek nije odgovoran vernik.I po meni svako ko ima takve sumnje o postojanju Boga treba da radi na budjenju svog duha,da trazi od Boga,da srece ljude koji su u tome postojani,a najbitnije je da okusi Boga(a Bog ce kosnuti srce koje ga iste),I onda tu vise nema sumnje te vrste. Mi tada znamo dobro da je Bog iza magle,on nas povremeno posecuje po milosti,I po meri naseg dopustenja(jer ako mi jos uvek vise volimo druge stvari od Boga,tu za Boga mesta nema)

Vera jeste izvesnost o stvarima nevidljivim(iz poslanica),I kada covek ima takvu veru,nema te sumnje koja mu se moze pribliziti.I ta vera nije iracionalna,kao sto kazes,iracionalno moze da bude samo uverenje,ta je vera nadracionalna,duhovna kategorija.I kada je imamo ,sumnja moze nadalje da se pojavljuje I pozeljna je kada je u pitanju nase vidjenje Boga,u smislu vidimo li ga kao sto jeste,te da kroz sumnju u svoju predstavu stalno sve vise poznamo Boga u istini I budemo mu blizi.

Da jos jednom podvucem,dakle ako je kod tebe probudjena vera,kao duhovna sila,ako si njome doziveo,susreo Boga,onda vise nema sumnje u postojanje Boga,ako se I javi,znaci da je pao duh I treba ga podici,apostoli su trazili da im Bog nadometne vere,nisu sumnjali u Boga,vec su znali da im je pala antena kojom su hvatli Bozije talase,I trazili da se opet podigne.

Ali ako ne prepoznajes o cemu govorim,onda je tvoja vera na nivou uverenja(sto je dobar pocetak) I tek treba da dodjes u kontakt sa duhovnim talentom vere,kojom ces suresti Boga,I ostati vernik I kada Bog ne bude tako blizu,a tvoja sumnja I ima smisao da te dovede do toga.

Takvo je moje iskustvo…(napisala sam gore post o situaciji kad je moja sumnja prekipela…)

 

Занимљиво је читати вас који сте имали та нека искуства, ничим изазване радости и сигурности у Бога. Тако једном док сам расправљао са једним атеистом око Исуса где је он тврдио да је измишљен, да је то мит, пробуди ми сумњу око свега тога. Баш тим данима је на Агапеу на Студију Б гостовао владика Порфирије који је причао о Васкрсу, па се баш споменуло то како знамо да је Он васкрсао, да је уопште постојао, да то није ништа мит. Тако он не нуди неке научне одговоре, не износи историјске аргументе, већ каже једноставно му је постало јасно да је то тоо, да је Христос васкрсао и ништа се ту он више не пита, већ му је јасно као дан. 

То ми није јасно код вас неких, као рецимо код тебе и владике којима је јасно да Бог постоји, који сте тако сигурно да Га има, а немате аргументе, било какве доказе којима бисте оборили атеистичке ставове. Јесте, једним делом си у праву око мог уверења, ја своју веру транутно доживљам као борбу, као оно што сам описао са маглом и путем, да верујем само зато што желим да идем даље, не могу остати ту где јесам са сумњом, али то вероватно није то, јер мени рецимо није јасно ко владици да је Христос васкрсао, нисам сигуран као ти да Бог постоји. Слаба је мени вера, отупила је временом како се трудим бити рационалнији, а не затуцанији по питању света, па се то преноси и на Бога и религију.

 

Свиђа ми се твој став око наше представе о Богу и Богу, може се рећи да имам и ја неку представу о Богу, доста блиска филозофском богу, Апсолуту и сличним. Потрудићу се да срушим ту представу. 

[Nina 777]

Занимљиво је читати вас који сте имали та нека искуства, ничим изазване радости и сигурности у Бога. Тако једном док сам расправљао са једним атеистом око Исуса где је он тврдио да је измишљен, да је то мит, пробуди ми сумњу око свега тога. Баш тим данима је на Агапеу на Студију Б гостовао владика Порфирије који је причао о Васкрсу, па се баш споменуло то како знамо да је Он васкрсао, да је уопште постојао, да то није ништа мит. Тако он не нуди неке научне одговоре, не износи историјске аргументе, већ каже једноставно му је постало јасно да је то тоо, да је Христос васкрсао и ништа се ту он више не пита, већ му је јасно као дан. 

То ми није јасно код вас неких, као рецимо код тебе и владике којима је јасно да Бог постоји, који сте тако сигурно да Га има, а немате аргументе, било какве доказе којима бисте оборили атеистичке ставове. Јесте, једним делом си у праву око мог уверења, ја своју веру транутно доживљам као борбу, као оно што сам описао са маглом и путем, да верујем само зато што желим да идем даље, не могу остати ту где јесам са сумњом, али то вероватно није то, јер мени рецимо није јасно ко владици да је Христос васкрсао, нисам сигуран као ти да Бог постоји. Слаба је мени вера, отупила је временом како се трудим бити рационалнији, а не затуцанији по питању света, па се то преноси и на Бога и религију.

 

Свиђа ми се твој став око наше представе о Богу и Богу, може се рећи да имам и ја неку представу о Богу, доста блиска филозофском богу, Апсолуту и сличним. Потрудићу се да срушим ту представу. 

Na pocetku,moram da kazem da si me odusevio ovakvom iskrenoscu,tj.uvek me odusevi kada ljudi pred sobom I pred drugima mogu da izraze ono sto stvarno misle,osecaju ili u sta veruju,kada koriste sopstvenu glavu I srce,I sa takvom iskrenosu pred sobom I pred Bogom,a to je I odgovorno postupanje,mogu ti reci samo da si na dobrom putu.Takodje sam bila puna sumnji,kao sto pisah I u postojanje samog Boga,ali I u razna ucenja nase vere,pomenuo si vaskresnje Hristovo,jako mi je bilo tesko da prihvatim.I onda sam resila da vise ne verujem slepo,da nesto treba da se promeni,I cak sam imala malo distance od crkve(to mozda I nije bilo dobro,trebalo je da imam poverenje u one koje cenim u veri).Nakon te male distance sam upoznala mog duhovnika,pred kojim sam mogla da ispovedim iskreno sve,I rekla sam da ako cu da verujem tako indoktrinirano,onda sam mogla pripasti bilo kojoj sekti.I onda mi je otac rekao da je sjajno sto nisam pristala na takvu veru,koju sam ranije imala,ne kazem bilo je u njoj zrno istinske vere,ali nerazvijeno.Naime,sve u nasoj veri jeste pojmljiivo,ali covek ide korak po korak,I poima umom,a ne razumom.To si u pravu,kada kazes za racionalne argumente,…njih nema I zato je I besmislen razgovor sa ateistom,jer ateista na tom nivou diskutuje,I ateisti je nemoguce objasniti da duhovnim delom svoga bica(verom,srcem,umom-mislenim vidom..) mi sozercavamo Boga,kao I Bozije tajne,dogadjaje,poput Vaskrsa,kog si pomenuo da ga je vladika Porfirije pomenuo.Kada covek shvati da mu je vera mala,ili nejasna,onda treba da moli Boga da probudi njegov duh,da dodje u kontakt sa tim delom sebe.U budnosti naseg duha,uma,srca osvetljenih Bozijom blagodacu I svetloscu,mi vidimo to sto nam je Bog otkrio.Zato vladika Porfirije  kaze,jednostavno mi je jasno,jer on zbilja vidi,ali ne moze da dokaze dokazima psiho-fizickih saznajnih cula,sto bi ateista ocekivao,ali I uopste savremeni covek,kome je duh poprilicno umrtvljen,cak vise I ne veruje u njegovo postojanje(duhovne dimenzije coveka).I ne pristaje na takvu argumentaciju,niti besedu.Moguce je imati takvu veru,I to je nesto najlepse na svetu.Meni su ostale jos neka ucenja nase vere,koja nisam sagledala,kao sto je vaznesenje,tema koju sam postavila,ima jos nekih,ali obzirom da mi se sve otkrivalo malo po malo,pretpostavka je da cu I te jos nejasne stvari iz vere  pojasniti,Bozijom pomoci.Sto rece jedna moja prijateljica,koliko je samo jeretickih razmisljanja u crkvi,a da toga ljudi nisu ni svesni.Sto se tice predstava o Bogu,dobro je sto ih dovodis u sumnju,ne moras ni istog momenta da ih srusis,opusteno,Istina te u svakom slucaju ceka,jer je izvan svih nasih predstava.Covek I postaje istinski pravoslavan tek kad dobro sagleda da je pravoslavlje istinita vera,a ne zato sto se tu slucajno nasao,pa zeli sve tome da podredi,to bi bilo sektaski.Puno srece na tvom putu,I samo budi tako iskren Bogotrazitelj,I sve ce na svoje doci.I od srca ti to zelim

[Blaža Željko]

Тако једном док сам расправљао са једним атеистом око Исуса где је он тврдио да је измишљен, да је то мит, пробуди ми сумњу око свега тога.

 

Ne bih se mešao u vaš razgovor ali me ova rečenica ponukala da kažem nešto kratko; u stvari da ukažem na detalj iz jedne knjige: "Povijest Crkve" od Huberta Jedina (za koju sam svojevremeno dobio blagoslov da je koristim kao literaturu za institut od prof. Raše Popovića - jer je veoma objektivna po pitanju istorijskih fakata).

Naime, ateistima treba reći upravo ono što ta knjiga govori o problemu u navodnicima, a to je da osim Jevanđelja postoje i apokrifi kao i spisi Hristovih neprijatelja, rimskih i jevrejskih izveštača i istoričara onog doba. I na jednom simpatičnom hrvatskom prevodu u ovoj knjizi (sličnom kao u Alanu Fordu  ) kaže doslovno: "Ovi izvori Kristovih neprijatelja, ako ni zbog čega drugog imaj značajku što se Kristova povijesna ličnost ne može nijekati (tj. dovesti u pitanje)"! Drugim rečima, kada o Gospodu pišu samo Jevanđelisti i Njegovi sledbenici onda neko može i da posumnja u istorijsku ličnost Spasitelja. Ali ako o Njemu pišu Njegovi neprijatelji - onda su primedbe o Njemu kao o istorijskoj ličnosti bezpredmetne! Baš oni, neprijatelji, u svom ruganju i omalovažavanju kroz spise posredno ukazuju da je On tu ...među njima! Kako bi inače mrzeli nepostojeću osobu!?

Pozdrav

[Deja Vu]

Na pocetku,moram da kazem da si me odusevio ovakvom iskrenoscu,tj.uvek me odusevi kada ljudi pred sobom I pred drugima mogu da izraze ono sto stvarno misle,osecaju ili u sta veruju,kada koriste sopstvenu glavu I srce,I sa takvom iskrenosu pred sobom I pred Bogom,a to je I odgovorno postupanje,mogu ti reci samo da si na dobrom putu.Takodje sam bila puna sumnji,kao sto pisah I u postojanje samog Boga,ali I u razna ucenja nase vere,pomenuo si vaskresnje Hristovo,jako mi je bilo tesko da prihvatim.I onda sam resila da vise ne verujem slepo,da nesto treba da se promeni,I cak sam imala malo distance od crkve(to mozda I nije bilo dobro,trebalo je da imam poverenje u one koje cenim u veri).Nakon te male distance sam upoznala mog duhovnika,pred kojim sam mogla da ispovedim iskreno sve,I rekla sam da ako cu da verujem tako indoktrinirano,onda sam mogla pripasti bilo kojoj sekti.I onda mi je otac rekao da je sjajno sto nisam pristala na takvu veru,koju sam ranije imala,ne kazem bilo je u njoj zrno istinske vere,ali nerazvijeno.Naime,sve u nasoj veri jeste pojmljiivo,ali covek ide korak po korak,I poima umom,a ne razumom.To si u pravu,kada kazes za racionalne argumente,…njih nema I zato je I besmislen razgovor sa ateistom,jer ateista na tom nivou diskutuje,I ateisti je nemoguce objasniti da duhovnim delom svoga bica(verom,srcem,umom-mislenim vidom..) mi sozercavamo Boga,kao I Bozije tajne,dogadjaje,poput Vaskrsa,kog si pomenuo da ga je vladika Porfirije pomenuo.Kada covek shvati da mu je vera mala,ili nejasna,onda treba da moli Boga da probudi njegov duh,da dodje u kontakt sa tim delom sebe.U budnosti naseg duha,uma,srca osvetljenih Bozijom blagodacu I svetloscu,mi vidimo to sto nam je Bog otkrio.Zato vladika Porfirije  kaze,jednostavno mi je jasno,jer on zbilja vidi,ali ne moze da dokaze dokazima psiho-fizickih saznajnih cula,sto bi ateista ocekivao,ali I uopste savremeni covek,kome je duh poprilicno umrtvljen,cak vise I ne veruje u njegovo postojanje(duhovne dimenzije coveka).I ne pristaje na takvu argumentaciju,niti besedu.Moguce je imati takvu veru,I to je nesto najlepse na svetu.Meni su ostale jos neka ucenja nase vere,koja nisam sagledala,kao sto je vaznesenje,tema koju sam postavila,ima jos nekih,ali obzirom da mi se sve otkrivalo malo po malo,pretpostavka je da cu I te jos nejasne stvari iz vere  pojasniti,Bozijom pomoci.Sto rece jedna moja prijateljica,koliko je samo jeretickih razmisljanja u crkvi,a da toga ljudi nisu ni svesni.Sto se tice predstava o Bogu,dobro je sto ih dovodis u sumnju,ne moras ni istog momenta da ih srusis,opusteno,Istina te u svakom slucaju ceka,jer je izvan svih nasih predstava.Covek I postaje istinski pravoslavan tek kad dobro sagleda da je pravoslavlje istinita vera,a ne zato sto se tu slucajno nasao,pa zeli sve tome da podredi,to bi bilo sektaski.Puno srece na tvom putu,I samo budi tako iskren Bogotrazitelj,I sve ce na svoje doci.I od srca ti to zelim

 

Хвала најлепше 

 

Ne bih se mešao u vaš razgovor ali me ova rečenica ponukala da kažem nešto kratko; u stvari da ukažem na detalj iz jedne knjige: "Povijest Crkve" od Huberta Jedina (za koju sam svojevremeno dobio blagoslov da je koristim kao literaturu za institut od prof. Raše Popovića - jer je veoma objektivna po pitanju istorijskih fakata).

Naime, ateistima treba reći upravo ono što ta knjiga govori o problemu u navodnicima, a to je da osim Jevanđelja postoje i apokrifi kao i spisi Hristovih neprijatelja, rimskih i jevrejskih izveštača i istoričara onog doba. I na jednom simpatičnom hrvatskom prevodu u ovoj knjizi (sličnom kao u Alanu Fordu  ) kaže doslovno: "Ovi izvori Kristovih neprijatelja, ako ni zbog čega drugog imaj značajku što se Kristova povijesna ličnost ne može nijekati (tj. dovesti u pitanje)"! Drugim rečima, kada o Gospodu pišu samo Jevanđelisti i Njegovi sledbenici onda neko može i da posumnja u istorijsku ličnost Spasitelja. Ali ako o Njemu pišu Njegovi neprijatelji - onda su primedbe o Njemu kao o istorijskoj ličnosti bezpredmetne! Baš oni, neprijatelji, u svom ruganju i omalovažavanju kroz spise posredno ukazuju da je On tu ...među njima! Kako bi inače mrzeli nepostojeću osobu!?

Pozdrav

 

Познато ми је, иако му изнесем такве аргументе он ће све то негирати нудећи нека своја оправдања, постоје људи који су доста тврдоглави. Ал добро, то било пре. 

[Sanja Т.]

Да Бога нема, дефинитивно би Га требало измислити! На нашу срећу Он ипак постоји.Кроз своје искуство,могу рећи да ме је сам Господ узео у наручје Своје, заштитио и оставио да сама наставим даље.Јесам ,доводила сам и сама Његово постојање у питање, међутим то више говори о мени но о постојању Његовом.Сада тачно могу да осетим на ком је нивоу моја вера,осећам колико сам Му близу или сам отишла даље мало од Њега,а тада ми је само један циљ-да се што брже вратим,јер познајем живот далеко од Њега.

[Ненад Р.]

Тако он не нуди неке научне одговоре, не износи историјске аргументе, већ каже једноставно му је постало јасно да је то тоо, да је Христос васкрсао и ништа се ту он више не пита, већ му је јасно као дан. 

То је само његово уверење и ту му наука не може ништа помоћи јер је Господ изнад свега па и науке.

 

Палма и ја такође кажем да је веома лепо то што си искрено написао . Ако је човек искрен и добар , то је неретко први корак према вери и то правој вери која је у истину вера и  љубав према Господу и људима.

 

У тексту кажеш " Радост која није ничим изазвана ,, Она је изазвана нашом вером у Господа.

[Дијана.]

U svom nametnutom/naucenom ateizmu, ja sam Ga trazila, a kad sam Ga nasla, stalno sam se s Njim raspravljala o Njegovom svijetu. Nikad vise nisam posumnjala u Njegovo postojanje, ali me pitanje zla i patnje oko nas mnogo i tesko smucivalo. Dovodilo od hule u smislu sumnje u Njegovu dobrotu, do roptanja u smislu nemogucnosti podnosenja krsta.

Vjera je dar koji nam se daje ali i koji se stalno trudom nanovo osvaja. Ko je osjetio bar mrvicu blagodati, mrvicu mira ili radosti (darova D.Sv.) ili olaksanja bola i osjvetljenja besmisla koji razdiru i gutaju (Utjesitelja), nikad se vise nece predati toj sumnji do kraja, ako samo iskustveno pozna ikad, da se protiv toga, i protiv paklenog bivstvovanja u crnom i zlom svijetu bez nade i smisla, moze boriti vjerom i nadom. Moze boriti svijetlim likom i svetim imenom Gospodnjim.

Sumnja potice iz razuma koji gordo a neosnovano trazi svoju prevlast, i srca koje je onecisceno, ozlovoljeno i otruljeno nasom palom prirodom. Sumnju sije Kusac da bi nas mucio... Ja se nekad osjecam kao podijeljena licnost bukvalno, cini mi se da razumom sumnjam a srcem buntujem, a opet, toliko je vjera u meni ukorijenjena da se nesto iz mene samo, cini mi se, moli... i tada dolazi taj dodir drugog svijeta koji se samo duhovnim vidom poznaje. Dokaz da sumnji mjesta nema. Da je ona podmetanje zlog i lukavog uma koji ima pristup nasem umu... Sapienti sat. 

Molim, oduzmite mi vjeru, i oduzeli ste mi snagu da disem i borim se, da gledam i mislim, nadu, i volju da postojim. Molim, ko moze bez vjere, svaka cast. Meni je ona, (i to ova i ovakva, nasa, jer proucila sam i druge, a iskustveno poznala nasu) isto sto i zivot - ako je ovo zivot - a kad pogledas SVE sto je ikad bilo, i svuda po Zemlji, mozes osjetiti samo bolnu ceznju za Zivotom, za Istinom, za Ljubavlju, jer ovde vidis samo sjene toga, cak i ako imas srece da tvoj zivot protice mirno i od opsteg zla i stradanja neokrnjeno.

Da li je covjek samo izmislio ideju duhovnog svijeta i vjecne pravde da bi se utjesio za svoju nemoc, i strah, i jad koji trpi? Jeste, graknuce slavodobitno svi duhovi smutnje i sumnje oliceni u kojekakvim 'filozofskim' i 'naucnim' 'idejama'.

Ili su te ideje, predstave u nasem umu i cijelom bicu, Boga i njegovog svijeta Dobrote, Ljubavi, Smisla, Ljepote, Besmrtnosti, naprotiv, ne proizvod naseg uma ili duse, vec odraz, odsjaj nekog ogromnog od naseg poznanja nezavisnog, vjecnog i nepojmljivo lijepog svijeta, poput blistanja sunceve svjetlosti u zrncima pijeska i kapima rose...

Svako nek sebi da odgovor. I  Bogu, naravno, ako je imao dar i volje da Ga vidi...

[Blaža Željko]

Hvala Vam. Hocu.

Bogu je hvala!