Živahna deca komunizma

[Odahviing]

Zato sto misle da od fakulteta imas ne znam ti kakvo znanje. Ne kazem da nemas, ali nije to too. Dosta toga sam vise saznao na netu nego na faksu i mnogo toga me vise motivise da ucim i trazim ovako u zivotu, pa i na ovom forumu, nego na faksu sto bi neko trebao da me motivise. Jer koja je to motivacija kad treba da nabubas 500 strana nekih gluposti? Ako ne nabubas, onda manje ocena, 6-7. Kod mene na faksu je toga dosta prisutno i ponekad se kajem sto sam ga uopste upisao, al ajd, promenio sam u ove 2 godine pogled na citav zivot, da ne budem toliki pesimsta ima tu dosta toga dobrog barem za mene licno. A za druge sigurno znam da je citav sistem katastrofa. 

 

A to roditelji ne kapiraju, imaju tu neku svest da kad zavrsis faks ne znam koliko si pametan. Eto spomenuo sam majku, ona je tu najglasnija, otac nije, on je uvek propovedao mantru: Ako ne budes radio, neces imati od cega da zivis. Niti me je kad terao da ucim, vise me je terao da radim nesto. Klasican kapitalista. 

Same story. S'tim što sam ja mojima rekao da ne planiram sa tom diplomom ništa u životu da radim i ako se 30% onoga što planiram bude ostvarilo nikada je neću izvaditi gde god da je stavim. Ali majka i dalje priča nema veze kad završiš faks radi šta hoćeš, ali imaj diplomu radi sigurnosti.

[CecaV]

Ključne rečenice ...

 

 

 

Nataloženi sedimenti te komunističke društvene svesti su: nebriga i nezainteresovanost za ljudska prava, privatna svojina kao zlo, prevlast državnog upravljanja, animozitet prema slobodi, odbacivanje preduzetništva, kolektivizam, egalitarizam;   Naravno, u kolektivnoj svesti ima mnogo natruha iz bliske prošlosti opterećene nacionalističkim ludilom koje takođe zamagljuju budućnost. Nataloženi segmenti te nacionalističke svesti su: izrazito odsustvo tolerancije (prema različitosti i prema novotariji), ksenofobija, kolektivizam, prigodna religioznost (klerikalizam), retradicionalizacija, strah od drugačijeg.

 

... i ... slažem se sa nekim ko reče da je šovinizam mnogo prikladniji izraz od nacionalizma.

[Ћириличар]

Текст је шарен. Неке ствари које су изречене су пун погодак, неке су видно тенденциозне а неке потпуни промашај. Мање више се слажем са овим што Џинијус каже, с тим што мислим да код млађе генерације нема те носталгије. Ту мислим на генерацију деце ове деце комунизма. Код те млађе генерације постоји чини ми се жеља за брзим и лаким богаћењем, јер испред себе као узор имају непрегледан низ људи који се само номинално могу назвати приватним предузетницима а који су у ствари на сивом или црном тржишту дошли до неке средње лове па су онда то и тако "створено" легализовали. И ни сада не раде ништа, имају којекакве локале, кафиће, трговине итд. Дакле, без рада, труда и стварања. То су нове српске "газде" који више личе на робовласнике. А како је наш свет по дифолту завидан резултат је катастрофалан.

Ево, ја сам дијете комуниста, једног практичног човјека и разочаране Југословенке ( сада Српкиње ), и немам ни југоносталгију ( само жал што једну уједињујућу идеју нисмо сачували ) а ни као узоре приватизацијске и транзицијске лопове. Чак напротив, идоли су ми људи који су једном једноставном, али јединственом и корисном идејом, те својим радом и трудом створили империје, изградили себи име, углед, стекли све што имају ( колико год то било ) својим рукама и својим мозгом. То су људи од посла, који воле то што раде и који дају читавог себе у свој посао па сада уживају у животу. Џон Стјуарт, Бил Гејтс, Слободан Јовановић, Вајферт, Павле Јуришић, Николај Велимировић, краљ Петар I, Тесла, Џорџ Карлин, Славој Жижек, Габријел Иглесијас, Реј Вилијам Џонсон ( онај Јутјубер ) итд. итд.

 

Сви они су дали читавог себе у оно што су се бавили и оставили су некакав отисак у историји, или су макар дали све од себе. Поготово имам увида у ове савремене личности јер је веома лако наћи снимке и њихове радове са почетака каријере и види се колико су радили и колико раде и дају себе својој професији, чиме год се бавили.

 

А под јаким сам утицајем западног начина мишљења

[Ћириличар]

Same story. S'tim što sam ja mojima rekao da ne planiram sa tom diplomom ništa u životu da radim i ako se 30% onoga što planiram bude ostvarilo nikada je neću izvaditi gde god da je stavim. Ali majka i dalje priča nema veze kad završiš faks radi šta hoćeš, ali imaj diplomu radi sigurnosti.

Код мене то иде у оба правца - нема ничега без школе, али ни са школом ниси сигуран да ћеш добити што заслужујеш.

[Juanito]

Славој Жижек

 

Мислим да није потребно да наглашавам колико се с тим човеком не слажем у многим стварима, али обожавам да га слушам.  

[Juanito]

нема ничега без школе

 

Нема ничег без образовања у датој области, а школа данас није једини начин да га добијеш.

 

Школа је још увек битна за неке специфичне области, као што су право, медицина итд, где мораш да имаш сертификате јер преузимаш на себе животе других људи. Већину осталих ствари можеш да покупиш ван школе, што самостално, што уз помоћ индивидуалних тутора, ако си упоран и вредан.

[Ћириличар]

Нема ничег без образовања у датој области, а школа данас није једини начин да га добијеш.

 

Школа је још увек битна за неке специфичне области, као што су право, медицина итд, где мораш да имаш сертификате јер преузимаш на себе животе других људи. Већину осталих ствари можеш да покупиш ван школе, што самостално, што уз помоћ индивидуалних тутора, ако си упоран и вредан.

А оно, азвиси од области до области. Програмирање уз много труда заиста можеш сам савладати, али то што кажеш, право, медицина и сл. потребно је формално образовање јер то нису једноставне области а веома су важне у друштву. А сад, животне вјештине, "street skills", то свако сам учи свугдје и без тога је најтеже.

 

Само ајд, није право, рецимо, толики баук ( пошто га студирам ) да се само на факултету може научити. Проблем је што је наше средњошколско образовање у пракси губљење времена. Када сам видјео које ствари ја морам спремати за испит а веома су погодне за средњу школу ( јер су не основе, не ни основе основа, него основе основа од основа ) побјеснио сам. Шта бих дао да сам у средњој имао часове из најбазичнијих основа економије, макроекономије, економског права и теорије, из основа права, основе државног уређења, па да ме науче о праву које се односи на неке непсоредне животне околности, као купопродаја, потрошачка права, покретање посла, неке основе радног права, управног права ( за вађење документације на примјер ) и да из средње изађем макар способан да сам извадим личну карут, да знам овлашћења полиције и комуналне полиције, да имам представу како је држава саздана и сл. А опет, увести предмете или предмет који би ово учио бил оби губљење времена јер би то био споредни предмет за кога професори не би тражили ништа, као и сада што се ради.

 

А сад да не спомињем која све знања инжињери, машинци, програмери и остали сматрају основним. Лично, ја никада нећу користити функције из математике, у смислу да нешто рачунам са њом, и нисам имао интересовања уопште за то у школи. А сада схватам да то зарпаво има практичну примјену, само што нама то није показано ејр смо имали професора који није знао математику осим када напамет научи задатке. Једном смо га питали када ће нама требати диференцијалне једначине, а он ће:"Па видите, то се користи у ракетној науци...". Одби нас још више од предмета. Зато ниеј ни чудо што сви уписују право, менаџмент и слично. ( да, управо сам лоше нешто рекао о свом факултету, јер сам ја такав производ  :bleh:  )

[Juanito]

амо ајд, није право, рецимо, толики баук ( пошто га студирам ) да се само на факултету може научити.

 

Нисам мислио на тежину учења, него на одговорност обављања посла и последице евентуалних грешака.

[Ћириличар]

Нисам мислио на тежину учења, него на одговорност обављања посла и последице евентуалних грешака.

И ја сам на то мислио, јер формални облик образовања је ту да обезбиједи одређени степен знања и вјештине за професију за коју се неко школује. Опште је прихваћено да је формално образовање квалитетно или макар најквалитетније од других облика образовања, али макар ја се не слажем са тим у потпуности.

[Ћириличар]

    http://pescanik.net/zabrinuta-deca-diznilenda/   Zabrinuta deca Diznilenda

 

Fotografije čitateljki, Biljana Marinković

Veoma cenim Mišu Brkića i njegovu novinarsku delatnost. Nisam ironična. Za razliku od većine njegovih isto ili sličnomišljenika, Brkić je redak primer autora koji ne preza od toga da jasno i eksplicitno kaže ono što misli. I dok kapitalistička liberalna ideologija, čiji je on pobornik, pokušava da tu i tamo prikrije svoje rasističko, elitističko i može se čak reći fašisoidno naličje, svoje „neželjeno dete“ koje priziva u pomoć svaki put kada njegov normalni tok hegemonije zakaže – Brkić se ne libi da u svojim tekstovima bude otvoren. Tako on istovremeno zastupa teorije ekonomskih sistema „slobodnog tržišta“ i političkih sistema „vladavine prava i pravne države“ i rasističke teorije o zaostalosti određenih rasa, naroda, nacija, slojeva društva, klasa, i dr.[1]

Poslednji njegov tekst na Peščaniku pravi je primer toga. Naime, usled dobro poznate prošlosti raznih „naučnih“ teorija koje su pokušale da određene društvene karakteristike nekih grupa pripišu njihovim genetskim kodovima, prirodnim predispozicijama ili oblicima glave (i nosa!), prošlosti čiji je najpoznatiji rezultat Holokaust, čini se da se barem u dominantnom naučnom diskursu odavno odustalo od takvih poduhvata. Danas oni čine marginu, čak prezrenu marginu inače prosvećene i emancipovane zapadne misli. Težište rasističkih i autorasističkih pozicija premestilo se sa biološke na kulturnu dimenziju, te se onda često čuju rečenice poput „Grci su u krizi jer su lenji, a lenji su jer im je radna etika takva“, „Srbi su ratovali jer su agresivni, a agresivni su jer im je kultura dotakla dno i umesto Mocarta, vrednostima ih uči Svetlana Ražnatović“, i sl.

Za „domaće“ pobornike neoliberalizma u Srbiji i na Balkanu, autorasistička varijanta ovog diskursa postaje alfa i omega okosnice svake kritike. Za razliku od klasičnog rasizma, kritika ovde nije usmerena na nekog spoljašnjeg Drugog, već na izdvojene karakteristike dela sopstvenog naroda (radničke klase) koje on još uvek nosi iz svoje zaostale, toliko puta ali nikada dovoljno ubivene socijalističke prošlosti.[2] Međutim, Brkić ovog puta ipak donosi nešto novo (a u stvari staro), nešto u šta svi njegovi istomišljenici duboko veruju, samo nemaju herca da to ikada glasno i kažu: vraćanje na teorije o biološkoj zaostalosti koja zapravo prouzrokuje ovu kulturnu. Više nema nikakvog snebivanja u korišćenju biologističkih epiteta i pojmova. Ako to niste znali do sada, neoliberali ekskluzivno otkrivaju: u „DNK“ građana Srbije[3] je zapisan, ni manje ni više nego „virus socijalizma“, koji preseca „bolesno tkivo“ čitavog društva!

Naš dijagnostičar Brkić vidi korenje ove bolesti u sledećim simptomima: autoritarizam i apsolutizam, kolektivizam, državni intervencionizam i samoupravljanje. Na svaku od ovih tačaka i argumente kojima ih brani moglo bi se detaljno odgovoriti i ukazati na izvrtanje elementarnih istorijsko-ekonomskih činjenica,[4] kao i na potpuno pogrešno korišćenje različitih termina, što će ne sumnjam neko drugi kad-tad uraditi. Ipak, cilj mog odgovora je malo drukčije prirode. Jer, da citiram jučerašnji komentar sa interneta, „kako odgovoriti na argumente koji su bazirani na tezi da je prethodni sistem ostao u ljudima kao degenerativna bolest koja se ispoljava kroz teško odricanje od elementarnih prava i privilegija?“

Ono što me više zanima jeste kakvu sliku današnjeg društva ova dijagnoza nudi, kao i kakve posledice ona može da proizvede ukoliko bismo, poslužimo se Brkićevim rečima, pristali na „lečenje srpskog društva“ putem izvesnog egzorcizma koji on predlaže na kraju svog teksta?

Uprkos različitim metodama prikrivanja činjenice da je ostala bez ikakvog sadržaja, prokapitalistička opoziciona javnost naime danas nema šta da nam ponudi. I razlog za to je jasan: njihova priča postala je priča Vlade, njihove ideje se već primenjuju sve većom brzinom, njihove reforme se sprovode, njihovi zakoni usvajaju u skupštini. Opozicija i pozicija dele bazično istu poziciju. Pojedinci koji su nosioci tih promena možda nisu po njihovom ukusu, te se ono malo kritike koja se javlja uglavnom svodi na lamentiranje nad činjenicom da nam je premijer autoritaran, a mediji cenzurisani. Poneke nerviraju i lažne diplome, kao da takvih nije bilo i pre aktuelne vlasti. Neki ukazuju i na još uvek sveprisutnu korupciju, kao da je na ovom svetu ikada postojala kapitalistička država bez nje.[5] Ali, istini za volju, danas je svima jasno da je oštrica takve kritike otupela i da bilo koja u javnosti relevantna opozicija spram vlasti zapravo nema šta ozbiljnije da joj zameri.

Ali, takođe je jasno da stvari idu strmoglavno na dole. Ako se reforme „neophodne za napredak društva“ sprovode u manje više dobrom tempu, a ekonomski pokazatelji govore o tome da teško da će na opštem nivou doći do poboljšanja, ne u narednih deset, već ni trideset godina, onda neko mora snositi krivicu za to. I, naravno, u imaginarijumu rezignirane (neo)liberalne javnosti koja sa stvarnošću ima veze koliko i Diznilend (svaka sličnost sa nacističkim korenima ove institucije je slučajna), ko bi bio bolji kanditat za to od zaostalog srpskog naroda?

Međutim, ovaj ideološki manevar ima još jednu, ništa manje bitnu stranu. Nije dovoljno samo okriviti bolesni i lenji narod, važno je toj bolesti dati ime glasno crvene boje: socijalizam! Tim potezom se ubijaju dve muve: s jedne strane, zagovornici neoliberalnih mera sopstvene neuspehe pripisuju narodu, dok s druge, unapred delegitimišu danas jedinu realnu opoziciju (naravno, još uvek marginalnu, razvodnjenu i neujedinjenu) tim merama. Jer ko je jedini ko se u poslednjih godinu dana drznuo da u stvarnom svetu nešto prigovori vlasti? Prosvetni, advokatski, studentski i radnički štrajkovi i protesti, od kojih je najveći onaj od prošlog leta protiv izmena Zakona o radu, zatim, u medijima uglavnom nevidljivi, ali tako česti manji protesti radnika u državnim preduzećima, itd. Sve ove grupe još uvek deluju razjedinjeno i biju bitke za ograničene i partikularne ciljeve. Da li će se stvari na tom planu promeniti, zavisi i od okolnosti i od samih aktera.

No mora se priznati da Brkić i ostala neoliberalna povorka u jednom svakako imaju pravo – uspešno su locirali moguće tačke otpora tzv. reformatorskoj politici koja za cilj ima da Srbiju vrati u XIX vek.[6] Ono u čemu naravno greše jeste da su upravo ti navodno „virusni“ ljudi, koji još uvek odbijaju sanjati kapitalistički san crnčenja za 250 evra mesečno bez ikakve zagarantovane socijalne sigurnosti, zapravo poslednja nada za izlečenje društva. Neoliberali nemaju problem nazvati tu „bolest“ njenim pravim imenom. Nisam sklona preteranom optimizmu, ali biće zanimljivo videti šta će se desiti ako i sami „zaraženi“ uvide da je lek u njihovim rukama. A pilula je crvene boje.

[florenntina]

Kako je krenulo, jos ce nam libertarijanizam biti kriv za sve lose sto nam se desava, a niti ga videsmo niti osetismo. Stvarno bi bilo smesno da nije toliko tuzno, ukljucujuci i tekst prethodne autorke koji nije nista drugo do beskrupulozna i besramna zamena teza, ako izuzmemo ove galimatijase kojima tekst, kao i svaki komunisticki govor, obiluje. 

[Crveni Baron]

Kako je krenulo, jos ce nam libertarijanizam biti kriv za sve lose sto nam se desava, a niti ga videsmo niti osetismo. Stvarno bi bilo smesno da nije toliko tuzno, ukljucujuci i tekst prethodne autorke koji nije nista drugo do beskrupulozna i besramna zamena teza, ako izuzmemo ove galimatijase kojima tekst, kao i svaki komunisticki govor, obiluje.

Zena je samo potpuno racionalno razoblicila primitivizam Brkica, elementarnu nekulturu i nipodastavajuci odnos prema ljudima. U njegovom tekstu osim toga nema nicega vise. Steta je samo sto doticna gospodja pise za Prscanik.