Разговор са Његовим Преосвештенством Владиком горњокарловачким Г. Герасимом

[Поуке.орг инфо]

Да­на­шње вре­ме тра­жи све­до­ке Хри­сто­ве

 

Разговарала Снежана Крупниковић

 

 

 

„На­ша Цр­ква је пре­тр­пе­ла ве­ли­ку тра­ге­ди­ју у два­де­се­том ве­ку на овом про­сто­ру и су­клад­но са тим ми се тру­ди­мо да те ства­ри не за­бо­ра­ви­мо и да се по­све­ти­мо за­це­ље­њу отво­ре­них ра­на. Дог­мат­ска уче­ња и пре­да­ње су раз­ли­ке пре­ко ко­јих не мо­же­мо да пре­ђе­мо, a ми се не од­ри­че­мо на­шег пра­во­слав­ног уче­ња.“

 

У но­ћи из­ме­ђу 14. и 15. фе­бру­а­ра 2015. го­ди­не, уз упо­тре­бу си­ле, не­по­зна­ти по­чи­ни­о­ци про­ва­ли­ли су у Са­бор­ни храм Све­тог Ни­ко­ла­ја у Кар­лов­цу. При­чи­ње­на је ве­ћа ма­те­ри­јал­на ште­та, оскр­на­вљен је ол­тар, бо­го­слу­жбе­ни пред­ме­ти и књи­ге, од­не­ти су из хра­ма сви кр­сто­ви, по­ло­мље­не ри­пи­де и оште­ћен при­бор за кр­ште­ње. Ова­кве не­ми­ле сце­не по­на­вља­ју се из го­ди­не у го­ди­ну над пра­во­слав­ним све­ти­ња­ма Епар­хи­је гор­њо­кар­ло­вач­ке. Ван­да­ли ко­ји су их по­чи­ни­ли, и по­ред бла­го­вре­ме­них при­ја­ва над­ле­жним по­ли­циј­ским упра­ва­ма, оста­ју не­по­зна­ти, а ру­жни до­га­ђа­ји се по­на­вља­ју. У све­тлу по­след­њих на­па­да на на­ше пра­во­слав­не све­ти­ње, у од­ра­зу нај­но­ви­је по­ли­тич­ке си­ту­а­ци­је у Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској, ко­ја се не­ми­нов­но од­ра­жа­ва на ста­тус СПЦ, срп­ски жи­ваљ и по­врат­ни­ке у Епар­хи­ју гор­њо­кар­ло­вач­ку, ко­ја се те­ри­то­ри­јал­но на­ла­зи у овој су­сед­ној др­жа­ви, за но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је Пра­во­сла­вље, раз­го­ва­ра­ли смо са Пре­о­све­ће­ним Вла­ди­ком Ге­ра­си­мом.

 

Пре­о­све­ће­ни Вла­ди­ко, ка­ко Ви ту­ма­чи­те по­след­ња не­ми­ла до­га­ђа­ња у Кар­лов­цу? Ка­кву по­ру­ку она ша­љу?

– Ова­кви до­га­ђа­ји, као што је по­след­њи, ко­ји се до­го­дио пре са­мо не­ко­ли­ко да­на, де­ша­ва­ју се у кон­ти­ну­и­те­ту чи­та­ву де­це­ни­ју од мог до­ла­ска на трон Епи­ско­па гор­њо­кар­ло­вач­ких. Мно­го пу­та до­сад, пра­во­слав­ни храм у Кар­лов­цу, све­штен­ство и на­род би­ли су на ме­ти на­па­да не­ко­ли­ци­не оних ко­ји не же­ле су­жи­вот из­ме­ђу ова два на­ро­да и ко­ји ру­ше све мо­сто­ве кон­крет­них од­но­са, ко­ји тре­ба да се те­ме­ље на по­што­ва­њу и то­ле­ран­ци­ји у раз­ли­чи­то­сти. Из ових по­след­њих де­ша­ва­ња јед­но­став­но се до­ла­зи до за­кључ­ка да су ти на­па­ди ин­стру­и­са­ни од не­ко­га ко има ве­ћу моћ у дру­штву, а да су из­вр­ши­о­ци до­бро упу­ће­ни и ор­га­ни­зо­ва­ни где је осло­нац и стуб јед­ног на­ро­да, а тај осло­нац, тај кра­је­у­га­о­ни ка­мен јед­ног на­ро­да је­сте ње­го­ва Цр­ква. Ни­је по­треб­на ве­ли­ка му­дрост да би се до­шло до за­кљу­ча­ка шта су ци­ље­ви та­квих ата­ка, јер по де­ли­ма се ви­ди да њи­ма же­ле да одво­је пра­во­слав­ни на­род од оно­га што га спа­ја, што му пру­жа уте­ху да ис­тра­је и да се из­бо­ри са свим ово­зе­маљ­ским бри­га­ма ко­је мо­ре чо­ве­ка сва­ко­днев­но. Та­ко­ђе, сти­че се ути­сак да се би­ра и вре­ме и ме­сто та­квих на­па­да и све че­шће се то де­ша­ва око ве­ли­ких пра­зни­ка или по­ли­тич­ких де­ша­ва­ња у зе­мљи и ре­ги­о­ну.

 

 

Ка­ко ова­кви до­га­ђа­ји ути­чу на срп­ски жи­ваљ у Ва­шој Епар­хи­ји?

– У по­след­ње вре­ме осе­ти се не­ка по­себ­на тен­зи­ја, вра­ћа се ре­то­ри­ка ко­ја је би­ла ак­ту­ел­на у вре­ме­ни­ма ка­да је наш на­род нај­ви­ше стра­дао на овим про­сто­ри­ма и ка­да су љу­ди оста­ја­ли без до­мо­ва и нај­ми­ли­јих са­мо због то­га што су у очи­ма дру­гих раз­ли­чи­ти, у очи­ма оних ко­ји не схва­та­ју да смо сви де­ца Бо­жи­ја и као та­кви има­мо сло­бо­ду ко­ју ни­ко не сме да огра­ни­ча­ва ово­зе­маљ­ским по­ступ­ци­ма. На­ши вер­ни­ци го­ди­на­ма уна­зад су на­ви­кли на ова­ква де­ша­ва­ња и код њих се ја­вља не­што што се ви­ше мо­же опи­са­ти као огор­че­ност не­го као страх, јер на­род ових про­сто­ра је тр­пе­љив и сми­рен на­род, на­род ко­ји и на­ши све­ште­ни­ци по­у­ча­ва­ју да као Хри­стос раз­бој­ни­ку опро­сте, бу­ду ис­трај­ни до кра­ја и во­де се ре­чи­ма: „Али ко­ји пре­тр­пи до кра­ја, бла­го ње­му!“ (Мт. 10, 22; 24, 13). Ми се као Цр­ква тру­ди­мо да наш на­род оп­ста­не и оста­не ве­ран сво­јој пра­во­слав­ној ве­ри, јер је то чи­нио и кроз ве­ко­ве. На­ша ве­ра нас учи да бу­де­мо истин­ски Бо­жи­ји љу­ди да у на­шим ср­ци­ма не­ма мр­жње и зло­бе и да по­на­ша­ју­ћи се та­ко одр­жи­мо на­шу ве­ру на овим про­сто­ри­ма жи­вом. Због свих ло­ших де­ша­ва­ња то је по­не­кад те­шко, али је због то­га ра­до­сно, до­сто­јан­стве­но и ча­сно!

 

 

Ка­кве су ре­ак­ци­је хр­ват­ске јав­но­сти?

– Што се ти­че ре­ак­ци­је јав­но­сти, ме­ди­ја пр­вен­стве­но, ве­ћи­ном се ова­кве ства­ри ста­вља­ју под те­пих. Тек по­не­ки пут у не­ким ме­ди­ји­ма са ма­њим ра­ди­ју­сом за­сту­пље­но­сти про­ву­че се не­ка реч о не­ми­лим до­га­ђа­ји­ма, док у оним ме­ди­ји­ма ко­ји има­ју ве­ћи про­стор углав­ном та­кве ства­ри из­о­ста­ју, да ли због то­га што сма­тра­ју да та­ква вест ни­је ин­те­ре­сант­на чи­та­о­ци­ма или због то­га што су ин­стру­и­са­ни да та­кве ства­ри не пре­но­се. Да не по­сто­је зва­нич­не стра­ни­це епар­хи­ја Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве ве­ро­ват­но се за те слу­ча­је не би чу­ло ни у ме­ди­ји­ма у Ср­би­ји и Ре­пу­бли­ци Срп­ској, ко­ји ру­ку на ср­це, за­и­ста, сва­ки пут ис­пра­те сва де­ша­ва­ња ко­ја се ти­чу по­ло­жа­ја Цр­кве и Ср­ба у Хр­ват­ској. Ка­да го­во­ри­мо о ре­ак­ци­ја­ма по­ли­ти­ча­ра, ту је тек по­себ­на при­ча. У ве­ли­кој ве­ћи­ни слу­ча­је­ва ре­ак­ци­је из­о­ста­ју, они ко­ји тре­ба да за­шти­те и вр­ше свој по­сао ко­јим се бу­са­ју у пр­са оста­ју не­ми и пу­шта­ју да вре­ме из­бри­ше из се­ћа­ња. Мо­жда ни­је ни чу­до да је та­ква си­ту­а­ци­ја, јер се све че­шће из го­во­ра по­ли­ти­ча­ра мо­же чу­ти о ожи­вља­ва­њу ду­хо­ва про­шло­сти, баш оних ко­ји су до­ве­ли до ста­ња у ко­јем се на­ла­зи­мо. Го­во­ри се је­зи­ком про­шло­сти из нај­мрач­ни­јег до­ба вла­да­ви­не НДХ. Не та­ко рет­ко, сти­че се ути­сак да су сви оста­ли гра­ђа­ни дру­гог ре­да и па­жња се скре­ће на по­ло­жај ма­њи­на у дру­гим зе­мља­ма у ре­ги­о­ну уме­сто да се они­ма ко­ји жи­ве у Хр­ват­ској пру­жи аде­кват­на за­шти­та и по­моћ. Ми то са­гле­да­ва­мо и кроз при­зму стра­да­ња Хри­сто­вог, ко­ји је пре­тр­пео мно­ге му­ке, али на кра­ју се спа­сао, сто­га и ми те­жи­мо ка то­ме, ра­де­ћи, об­на­вља­ју­ћи и гра­де­ћи из да­на у дан за бу­ду­ћа по­ко­ле­ња, тру­де­ћи се да им обез­бе­ди­мо све­тли­ју бу­дућ­ност про­ла­зи­мо кроз ра­зна ис­ку­ше­ња.

 

 

Пре­о­све­ће­ни Вла­ди­ко, по Ва­ма, ко­ји су нај­ве­ћи про­бле­ми са ко­ји­ма се да­нас су­о­ча­ва­ју СПЦ и пра­во­слав­ни вер­ни­ци у Хр­ват­ској?

– По­ред свих про­бле­ма ко­ји по­тре­са­ју јед­ну др­жа­ву, Цр­ква је жи­ви ор­га­ни­зам ко­ји де­лу­је ве­ко­ви­ма уна­зад у истом прав­цу и са истим ци­љем, одр­жа­ва­њем и не­го­ва­њем тра­ди­ци­је, бри­гом за вер­ни­ке и чу­ва­њем на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Цр­ква је ве­ко­ви­ма про­ла­зи­ла кроз те­шке пе­ри­о­де и сва­ки од тих пе­ри­о­да су до­не­ли и не­што до­бро за за­јед­ни­цу ве­ру­ју­ћих у Хри­сту. Но­си­ла је крст ко­ји је у по­је­ди­ним вре­ме­ни­ма био ве­о­ма те­шко бре­ме, али ко­је ни­кад и ни под ко­јим усло­ви­ма ни­је сло­ми­ло ве­ру. То се са пу­ним пра­вом мо­же ре­ћи и за Срп­ску Цр­кву у Хр­ват­ској. Упр­кос свим не­да­ћа­ма, ма­те­ри­јал­ним и оним по­врат­нич­ким, ни­смо за­бо­ра­ви­ли оно што нас све за­јед­но спа­ја, а то су бо­го­слу­же­ња и са­бра­ња у хра­мо­ви­ма. Та­ква са­бра­ња ни­су про­же­та по­ли­тич­ком но­том, не иза­зи­ва­ју ни­ка­ква раз­два­ја­ња и су­ко­бе, већ ули­ва­ју на­ду и да­ју охра­бре­ње вер­ни­ци­ма да ис­тра­ју. Је­дан од ак­ту­ел­них про­бле­ма је­сте де­ло­ва­ње тзв. Хр­ват­ске пра­во­слав­не цр­кве, али ту иде­ју тре­нут­но за­го­ва­ра вр­ло ма­ли број љу­ди. Та ре­то­ри­ка и ожи­вља­ва­ње не­че­га што је до­ве­ло до по­кр­шта­ва­ња ве­ли­ког бро­ја вер­ни­ка у пе­ри­о­ду Дру­гог свет­ског ра­та же­ли да ухва­ти за­мах и да­нас. Та­да­шњи Па­ве­ли­ћев ре­жим из­вр­шио је ге­но­цид над свим не­хр­ват­ским ста­нов­ни­штвом у НДХ, а ко­нач­на де­сти­на­ци­ја ХПЦ је би­ла да уни­шти сва­ки траг по­сто­ја­ња пра­во­сла­вља и пра­во­слав­них Ср­ба на овим про­сто­ри­ма. Ми се бо­ри­мо про­тив та­квих де­ло­ва­ња и чи­ни­мо све што је у на­шој мо­ћи да за­шти­ти­мо и по­ште­ди­мо вер­ни­ке од би­ло ка­квог про­го­на и стра­да­ња.

 

Ка­ква је са­рад­ња, и ка­ко је Ви оце­њу­је­те, из­ме­ђу Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве и Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве у Хр­ват­ској да­нас?

– Увек смо се тру­ди­ли да из­гра­ди­мо нор­мал­не и до­бре при­ја­тељ­ске од­но­се, све у но­ти је­ван­ђел­ских по­у­ка. Од­но­си су у по­след­ње вре­ме ко­рект­ни и на ни­воу, а и ми смо се увек по­на­ша­ли у скла­ду са тра­ди­ци­јом и ве­ром, чу­ва­ју­ћи свој на­ци­о­нал­ни и вер­ски иден­ти­тет, а по­шту­ју­ћи ту­ђа ми­шље­ња и уче­ња. По­вре­ме­но се де­ша­ва­ју су­сре­ти из­ме­ђу ме­не као над­ле­жног ар­хи­је­ре­ја и би­ску­па ко­ји сто­лу­ју на под­руч­ју на­ше Епар­хи­је и то­ком та­квих су­сре­та раз­го­ва­ра се о ра­зним го­ру­ћим те­ма­ма ко­је су ак­ту­ел­не, од ста­ња у Пра­во­слав­ној и Ри­мо­ка­то­лич­кој Цр­кви, по­ло­жа­ју вер­ских за­јед­ни­ца до ста­ња у др­жа­ви. На­ша Цр­ква је пре­тр­пе­ла ве­ли­ку тра­ге­ди­ју у два­де­се­том ве­ку на овим про­сто­ру и су­клад­но са тим ми се тру­ди­мо да те ства­ри не за­бо­ра­ви­мо и да се по­све­ти­мо за­це­ље­њу отво­ре­них ра­на. Дог­мат­ска уче­ња и пре­да­ње су раз­ли­ке пре­ко ко­јих не мо­же­мо да пре­ђе­мо, a ми се не од­ри­че­мо на­шег пра­во­слав­ног уче­ња. Сви до­бри љу­ди глад­ни су окре­пљу­ју­ће је­ван­ђел­ске ре­чи и то је оно што по­ве­ћа­ва од­го­вор­ност нас ко­ји во­ди­мо ка­ко Пра­во­слав­ну та­ко и Ри­мо­ка­то­лич­ку Цр­кву, јер са­мо да­на­шње те­шко и ту­роб­но вре­ме тра­жи и жед­но је рев­но­сних све­до­ка уче­ња Хри­сто­вог. Пра­во­слав­на Цр­ква и ми као све­до­ци ње­ног уче­ња ду­жни смо бри­ну­ти не са­мо за сво­је спа­се­ње већ и за спа­се­ње свих бли­жњих око нас и ра­ди то­га мо­ра­мо да се бо­ри­мо за спа­се­ње вас­ко­ли­ке тво­ре­ви­не Бо­жи­је, јер „сва­ки од нас не­ка уга­ђа бли­жње­му на до­бро ра­ди на­прет­ка“ (Рим. 15, 2).

Сне­жа­на Круп­ни­ко­вић

 

 

Извор: Православље бр. 1151 (1. март 2015. г.), стр. 11–13.

 

Извор интернет издања: Поуке.орг

 

Преузмите страницу "Православља" у ПДФ-у

Pages from Pravoslavlje 1151 press NBS Vl. Gerasim.pdf

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!