Архимандрит Јован Радосављевић- Сан Патријарха Павла

[Поуке.орг инфо]

 

 

Кад се отац Па­вле Стој­че­вић, ђа­кон и на­став­ник При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је, још као Гој­ко у Ба­њи Ко­ви­ља­чи раз­бо­лео 1944. го­ди­не, са­њао је да га не­ко го­ни и да је у бе­жа­њу за­пао ме­ђу сте­не и ко­при­ве. У том тре­нут­ку ви­ди он бли­зу се­бе оца Ва­си­ли­ја До­ма­но­ви­ћа, ко­ји је у то вре­ме био ста­ре­ши­на ма­на­сти­ра Бла­го­ве­ште­ње. Бу­ду­ћи уз­не­ми­рен у кр­ше­ви­том ме­сту с ко­при­ва­ма, отац Ва­си­ли­је му пру­жи ко­но­пац и из­ба­ви га те све не­во­ље уз не­ке сте­не ко­је су га окру­жи­ва­ле.

Ка­сни­је је раз­у­мео тај сан, да му је отац Ва­си­ли­је сво­јим за­у­зи­ма­њем и мо­ли­тва­ма по­мо­гао да оздра­ви у вре­ме свог мо­на­ше­ња 1948. го­ди­не.

 

 

Ту­ма­че­ње сно­ва

 

Епи­скоп Ни­ко­лај ту­ма­чио је сно­ве пре­ма Би­бли­ји – Све­том Пи­сму и не­ким све­тим оци­ма.

Па­три­јарх Па­вле, још као мо­нах го­во­рио нам је да сно­ве тре­ба ту­ма­чи­ти и де­ли­ти тро­ја­ко: да мо­гу би­ти од Бо­га, од ђа­во­ла, и као про­јек­ци­ја до­жи­вље­ног у буд­ном ста­њу.

 

Ту­ма­че­ње Гој­ко­вог сна по ње­го­вом схва­та­њу кад је по­стао мо­нах

 

Сан је имао кад је 1943/44. го­ди­не по­ста­вљен у Ба­њи Ко­ви­ља­чи за вас­пи­та­ча из­бе­глој де­ци из Бо­сне за вре­ме ра­та 1941. То­га ле­та као вас­пи­тач из­вео је де­цу у при­ро­ду до јед­не ре­чи­це при­то­ке Дри­не. Је­дан де­чак за­га­зио је у вир ре­ке и по­чео да се да­ви, јер ни­је знао да пли­ва. Гој­ко је био бли­зу ње­га. Од­мах је она­ко са оде­лом ско­чио у ре­ку и спа­сао де­те. Али, она­ко мо­кар, док се вра­тио у Ба­њу, он се пре­хла­дио и до­био за­па­ље­ње и про­цес на плу­ћи­ма. То ни­је би­ло без Бо­жи­јег зна­ња.

Од­мах се по­но­во вра­тио у ма­на­стир Св. Тро­ји­це на Ов­ча­ру. За­тим у ма­на­стир Ву­јан, у ок­то­бру 1944. го­ди­не. Кра­јем 1945. го­ди­не пре­ђе са игу­ма­ном Ју­ли­ја­ном у Бла­го­ве­ште­ње Ка­блар­ско. У том брат­ству на­пра­ви, као бо­ле­стан, у ду­бо­ре­зу два кр­ста за це­ли­ва­ју­ћу ико­ну у та два ма­на­сти­ра – Ву­јан и Бла­го­ве­ште­ње 1946. го­ди­не, на­ме­нив­ши их се­би за здра­вље.

Иа­ко је имао на­ме­ру да бу­де све­ште­ник и ле­кар, јер је упо­ре­до са те­о­ло­ги­јом сту­ди­рао и ме­ди­ци­ну. Ме­ђу­тим, ду­га че­тво­ро­го­ди­шња бо­лест сми­ра­ва­ла га је и пру­жа­ла при­ли­ку да ви­ше раз­ми­шља о се­би и сво­јој бу­дућ­но­сти, а нај­ви­ше о свом здра­вљу.

Бр­зо се уве­рио да се у на­шем ма­на­сти­ру Бла­го­ве­ште­њу, за­јед­но са му­дрим игу­ма­ном Ва­си­ли­јем До­ма­но­ви­ћем, осе­ћао као свој са сво­ји­ма, са пу­но раз­у­ме­ва­ња и љу­ба­ви, јер смо га сви во­ле­ли и же­ле­ли да оста­не са на­ма што ду­же, а по мо­гућ­но­сти, она­ко сла­бог здра­вља и да се за­мо­на­ши. О то­ме сам и ја пи­сао у бла­го­ве­штењ­ској мо­но­гра­фи­ји, кад је он ме­не са­ве­то­вао, да не ка­жем на­го­ва­рао, да се од­мах пре вој­ске за­мо­на­шим. Тад сам му од­го­во­рио, са го­то­во ма­лом уце­ном:

– За­што се и Ви не би­сте за­мо­на­ши­ли, кад вам здра­вље не до­зво­ља­ва па­ро­хиј­ску слу­жбу и бри­гу о по­ро­ди­ци?

Ја сам оти­шао те 1947. го­ди­не у вој­ску, а он је са ис­ку­сним оци­ма, ду­хов­ни­ци­ма Ва­си­ли­јем и Ју­ли­ја­ном, а јед­но вре­ме и са оцем Ан­то­ни­јем Ђур­ђе­ви­ћем Тро­но­шким, остао да, она­ко бо­ле­шљив, сми­ре­но раз­ми­шља о се­би и ду­хов­но со­зер­ца­ва свој бу­ду­ћи жи­вот и бу­дућ­ност. Сле­де­ће 1948. го­ди­не, до­би­јем пи­смо у ко­ме ми оци по­ред оста­лог, као ра­до­сну вест, ка­жу:

– Упо­ко­јио нам се Гој­ко, а ро­дио нам се мо­нах Па­вле...

О том све­том апо­стол­ском име­ну Гој­ко нам је че­сто го­во­рио:

– Кад бих се ја за­мо­на­шио, узео бих мо­на­шко име Апо­сто­ла Па­вла.

Кад сам 1949. го­ди­не до­шао у ма­на­стир, као вој­ник на од­су­ство, ви­део сам око под­не мо­на­ха са ду­гом из­у­зет­но цр­ном ко­сом и бра­дом, где са па­ше иде са па­стир­ским шта­пом за го­ве­ди­ма. Прав, здрав, ве­сео. При­шао ми је и ре­као:

– Је л’ нам ово до­ла­зи љу­та вој­ска?

При­шао сам му да се по­здра­ви­мо. По­том смо раз­го­ва­ра­ли о на­шем бу­ду­ћем жи­во­ту у ма­на­сти­ру и пре­ла­ску у ма­на­стир Ра­чу, као по­год­ни­јем ме­сту за ма­на­стир­ски жи­вот.

Ње­го­ва чвр­ста од­лу­ка и бла­го­дат Бо­жи­ја, уз мо­ли­тве оца Ва­си­ли­ја и оста­лог брат­ства и свих све­ти­ња у ко­ји­ма је као бо­ле­стан био, учи­ни­ли су, го­то­во у јед­ном ма­ху, да се осе­тио пред мо­на­ше­њем здра­вим и ду­хов­но ра­до­сним, и го­то­вим да по­ста­не мо­нах. За­то је са мо­на­шком смер­но­шћу кроз сав свој жи­вот уз мо­ли­тву, рад и под­виг при­ме­њи­вао стро­гу мо­на­шку ди­сци­пли­ну. И нас мла­ђе, као и све оста­ле, тим је пу­тем усме­ра­вао. Ни­кад ни­је раз­ми­шљао о сво­јим бу­ду­ћим ви­шим и ви­со­ким чи­но­ви­ма. На тај на­чин га је, ве­ру­је­мо, Го­спод удо­сто­јио и нај­ви­шег па­три­ја­ра­шког чи­на и по­ста­вио га да бу­де ду­хов­ни отац це­ле на­ше Цр­кве. Што је и на­род по­твр­дио, ка­да се упо­ко­јио у Го­спо­ду.

Го­спод је сва­ка­ко ње­га ви­део, ка­кву је жр­тву учи­нио као млад те­о­лог да спа­се де­ча­ка из Ба­ње Ко­ви­ља­че, ко­ји се у ре­ци то­пио. А кроз бо­лест дао му при­ли­ку да се у ма­на­сти­ру лак­ше опре­де­ли и од­лу­чи да се кроз мо­на­шке под­ви­ге пре­да Ње­му, а Он ће га да­ље во­ди­ти у жи­во­ту до кра­ја ка­ко га је још пре ро­ђе­ња ви­део и на­ме­нио.

На тај на­чин и сан ко­ји је у Ба­њи Ко­ви­ља­чи имао кад се раз­бо­лео, ка­сни­је је, ве­ли, раз­у­мео да је од Бо­га и да му је отац Ва­си­ли­је сво­јим за­у­зи­ма­њем и мо­ли­тва­ма по­мо­гао да иза­бе­ре мо­на­шки жи­вот и да оздра­ви у вре­ме сво­га мо­на­ше­ња.

Свја­тјеј­ши оче и Вла­ди­ко, мо­ли Бо­га за нас!

 

 

Извор: Православље бр. 1152 (15. март 2015. г.), стр. 22–23.

Online извор: Поуке.орг

 

Pages from Pravoslavlje 1152 press NBS Arhm. Jovan.pdf

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!