Мисли, осећања, страсти

[JESSY]

Фрагмент са састанка сестара од 1. децембра 2013. године

 

Протојереј Андреј Лемешонок (чита): „Драги оче, браћо и сестре! Желео бих да се разаберем у следећем питању. Разум и срце. Мисли и осећања. Како човек тачно да схвати у које мисли и осећања може да има поверења? Како да се не заплете у својим осећањима, како се она проверавају? Како да схвати да ли је исправно оно што осећа његово срце? Где може бити нешто што је сам измислио, а где истина? Често кажемо: „Осетио сам да ти је било лоше.“ И заиста је тако било. Или, како у свом писму каже старац Софроније: „Молио сам се за вас јуче, толико је туговала моја душа, имали сте велико искушење, снажно очајање.“ И заиста, човек за којег се старац молио је то доживео. Како човек да схвати да његово срце правилно осећа срце другог човека? Нека своја размишљања о томе поделе браћа и сестре, нека наведу неке примере из свог живота.“

 

Монахиња Јулијанија (Денисова): Тешко је одмах одговорити, за ово питање се треба припремити.

Протојереј Андреј Лемешонок: Ad hoc. Буди увек спремна, као пионир. Како можеш да се припремаш? Треба живети хришћански.

Монахиња Јулијанија (Денисова): Да наведем неки пример?

Протојереј Андреј Лемешонок: Не мораш да наводиш. Како човек да се не заплете у својим осећањима и стањима? Да ли им треба веровати или не?

Монахиња Јулијанија (Денисова): Душа пролази кроз различите фазе. Сад могу да кажем: „Не веруј себи.“ То пролази као лајтмотив кроз све, зато немам нарочито поверења у оно што осећам. Боље ми је да трипут одмерим, па да једном одсечем. Боље је да не поверујем него да паднем у прелест. Ако треба деловати у некој ситуацији и човек осећа да треба да поступи тако и тако, боље је да нема поверења у себи и да упита некога. Кад сам дошла у манастир веома ме је зачудило понашање мати Евпраксије. Понекад је прилазила сестрама и питала: „Реци ми како да поступим: овако или онако?“ И сестра је одговарала: „Мислим да вероватно треба поступити овако.“ Мати Евпраксија је говорила: „Значи, то је од Бога.“

Протојереј Андреј Лемешонок: И ти питаш?

Монахиња Јулијанија (Денисова): Питам духовника, игуманију.

Протојереј Андреј Лемешонок: Спаси, Господе. Монахиња Марија (Литвинова).

Монахиња Марија (Литвинова): Што се тиче примера. То се пре свега односи на блиске људе. Не видим ништа посебно у томе што се неки човек одазива на твоје бриге, секирацију, мисли. То је вероватно физиолошка појава која је својствена сваком човеку. Сећам се како сам се много бриула кад је мој тата ишао у викендицу. Имао је већ око 82 или 83 године и није могао да се помири с тим да више не може сам да иде. Једном се јако наљутио на мене због тога што немам поверења у њега. Говорио је: „Не разумеш ме, ја све могу.“ И отишао је сам, а ја сам се много бринула. И тако, седим код куће, осећам немир. Требало је да дође, а нема га. Кидам се у себи од бриге. Пролази петнаест минута и одједном наступа тишина. Потпуно сам се смирила. Мислим: „Вероватно је већ негде близу.“ И тачно тако — кроз десет минута се чује звоно на вратима. Често су ми се дешавале такве ствари. Зато мислим да у њих можемо имати поверења.

[JESSY]

Друга ствар су односи, речи, то како осећамо човека. У томе се слажем с мати Јулијанијом, јер данас мислиш овако, а сутра онако. Увек сам се љутила на моје пријатеље кад су се одушевљавали мноме. Тешко сам то подносила зато што сам знала да није исправно. Дешава се да те воле само зато што си у неким ситуацијама добра, а ако нешто урадиш како не треба, већ постајеш непријатељ, значи, не може ти се опростити, неће т пожалити... И то ми је увек било страшно.

Врло је важно имати на уму то да је Бог присутан у сваком човеку. Јер, једном сам заволела овог човека, лепо сам се односила према њему, значи да ће и овај негативан период проћи, треба да имамо на уму само најважније и главно. И рођене сестре могу да се свађају и да се вређају, али ти је рођена сестра свеједно блиска. Исто као другарица, сестра у манастиру или у Сестринству — такође ти је блиска и рођена. И мислим да се може имати поверења само у то, а да је све остало пролазно.

Протојереј Андреј Лемешонок: Спаси Господе. Следећа је монахиња Ефросинија.

Монахиња Ефросинија (Нељубина): Живот у манастиру човека учи другом искуству, другом односу и разумевњу. Врло често се разум и душа не слажу. Човека нешто мучи. Боље је да не доноси сам одлуке у таквом стању. Пре свега, ту је духовник. Ако га нема, треба да се помоли и да упита било коју сестру. Верујем да ће ти Бог, ако Га молиш да те нечему научи, одговорити кроз било ког човека, да ће послати Своју помоћ.

Протојереј Андреј Лемешонок: Да, ако имаш веру.

Монахиња Ефросинија (Нељубина): И не само кроз сестру коју поштујем због неких душевних особина или умних способности, Господ може да делује кроз сваког човека. Наравно, за то постоји потврда. Сад не могу да се сетим неких конкретних случајева, али је било врло много.

Мати Јулијанија је говорила о искуству м.Евпраксије. И ја сам својевремено то приметила и веома ми помаже. То се може назвати „расуђивање са саветовањем“. У принципу, што човек дуже живи у манастиру, тим више увиђа колико је немоћан. Док сам живела у свету у многоме сам се ослањала на своје страсти, мисли. Због тога сам направила врло много грешака. Да сам другачије схватала духовни живот избегла бих многе грешке. Премда, каже се да је негативно искуство такође искуство, али боље је ако га човек нема, зато што он уништава човекову душу и може потпуно да је упропасти. Опростите.

[JESSY]

 

Јулија Костјукевич: Цео мој живот је био бујица осећања за којима је ишао разум, односно, прво су се рађала осећања, а онда их је разум обрађивао. Све је то представљало процес апсолутног поверења у осећања, односно унутрашње сам била спремна да се поводим за њима. Ова осећања су ми изгледала истинито. Неподударање стварних околности с овим расположењем које су ми давала осећања заправо ме је и довело у храм. Схватила сам да осећања нису оријентир. Разум их је обрађивао, убеђивао ме је у то да тако и треба. Једном речју, била сам потпуни објекат својх циљева и намера и они су ми изгледали врло исправно, зато што „тако осећам“. Чак и моји студенти често кажу: „Ја то тако видим.“ Рецимо цртамо портрет, очигледно је извртање пропорција, а они кажу: „Ми тако видимо.“ Међутим, наравно, овде постоји известан моменат самооправдања, зато што је стварност једно, а виђење и усмереност човека на ову стварност су потпуно другачији. Због тога ми је долазак у храм помогао да схватим главну ствар, да осећања нису оријентир.

[JESSY]

Код светиеља Игњатија Брјанчанинова постоји читав чланак о осећањима, о страстима... Има једна изванредна реченица у којој се каже да је добро у човеку увек помешано с палим бићем и зато је пред Богом рђаво. Под осећањима се увек подразумева нешто добро, али пошто је извор свих осећања твоје „Ја“, твоје самољубље или таштина, твоја истина је лаж пред Богом. Зато је мој задатак данас да се не поводим за својим осећањима. Желим да схватим како треба подносити околности које се уопште не слажу са садржајем моје душе. На пример, кад идем на одељење, имам апсолутно конкретан осећај: унутра ми све ври, притиска ме, желим да један корак учиним напред, а десет назад и с таквим осећањима долазим на одељење. На основу искуства знам да ће после ове тескобе сигурно доћи ослобођење.

Ове недеље сам давала интервју и опет сам се сетила светитеља Игњатија Брјанчанинова који каже да Христос не може бити Победник. И зато упркос својим осећањима, посебно ако се ова осећања у теби рађају кад је у питању послушање, држиш у глави и у срцу увереност у то да ће наступити ослобођење, без обзира на то што ти се срце сад стеже. То се тиче послушања: хтео или не, идеш, пузиш, премда можда неко и лети.

Што се тиче питања — бити или не бити, радити или не радити — сестре су већ рекле. У том смислу с годинама постајем беспомоћна, трудим се да тражим савет. Неки се чак и чуде: „Шта, не можеш сама да одлучиш шта да радиш?“ А ја не могу да одлучим зато што знам колико вреде моја осећања. Зато се помолим и идем да питам. На састанку смо већ више пута говорили о томе да Бог преко сваког човека може да дâ одговор, помињали смо старозаветну магарицу, али ја најчешће питам људе који се према мени односе с љубављу или саосећањем... Верујем да Господ заиста може да ми одговори кроз њих. И кад чујем одговор покушавам да се сложим с њим, премда моја осећања уопште нису очекивала такав одговор. Зато данас имам задатак о којем сам малочас говорила — да се не поводим за својим осећањима, већ да молим Бога да ми да снаге да прихватим стварност коју управо ова осећања могу и да не прихватају.

[JESSY]

Што се тиче осећања о ближњима. Кад ти се чини да се нешто дешава иза седам гора и седам мора, и ако је то заиста осећање које нас узнемирава (не постављамо себи питање да ли ово осећање одговара стварности или не), треба да учинимо напор да се молимо у датој ситуацији. Захваљујући овом напору смањује се степен немира. Заиста, дешава се да назовеш, а човеку се у том тренутку стварно нешто дешавало. Међутим, ако знамо цену својих осећања, не треба да извлачимо закључак да следећи пут кад те нешто пресече то значи да је све управо тако, јер се може десити да се твоја осећања не потврде. Али молитва увек треба да постоји у случају неког немира, молитва никад није наодмет.

Неко моје безбрижно стање ме, на пример, наводи на опрез, зато што је његов плод опуштеност, а свака опуштеност нема баш најбоље последице. Због тога се плашим тако безбрижног стања које ми може дати слободу да се осврћем са стране и да се грејем на сунцу, што се каже.

Тако да вероватно после оваквог копања по себи може да дође до тога да се трудиш да молиш Бога да ти да поверење у Њега. И пошто видиш свој садржај, своју опустошеност, обраћајући се у том тренутку милости Божијој, молиш: „Господе, видиш овај мој гној, учини са мном знамење на добро.“ Ето, такав је мој однос према сопственим осећањима.

[JESSY]

Монахиња Марија (Держанович): У човековом животу постоје различите фазе. Имала сам фазу кад сам се трудила да што више осећам. Схватила сам да је то 99 одсто самообмна. Иако човек види око себе да има људи који нешто осећају и то су Божија осећања. Рецимо, ако се сетимо Тање Масалович. У њој је било много таквих осећања, чији је почетак био добар, пун љубави, али је негде доживела слом зато што није жалила себе, јер осећања одузимају снагу. Таквих примера има много. Иако у овим осећањима постоји нешто греховно, Бог их благосиља, јер су човекове намере биле добре.

Кад човек живи у манастиру постаје му јасно да је главно осећање које може да постоји — неповерење у себе. И ма како добар човек био, ма колико да воли све, ако има поверења у себе, ова осећања га не спасавају. Кад проведеш 10 година у манастиру, видиш по себи и по другима да ако овог не буде, човек неће моћи да живи монашким животом. У манастиру те, ако немаш намеру да слушаш и да се смираваш, осећање љубави неће спасити.

[JESSY]

 

Искушеница Јекатерина (Сергејева): Вероватно постоји неко јединство душа кад људи могу једни друге да осећају. Чини ми се да је то одјек оног јединства које је поремећено грехом. Ако је реч о мојим осећањима, она су потпуно изврнута, зато се трудим да не анализирам шта је у њима исправно или неисправно, јер се врло често у њих поткрада сумњичвост, извесно греховно начело. Ако ти нешто није јасно, треба да се помолиш, да упиташ духовника, мати или сестру и то ће бити исправно. Међутим, с друге стране, увек ми је било занимљиво како мајка осећа своју децу.

[JESSY]

Протојереј Андреј (Лемешонок): У човековом животу постоје различити периоди и стања. Кад човек тек приђе Богу, начита се аскетских књига и у њему се распламса жеља да се угледа на свеце, иако је још дете, и то каприциозно и самољубиво, а притом говори да не жели да живи по осећањима, већ жели да живи духовно, то може бити страшна пародија на истину о Богу.

Сад бих желео да кажем нешто у одбрану осећања, премда су ми, наравно, блиске речи „не веруј себи док не легнеш у гроб“, ипак треба да живимо. Ево, наш митрополит Филарет је врло осећајан човек, али су његова осећања племенита. Свети Јован Кронштатски је био врло осећајан човек, због тога су неки чак и патили, али у сва његова осећања ипак била усмерена на угађање Богу. И његова туга због греха је такође осећање, осећање да је душа згрешила. Он се просто пео на Небо како би молио за опроштај...

Ако нам се одузму осећања, у шта ћемо се претворити? Страшно је и замислити. Светитељ Игњатије Брјанчанинов је о осећањима писао трезвено и тачно, али је живот различит. Наравно, поводећи се за осећањима човек неће далеко стићи. Али кад се налази у безосећајном, сломљеном, мрзовољном стању и апатији то је налик на смрт. Зато имамо дух, душу и тело.

Ако је реч о телесном животу, све нам може бити мање-више јасно. Душевном човеку су потребна нека осећања, емоције, нека стања, он живи тиме. Духовни човек живи само оним што је од Бога, ништа друго не прима, јер ће у том случају у душевном стању бити кашика катрана — греха. Зато је за нас важно да одредимо у ком стању се налазимо, која је наша данашња мера. Овде је важно узети у обзир околности нашег живота, околности ближњих и много тога другог. И манастири су различити.

Сваки човек живи по одређеним фазама. Кад душа расте, она с болом прелази из једне фазе у другу. Све то нам је данас својствено.

[JESSY]

Пошто смо заражени грехом, опасно је имати поверења у своја осећања, јер ако на пример, осећамо увреду и неповерење, непријатељ ће насликати такве слике од којих можда нећеш моћи да се одвојиш. Зато, иако се налазимо у таквом телесном, чулном, стању, душевном, користимо неке ствари које су повезане с духовним животом. То су послушање, између осталог, извесно одрицање, одбацивање свог разума у неком тренутку. Јасно нам је да, да бисмо ишли даље, да не бисмо грешили и да се не бисмо поводили за грехом, треба пре свега да се боримо са собом и да тражимо истину Божију, а не своју истину. Међутим, наравно, то нам не полази за руком тако једноставно, и овде је потребна посебна благодат Божија, велико стрпљење и трезвеност, које нажалост данас не поседујемо. Наравно, каже се „пожури полако“, и телесни човек не постаје одмах духован. Ако је неколико година ишао у храм, а већ на све гледа с духовног пиједестала то је смешно.

Наравно, имамо интуицију, али је важно да немамо поверења у себе, да не инсистирамо на својим осећањима, на неким стањима и виђењима, да не будемо тврдоглави. Ако видиш да се десила грешка, треба да је признаш и да се смириш, да замолиш за опроштај.

Кад човек тежи ка добру, светлости и чистоти, ка истини Божијој и види своју немоћ (а што више тежи, тим више види своје немоћи) то је веома добро. Човек сматра да тако и треба и ништа не приписује себи. То је врло лепо. Али данас смо, нажалост, сви врло чулни и духовно крхки, и вероватно треба још много да се потрудимо како бисмо закорачили на неки други степеник и рекли: „Већ трезвено оцењујем ову или ону ситуацију, сад више нисам подвргнут овим стањима и у мени живи Дух Свети, желим само оно што жели Бог.“

На пример, молитва Спаситеља у Гетсиманском врту. Он се као човек молио: „Господе, нека Ме мимоиђе чаша ова.“ Каква је то молитва? Чулна. Али чулна молитва је била побеђена послушношћу вољи Оца Небеског: „Али нека буде воља Твоја.“

[JESSY]

Зато је важно да човек види своју меру, своје стање, и да га не обузима ужас због тога што не видимо себе онаквима какви бисмо желели да будемо, што нисмо у црквеном календару, с неким ореолима, већ видимо своју немоћ. И апостол каже: Чиме могу да се хвалим? Својим немоћима. Јер, да бисмо тражили вољу Божију, нису довољни сопствено стање, интуиција и осећања, потребна је потврда. Треба је тражити у околностима, у речима људи у које имамо поверења, у молитви. Мислим да не треба бацати жреб, јер новчић може различито да падне и рачунати на то да је наша молитва толико јака да ће новчић пасти онако како Бог хоће, чини ми се да такође значи искушавати Бога. А молити, куцати, тражити — то је исправно. Ако будет ако поступао човек ће сигурно наћи оно што тражи.

Кад осећамо свој међусобни утицај, нашу међусобну одговорност, схватамо да наш грех није само наш пораз, већ је и бол наших ближњих. Кад се човек моли за цео свет његова душа је отворена за Бога, у њој живи љубав Христа Који је дошао да спаси грешника — не одређене људе који ти се свиђају и твоје рођаке, већ баш сваког човека. Зато смисао монаштва није просто у прерастању душевног човека у духовног. Потребно је да у твом срцу постоји туга због сваког брата или сестре. То је већ висина. И о њој треба да говоримо, али је чињеница да данас за ту висину нисмо спремни, зато нам је потребно много небеске хране којом нас Господ храни. Потребно нам је искуство љубави Божије према нама и поверења у Бога како би се у нама заиста нешто променило и како бисмо заиста пустили Бога у свој живот. И кад човек, посебно у невољи или болестима, проживи много година у духовној трезвености, у борби против тела и крви, у њему се појављује виђење вечности. То је врло лепо и важно сведочанство тога да Господ може да живи у човековом срцу и да заиста управља његовим животом, а не онако, у налетима.

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100107540.html

[Данче*]

Додир вечности-Протојереj Андреj Лемешонок  

Додир Бога су тренуци који човеку откривају истински смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота патимо, губимо. Земља нас привлачи и без помоћи Божије није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже се може превладати само кроз крст: Господ се изнад земље узноси на Крсту.

Вечни живот није неко лутање по галаксијама, већ оно мало, чиме живимо. Ако се говори о Вечности, то значи да треба говорити о сваком дану, часу и тренутку свог живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали део Вечности усмеримо ка Богу и ако будемо ценили сваки тренутак свог живота, ако будемо тражили Бога, не затварајући своју душу за проблеме и патње и не жалећи себе, већ покушамо да видимо, схватимо, саслушамо и подржимо човека који је поред нас, ако почнемо да се боримо против чамотиње и очајања које рађају незадовољство и несмирење, ако будемо благодарили Богу за дан који смо проживели, ући ћемо у Вечност. Овај пут није празнична шетња, већ стално приморавање себе на ТРУД ради Љубави.

Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени за Бога. Живот пред Богом и јесте Вечни живот.

А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама има много греха и смрти, али у нама живи и Христова Љубав. Покајте се, приближило се Царство Небеско. А Небеско Царство је Царство Вечне Љубави. И једини улаз у њега је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да Љубав Божија може да нам опрости и да нас промени, да нас учини способнима да волимо. У Вечности ће бити само храбре душе које су поверовале у своју бесмртност, у могућност да буду сличне Богу. На Светој литургији, кад се човек сједињује с Богом, Вечна Љубав, Вечно Смирење побеђују пролазне грехове који се растварају у Путиру и сагоревају.

Кад смо са Христом не можемо да не волимо, јер је Бог Љубав која побеђује смрт и поделу, која с Крста окупља људе који се не везују за пролазно, који у овом свету трагају за Лепотом. Свет су унаказили они који покушавају да живе без Бога.

Црква је Тело Божије, Бог Који се сједињује с човеком. Од Љубави Божије се рађа љубав према ближњем. Док ова љубав постоји на свету, свет ће бити жив, кад се љубав угаси у људским срцима — свет ће пропасти.

Кад се човека дотиче Божија благодат он постаје јединствен с Богом и не види ништа осим Бога. Он већ гледа другачије — у Богу. Његов поглед није поглед осуђеног на смрт, већ је то поглед човека који је нашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Права радост може да постоји само због вечног живота, због Бога.

Приликом сусрета с Богом човек побеђује ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да омете ову радост, зато што је њен извор — Бог. Срце се испуњава захвалношћу, живот постаје дар од непроцењиве вредности и стиче смисао. Човек више ништа не жели, све има. 

После сусрета с Богом душа више не може да жели нешто веће.

 

Додао садржај:Пријатељ Божији