Моје лично сведочанство вере, призив и пут ка Цркви

[marija]

?????? ?????? ?? ???????????? ???? ??????? ????????? ??????. ??????? ????? ???? ?? ???? ?????????? ??????????. ???? ???? ???? ??????? ?? ??? ?????? ??????? ?? ????? ????????????. ?? ???? ??????????? ?????? ? ?? ????? ???? ???? ?????? ???????? ????????.

slažem se, ali rana koja se ne otkriva najteže zaceljuje( Lestvi?nik)...lakše je ljudima kada vide da se i drugima dešavaju sli?ne stvari, da razgovaraju anonimno, možda da razbiju svoj strah, a gde ?e to nego tamo gde su im pružili ruku utehe, zato se forum i zove valjda Žive re?i utehe

[Marko]

Отварам ову тему како бисмо могли да опишемо како и на који начин смо почели живети хришћански. Верујем да свако од нас има неки почетак који би било лепо поделити са нама. Ја ћу први почети... Гајен сам у породици у којој се веровање у Бога заснивало на Крсној слави и понеким обичајима, то је било све. Као дете 1997 г. са мајком сам отишао у манастир Острог и то је био мој први сусрет са Богом и нашом православном вером. Кад сам се вратио из манастира у мени се појавила жеља да идем у цркву и већ после прве Литургије у мом храму ниједо богослужење нисам пропуштао. После годину дана био сам примљен за певницу и тако почео уједно да учим и црквене гласове а и прва сазнања о православној вери. Нека је слава Богу и Светом Василију који су ме удостојили да рано осетим лепоту нашег Православља. 

[Протомајстор]

Баш занимљиво, јер и ја имам да захвалим Св Василију (Слава му и милос') за Обраћење!

Гајен сам у породици у којој се веровање у Бога заснивало на Крсној слави и понеким обичајима, то је било све.

Такође!

Као дете 1997 г. са мајком сам отишао у манастир Острог и то је био мој први сусрет са Богом и нашом православном вером.

Ја сам отишао као младић 1990., са бабом и родитељима. Баба је ишла поклонички, а ми остали туристички, јер бејасмо атеисти.

Кад сам се вратио из манастира у мени се појавила жеља да идем у цркву и већ после прве Литургије у мом храму ниједо богослужење нисам пропуштао.

Ја сам се једноставно пробудио са сазнањем да Бог постоји! Не бих сада да давим са појединостима и са сновиђењем које сам имао, али морам да напоменем да ме ипак живот одвео другим путем. После почетног одушевљења, уместо да продубљујем своју веру, продубљивао сам све туђе.  Тек сам се ове године поново Обратио, али овога пута заиста!Можда је мом лутању и падовима допринело то што онда нисам отишао у цркву и одслушао богослужење као Марко?Небитно, ту сам где јесам - Слава Богу!

[Милан Меденица :)]

uf, ja sam jedno 6 godina lutao od nemila do nedraga. poceo sam sa 15 godina da Ga trazim,a nisam imao predstavu sta je to sto mi je prazno u grudima. al sam tek sa 21 krsten ...

nije mi zao, posto sam okruzen nekrstenima. da nisam sve to prosao, ne bih nikome mogao svaki put da zacepim usta iskustvom, pre nego znanjem, koje sam povukao kao nekrsten.

iskreno, bez nekih bi bas i mogao ...

najzasluzniji su bombardovanje 1999. u Beogradu, majka moje bivse devojke, bivsa devojka, I poslanica Korincanima svetog Apostola Pavla (himna ljubavi). tim hronoloskim redom, kako sam ja to video.

verovatno ima i toga da mi je rodjak patrijarh Gavrilo (Dozic, a oni su od Medenica, od kojih sam ja), ali to sam relativno kasno saznao posle krstenja. verujem da imam sestre i bracu molitvenike u Raju, posto je moja majka imam nekoliko spontanih pobacaja, pre mog rodjenja ...

jedno od retkih nejasnijh stvari koje su mi se dogodile je dok sam bio u manastiru Ravanici radio tokom dve nedelje, bio sam udostojen otvaranja svetih mostiju kneza Lazara, radi fotografisanja, i nisam ni tad mogao da poverujem objasnjenje mog oca da su mosti "balsamovane" ... vidjao sam tela balsamovana, al to nema veze sa mostima ... pogotovo ne lice na onog raspadnutog faraona, a kamoli na podklobucenog lenjina.

[marija]

delovaće veoma čudno, no to je priča koja se na netu zna...

sa nepune tri godine ostavljena sam na selu kod babe, dede, strica i strine koji su već tada imali troje dece, roditelji su se razišli na tri meseca....

bila sam dežurno smetalo i dane sam provodila ispod  drveta duda i kokošinjca...

...eto toliko si zla da te ni Bog neće samo nam smetaš....

i onda sam vodila razgovore sa tim dobrim "Bogom" da me bar on uzme kad me već niko ne želi, a pošto me nije hteo onda sam ja odlučila da kad je već odlučio da živim onda mora da se brine o meni, jer valjda on onda tako svemoguć ima neki razlog zašto me neće..i tako Bog je postao sve i svja...moj roditelj, prijatelj, drug za igru, savetnik, zaštitnik

predugo sam imala svoj lični odnos sa Bogom, on je bio Bog svih ljudi ali je  jednim delom bio "moj", dugo je bio moj dobri "Boga"

danas sam tu gde sam zahvaljujući Njegovoj milosti i blagodati...i mada koliko čudno zvučalo..ja ZNAM da postoji, jer od onih koji me poznaju najčešće čujem rečenicu ...Ženo od čega si ti napravljena..

isto od čega i drugi samo ja kada padnem padam bez straha jer znam da će me On podići i nositi dok ne zaceli još jedna rana

[w.a.mozart]

Kako doživljavate Boga u najobičnijim,svakodnevnim stvarima : )

Gospod moj  i Bog moj.....ovo je radosno uzviknuo apostol Toma nakon što je pipnuo rane u rebrima Gospoda Isusa Hrista..........ovo i ja svakodnevno uzvikujem-ne naglas-  0104_cheesy  jer mi Gospod svakog dana pruža radost i blagoslov,bez obzira na sve situacije koje su dobre ili loše...blagoslovio me je suprugom koju volim i koja me voli,ćerkom koja je mnoooooogo bolja nego što sam se nadao u najludjim snovima : ) i da ne redjam dalje,spisak je dugačak... nakon puno lutanja i ekskurzijica,Gospod me nadje....tražismo se i tražismo nekih 17-18 godina...elem,gledajući forum i teme,primetio sam da ovakva tema nedostaje iz prostog razloga što svako od nas u malim stvarima doživljava i projavljuje Boga vrlo često....iz svog iskustva mogu reći da sam imao nekoliko faza kroz koje sam prošao i sozercavao Boga i naravno,menjao se moj stav i doživljaj Boga a ne Bog....u početku moje crkovnosti,ja sam Ga doživljavao kao nekog ko nas gleda odozgo,pomaže nam i sve to,ali pre svega kao sudija i ozbiljan Bog koji se ne zevzeči...ovo je klasičan antropomorfizam tj. zamišljanje Boga bez opita u Crkvi po svojim mislima....kasnije su mi ljudi iz Crkve pomogli da shvatim da je Bog ljubav,da nam sve daje bezuslovno -ali i da mi treba da mu pridjemo bezuslovno- i kako sam mu se približavao tako je i On bio sve više ljubav-tu sam i ukapirao da je za veru u Boga najvažnija otvorenost prema Bogu,ne znam drukčije da se izrazim.....sa prvobitnog stanovišta da je svet u grehu i da smo beznadežni ja sam se otisnuo u drugu krajnost a to je da sam mislio da je sve savršeno,da Bog sve lepo sredi i da ako zabrljamo,On nas vrati korak unazad da to ispravimo.....počeo sam da vidjam Hrista u svemu....čovek koji prodje mene bio je Hristos,svi su bili Hristosi  a  ja sam bio oduševljen...jednom sam čak u mašti,dok sam šetao video kako mi Gospod maše sa bicikle na kojoj je bio neki čovek.....na kraju sam shvatio da jeste sve savršeno jer Bog drži sve u rukama ali smo mi ti kroz koje se stvari dešavaju a mi imamo slobodnu volju tako da princip sve je ok u stvari beše opravdanje za nedostatak odlučnosti i odgovornosti...sada živim u ubedjenju da je Bog neko ko mi je najbliži u svemu i nemam potrebe da Ga definišem jer je postao deo mene i tako se mi navikosmo jedno na drugo da nam je stvarno zanimljivo...barem meni  naravno,i dalje mi se često desi da grešim...primećujem da čak veća sloboda u Hristu kod mene ponekad znači komotniji stav prema grehu jer znam da je Gospod moj pajtos ...ali eto,trudim se ponekad....ponekad ne... klapklap Ja zaista Boga vidim u najbanalnijim i najprostijim stvarima i to me raduje jer u sebi mislim da ako Boga ne vidimo u drvetu,mravu,čaši vode,osmehu deteta...nećemo ga videti ni u krupnim stvarima....sve mi je jasnija izreka da ako vidiš brata ili sestru video si Gospoda.... :cheesy2: Poziv -svetinje svetima- mi je postao lajtmotiv u životu i zaista pristupam pričešću (kad se ne uspavam  klapklap) sa ljubavlju i čežnjom za Bogom koja je sve veća,....ta čežnja je jedino što imam od kako znam za sebe.Tom čežnjom dišem svakog dana bez obzira na to kako sam raspoložen. Ponekad se stvari tako lepo skockaju i nameste da mi idu na ruku da se prosto zapitam...Gospode,da li je moguće da se to desilo zbog mene...ja znam da je ovo drskost ali to ja samog sebe pitam i više se čudim nego što stvarno pitam...... klapklap confused confused confused eto tako....ja i Hristos ...pardon,Hristos i ja provodimo dane ovog mog života koji je daleko od savršenog ali je jedinstven...kao i svaki drugi..... 0104_cheesy voleo bih i vaš doživljaj da čujem.....

[Tanja]

Hvala ti, zaista na ovoj temi  crvenilo. Ono sto sigurno znam to je da u svakom od nas tinja plamicak, krije se biser, ali i sami nemamo hrabrosti da to sebi priznamo. Upravo da smo jedinstveni, jedni jedini. Kao mala bila sam sigurna da smrt ne moze da mi se desi. Mami sam govorila da svet nece moci da postoji, Zemlja nece moci da se okrece, Sunce nece zeleti da obasjava... Zaboravila sam dete u sebi, dugo je bilo zapostavljeno, pogotovo kada sam rodila svoju decu, sebe dajem njima, svome muzu, trudila se da sve ispunim kao majka, zena, covek... dok nisam Hvala Bogu, pala. Padom ugrozila one najsvetije, sebe...Trazila Boga, svuda...nisam ga nalazila, videla. Da, odlazila sam uvek u Crkvu (navika koju mi je razvila moja bajka). Umotana u maramu, tugu. Mrak. Ono sto me je sacuvalo to je ono malo, maleno, truncica, upravo sekund poverenja, prepustanja volji, ali bez kalkulacije jer vise ni snage nisam imala, Hvala Bogu! I desilo se... da... moje AMIN! Osvescivanje, spala je i marama(Lazar - 2 godine) skinuo je! Skinuo je mrak, licemerje, pokazala sam lice, pogledala u Lice. Sve dolazi na svoje mesto. Rekao je neko da duhovnika dobijamo na dar bas onda kada smo spremni i bas kakav nam je potreban- mozda ruzno, plasticno zvuci, ali istina je. Zivotom svojim to sada mogu i da potvrdim, okupljamo se u parohijskom domu, ali sve sam to vec ispricala u "Aristokratiji Duha ". Ono cime sam htela da posvedocim, to je moja prva ispovest, ispovest o mojoj porodici o samo mojoj Ruzi, mojoj Novosti i mojoj Leptirici. Mozda sam na forumu negde vec ovo i objavila, ali sada mislim da je na pravom mestu. Ovo je moja prica, moj zivot, moje svedocenje, moj Bog i moji: Goran, Djordje i Milica i dete koje se ponovo raduje jer... znate i sami  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='crvenilo' /> :

RUZA  1405_love

Sreli su se slucajno. Na sirokom polju. Cudno. Ruza Kalemljena i Trnova Ruzica. Svetovi su izmedju njih. On lep, kalemljen, ona divlja, neukrocena.

On, ruza reda.

Ona, ruza haosa.

Susret

Sunce, zivot. Ona divlja, neukrocena zivi svoju radost. Pruzajuci latica ka svetlosti, slaveci Tvorca. Omiljena. Stidljiva. Uplasena. U svojoj neukrocenosti prelazi granicu izmedju njih i njih.

Pogled.

Njega paze. Orezuju. Ponekad i prskaju(ne voli to, ali te dosadne bubice).Uziva. Shvata kako je stasao u jednu lepu, negovanu Ruzu. Maze ga. Zele dodirom da pokazu divljenje.Zna koliko je lep. I sam uziva u tome. Dobra je prilika. Zna to. Uziva u blagodati Sunca, ogleda se u svetlosti.

Pogled.

Znali su

Znali su da je neostvarivo. Nemoguce je preci granicu. To se ne radi. Ali, pogled.Sunce, ljubav-dovoljni su da se na nju zaboravi, i pocne-nemoguce.Druge ruze su se cudile, krivile svoje vratove, ostrile na njima trnje. Uzalud. Povratka nije bilo.

Novost

Tajili su lepotu svoje ljubavi. Niko nije znao. Ruzica se brinula, ali i sama nije bila svesna toga sta donosi Novost. On je bio hrabar, bled. Cuvao je. Kada su Novost konacno saznali, prestalo je cudjenje. Poceo je muk. Strasna tisina. Nisu vise krivili vratove i ostrili trnje. Ne. Sada su tim trnjem boli, rezali, koza je pucala u istoj strasnoj tisini.

Kraj

Opstali su, ranjeni, ali preziveli: Ruza Kalemljena, Trnova Ruzica, Novost, a na dar su dobili Leptiricu. Dosla je sama. Sletela je.

Otupelo je trnje, usinuli su se vratovi, granica se pomerila. Nazalost, neki su i stradali.

A oni?

CULI SU GLAS. I opet"sija Sunce, trava mirise".

Pogled-Glas.

[Милица]

Poziv -svetinje svetima- mi je postao lajtmotiv u životu i zaista pristupam pri?eš?u (kad se ne uspavam  crvenilo) sa ljubavlju i ?ežnjom za Bogom koja je sve ve?a,....ta ?ežnja je jedino što imam od kako znam za sebe.Tom ?ežnjom dišem svakog dana bez obzira na to kako sam raspoložen.

??? ??????? ??? ????? ????  1405_love.gif' class='bbc_emoticon' alt='crvenilo' />

[w.a.mozart]

porke?  0104_cheesy

[w.a.mozart]

tanja...divno  0104_cheesy

[Jelena Vitorovic]

Malo je reci divno, ovo je ziva rec........ziva rec zajednice 

[Милица]

Па са тим успављивањем  .gif' class='bbc_emoticon' alt=':cmizdrenje:' />

[w.a.mozart]

?? ?? ??? ????????????  .gif' class='bbc_emoticon' alt=':cmizdrenje:' />

to je sloboda.....mogo sam taj detalj  da ispustim ali nisam hteo....kad kažem sloboda ne mislim na slobodu izražavanja

i kad kažem sloboda ne mislim na slobodu mi?alovi?...

[Pieta]

У тренуцима животних прекретница, осетила сам Господа тако јако, допустила да ме сам води, предала му се и испало је добро, јер ме је чвршће привукао себи и Цркви. Спојио ме је са дивним људима са којима сам Га славила кроз заједничку Литургију, наше пријатељство, међусобну бригу једних за друге, Господ је заиста био посреди нас. Разумели смо се скроз, само погледима. А разлог нашег спајања је био сам Господ....

Једном приликом, мајка ми је рекла: ''Својом вером унела си Господа у кућу''. Била сам тако срећна што је и она то осетила, и ако сам била свесна да је моја вера тако мала, тако безначајно мала наспрам Бога великога. Од када сам Га свесно осетила у себи, постала свесна својих осећања према њему, пре свега, тако ми се сваки проблем, свака тегоба чини много лакшом. Кроз шта год да пролазим, на крају увек видим светлост. Ма како да ми је тешко и да патим, сигурна сам да то Господ осећа и да зна разлог зашто то допушта. Да се све дешава Његовом промисли а на мени је да пробам да је разумем, или бар запамтим и постане део мојих преживљених искустава.

Са друге стране, видим Га око себе, у веселој игри срећне дечице, у јату птица које тачно знају кад и где треба ићи када стигне зима, и циклусима природе која се зими примири а у пролеће буја и наговештава живот будући, у лењом протицању Дувана поред мог прозора, који носи све са собом  и подсећа на пролазност живота, у савршеним сликама на небу које облаци праве, у дуги као завету Господа... у пријатним поподневним кафицама које испијам са драгим особама, у ничим изазваним осмесима пролазника.......

Осећам Га и овде јер са таквим миром долазим да вас читам јер знам да ћу сваког дана прочитати нешто ново, искрено написано из ваших душа...

И како рече Моцарт, осећам Га у слободи коју ми даје, то је заиста тако тачно... јер знам да ће ме разумети...

[marija]

već sam pisala pa me mrzi da ponavljam

http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,728.0.html