Шта год се десило, не смете да се предајете!

[Danijela]

Потребан је подвиг

Разговор с архимандритом Илијом (Рејзмиром)

 

Јури електрични воз из мрачне Москве и пристиже у зором окупану Лавру. Светлост се лепи за старе шећерно-беле зидове, а златни одсјај са крстова прелива се по јарко-плавом небу какво се само може замислити. Светлуца снег. Прво одредиште, наравно, представља одлазак ка Преподобном: трепере у дубини кандила над кивотом, и код стуба, погнуте главе, клечи неки монах. „Преподобни Сергије, помози“ – молим се и јурим назад у сунчано јутро.

 

Архимандрит Илија (Рејзмир). У храму Патријаршијских одаја. Фото аутора

 

    

Неко звони на вратима. Чује се шкрипа снега испред трема Патријаршијских одаја: то је архимандрит Илија (Рејзмир), који је већ четрдесет година овде чувар. Звук лаганих корака и кашљуцање допиру споља. „Ко је тамо?“ – „То сам ја, оче. Ви сте ми благословили данас да дођем!“ Таква је радост видети га поново! Преко мантије му стари тамно плави џемпер и скуфија. Док на једној страни гледа помало чкиљећи јер слабо види и изгледа врло, врло просто, с друге стране, поседује дар беседништва да му позавиди човек: када у Тројице-Сергијевој лаври служи патријарх, отац Илија на Литургији увек беседи.

Дрвеним степеницима журим горе за њим: доле ће нас ометати, јер је у току чишћење. На спрату – иста она сунчева светлост пада на свете зидове и портрете патријараха, који су у совјетско време дуго живели и молили се у Лаври. Ни Алексија I, ни Пимена нису пуштали да путују чак ни по земљи: „Пропаганда религије“ – насмеја се отац Илија – па су одаје ретко кад биле празне. И сада очекују Његову Светост у Првој недељи.

Отац седа за сто. На столу су његове „Проповеди“. На насловној страници је он – али не такав какав је сада, већ свечано одевен, са панакамилавком и украсним крстом – свештеноархимандрит.

 

Он прелистава књигу и, најзад, проналази неопходну страницу – о покајању. За то време ја постављам питања и добијам одговоре о томе како ми савремени, лењи и млаки хришћани морамо да будемо из све снаге верни Господу и Цркви, и о томе како се без њеног хиљадугодишњег искуства нећемо ни одржати, ни спасити.

Љубав према храму Божијем, богослужењима и црквеној побожности јесте оно чиме су, пре свега осталог, проткане поуке старца који је сав свој живот и читаво своје биће посветио служењу Богу. Гледајући оца Илију, присећаш се стихова пророка Давида: „За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свог, да гледам красоту Господњу и раним у цркву Његову“. Вероватно кад човек стекне такву љубав, онда он у себи проналази лик и обличје Божије.

 

„Спасење је у нашим рукама. Не смемо га испустити“

 

„Велика нам је милост од Бога дата, а то је пост! То је таква радост и таква благодат! Када се Велики пост завршава, буде нам помало чак и жао што ћемо се омрсити, јер као да губиш оно што си кроз пост стекао – каже отац и осмехује се. И ја хватам себе да препознајем тај осећај: онај посебан полет Страсне седмице, када је почетна тежина првих дана поста одавно већ замењена звонком лакоћом, и када неутољиво удишеш тамјан последњих дугачких служби. Истина, постаје ти жао да све то замениш богатом васкршњом трпезом: хтео би тако да живиш и даље – свом душом у храму. Али од свепобедоносне васкршње радости још смо далеко – пред нама је тек Прва недеља.

 

– Оче, како би требало да је проведемо и којим службама обавезно да присуствујемо?

 

– Ко није везан за државни посао, у првој, трећој и последњој недељи требало би да се постара да присуствује свим службама.

Ми у Лаври прву недељу постимо на води – само у суботу и недељу је благословено користи уље. Многи говоре: ја ћу се од таквог поста разболети! Не – напротив: осећаш бодрост, због тога што Господ у посту укрепљује човека не само духовно већ и физички.

Нема веће среће, него бити православни хришћанин, посебно у Руској православној цркви. Нигде више нема такве милости, чак ни у другим Православним Црквама. Где ћеш још наћи такву лепоту? Какве само напеве црквених песама ми имамо!.. „Отвори нам двери милосрђа“... Па „На рекама Вавилонским...“ Цените ту велику милост! Не смемо је изгубити.

 

 

Фото аутора

    

 

Спасење је у нашим рукама. Не смемо га испустити. Бдите над собом.

Данас је потребан подвиг и велика обазривост. Седамдесетих година прошлог века ничег није било, а пламен вере и молитве је горео. А сада је сасвим друго време. Људи су ни тамо, ни овамо. Млади су се грчевито дали у згртање новца. Наређају кредите, а онда долазе и плачу. А ко ти је то благословио? Па то је превара, банковна превара! Долазио ми је један човек који је био подигао кредит да би покренуо неки бизнис. Ништа није било од тога, а за годину дана камата је двоструко порасла. Он је остао без стана, аута, и на крају се преселио у село са својом породицом. Па ти си Рус! Ко ти је дозволио да подижеш кредите? Због чега ти је то потребно?

 

– Сада су многи забринути због кризе која је изазвана санкцијама против Русије.

 

– Не треба бринути, Господ ће помоћи. Ја верујем да ће све проћи. То је привремена појава. Никакве кризе нама неће наудити. С нама је Бог. Па није ваљда да Господ не зна да је и нама потребан насушни хлеб? Или посао? А људи к’о људи... Многи губе наду. Многи очајавају. Немојте падати духом, Бог ће нас избавити!

 

Шта год се десило, не смете да се предајете. Свим срцем се молите. Због чега губиш наду, ако је Бог са нама? Не смеш.

 

То је увек тако било: истина је увек била прогоњена. Како су Христа гонили... „Ако су мене гонили, и вас ће гонити“ – и истинску Цркву ће гонити. Али буди веран Господу, и Господ те неће оставити. Тако Господ води нашу Цркву. И тако Он води сав народ.

 

– А шта ви можете да кажете о национализму? Данас га има веома много.

 

– Национализма не сме да буде. То је грех. Тамо где нема вере, тамо је национализам. Човек може да буде Чуваш, Мордвин, Грузин, Јермен, Грк, Украјинац, Рус или Белорус – ако је постао православни хришћанин – границе националности му се бришу. Сви они тад постају једно. Како рече апостол: нема више Јудејца ни Јелина, Скита ни Словена. Сви су браћа и сви су једно. Невоља настаје тамо где постоји национализам. С нама је Бог. Ми смо браћа у Христу. Благодат Божија нек буде са свима.

 

„Сети се прве своје љубави“

 

 

– Поменули сте млакост. И ја је такође осећам: као и у Цркви, све испуњаваш, али некако равнодушно – нит си топао, нит си хладан. Шта у том случају треба чинити?

 

– Треба пазити на себе. Као што је речено у Апокалипси: „сети се прве љубави своје, сети се, дакле, откуда си пао, и покај се“ ^[1], и врати се поново. А покајање све брише. Помолио си се: „Господе, помози ми, опрости ми!“ – и Господ ти одмах прашта.

 

Свако би требало да припази на своју савест. Ми морамо да се подвизавамо. Чешће да се исповедамо. Причешћујемо. И нема те кризе која нам може наудити. Иако више нема таквог пламена вере, ја ипак верујем да нас Господ неће оставити. Господ управља нашим животом. Он види нас. Око Божије је над нама, а Анђео чувар и свети угодници са нама.

Многима говорим: своју децу и мужеве упућујте у храм. И ви сами тамо идите. У њему душу своју васпитавајате за вечни живот.

 

– Оче, управо сте цитирали „Откривење Јована Богослова“. А читају ли данас људи Свето Писмо?

 

– Оно што је интересантно: у совјетско време књига скоро да и није било. Издавали су се црквени календари, молитвеници – и то у ограниченим количинама. А сада је потпуна слобода, служе се по три-четири Литургије дневно, након реновирања отворена је и наша штампарија, донесена је нова опрема – штампани су милиони књига, преведени су старци са грчког, али ко ће то да прочита?

 

Већ двадесет година све постоји, а људи као да то не виде.

 

Питам их: да ли сте читали Јеванђеље? Барем једном у животу? Добијам одговоре: Не, никад га нисам читао. Или „мало сам читао“. Тада им дајем следећи задатак: до Васкрса, или до лета, без журбе, на руском језику, прочитај Нови Завет, или барем Јеванђеље. Многи гледају – и не виде, слушају – и не чују. Не може се тако живети! Све нам је дато у руке – не дозволите да то испустите!

 

Дугачке службе су сад такве, чита се канон Андреја Критског, да је то таква једна лепота!

 

– Колико је важно бивати у храму често, а не једном месечно или у две недеље?

 

– Свака радња у храму: од благослова свештеника, помазања, узимања анафоре, целивања моштију, иконе, крста – као проводника благодати Божије – нас јача и сједињује тесним везама с нашим Преслатким Исусом Христом.

 

А још и више – Тајна покајања и причешћивање Светим Христовим Тајнама: ми не само да видимо својим телесним очима Господа Исуса Христа, већ кроз ту малену честицу и примамо у своју душу целог Господа. „Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ ^[2].

 

То Господ и до данас испуњава. Ми имамо срећу да стално будемо са Господом. Посебно када се достојно исповедамо. Ко се достојно причести, тај осећа радост, и то је сведочанство тога да смо се срели са Христом.

 

Таква је милост наше Православне Цркве, таква је милост над нама. Због тога ја многима говорим: не треба губити наду – са нама је Бог. А ако је Бог са нама – ко ће против нас? Ви само будите верни Господу, вери православној и Цркви.

 

Сада многи долазе и плачу: расуло је у породицама, у школству, на послу... Молите се Царици Небеској! Она је наш Покров! И Светом Николају – он је спасавао морепловце на мору и сада све спасава на мору свакидашњег живота. Поштујте и усрдно им се молите! Молите се преподобном Сергију!

 

Пред светитељеву блажену кончину Њему се јавила Мајка Божија. На месту где је сада Серапионова палата, тамо је била његова дрвена келија. Он је горко плакао страхујући шта ће бити с његовим манастиром након његове смрти. И гле, растави се кров, и јави му се Мајка Божија у Небеској слави, с апостолом Петром и Јованом Богословом. Он се, наравно, као и сваки човек, уплаши и поклони се пред ногама Царице Небеске. „Не бој се, изабраниче Мој – рече Мајка Божија. – Услишена је молитва твоја о обитељи твојој и ученицима. Ја ћу Својим покровом бити увек над овим местом“.

 

Она и до данас испуњава Свој завет. Ни Татаро-Монголима, ни пољско-литовској војсци, ни Французима 1812. године, ни Немцима – ником Она није дозволила да пређе праг обитељи преподобног Сергија.

 

Био је извесни архиепископ Никон (Рождественски) седам година на Вологодској катедри, а онда су га издале ноге; дошао је из Лавре, а сахрањен је иза храма Свете Тројице. За собом је оставио дневнике у којим је писао: видите ли каква је вера руског човека? Попут старице која је једва некако стигла! Ослања се на свој прости дугачки штап, проливајући слатке сузе. Ако је питате: „Бако, зашто плачеш?“, одговориће: „Поздрављам се с преподобним“. И завршава овим речима: Русија ће постојати све док људи буду ишли на поклоњење преподобном Сергију. Тако је сада – тако ће и убудуће бити. Много је оних људи који овамо долазе најмање једном годишње. Има их и са Далеког истока, и из Молдавије, одакле хоћеш – и говоре: целе године осећамо дејство благодати. На свечаној прослави Преподобног, у лето, у Лаври је било 150 хиљада поклоника. Слава Богу.

 

„Господ нас призива на спасење на различите начине“

 

 

– Ја сваком говорим: приђи моштима Преподобног као живом, отвори своје срце и из душе, са вером, кажи: „Оче Сергије, помози ми!“ И Преподобни ће умолити Господа.

 

Осамдесетих година код нас су студирала два брата близанца из Казања. Један се спремао за монаштво, а други је размишљао о женидби. И гле, онај што је размишљао о монаштву, имаде овакво виђење: 1. септембар је, велики број студената, а испред њих професори, иду ка Преподобном. Тог дана се код његових моштију служи молебан за почетак школске године. И иду они тако, иду, и иду – дуго иду, а он мисли: „Јој, како ћу ја стићи?!“ И потрча. Уђе у Тројицку саборну цркву и виде како богослови у пару прилазе кивоту, као на братском молебану, клањају се, а преподобни Сергије не лежи, већ седи у кивоту! Да, седи! И благосиља их. Двојица прилазе – он их благосиља. Па следећа двојица – благосиља и њих. Дотрчава најзад и он, а преподобни му одмахује руком, говорећи: Ти – каже – ниси из нашег стада“. И он се после тога оженио.

 

А онај што хтеде да се ожени, супротно, оде у монахе – и сада је већ архијереј. Такав је био Промисао Божији. Господ управља нашим животом.

 

Тако да заиста нико не познаје такву радост, као што је познаје руски православни хришћанин. Такву срећу, такву милост...

 

И Велики пост – то је велика милост. Пролази Прва недеља, и ми прослављамо Недељу Православља. Каква лепота! А тек Крстопоклона...

 

Господ нас призива на спасење на различите начине. Кроз тугу, смрт ближњих, богослужење, црквено појање...

 

Једном сам, као још млад јеромонах, у Крстопоклоној недељи исповедао ноћу. У совјетско време било је мало манастира, а возне карте јефтине: из Казахстана, Централне Азије, Украјине, Молдавије – са свих страна су нам пристизали људи. По целу ноћ смо исповедали – до 5 сати ујутру. И гле, доводе ми 28-оро људи. „Ми смо – кажу – ИПЦ: Истинско православна црква“. Они нашу Цркву нису признавали, сматрајући је за совјетску. Живели су у архангелским шумама и нису имали свештеника, а можда и јесу, не знам. И они мени упутише следеће речи: „Оче Илија, ми смо први пут у Цркви. Ми њу нисмо признавали, али чувши ваше певање, из Ње више никада нећемо изаћи“. Њих је призивајућа благодат Божија дотакла управо кроз црквено појање.

 

– Црквено појање у Лаври је у срцу сваког човека на првом месту повезано, наравно, са сећањем на архимандрита Матеја (Мормиља).

 

– Отац Матеј је био велики прегалац. Знао је ноћима да седи и да вежба. Пробе – по две, три, а некад и четири недељно – одржавао је у звонари радним данима... Ко је код њега певао, отуда је излазио не само као добар појац већ и као диригент. У совјетско време није било никаквих певачких школа, а оно што је стварао отац Матеј преснимавало се и користило широм Совјетског Савеза. И они, који су ту учили, певали су код оца Матеја у хору, преписивали ноте и ширили их по свој земљи. То је благодат Божија.

 

Невероватно сам срећан због таквог једног појања, које немају чак ни друге Православне Цркве.

 

У совјетско време имао сам једну познаницу из Нижњег Тагила, која је радила на Институту за научна истраживања. Није била ни комуниста, ни чланица Комсомола, али није била ни црквена. А њена мајка је била веома верујућа жена. И пре него што ће умрети, будући већ сасвим изнемогла, мама јој рече: „Тамара! Испуни моју последњу жељу. Одведи ме у храм и обави ми опело кад умрем“. И она то испуни. Погледајте каква је то благодат Божија!

Господ нас призива на различите начине.

 

А био је код нас и извесни Павлуша – син члана Политбироа. Тај Политбиро је био највиши руководећи орган у совјетско време. И тако једном у Лавру из Кремља допутова екскурзија. И он – дечак од око 16 или 17 година – такође допутова тим аутобусом. Сам је после причао. Тог дана је хором дириговао отац Никон. Певали су лепо, али једноставно. Међутим, кад их је он чуо, изађе из храма као да није сав свој. Није знао шта му се дешава. Тада је био још увек некрштен. И тако је почео полако, да нико не зна, обилазити храмове по селима у околини Москве – а њих је тада било веома мало. Негде се тако и крстио. И затражи он оцу Матеју да га прими у хор, будући да је имао добро музичко образовање. Отац Матеј никог није одбијао, па ни њега. И тако је он певао, и певао, док једном не изрази жељу да упише богословију. Предаде документа. А у оно време све се проверавало. И његов отац, из Политбироа, написа изјаву својим саборцима: „Мој син Павел је пошашавио. Окренуо се религији. Помозите ми да га преваспитам“. И, наравно, њему тада не дозволише да упише богословију. Одлужио је затим војску, након чега више нико није имао права да га спутава. Завршио је богословију, оженио се, а сада је познати протојереј.

 

Ето како делује призивајућа благодат Божија. Ја многима говорим: не губите време док га још имате, већ радите на спасењу. Будите верни Господу и Цркви.

 

„Такви су били велики свети људи. Тако је живела Црква“

– А како је вас Господ призвао монаштву – како сте ви схватили да је то ваш пут?

 

– Ја сам почетком шездесетих, при Хрушчову, радио као агроном. Нас су тада послали на обуку у Институт за научна истраживања у Дњепропетровск. Таман је почињао Велики пост. Стигосмо ми тамо, а они ће ти нама: нема хостела, тражите станове. Ја одох у цркву, где ме је на кућни смештај прихватио Јаков Сергејевич Литвињенко. Одосмо у храм. Боже мој! Такво прекрасно појање ја у животу нисам чуо! И Јаков Сергејевич ми се обрати– пошто је моје име тад било Николај – овим речима: „Коља! У Почајеву лепо поју, а тек у Загорску – као на небу“. Дођем ја кући, испричам то мами, а она ће мени: „Пут под ноге!“

 

 

Фото аутора

    

 

Стигнем у Москву. Ја нисам имао појма шта је то метро, шта су електрични возови... Дојурих овамо. У Лаври је тада био намесник – прозорљиви, отац Теодорит, који се упокојио 1973. године. Провео је 20 година у заточеништву. Леп, као старозаветни патријарх. А отац Матеј је тад још увек био млад. Хор је прелепо певао. Приђох певници. Отац Матеј ми рече: „Сада ће отац Теодорит изаћи из олтара, приђи да узмеш благослов од њега“. Тако и учиних. Он ме погледа и рече ми: „Сврати до мене после ручка“. Свратих. Узе ме за руку, поведе на други спрат код оца Матеја у келију, и рече: „Оче, узмите овог младића, он је наш будући сабрат“. А ја ни на памети нисам имао ни монаштво, ни богословију. „И кажите му како да се припреми за богословију, и помозите да се упише“. И, наравно – мој живот се променио!

 

Отац Матеј ме посади на столицу и рече ми: нико не сме да зна где идеш, осим мајке; припреми иста документа као за Институт и предај их крајем јула. Документа су примали до 1. августа, а 10. је био пријемни испит. Пријављено је било 160 или 180 људи, а примали су само 40. Било је немогуће примити 41 у то време. И, слава Богу, ја сам примљен. То је било 1966. године.

 

Какве смо ми само старце имали! Отац Кирил (Павлов) – херој Другог светског рата... Па отац Теодорит... Отац Кирил није пуно говорио, али је самом својом појавом служио за пример. Нико га није видео никад да је увређен, или да се свађа, или да неког грди и осуђује. Кротак и смирен. А хиљаде и хиљаде људи је спасио.

 

Отац Теодорит је већ био стар. Године 1969. ставили су ме за леву певницу; радним данима су увек певали старци, па је и он такође стајао за певницом. И нико се није шетао по храму или разговарао – не из страха већ је било срамота понашати се тако пред овим светим човеком. Толико је он био пун благодати. Имао је велику библиотеку. И гле, тачно месец дана пре смрти, почео је да је раздељује – свима онима који су долазили код њега давао је понешто. Тако сам и ја дошао. Мени западе велика књига – дореволуционарно издање – „Монашка правила“. И житије Јована Крститеља.

 

А када се он упокојио и када је намесник дошао у његову келију, она је била празна: све је био разделио. И одећу – ма све што је ту било. Само су биле остале белешке на столу: он је много волео Димитрија Ростовског, и читао га је, и правио белешке, и проповедао из његових дела.

 

Такви су били велики свети људи. Тако је живела Црква. Благодаћу Божијом су се исцељивали, и знаци преподобног Сергија су се испуњавали. Управо је таква једна благодат са нама. Само је потребно да и ми будемо верни. Будите верни Господу, и Господ нас неће оставити.

 

С архимандритом Илијом (Рејзмиром)

разговарала Анастасија Рахлина

^[1] „Но имам на тебе, што си љубав своју прву оставио.

Опомени се дакле откуда си спао, и покај се, и прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свећњак твој с места његовог, ако се не покајеш“ (Откр. 2, 4–5).

^[2] В.: Јн. 6, 54.

Превод са руског: Наташа Јефтић

Анастасиjа Рахлина

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/77532.htm

[JESSY]

• Нова чуда преподобног Сергија Радоњешког Део 2. Сведочанство архимандрита Илије (Рејзмира)

 

У виђењу које је преподобном Сергију дато о ученицима, мноштво птица није долетало само у манастир, већ и ван његових зидина. Ученици светог Сергија су и манастирска братија и мирјани који живе у близини Тројицке Лавре. Многи од оних који су допутовали у Сергијев Посад и остали ту да живе, и који у прво време нису имали ни својину, чак ни неопходна средства за живот, сведочили су о томе како су у свему осећали очигледну чудесну помоћ преподобног Сергија.

Аутор ових редова, који је осам година живео у самој Лаври (као ученик средње богословске школе, као студент академије, а затим и као сарадник) и још десет година у близини Лавре, више пута је осећао помоћ и покровитељство преподобног Сергија. Ипак, аутор неће говорити о себи. Он ће навести веродостојне догађаје из живота оних који су заиста достојни да се називају ученицима преподобног Сергија.

 

Архимандрит Илија (Рејзмир). Фото: А.Рахлина / Православие.Ru

    

«Ево, иде ученик преподобног Сергија»

О томе како Господ призива у редове ученика преподобног Сергија, аутор би желео да исприча на примеру свог духовника, архимандрита Илије (Рејзмира; рођ. 1944).

Отац Илија потиче из обичне украјинске породице у којој се од претходних генерација по наследству сачувала искрена православна вера. Његова мама је напамет знала акатист Покрову Мајке Божије и често се молила по сећању, а гладне 1947. године је стално читала акатист и плакала је. Отац се борио у Другом светском рату, умро је од срчаног напада у 35. години, кад је мама носила седмо дете. Занимљиво је да су родитељи ради венчања пешке превалили 65 км, зато што је у Виницкој области, где су живели, био отворен само један храм, исто тако су се пешке и вратили, а недељу дана касније су сазнали да је и овај последњи храм затворен.

У детињству је Николају (тако се отац Илија звао пре монаштва) врло тешко ишло учење. Кад је дошло време да крене у први разред мали Коља је добио оспице, 40 дана је провео у болници, а онда га је мама одвела у школу, где их је учитељица строго дочекала. „Читај,“ – рекла је. Дете, наравно, није знало да чита. „Водите га, не може да стигне своје вршњаке,“ – била је донета пресуда. У школу је морао да крене годину дана касније, кад му је било осам година, авај, учење му опет није ишло од руке. Мама је, видећи да се син секира, простодушно рекла: „Коља! Помоли се усрдно, учи лекције, стави књиге под јастук и лези да спаваш.“ Он је тако и урадио, а ујутру, кад се пробудио, осетио је као да му се укључила памет, глава му је постала слободна, бистра, и од тада је почео одлично да учи. Његов ум се отворио исто тако чудесно, као и преподобног Сергија, зато што је простодушно поверовао мами. „По вери вашој нека вам буде“ (Мт. 9, 29), каже Господ Исус Христос. Николај је касније увек био одликаш: у школи, у средњој техничкој школи, у богословској школи и на академији.

Из детињства се сећао како је једном мама донела похабане листиће – житија светаца. Почео је да чита и у души је осетио склоност ка монаштву, ка подвизима духовног живота. Касније је, истина, све то заборавио и жељи да се у потпуности посвети Богу вратио се у зрелијим годинама. Ипак, још у школским годинама је извргаван руглу због вере, запиткивали су га: «Шта ти се свиђа у тој Цркви? Поп, црквењак, појац?» А он је одговорио: «И поп, и црквењак, и појац – све ми се свиђа.»

Завршио је за агронома. Почео је да ради, једном је отишао на усавршавање у Дњепропетровск и тамо је од једног верујућег човека чуо: «У Почајеву лепо певају, а у Тројице-Сергијевој Лаври је као на небу.» И Николај је одмах отишао у Лавру да чује манастирско појање. Тамо му је пророчки указано на даље служење.

Сместио се код једне баке. Она га је гледала неко време, па је рекла: «Од вас ће бити добар поп.» А Николај се још није ни спремао за богословску школу. Упитао ју је: «Како знате?» - «Па зато што се добро молите.»

У Лаври је Николај ушао у црквицу која се у народу зове Михејевска и која је саграђена у част јављања Мајке Божије преподобном Сергију. Тамо је у то време с народом био старац схиархимандрит Михеј, онижег раста, који се спремао да служи молебан. И одједном је рекао: «Размакните се, ево иде ученик преподобног Сергија. Пропустили су Николаја напред. Још увек није одлучио до краја шта ће бити, а већ му се откривало његово призвање да постане монах у обитељи преподобног Сергија. Тако га је Господ призвао да служи Цркви у Његовој светој Лаври.

Десио се и трећи догађај. Николаја су одвели код старца, оца Теодорита, који је одмах обратио пажњу на њега и рекао: «Дођи код мене после ручка.» Чим се трепеза завршила отац Теодорит га је повео на други спрат у келију оца Матеја и такође је пророчки предсказао: «Оче Матеје, ово је наш будући сабрат, узми га за певницу. Помози му да се припреми за богословију.» У совјетским годинама, кад су због вере православни хришћани подвргавани суровим прогонима Господ их је тешио и крепио дајући им благодатне дарове, између осталог и прозорљивост.

Прошло је још неко време, Николај је предао документа за упис у средњу богословску школу, и већ су почели прогони, уобичајени за совјетско време – по месту становања су га већ тражили радници КГБ, био је приморан да одмах напусти родну кућу и да у Москву не иде директним возом, већ с преседањима.

Још док се школовао на богословији, 1969. године, примио је монашки постриг и од тада свом душом служи Светој Тројици као један од ученика преподобног Сергија.

 

Виђење преп. Сергију о ученицима.

    

Желео бих да истакнем да су људи који су у Лавру дошли у послератно совјетско време исповедници. Зато што је отићи у манастир у то време – значило заиста свом душом исповедати Христа. Они су дисциплиновани и потпуно посвећени Цркви. Ови монаси немају ни аутомобиле, ни викендице, ни станове, и уопште немају никакву личну имовину, управо они су прави настављачи традиција које је утемељио преподобни Сергије Радоњешки.

„Ниси остављена“

Отац Илија је причао догађај из стварног живота, који је имао непосредне везе с њим, и који може подсетити на казивање из житија древних светаца. Девојка из града Струњина, из Владимирске области, Лидија Муравјова, 1975. године је била на самрти због рака леве дојке.

Болест се појавила на следећи начин. Лидија, која је имала двадесет и нешто година, радила је у дечјем диспанзеру, који се налази у близини железничке станице Сергијевог Посада (у совјетско време град се звао Загорск). Једног дана кад је Лидија радила до касне вечери, на путу којим се обично враћала кући, ископан је ров – полагане су инсталације за грејање. Не знајући ништа о томе девојка је изашла с посла кад је већ пао мрак, није приметила јаму и пала је. Јако се ударила у груди, али пошто је била млада, није томе придавала неки већи значај. Није се обраћала лекарима мислећи да ће бол проћи и сам по себи. А на месту убоја се постепено створила тврда материја, тумор који се касније претворио у рак.

Дошло је до тога да је у Москви морала да се обави врло компликована операција: одстрањена јој је лева дојка. Побољшања није било, и не само то, болест је прешла и на десну дојку. Лидија је била верујућа, али је пала у очај. Кад је била сама у болничкој соби завапила је Господу и заплакала је: «Господе, па ја сам верујућа, зашто толико патим?» У том тренутку јој се јавила Мајка Божија, као што се слика на икони «Казанска» и рекла је: «Лидија, зашто очајаваш? Ниси остављена.» После ових кратких речи виђење је престало. А лекари су отпустили девојку из болнице као безнадежан случај.

Њена мама је стално ишла у Лавру и отац Илија, који је добро познавао ову породицу, упитао је: «Како вам је Лидија?» Жена је заплакала и рекла је: «Готово је, већ је у врло тешком стању, али још помало може да се креће.» Отац Илија је посаветовао да се под хитно служи јелеосвећење за Лидију. Овде би требало објаснити да су у току совјетских година власти строго ограничавале богослужбени живот Цркве, било је забрањено служити јелеосвећење у Лаври. Одлучено је да се оно служи на сопствени страх и ризик, тајно, у храму у част јављања Мајке Божије преподобном Сергију с почетком братског молебана. Јелеосвећење је почело у двадесет до шест ујутру. Осим саме Лидије, присуствовале су њене мама и сестра. Отац Илија се сећа да је тајна праћена молитвом са сузама и дубоком вером у помоћ Божију.

Архимандрит Илија (Рејзмир). Фото: Владимир Јевдокимов

    

После јелеосвећења отац је саветовао Лидији да се три пута заредом причести. Тако је и учинила – сваки други-трећи дан, колико је могла. Тих дана отац Илија је срео Лидијину маму и после првог и другог Причешћа је упитао: «Како је Лидија?» Мама је одговорила: «Онако. Није лоше.» А након што се кћерка трећи пут причестила мама је сама дотрчала код оца и рекла је: «Лидија се исцелила.» Лидија се заиста потпуно исцелила. Рана се зацелила, остао је само бели белег на левој дојци као знак некадашњег злоћудног тумора. Затим је отишла у исту болницу на преглед и кад су доктори који су је лечили, професори, видели да је здрава, веома су се зачудили, па су чак и заплакали – мислили су да више није међу живима. Убрзо се удала за ученика богословије. Родила је троје деце. Сад је њен најстарији син свештеник, служи у парохији и има своју децу. Овакву милост је Господ показао према људима који живе у близини Тројицке Лавре и који су примили тајну јелеосвећења у обитељи.

Милост према бившој безбожници

Отац Илија је такође причао о познатом догађају који се десио у совјетско време. У годинама Хрушчовљевих прогона један од задатака које је влада земље постављала себи било је да се смањи религиозност у народу и често су се издавали налози за скидање крстова с храмова. Више пута су се овакви покушаји завршавали очигледном Божијом казном. Тако је један човек сео за волан трактора, чија сајла је вукла куполу храма, пребацио је у прву брзину, лагано је кренуо, али је гвоздена сајла пукла, одскочила је од куполе и ударила возача у главу и усмртила га је. Други је почео да демонтира крст, а његова мала кћерка се у то време играла у свом дворишту с примусом на керозин, запалила јој се хаљина и погинула је док је отац скидао крст. Али шта је руководиоцима преостало да чине? И једна жена која је у свом крају била на високој дужности, била је приморана да лично скида крст, после чега је оглувела и онемела. Покајању и сузама није било краја, чинило се да ће казна за безбожни поступак остати за цео живот. На крају је сазнала за преподобног Сергија у Загорску и за то да Преподобни често помаже људима. Жена је уз помоћ блиских људи успела да организује одлазак у Лавру. Кад је дошла у Тројицку обитељ, целивала је свете мошти преподобног Сергија и после тога су јој се вратили говор и слух.