Попадија - узданица свештеника

[JESSY]

Ипак има и лепих ствари и смешних тренутака. Сећам се кад смо довезли децу кући најстарији је притрчао фотографији о.Николаја и радосно је повикао: „Деда Мраз!“ У прво време уопште није могао да гледа књиге, отварао је и одмах затварао, а сад нормално гледа, слуша. Читам једном деци „Бармалеја“ од Чуковског, а они одједном наваљују да љубе књигу. Мислим: „Шта је у питању?“ Испоставило се да љубе црвене крстиће на авиону доктора Ајболита! У предшколском најстарији малишан учи слова, родитељи су добили задатак — да се сете речи на слово „А“. Размишљам-размишљам: „Аист (рода), арбуз (лубеница)...“ — ничега више не могу да се сетим, па кажем: „А да ли се ти сећаш нечега на слово „А“?“ Он размишља, па каже: „А-а-а! И зелени папагај!“

Млађи, као и многи дечаци из верујућих породица, веома воли да „служи“, тако прецизно запажа различите моменте богослужења! Понекад се дешава да навије своје „гајде“ — подражава возгласима свештеника... А још ако почну удвоје, много је смешно! Целивају један другом руку, клањају се, каде, отварају вратанца ормара као царске двери, кропе, помазују и т.сл. Недавно смо у дому здравља сат времена чекали на ред, и они су тамо направили такву молитвену представу! Кад је већ дошло до благосиљања сваког ко је седео у реду морала сам да их одведем мало даље. Снимам на видеу њихова „богослужења“, па ћу им касније, кад одрасту, ако буду престали да иду у храм, показивати. Пре извесног времена су ме ноћу пробудили јецаји малишана, забринуто се загледам у његово лице — зашто плаче? А он се... осмехује! Очигледно је да чврсто спава и осмехује се, а онда се закикоће! Тако је весело гледати мало дете које спава и смеје се! Гледам га и одгонетам: шта се дешава у овој главици, шта га је тако засмејало?

[JESSY]

Недавно су се обојица истовремено разболела. Напољу је ноћ, леже с високом температуром, тешко дишу, и срце ми се стеже од страха — а шта ако их одједном изгубим? И не могу више да замислим живот без њих!... Без обојице. Можда се лагано рађа љубав?...

Зашто сам све ово написала тако детаљно? Сећам се кад се један парохијанин, који је већ имао неколико деце, одједном појавио на служби с још неколико усвојене деце, као и најапсурднијих претпоставки које су ми падале на памет поводом тога зашто му је ово било потребно. Тек кад човек дубље проникне у ову тему, он постаје свестан колико је страшно — колико код нас има напуштене деце, да им нису потребни поклони и новчане уплате, већ једно срце које их воли заувек. Као што је у филму „Блеф. Или срећна Нова година“ приказана епизода: једног момчића у поправном дому за малолетне злочинце питају шта значи тетоважа не његовој руци „ЗОЛОТО“ (злато), а он каже: „Запамти (Запомни) Једном (Однажды) су Људи (Люди) Оставили (Оставили) Тебе (Тебя) Самог (Одного).“ Наравно, желимо да се породице не распадају, да деца не губе родитеље. Желели бисмо да макар неколико деце од хиљаду, која су ипак остала сама, пронађу маму и тату.

[JESSY]

С једне стране, у нашем друштву према усвајању деце влада врло сумњичав однос — као према ствари која је унапред осуђена на попаст. Међутим, то ме веома подсећа на однос према Цркви. Пошто сам сестра милосрђа и у болници бр. 2 долазим у додир с људима који су далеки од Цркве, скоро у свакој болничкој соби чујем гневне прекоре и разобличавања који су упућени свештенослужитељима о томе да су сви одреда — почевши од интелектуалаца, па све до најједноставнијих људи, при чему се наводи мноштво доказа, па и „лично сам пио с нашим свештеником“ и т.сл. И то је мишљење великог броја људи! Наравно, живећи извесно време у Цркви човек види много разних трагичних страна црквеног живота, укључујући и свештенослужитеља. Али није то основна суштина Цркве — Неба на земљи! Тако је и с усвајањем — кад се налазиш унутар тога видиш да се не своди све на „лоше гене“ итд.

С друге стране, никога нећеш звати на барикаде зато што није све тако једноставно. Једна познаница која је имала врло трагично искуство усвајања, посаветовала ми је да погледам амерички играни филм из 2012. године „Готован“ рекавши да може да се потпише испод сваког кадра (треба гледати до краја титлова). Овај филм је снимљен на основу стварних чињеница из живота пастора који је усвојио дечака у пубертету. Сад могу да кажем да иако наша деца и због самих година и неупоредиво мањих траума, нису могла да учине ништа слично, осећај услед промена је повремено био сличан на осећања пастора и његове жене. Међутим, овај филм такође приказује зашто се дешава да дете које је наизглед тако мило може да изазове толики ужас. Зато што је веома много ужаса доживело у свом животу. На пример, наводим следећи моменат из филма — новопечени тата гануто показује дечаку железницу за децу за коју га везују светле успомене из детињства — ову железницу је за њега некада давно конструисао отац. А код дечака клопарање точкова играчака изазива несхватљиву хистерију. Он се на нивоу подсвести сећа стварног воза поред њихове куће где га је мама у пијаном стању остављала самог као бебу на неколико дана — гладног, мокрог, уплашеног, њега, за кога је мама тада била — сав његов живот, цео свет. Овакве трауме остављају трага, човек остаје осакаћен за цео преостали живот. На часовима у Научном центру за усвајање смо имали задатак — да исечемо од папира човечуљка, а затим да га преклопимо неколико пута, онда да га вратимо у претходно стање — места на којем је папир био савијен се ни на који начин не могу исправити! Свако улегнуће је дечја траума. Чак и ако је то мала беба, она је преживела већ мноштво траума у утроби, где није била жељена или је трована алкохолом, у болници, где је лежала сама у тами, у дечјем дому, где су се о њој на смену бринули различити људи, колико су могли. Човек који је преживео авганистански или чеченски рат и заробљеништво више никд неће моћи да буде уравнотежен и лепо ведар. А децу која су доживела растанак с мајком и живот у установи, психолози пореде с човеком који је доживео нуклеарни рат! И то није преувеличавање! Споља то може бити мио малишан, али ће његову душевну трауму родитељи који су га усвојили морати да деле с њим целог живота! И неће бити довољни људска љубав и стрпљење! Човек треба некако да учи да се нада и да моли Бога...

Молим за опроштај због многословља, због тога што су се негде могле чути ноте хвале или жеље да изгледам као јунак или као свезналица, због тога што има још много песимизма. Заправо, веома и веома су нам потребне молитве како би се све добро завршило...

 

http://www.obitel-minsk.by

[JESSY]

Radmila - Cica Armić, autor romana „Popadija“

Kako bi objasnila reči vladike Nikolaja „popadija je pola popa“, književnica Radmila - Cica Armić na osnovu svog iskustva napisala je roman pod nazivom „Popadija“. Ulogu žene u očuvanju porodice istakla je kroz životne priče ljudi bliskih njoj. Na sopstvenoj životnoj priči opisala je život popadije na prelazu dva veka, kada moderno doba vodi bitku sa tradicijom na svim društvenim poljima, ali i na relaciji popadija - domaćica - pesnikinja.

Radmila - Cica Armić, rođena Kesić, na Petrovdan 1949. godine u Šapcu, bavi se pisanjem od rane mladosti. Posle zbirke pesama „Rosa i suza, sestre“, „Tvoje oči boje irisa“ i „Na harfi od brojanice“ stiče reputaciju religioznog pesnika. Rasvetljavajući lik Tesle kao naučnika, besrebrnika i monaha, napisala je svoj prvi roman „Korifej“.

Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, Zlatne značke - 2005. godine, Plakete zahvalnosti - 2006, ordena Svetog Save - 2008. kao najvišeg priznanja Srpske pravoslavne crkve samo su neka od njih.

Živi i stvara u Beogradu „slušajući muziku četrdeset devet zvona koja svakodnevno poje Svetosavsku himnu“.

Koliko je nacionalna šarenolikost u Hilandarskoj ulici, gde ste živeli do udaje, uticala da ne razlikujete ljude prema krstu koji nose, već samo po čistoti duše?

- Nacionalna šarenolikost u mojoj ulici u Šapcu davala je radost poštovanja u razumevanju i ljubavi jednih prema drugima. LJudi su se vrednovali po moralu, vrednoći i razumu. Kasnije, sazrevajući i čitajući Sveto pismo, saznala sam da je to poruka Gospoda Isusa Hrista da imamo ljubavi i poštovanja jedni prema drugima bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Kako ste znali da nećete biti samo popadija za koje se u to doba smatralo da im je glavna uloga „da vode kuću i rađaju decu, a da ne pišu pesme“?

- Znala sam da dajući sebe svojoj porodici i bližnjima neću ništa izgubiti u svojoj ličnosti. Kada je čovek dobro organizovan, ima vremena da se posveti i sebi i bližnjima, ali i svemu ostalom što voli. U mom slučaju to je pisanje. Kada su mi bacali pesme u koš kao pesnikinji popadiji koju ne treba protežirati, patila sam, ali moj duh nije klonuo. Ono što Gospod hoće da otkrije čovek ne može da sakrije, govorio mi je moj suprug Blagoje.

Kada u knjizi opisujete jedan slučajan susret s Blažom, vašim sadašnjim mužem, kažete: „Čovek skuje, Bog odlučuje“. Da li je ovo misao vodilja ili samo uteha u momentima neizvesnosti?

- Slučajnosti nema, „ni vlas sa kose ne opada slučajno“, Božija promisao upravlja srcima i putevima ljudskim. Zato mi ne znamo zašto nešto što je u jednom trenutku loše po nas kasnije bude dobro. Vodilja kroz život treba da nam bude zdrav razum i srce ispunjeno ljubavlju.

„Sva zvanja i titule, ako nisu obogaćene porodicom, ženu ne čine kompletnom ličnošću“. Šta se zapravo krije iza ove poruke?

- To je dobronamerna poruka i poruka životnog iskustva. Imam tu sreću što sam upoznala mnogo žena, među kojima je bilo onih kojima su vlastite ambicije bile prioritet. NJihova životna parola bila je „ima vremena“, prekidale bi trudnoću samo da bi poslovno bile ostvarene. Došle su do svojih ciljeva, ali ne i do trenutka kada ljuljuškaju dete i pevaju mu uspavanku, ostale su uskraćene te lepote kojoj nema zamene. Nisu uhvatile korak sa kazaljkama biološkog sata, koji brzo otkucava.

„U tim smutnim vremenima teško je bilo očuvati zdravu porodicu. Majka popadija imala je višestruki zadatak: bila je noseći stub svoje kuće.“ Kakav je položaj popadija danas?

- Prava žena je dragulj, bila je to i ostala kroz sva vremena. U smutnim vremenima kada je poziv naših muževa bio potcenjen i mi smo kao njihove životne saputnice nosile to breme vremena. Naš narod ima izreku da svako vreme ima svoje breme. Novo doba je donelo promene, pa danas većina popadija radi i veoma su ostvarene u svojim profesijama. Ima među mojim popadijama doktora nauka, prosvetnih radnika, ekonomista, stomatologa, farmaceuta, veroučitelja i drugih raznih profesija.

Udajom za popa ženi je predodređeno njeno životno opredeljenje - popadija. Da li možete da objasnite zašto je to tako u našem društvu?

- Kao mlada popadija bila sam u okruženju svešteničkih žena koje nisu bile „zaposlene“. Vladika Nikolaj je govorio da je popadija pola popa, želeo je tim rečima da istakne koliko je velika misija popadije u širenju pravoslavne vere. Dr Zorica Kuburović, književnik, govori u recenziji knjige o popadijama suštu istinu: „Malo ko zna koliko je teško služenje popadije, osim obaveza prema svojoj porodici, bližnjima, pomaže u crkvi, peva, drži pevnicu, brine i priprema samu crkvu za liturgije, proslave, kanonske posete i da radi sve ono zbog čega se ljudi dive kada uđu u crkvenu portu“.

U kom smeru će se kretati vaše ambicije u budućnosti?

- Uveliko radim na svom novom romanu „Igumanija“ i zbirci pesama i priča za decu. „Nemojte da vam dosadi dobro da činite“, poručuje nam naš mudri vladika Nikolaj. „Molimo se Bogu kao da ćemo sutra umreti, a radimo i stvarajmo kao da ćemo živeti sto godina“.

 

DRUGA MAJKA PROGNANE DECE

Prognani sa Kosova, smešteni u beogradskim izbegličkim kampovima, dobro poznaju Radmilu - Cicu Armić. O tome da li ljudi vide tuđu patnju, autorka romana govori iz svog iskustva.

- Naš narod hoće da pomogne uprkos teškoj situaciji. Ima onih koji primećuju stare i bolesne, lepu i pametnu dečicu željnu igračaka. Humanitarna organizacija „Glas Srpkinje“, čiji sam jedan od osnivača, nekoliko godina pomaže našim prognanima koji žive u kolektivnim centrima u okolini Beograda donacijama hrane, odeće i obuće. Zahvalne smo svim ljudima dobre volje koji nam se svakodnevno pridružuju.

 

http://www.svevesti.com

[JESSY]

Ко су оне, јунакиње наших дана?

 

 

Интервју с попадијом Александром Шуљга

У нашој земљи се жене које су родиле и достојно васпитале петоро и више деце, награђују орденом Мајке. У јесен 2013. године 2013. године ове награде је удостојена Александра Игоревна Шуљга. Она је мајка шесторо извандредне дечице. Најстарије дете сад има десет година, а најмлађе годину дана. Супруг мати Александре је старешина храма у част преподобног Сергија Радоњешког (Минск), јереј Димитрије Шуљга. Док човек разговара с попадијом не престаје да се чуди оптимизму и некој посебној топлини која је присутна у свакој њеној реченици...

 

Каква је љубав?

 

Пре него што почнемо да говоримо о особеностима живота маме која има неколико деце желели бисмо да сазнамо како сте срели свог супруга. Јер, избор друге половине одређује темељ на којем ће се градити мала црква.

 

Упознали смо се док сам певала у црквеном хору, а муж је студирао на Петербуршкој духовној академији, а лети је долазио у Белорусију. Почели смо да се дружимо кад је први пут допутовао. Дакле, то је био сусрет двоје верујућих људи...

 

 

Испочетка, разуме се, нисмо имали новца. Као ни свој стан уосталом. Прво време смо живели код стрица: у двособном комуналном стану њему је припадала само једна соба, а у суседној је живео апсолутно туђ човек с којим смо морали да делимо и кухињу и купатило. То није било лако... Касније ми је умрла бака и преселили смо се у њен једнособан стан. После рођења трећег детета добили смо двособан стан, а муж је управо био рукоположен за ђакона и почео је да служи. Одмах сам одлучила да ћу се родбини за помоћ обратити само у крајњем случају, зато сам била спремна на тешкоће, у свакодневном животу и материјалне. Касније смо на кредит успели да саградимо четворособни стан у којем сад живимо. Супруг је тада рукоположен за свештеника. Али на самом почетку ништа нисмо имали: ни стан, ни посао. Једноставно, треба имати на уму: ако Бог даје децу, даје и за њихово издржавање!

 

Александра Игоревна, у браку сте већ 11 година. Да ли се за то време нешто променило у Вашој души?

 

Могу да кажем да се много тога променило у мени! Кад сам се удавала покушавала сам да схватим каква жена треба да буде, како треба да се понаша, шта треба да ради. Теорија је једно, а пракса је сасвим друга ствар. Човек све време треба да ради на себи: да учи да се смирава, да учи да жртвује. Супруг и ја читамо веома много литературе, укључујући и православне психологе. Свих ових 11 година радимо на односима и мислим да се овај рад никад неће завршити.

 

Који савет бисте могли да дате девојкама које желе да оснују чврсту породицу?

 

Мислим да се треба молити Богу и молити Га за помоћ, да Сам уреди породицу. Опет, ако девојка не живи у складу с хришћанским вредностима, како ће моћи да гради односе с верујућим човеком? Јер, на пример, неће срести таквог младића у дискотеци. То значи да треба да почне од себе: треба да буде скромна, да учи да се узда у Бога. И уопште, мислим да ће ако девојка и њен младић одлуче да се жртвују, имати много успеха!

[JESSY]

Jедан, два, три, четири, пет, шест...

 

Александра Игоревна, веома је занимљиво како људи из околине реагују на вашу велику и сложну породицу.

 

На самом почетку заједничког живота муж је питао колико бих деце желела да родим и ја сам одговорила: „Колико Господ пошаље.“ Родбина је то врло тешко прихватила и стално нас је подсећала на то да немамо новца. Али, ми смо имали нешто више — уздање у Бога.

 

 

Што се тиче људи са стране, реакција увек постоји. Неки нас осуђују, неки се радују, али у принципу, многи саосећајно питају: „Јесу ли сви ваши?“ и веома се чуде кад кажем: „Да, сви су наши.“ Људи у принципу схватају да је то врло тешко — гајити толику дечицу, али се истовремено и радују што такве породице постоје. Отворено говорећи, ипак чешће наилазимо на негативну реакцију. Сећам се кад смо се преселили у нови стан, имала сам само троје дечице. У нашем крају су углавном живеле породице с више деце. Чинило се да би људи требало да навикну на малишане. И пролазим ујутру поред станице и чујем како омладина каже: „Усвојили су децу, а онда траже станове!“ Као да је то да људи сами рађају децу нешто незамисливо... Иако, с друге стране, ако тако размишљате и завидите туђем стану, ко вас лично спречава да усвојите троје деце?

 

На какве стварне тешкоћа наилази млада породица која жели да има више деце?

 

Пре свега, треба да буду самостални и да схвате да могу да рачунају само на Бога и једно на друго. Не треба очекивати помоћ од родбине и пријатеља. Ако је буде било, то је изванредно, али своје тешкоће се ни на кога не смеју пребацивати. Свако дете је Божији дар, и Господ вас никад неће оставити, иако ће, наравно, бити тешких периода. Кад сам чекала прву кћерку и добијала само помоћ, веома сам желела да купим колица, али нисам имала довољно новца. И неочекивано су нам људи које уопште нисам познавала, понудили изванредна колица! Дешавало се да добијемо врло очуване ствари. На пример, кћерка има одличну хантер јакну, какву чак ни ја немам. Односно, помоћ стално долази! Често нам се дешавају мала чуда, не могу чак ни да се сетим нечег конкретног...

 

Како васпитавате сву своју децу? Да ли сте можда смислили неки нови систем?

 

Да! Измишљам рупу на саксији! Ради се о томе што имам две сетре, али се у детињству нисмо дружиле због велике разлике годинама. Зато се може рећи да немам сопствено искуство у питању општења с браћом и сестрама... Муж и ја сами смишљамо методику васпитања. На пример, код нас у породици је стриктно одређено: у колико сати сви седају да једу и кад је време за спавање. Док малишани спавају старије девојчице се баве ручним радовима — шију и плету одећу за лутке. Уопште, врло је важно да се дете научи да ради. Док је још мало оно жели да помаже и овај тренутак се не сме пропустити. Сећам се, једном сам ширила веш, а била сам трудна и било ми је тешко да се сагнем. И прилази мој малишан и почиње да ми помаже — додаје ствари...

 

Разуме се, дајемо им и духовно васпитање. Сва деца иду у храм заједно с нама. Од најранијих година их навикавамо на пост. И не ради се о неким дијетама, већ управо о духовном посту. Можда дете данас неће појести слаткиш или ће се одрећи неке разоноде — управо то ће бити његова лепта у посту целе породице.

[JESSY]

 

Наша деца много читају. На то их нисмо чак нарочито навикавали. Увек имајте на уму: деца се угледају на своје родитеље, и ако ви читате — и њих ће знање почети да привлачи! У кући уопште немамо телевизор, али имамо компјутер. Сами гледамо дечје емисије, филмове, цртаће. Снимамо оно што мислимо да је корисно. Затим ја правим компилацију и смело је дајем деци. Наравно, то је посао: човек све треба да пронађе, да прегледа, извесне моменте треба да исече... Али зато тачно знамо шта деца гледају и слушају. Кад смо уписивали децу у школу, брижљиво смо бирали учитеље. Веома је важно да деца осећају контакт с њима. У овом смислу смо имали среће: нашли смо дивне педагоге! Наравно, дружећи се с вршњацима старија деца већ примећују да многи не живе као они. Није ни могуће да се то не примети пошто се деца у обичним породицама и у хришћанским васпитавају различито. Али, долазе кући и виде да тако живи тата, тако живи мама. Значи, то је нормално. А ако људи нешто намећу деци, а сами воде световни живот неће бити успеха. Треба пре свега почети од себе, тада ће и деца све усвајати на природан начин.

 

Александра Игоревна, моје последње питање упућено Вама. Да ли је шест максимум?

 

Наравно да није!

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100103910.html

[JESSY]

Хришћани говоре о Богу и животу - Гост монаха Арсенија (Јовановића) била је попадија Ирина Војводић из Београда, која са својим супругом, свештеником Василијем Војводићем, има једанаесторо дјеце.

Топло препоручујемо за слушање причу о овој дивној породици

[JESSY]

ЗА МЕНЕ ЈЕ СРЕЋА БИТИ ПОПАДИЈА

 

 

Ирина Коњухова је доктор правних наука, професор Руског државног правног факултета. Поред тога, она је писац, аутор десетине књига, добитник књижевних премија. Ипак, најважнија јој је породица: петоро деце, десеторо унука и муж — путник и свештеник Фјодор Коњухов. Како су се упознали? Од тога почињемо разговор.

 

    

 

Неочекивани предлог

—Упознали смо се у Москви. Упознао нас је Анатолиј Заболоцки — сниматељ, аутор филмова и мемоара о Василију Шукшину. Разговарала сам са Анатолијем Дмитријевичем, када је овај сазнао да ће имати госта. Желела сам да одем, али ми је Заболоцки рекао: "Остани, сам Бог ти шаље Фјодора Коњухова". Тада нисам знала ко је Фјодор. Испоставило се да су његове речи судбоносне.

—Колико сте имали година?

—Имала сам 33 године. А Фјодор 43. Године, када већ разумеш шта је најважније у животу. То је била љубав на први поглед. На првом састанку Фјодор ми је понудио своју руку и срце, и додао како жели да постане свештеник, а да ћу ја бити попадија. У то време сам, као саветник за уставно право, радила у Савету Федерације, спремала одбрану докторске дисертације о модерном руском федерализму. Одједном — матушка. Фјодору није сметао мој посао. Само ме је упозорио да свештениковој супрузи не приличи да носи панталоне. Носила сам их само зато јер нисам имала адекватну униформу са сукњом.

—Сада не носите панталоне?

—Носим дугачку сукњу. Али то су детаљи. Најважније је то што сам, као жена свештеника, осетила колико се у мени појавило унутрашње снаге! Као да се појавила потпора које пре није било.

—Нисте се изненадили што Фјодор жели да буде рукоположен у свештеника?

—То ми се учинило природно. Касније сам открила да је у његовој породици, са мајчине стране, било свештених лица. Његов деда са очеве стране, официр и верник, му је поклонио крстић и на самрти рекао: "Да си постао свештеник, био бих миран". Вероватно човек осећа за шта је предодређен. Мој супруг је срећан што је свештеник.

—Где сте били када су га рукополагали?

— Нисам могла да присуствујем том чину, али сам све осећала и проживљавала са њим. Вероватно да је то законитост: жена се мења заједно са мужем. Када се, после хиротоније, вратио, рекао је: "Матушка, поздрављам те!" Различито ме зову — Ирина Анатољевна, Ирина, — све ми то прија, али када ме ословљавају са матушка, настаје посебно осећање.

—Од чега је почео ваш пут ка вери?

—Родом сам из Сибира. Сви ми, цела наша породица била је крштена. Само су током совјетког периода наши крстови лежали на скривеном месту. Сећам се да сам, у детињству, у времену владавине атеизма, била у посети својој прабаби Наташи. Она је била хришћанка, бавила се болесном децом. На зиду њеног молитвеног кутка висила је икона Мајке Божије, горело је кандило. Била сам дирнута необичном лепотом, тако необјашњивом. Све је било лепо: све око прабаке и целе њене кућице. Упитала сам је: "Шта је то тако необично у твом дому?" Одговорила је: "Господ Бог".

—Да ли сте у животу имали необичне случајеве, у вези са вером?

—Када је Фјодор 2014. године препливао чамцем Тихи океан, нисам могла да га дочекам одмах после експедиције: молила сам се у Свето-Алексејевој пустињи са млађим сином Николајем. За Фјодора се, заједно са нама, молило много људи. Сигурна сам да је, захваљујући тој подржци, супруг успео да оствари тако дуго, исцрпљујуће путовање. Раније је, исто тако чамцем, препливао Атлански океан и био у потпуности изнемогао: на коленима је допузио на пристаниште и пао од умора. Тада је Фјодор највише рачунао на своју физичку снагу. У Тихом океану се непрестано молио, у том путовању је најважнија била духовна снага. Невероватно: изашао је из чамца снажан, весео, чак крупнији у раменима, са вишком килограма! Једва сам поверовала својим очима, када сам га угледала на телевизији. После је признао: "У чамцу су ми помагали анђели".

—Након што је ваш муж постао свештеник, његове експедиције су се промениле?

— Наравно! Појавиле су се друге могућности. Он је доживљавао себе на нови начин. Недавно је сам, у ваздушном балону летео око света. Полетео је у Аустралији, обишао планету, и приземљио се поново у Аустралији, после 11 дана. Тако је поставио нови светски рекорд. Пред одласком, тражио је да се молимо за њега. Заједно са нама, народ по многим руским храмовима и манастирима се молио за њега. После лета Фјодор је рекао: "Знаш Ко ми је помогао".

—Да ли се то тицало само унутрашњег доживљаја?

— Не. На крају лета се десило и јавно чудо. Када се спремао да слети, на небу су се навукли облаци, засевале су муње. У сваком тренутку лопта је могла да се запали. Мењати курс при јаком ветру било је ризично, стога је решио да лети право. Одједном су се облаци разишли, он је прошао између њих, након чега су облаци поново зацрнели небо. Када се приближавао месту слетања, његова гондола је исписала облик крста на небу. Сви су то видели. Фјодоров пријатељ, аустралијски путник Дик Смит, је узвикнуо: "Човече, шта чине ови православци!" После тога је Дик решио да се крсти.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/109430.htm