Како мислимо да треба да изгледа Храм светог Саве?

[JESSY]

                                                                              

 

Име светог Саве је познато сваком Србину. У Србији се он поштује исто као што се у Русији поштују преподобни Сергије Радоњешки или преподобни Серафим Саровски. У част светог Саве освећено је на десетине храмова и манастира Српске Православне Цркве.

Храм светог Саве у Београду на Врачару је један од најграндиознијих православних храмова на свету. Његова изградња је трајала око сто година. Подигнут је на месту где су османске власти 1594. године спалиле мошти највећег свеца, првог српског архиепископа и националног јунака, светитеља Саве. Овај спомен-храм симболизује препород и јачање духовног живота српског народа и Православља.

Ради усвајања пројекта унутрашњег изгледа Храма светог Саве у Београду Руска академија наука је спровела Сверуски конкурс, чији су резултати објављени у октобру 2014. године. Прве награде су добила два учесника на конкурсу — Московски међународни фонд за сарадњу УНЕСКО и фрескописна радионица минског манастира Свете Јелисавете.

За ово су гласали сви чланови жирија: председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев), митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије (Радовић) и први заменик председника владе, министар иностраних послова Републике Србије Ивица Дачић.

По мишљењу стручњака сви радови на изради свих декорација у Храму светог Саве треба да буду завршени 2022. године. Преко 300 мајстора из Русије треба да ослика и украси мозаиком у српско-византијском стилу скоро 17.000 квадратних метара површине православног споменика. Пројекат ће предводити народни уметник Руске Федерације, академик, члан президијума Руске академије наука, Николај Мухин.

Засад нико не зна каква ће бити коначна варијанта осликавања храма после завршетка свих радова.

Фрескописци манастира Свете Јелисавете Дмитриј Кунцевич и јереј Сергије Нежборт су рекли нешто о свом виђењу декора Храма светог Саве.

[JESSY]

Концепција боја декора Храма светог Саве у Београду

 

— Стилистику декора ентеријера храма у многоме видимо као већ одређену — византијски стил у осмишљавању балканских фрескописаца и иконописаца из XII-XV века. Наравно, у оној мери у којој је то природно за нас, који живимо у XXI столећу.

Архитектура храма је традиционална и у складу је с оваквим предлогом, у шта смо се уверили кад смо га обишли прошлог лета. Да бисмо боље осетили дух места и земље, што је изузетно важно у раду оваквих димензија и значаја, посетили смо и светиње и споменике средњовековне уметности Србије, Македоније и Црне Горе, посетили смо и Косово.

У свом раду на осмишљавању програма фрескописа, распоређивања сижеа, главних ликова и решавања њихових димензија, углавном смо се ослањали на већ постојећу архитектуру: њен обим, спојеве и габарите. У суштини, управо архитектура наводи на богословско решење читавог комплекса, и између осталог, на композиционо решење неких сижеа.

Желели смо да постигнемо органску сразмеру ликова ради свештенства које се моли у олтару и верника који стоје у највећем простору храма. Трудили смо се да избегнемо болест гигантизма, фреске које притискају гледаоца, покушали смо да створимо композиционе просторе у ентеријеру који складно чине јединствени микрокосмос целог храма са својом хијерархијом вредности, равни итд.

Кад у храм улази, било човек који се моли или који је просто радознао, он по нашем мишљењу, треба заиста да се погрузи у другу стварност долазећи у додир са светом Господње творевине, Његовог домостроја, онаквим каквим нам га открива учење Свете Цркве. Такође, једним од првостепених задатака програма фресака сматрали смо потребу да им се да литургијски тон, јединство с богослужењем, како би се молитвени звук осећао чак и ван богослужења. Желели смо да избегнемо илустративност каква се среће у стриповима и досадно попуњавање простора ликовима светаца.

Ова и друга размишљања навела су нас на потребу да понудимо своју варијанту осликавања храма која се унеколико разликује од оне коју нам је српска страна доставила на увид.

Две кулминације — битна места у ентеријеру храма јесу купола и источна ниша. То су, по правилу, области за приказивање централних ликова — главне осе око којих се врти условна васељена храма.

[JESSY]

По нашим запажањима, људи који се моле крајње ретко гледају у куполу за време богослужења, пажња се пре свега обраћа на олтарску нишу. Пошто у нашем случају има две нише — већа и мања, одлучили смо да главни молитвени лик Спаситеља Пантократора сместимо у већу од њих — у „зенит“ који гледалац доживљава ко центар храма.

Желели смо да истакнемо приказ огромним димензијама које би пружиле могућност да се до најситнијих детаља обраде лик и детаљи који омогућавају привлачење молитвене пажње човека и помажу му у личном општењу са Саздатељем.

У куполи овакав ефекат не бисмо могли да постигнемо и зато смо, да не бисмо дуплирали значењски центар свег програма фресака, одлучили да у понуђеној композицији „Вазнесење“ (која је својствена сводовима купола многих познатих споменика фрескописа) прикажемо анђеоске силе које саслужују Мајци Божијој, Која Се молитвено заступа пред Богом за цело човечанство.

Тако је фигура Богородице стекла достојно и искључиво место у фрескопису храма, истичући својим невеликим димензијама значај Свог Сина Христа и Своју блискост с нама — грешним људима.

Орнаментална, крстаста розета у центру купола која поседује известан ротациони ефекат с декоративним мотивима виноградне лозе који теже ка њој, треба да интуитивно да подсећа на тајанствене небеске сфере чију основу представља Крст — симболично сунце све творевине. Иза завесе ових симболичних материја скривен је за нас трансцендентни, неописиви Бог у ипостаси Оца, Који невидљиво присуствује у свему видљивом. Грандиозност саме куполе која покрива храм нама, који се молимо, омогућава да на најбољи могући начин осетимо величанственост Невидљиве Силе, која држи све видљиво и налази се ван граница нашег поимања.

[JESSY]

Ваздушастост куполи треба да придају прикази шестокрилих серафима и херувима у четири главна пандатива. Силом и лакоћом својих огњеликих крила они као да носе куполу која као да нема тежину. Формално се фигуре крилатих серафима органски уклапају у пандатив — архитектонски спој који је неопходан у објекту у виду уписаног крста с куполом.

На четири стуба која носе куполе испод пандатива са серафимима седе јеванђелисти који пишу и чији умови горе од неизрецивих речи. Испод њих су парни прикази апостола, настављача Христове проповеди — стубови вере, учитељи љубави, сведоци Јеванђеља.

У концептуалном решењу мозаичког осликавања храма основна је била идеја проскомидије. У проскомидији која се врши на свакој Литургији, помиње се и присуствује сва пуноћа Христове Цркве из прошлости и будућности.

Испод звездице куполе, као на литургијском дискосу, у храму пред Богом стоји небеска и земаљска Црква. Свеци, чије иконе се налазе на зидовима, за време богослужења се сједињују с људима који се моле.

Тему лозе која је присутна у зрацима куполе, али сад у свом конкретном изразу настављају композиције северне и јужне нише.

Корен симболичне лозе на северном зиду представља фигура патријарха Аврама у тренутку кад приноси на жртву сина Исака — симбол приношења жртве — основе на којој почива Старозаветна Црква.

[JESSY]

Поред, молећи се на коленима, налазе се прародитељи целог човечанства — Адам и Ева. У центар чокота смо сместили скинију с првосвештеницима Мојсијем и Ароном који се клањају. У гранама лозе виде се прикази до рамена Анђела који служе људском роду у току целе историје, фигуре цара Давида, Соломона и других пророка, који божанским откровењима припремају човечанство за рођење Дјеве Марије, Чија полуфигура с распростртим покровом венчава вијугави сплет нараштаја старог Адама којег Бог спасава.

Јужна ниша развија тему рајског Дрвета Живота, чије стабло је Господ наш Исус Христос. Он соком и животним силама напаја нас — Своје гране. Симболична композиција „Новозаветна Црква“ као у огледалу одражава композицију северне нише, открива спасоносно дејство Светог Духа у наша последња времена. Овај премудри промисао је актуализован у виду Сабора Српске Цркве. Светитељ Сава, који се потпуно посветио служењу Богу и људима, миомирисан, као старозаветна свепаљеница, постао је заиста њен темељ. Од њега ничу гране различитих црквених служења, чинова и ликова (свештеника, преподобних, ктитора и др.), приказане у ликовима светаца. Ту су и Кирил и његов брат Методије, који су јеванђељској проповеди на Балкану дали јасно и схватљиво звучање, ту су и преподобни Симеон, отац светитеља Савет и Стефан Првовенчани, и други свеци, све до наших дана, који красе српско дрво Христове Цркве — плодови које је одгајио Дух Свети. Као симфонија две врсте небеског и земаљског служења — архијерејског и царског — у лози се преплићу кнежевски и светитељски зборови.

Наследност и припадност историји Српске Цркве значајно истичу полуфигуре Константина и Јелене који се клањају Крсту. Крст који су пронашли с Арханђелима са стране појачава мистичност композиције. „Етимасија“, престо Припремљеног је тема жртве и другог Христовог доласка, која кореспондира с Аврамовим приношењем сина на жртву на супротном зиду придајући есхатолошку нијансу композицијама.

[JESSY]

Цвеће и пупољци на гранама лозе су још увек непознати свеци који ће касније прославити и прослављати Господа нашег Исуса Христа до свршетка света.

Приказ симболичне лозе познатог традиционалног византијског фрескописа и њене варијације видимо у многим богомољама и припратама Грчке и Србије. Димензије ниша и симетричан положај архитектонских обима треба да истакне апотеозу композиција које садрже целу историју Цркве Божије на земљи.

Даље, спуштајући се одозго надоле, видимо ниво малих пандатива — два испод сваке нише. У њима се приказују главни празници годишњег богослужбеног круга, који се распоређују по принципу значаја догађаја: у олтарском делу су то Распеће и Силазак у пакао, а у јужном — Преображење и Вазнесење Господње, у северном — Христово Рођење и Крштење, а у западном (на излазу из храма) — Силазак Светог Духа на апостоле и Успење Богородице.

У малој источној ниши, испод монументалне фигуре Пантократора приказаног до појаса, предложили смо тему Евхаристије — Христос причешћује апостоле. То није историјска композиција која је симболична и која се традиционално приказује у олтару. То је праобраз теме Новозаветне и Старозаветне Цркве приказане с обе стране, она је такође кључ за њихово разумевање. „Причешћивање апостола“ погружава народ који созерцава и моли се у стварност учествовања у Тајни.

С десне и леве стране „Евхаристије“, испод пандатива с „Распећем“ и „Васкрсењем“ сместили смо дводелне композиције „Благовести“ и испод тога — „Сретења“. Сижеи се традиционално приказују по источној оси храма.

[JESSY]

Другостепени међузидови, засвођени зидови бочних припрата и ниша за певницом испуњени су ликовима светаца — који су нам блиски и далеки у времену, различити по служењу и значају. То ће бити фигуре приказане у пуној висини и до појаса, појединачне и обједињене у групе, неке у круговима — у зависности од потребе за композицијом и суседства. Међу свецима ће се обавезно појавити царски страстотрпци, византијски столпници, древни мученици, новомученици, преподобни, проповедници, исцелитељи, бесребрници — они који су подједнако блиски Србима и духовној деци Руске Православне Цркве, који спајају наше словенске народе који имају сродне језике и исту веру.

У галеријама које су изоловане од главне површине, испод балкона који опасују храм с три стране, изузев источне, на четвороделним сводовима хтели смо да прикажемо сцене Христових чуда, Његових исцељења, а у западном делу (на излазу) — сцене проповеди апостола из Дела апостолских. Ови сижеи су најближи људима који улазе: они су позвани да свакога ко прекорачи праг храма припреме за сакралну мистерију.

Општа замисао декора гради се на принципу контраста димензија, оптерећености и празнина, попуњености и пауза, супротстављања смисаоних кулминација, скромности орнаменталног декора, динамичне асиметрије, равнотеже и јединства појединости, које иду у прилог главном и тако даље.

***

Тако храм виде стручњаци за мозаик радионице манастира Свете Јелисавете. Наравно, то је тек радна варијанта предлога богословског програма и пластичне замисли осликавања храма. Стручњаци Московског међународног фонда за сарадњу УНЕСКО, као и други учесници на конкурсу имали су своје, подједнако занимљиве варијанте виђења фресака и мозаика у храму.

Предстоји огроман посао и данас још нико не може рећи какав ће на крају бити унутрашњи изглед Храма светог Саве.

Материјал је припремио Вадим Јанчук

http://www.obitel-minsk.by/_oid100107103.html