Чудни су путеви Господњи: Како је Господ додирнуо њихово срце - приче из живота

[Zayron]

Страшно сведочанство

 

O čemu? O umjerenom islamu ili o "pravom" islamu koji kao obično nikad nikakve veze sa islamom nema jer ništa takvog kad se radi, kažnjavaju takvi za konvertovanje na hrišćanstvo, obično nema po pravilu nikakve veze sa pravim islamom, rade to navodno samo radikalni islamisti i extremisti koji ne znaju šta pravi islam u stvari jeste? Koliko vidim on je našao tu vezu sa hrišćanstvom jer sunčevu svjetlost pa čak i samo Sunce možeš zakrit dlanom ali ne možeš učiniti tamom, Božiju riječ možeš preokrenut s vana ali ne možeš uništit njen smisao iznutra.

[Ignjatije]

Божија интервенција

 

Ово је прича протојереја Ж. М. Маринковића о чудесном исцелењу девојке којој су лекари, немоћни да је излече, саопштили да неће ни дан сутрашњи дочекати али се деси сасвим супротно, јер, што је човеку немогуће, Богу је могуће...

 

 

''За време мога службовања на парохији у Лапову, 1924. године, разболи се тешко од туберкулозе плућа јединица кћер мога парохијана Миладина Прешића. Иако није био богат, већ средњег имовног стања, отац није жалио средстава само да спасе своју јединицу, тек удату.

 

 

После дужег лечења по санаториумима, отпуштена је као неизлечива. Отац је и код куће позивао лекаре, из места и околине: Раче, Свијалица, Крагујевца, али све је било узалуд. Једног дана нашла се поред болеснице четири лекара и заједнички констатовала да је свака нада за оздрављење изгубљена, да ће смрт наступити најдаље за 24 часа.

Они више ништа не могу да учине. Родитељима друго не преостаје него да спремају што им треба за сахрану. Болесница је лежала као мртвац. Кад су лекари отишли, она је по цртама лица својих родитеља приметила губитак наде и њихово очајање. Једва чујним гласом позвала је оца и саопштила му жељу да се исповеди и причести. То јој је последња нада пошто су је лекари напустили.

Отац је похитао да јој испуни предсмртну жељу, не верујући да причешће може помоћи онде где лекари нису могли. Ја сам га успут уверавао да Бог може, ако је воља Његова, и мртвог да васкрсне, а камоли исцели болесника.Треба веровати, молити се и надати у милост Његову. Јер, Бог најчешће интервенише онде где је нада у људску помоћ изгубљена. Али сва моја уверавања остала су без утицаја, он се држао онога што су љекари закључили. У томе смо стигли његовој кући, која није била далеко од цркве. Пошто се болесница исповедила и причестила, ја сам остао још неколико минута поред њене постеље.

Она је убрзо заспала, што је мени био знак да ће Господ пројавити милост своју. Њени родитељи и ја повукли смо се у другу собу, да јој својим разговором не реметимо сан. Ја сам поседео још читав сат и за то време им уливао наду на исцелење. При растанку сам замолио оца болеснице да ме сутрадан обавести како јој је. ''Кад би она сутрашњи дан дочекала, ја не знам шта бих дао Богу'', рече отац, гушећи се у сузама.

 

 

Господ је пројавио своју милост. Она је сутрашњи дан дочекала не само жива него и здрава.То ми је њен отац кроз сузе радоснице сутрадан саопштио. После мог одласка отац и мати ушли су нечујно у собу болеснице и стали покрај њеног кревета. Она је спавала мирно и дубоко. За то време њено мртвачко лице почело је да оживљава и добија румену, животну боју. Обоје су нетремице гледали како се живот полако враћа у полумртво тело. Кад се болесница после два сата спавања разбудила, дубоко је уздахнула и рекла родитељима да је ништа не боли и да би могла устати из постеље.

Задивљени родитељи били су пресрећни. Низ њихива лица потекли су потоци суза захвалница Богу на њиховој чудесној милости. Болесница је сутрадан устала из постеље и за кратко време потпуно се опоравила.

Да је у њеном случају Бог натприродно интервенисао,то ми је касније признао и месни љекар који ју је и највише лечио и био у броју оне четворице који су заједнички изјавили да болесница сутрашњи дан неће дочекати, јер је смрт увелико почела да наступа. ''Није то једини случај Божије интервеницје у мојој љекарској пракси“, рече ми он. „Било их је више, обично се то догађа онде где ми лекари дамо категоричну дијагнозу да болеснику нема живота.

Нека виша сила изненада се умеша и наше дијагнозе уступају пред том вишом силом, која је Бог. Зато ја дубоко верујем у Бога, јер Га осећам свуда око себе. Због оваког случаја ја избегавам тако категоричке дијагнозе и тамо где ја и медицина не можемо помоћи, ја упућујем болесника да тражи помоћ од Бога“, рече ми месни лекар...        

Оно што је човеку немогуће, Богу је могуће...Слава Му + + +

 

http://www.prijateljboziji.com/_Bozija-intervencija/38107.html

[Милан Ракић]

nekad i saradnik Soros fondacije

 

А `ел се и то "числи" у лоше... Мсм са гудром и то... И са Борком и ЦКЗД?

 

Иначе, Браниславе, дао Бог да се вратиш на прави Пут, а "Земљи живих" и није потребна реклама... Дела говоре!

[Н И Н Е]

Слава Богу! Божије милосрђе нема границе!

[Ignjatije]

Simona Šajn: Isus me spasio od života u laži

 

Bivša starleta izašla je u javnost s moćnim i iskrenim svjedočenjem o svojem obraćenju

„Jedva sam čekala ispovijed. Sve sam si zapisala na papir. Pitala sam patera mogu li čitati, a on je rekao da mogu. I čitala sam mu gledajući povremeno njegovu reakciju, misli li ružno o meni, a on me samo pozorno slušao. I kad smo došli do odrješenja grijeha, doslovce su mi noge klecale jer je sve ono što se godinama nakupljalo izašlo iz mene. To je bilo nešto posebno. Nakon toga uslijedilo je bolesničko pomazanje. Čula sam kako je p. Zvjezdan rekao da ne dolazimo k njemu na polaganje ruku, nego k Isusu. Prilazila sam mu, a svirala je duhovna pjesma “Lutao sam, lutao…”, išla sam k njemu upravo da mi Isus da pomazanje i da me izliječi od bulimije. I bila sam izliječena!”

 

Ovo je samo dio snažnog svjedočanstva Simone Šajn, nekadašnje starlete koja je svojim životom punila stranice žutoga tiska, a danas je obraćenica koju je vjera u Isusa izliječila od bulimije, ovisnosti o narkoticima i izvukla je iz svijeta prostitucije. Razgovor s njom i njezinim duhovnikom fra Zvjezdanom Linićem objavio je u nedjelju Večernji list. Intervju koji je potpisao novinar Darko Pavičić sigurno će u danima koji dolaze izazvati brojne rasprave i različita stajališta – od ciničnog podsmijeha zlobnika do radosti zbog novog spašenog života i duše. Kako bilo, jedno ovakvo iskreno i otvoreno svjedočanstvo o spasonosnom djelovanju Božje ljubavi već dugo nismo pročitali, a ono što ga čini posebno jakim jest činjenica da je riječ o osobi koja je bila poznata upravo po raskalašenom načinu života koji je, barem javno, bio daleko od vjere.

 

„Kao malo dijete bila sam zlostavljana. Rano sam došla u pakao droge, u sedmom razredu sa 13 godina počela sam pušiti travu, a u prvom srednje probala sam i heroin i kokain. U drugom razredu srednje škole oboljela sam od bulimije. Sa 16 godina cure su me uvele u prostituciju, iz koje sam pobjegla spašavajući se uz čovjeka koji je bio diler droge. Svaki mi je dan donosio kokain, na koji sam se poslije navukla. Mamu sam osuđivala što nije vidjela da me se zlostavlja i da sam upala u drogu”, dala je potresnu ispovijest u razgovoru za Večernji list.

 

Simona Šajn ispričala je i o svom braku s Antom Gotovcem kojeg je opisala kao „još jednu od mojih pogrešaka”. Ali, upravo je njezin bivši suprug bio taj koji ju je doveo u Tabor, kuću duhovnih obnova u Samoboru koju vodi p. Zvjezdan Linić. Tamo je prošla kroz duhovni seminar, ispovjedila se i osjetila kako je započela novi život za sebe i svoju kćerkicu Gabi.

 

„Pronašla sam se u ženi Samarijanki, u Mariji Magdaleni, u preljubnici, u izgubljenom sinu… Slušala sam patera Zvjezdana i u svakoj njegovoj priči sam pronašla sebe. Sad svaki dan slušam Evanđelje jer sam svaki dan na misi i kažem: “Isuse, Abba, Oče! To ti meni govoriš i slušam tvoju riječ””, ispričala je Simona Šajn i dodala kako sada svakodnevno ide na misu.

 

Šajn je već dulje vrijeme prekinula svaki kontakt s medijima, živi skromno sa svojom kćerkom, uz pomoć obitelji i prijatelja, i traži posao. Povremeno se oglasi na društvenoj mreži Facebook, gdje joj profil prati skoro 40.000 ljudi, i to isključivo kako bi posvjedočila svoju novopronađenu vjeru.

„Danas sam presretna jer bez mise ne mogu. Sveta pričest je moja snaga, moj mir, sva moja radost i slast, sveta pričest je moj Spasitelj Isus Krist. Mnogi me pitaju kako sam tako sretna i imam uvijek osmijeh na licu, i to sretan, iskren osmjeh. Ne onaj umjetan koji sam prezentirala 15 godina. Danas je moj osmijeh poklon od mog Spasitelja, od moje ljubavi Isusa. U crkvu kad dođem osjećam se kako tu pripadam, za tim čeznem, to želim. Isus me je spasio, spasio od života u laži, droge, bluda, bulimije….”, jedan je od njezinih statusa na Facebooku.

 

„Piše mi jedna osoba – da jao meni s takvom prošlošću, da neka me Bog blagoslovi….

A  ja kažem jao meni prije. Gdje sam živjela, u zabludi, slijepa na krivom putu.

Mediji pišu, neka pišu. Sve je to djelomično. Jer moja prošlost bila je i gora nego što novinari pišu. I gora. Puno toga nisu nikad ni napisali a ni znali. I ja baš zahvaljujem svom Gospodinu gledajući članke i sretna sam koliko je On velik. Sretna sam koliko je Svemogući! Sretna sam što me je spasio!” napisala je Šajn u jednom statusu dok je u drugom poručila:

 

„Mnogi su puni rana, povreda, znam ja kako je to kad te netko povrijedi, izda… Kad se s tobom ponaša kao da si “krpa za pod”. Znam ja jako dobro kad te iskoristi muškarac, prijateljica… Ali opet kažem i oni su Božja djeca koja su zalutala na krivu stazu… I treba moliti za sve njih. Otvorimo srca našem Ocu, i neka u svako srce dođe svjetlo. Budimo milosrdni prema bližnjima, pomozimo im.”

Pater Linić njezino je obraćenje nazvao pravim „čudom Božjim”.

 

„Čudo je da se ona izvukla premda će imati još borbe i dolazit će napasti, ali sada je ipak našla načina kako se boriti i pronašla je zaštitu”, rekao je pater.

 

Međutim, Simonina priča neodoljivo podsjeća na još jednu u kojoj je žena zarobljena u paklu ovisnosti i jet-set prostitucije uspjela pobjeći iz njega vjerom u Isusa. Poljakinja Anna Goledzinowska koja dolazi iz razorene obitelji i zlostavljana je dok je bila djevojčica, došla je kao tinejdžerka u Italiju gdje joj je bilo obećano da će raditi kao model. Međutim, natjerana je u svijet prostitucije i ovisnosti o narkoticima u Torinu. Nakon par godina uspjela je pobjeći od svoga svodnika i preselila se u Milano, gdje je počela raditi kao model i elitna prostitutka. Odlučila je napisati autobiografiju pod naslovom „Bila sam u paklu”. Prava promjena dogodila se kada je prije objavljivanja knjige putovala u Međugorje. Tamo joj se život promijenio zauvijek.

 

„Popela sam se na Križevac, sjela sam i čula glas u srcu: Oprosti im. Roditeljima, svim muškarcima koji su te zlostavljali. I rekla sam glasno dvije riječi – Opraštam vam. Moje cinično srce rasulo se na komade. Pobjegla sam u ispovjedaonicu. Osjetila sam se, čista. Mogla sam početi od nule”, rekla je u razgovoru za poljske medije Goledzinowska koja posljednje dvije godine boravi u Međugorju u jednoj molitvenoj zajednici.

 

G. A. | Bitno.net

[Данче*]

Постмодерни боготражитељ

Када ми је било четири године развели су ми се родитељи. Био сам најмлађе дете и живео сам са мајком и сестром у малој кући у шуми. Трудио сам се да им будем утеха. Моја бака, сликар и директни крвни потомак Абрахама Линколна, научила ме је шта је саосећање. Моја једина утеха била је да мирно седећи у шуми размишљам о саосећању све док не заплачем. 

Када бих осећао тугу знао сам да сам жив. Била ми је била драга. Она је за мене била Истина. Мој професор глуме на колеџу волео ме је зато што сам могао да заплачем у сваком тренутку. Свугде налазио сам повод за туговање. Оплакивао сам пад. Удаљеност од Бога.

Желео сам да ми се ругају, да будем прогањан и да ме свет мрзи. Свет није праштао, а ја нисам марио да ли ће да ме мучи или обеси или остави да умрем. Када ми је било деветнасет година покушао сам да приступим Методистичкој цркви. Одустао сам, збуњен. Изгледало је да је свет свуда. Једне недеље вратио сам се тамо носећи мајицу на којој је писало „Сачувајте веру – катакомбе“ и са песницом на њој. Нико није хтео да разговара са мном.

Растао сам надомак Њујорка. Сео бих у аутобус и возио се кроз град потпуно сам. Мајка је увек бринула, па сам је лагао. Дангубио сам са бескућницима и писао графите где сам стигао. Потписивао сам се као„Монах“. Дружио сам се са сваким ко „није имао перспективе у овом свету“, углавном са скинхедсима и панкерима. Месецима сам свакодневно носио исту одећу и ретко се купао.

Знао сам да нигде не припадам. Желео сам да будем сам и да се осећам самим. Желео сам да све оде од мене да бих могао да слушам. Не могу заправо објаснити шта то значи. Када бих био у друштву људи који су причали, ћутао сам. Када бих отворио уста, сви би ме само погледали. Одувек сам имао осећај да немам појма. Био сам неприлагођен.

Слушао сам само мали број композиција за виолончело и Морисија (The Smits). Писао сам песме, мој бенд се звао Монах. Пријатељи су ме звали „Монах“. Желео сам да знам шта та реч заправо значи. Више пута сам покушавао да извршим самоубиство. Одлазио сам од једног до другог психолога у школи. Они су ме још више депримирали. Волео сам тежак физички рад, али нисам могао да нађем запослење. Једина личност која је је имала смисла био је Христос. У Њега нисам сумњао. У трагању за Христом изучавао сам будизам, хиндуизам и таоизам.

Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; нити телом својим, у шта ћете се обући. (Мат. 6:25).

Био сам достављач у Њујорку. Јурио сам на бициклу улицама као манијак. Био сам очајан,било је нешто важније за шта треба живети него што је храна, одећа и кров над главом. Свет је био налик на окрутну, бездушну, тешку машину која копа властити гроб.

Године 1994. прешао сам у храм Мунове унификационе цркве и ту живео девет месеци. Мислио сам да сам можда монах. Продавао сам цвеће возачима за време црвеног светла. Једне ноћи једна млада жена прелазила је улицу, враћајући се са колеџа. Поклонио сам јој цвет. Звала се Наталија и питала ме је шта радим. Рекао сам јој да трагам за Богом, да слушам. Чинило се да разуме. Одавно сам се помирио са тиме да ме нико не разуме. Разменили смо адресе. Храм је тражио да учиним нешто што никако нисам могао, па сам отишао.

Лета 1995. године мој добар пријатељ Мајк дошао је да ме посети у месту у коме сам тада живео, у шумама источне Пенсилваније. Донео ми је на поклон једну књигу. Рекао је: „Прочитао сам је и схватио да је мораш имати“

Та књига се звала „Казивања једног боготражитеља“. Немам речи којима бих могао да изразим захвалност пријатељу за ту малену књигу. Она као да је описивала само Небо. Боготражитељ је лутао Русијом тражећи духовнике који би га научили непрестаној молитви. Говорило се о манастирима, о духовним оцима. Сигурно је фикција! Али не, то је била истинита прича. Шта су значиле те чудне речи: Јутрење? Литургија? Добротољубље? Са собом сам носио, у два задња џепа, само ту књигу и малу Библију.

Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити. (Мат. 8:20).

Лето се ближило крају и више нисам могао остати на том месту. У то време почео сам све теже да подносио то што не знам зашто живим. Нисам имао циљева, само сам, на неки начин, желео да учествујем у нечем што је веће од мене, веће од света. Спаковао сам пар ствари у ранац, моја „Казивања једног боготражитеља“, и састао се са својим добрим пријатељем Џимом на Тајмс скверу (у Њујорку).

Била је недеља поподне, први септембар 1995. године. Било ми је двадесет три године. Док смо ходали празним улицама, торњеви светских трговачких центара назирали су се испред нас, сиви и злослутни. Понављао сам у себи Исусову молитву коју сам научио од боготражитеља: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Ускоро је пао мрак и требало нам је место за спавање. Сетио сам се места на које сам одлазио тражећи мир на горњој, западној страни парка поред реке. Док смо метроом ишли тамо, понављао сам Исусову молитву.

Кад смо легли на траву да спавамо, зачули смо глас: „Ви момци кампујете овде?“ Одговорили смо да бисмо камповали сваке ноћи. Био је то младић у својим раним двадесетим. Његови пријатељи били су ту близу. Љубазно нас је упитао да ли бисмо хтели да проведемо ноћ у његовом склоништу у месту које је назвао „Тунели слободе“. Сагласили смо се и прошли кроз врата, ушавши у потпуно мрачан простор. Ишли смо пругом око миљу или две све док нисмо дошли до велике грађевине налик на кућу. Целим путем сам наглас говорио Исусову молитву. Пустили су нас да уђемо и дали су нам храну и ћебад. Немо сам захвалио Богу и заспао.

Са друге стране пруге, високо у зиду тунела, иза маленог отвора налазио се велики удубљени простор. Џим и ја смо пробили отвор за врата и почели да радимо. Од конопаца смо направили механизам за пењање и за неколико недеља направили смо себи место за становање. Неизрецива радост испунила ми је срце. Желео сам да разговарам са Богом, али нисам знао како да се молим.

Сакупљали смо воду и купали се у хидранту у подножју тунела. Јели смо суве земичке из контејнера у 83. улици. Струју смо добијали из кабла који су наши пријатељи преко пруге спровели из малог пристаништа изнад нас. Отпаци из контејнера подмиривали су све наше потребе и чак нас искушавали да будемо екстравагантни.Сакуппљали смо дрва из контејнера, крпе, душеке, украсе и све што нам је требало, радећи као мрави. Живећи високо у зиду, дубоко унутарпоацовима преплављеног опасног тунела, осећао сам се да сам недостојан такве раскоши.

Та зима је била најгора у историји Њујорка. Изнад земље је било десет степени испод нуле, што значи да је у тунелу било минус двадесет. Крупне громаде леда пружале су се са висине све до земље, као зид. Пре почетка јануара биле су три страшне мећаве. Ветар је као оркан завијао кроз тунел. Човек који је живео миљу иза нас умро је од зиме. Наш дом био је као хладан гроб.

Сетио сам се девојке Наталије коју сам некада срео. Позвао сам је и састали смо се у парку. Показао сам јој своју књигу „Казивања једног боготражитеља“. Знала је за њу. Како је знала? Рекао сам јој да сам саградио место за становање у тунелу и да покушавам да живим као боготражитељ. Изненадио сам се када ме је замолила да је одведем тамо. Чврсто сам је држао за руку док смо ходали пругом. Схватила је све. Мислио сам да ми је Бог послао анђела. Оставила ми је часопис „Смрт за свет“.

Џим је отишао на неко време. Чим је отишао почела је страшна мећава. Нестала је струја. Наталија је отишла на пут на неколико недеља. Било је неописиво мрачно и хладно. Био сам сам. За новогодишњи ноћ, 1995/96., упалио сам свећу и почео да читам „Смрт за овај свет2. Било је то као да гледам у огледало. Ко су били ови монаси? „Ја сам монах“, помислих у себи. Примакао сам се свећи и почео да преписујем сваку реч у свој дневник. Бојао сам се да ћу изгубити овај часопис међу многима који су били расути свуда около, а био ми је тако драгоцен.

Када се Наталија вратила крајем јануара, позвала ме је не вечерњу службу у цркви на Ист Вилиџу. Била је то Руска православна црква. Никада нисам чуо за такву цркву. Када се служба у маленој капели осветљеној свећама завршила, питао сам свештеника одевеног у црно да ли бих могао понекад да поразговарам са њим.

Савет бескућника исељавао је људе из тунела, тако да сам морао ускоро да напустим свој дом. Куда ћу сада? Сећам се да сам молио Бога да погледа на моју неспособност да се молим и да ми открије Своју вољу да бих могао да је извршим. У једним новинама видео сам оглас: „Запослење на Аљасци, зарадите новац.“ Тај оглас ме је тајанствено и снажно привукао. Новац! Можда ћу овога пута моћи да га зарадим. Знајући за моје сиромаштво, а и због доброте свога срца, Наталија је понудила да ми плати пут. Спаковао сам своју малену торбу и једне хладне фебруарске ноћи напустио своју подземну келију.

За пар дана био сам на обали далеког Алеутског острва, на броду на којем смо радили као средњовековни робови. Два месеца радио сам напорну смену од шеснаест сати рада и шест сати одмора. Недељама нисам видео светлост дана, а тешко је било поднети огромне таласе Беринговог мора. Код себе сам држао „Казивања једног боготражитеља“, и када бих био исцрпен (а то је било често) понављао сам: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“

У међувремену, Наталија је напустила колеџ и отишла у Сиетл. Тамо јој је једна жена дала карту за Анкориџ и док сам ја био на мору, она је тражила место на којем ће провести празник над празницима – Васкрс. Пронашла је малу подвижничу заједницу у планинама северно од Анкориџа. Позвали су је да остане са њима. Када сам коначно напустио брод придружио сам јој се тамо, не знајући заправо шта је то. Био сам захалан што имам где да будем. Ушао сам у собу, а на столу је лежала хрпа часописа „Смрт за овај свет“, а међу многима и онај који сам читао у тунелу и преписивао у свој дневник. Нисам могао да верујем својим очима. Питао сам се да ли је ово могуће! Ускоро се појавио човек у црној одори и са дугачком црном брадом. Звао се отац Павле. Представили су ме као боготражитеља. Пожелео ми је добродошлицу и замолио ме да се ујутру припремим за Јутрење. Јутрење? Као у мојој књизи? Нисам могао да проговорим, па сам немо захвалио Богу и заспао.

Ујутру је јутрење служено у маленој дрвеној капели светог Сергија. Певало се и сви су говорили „Христос воскресе“. У следећих неколико дана почињао сам да схватам да сам милошћу Божијом доведен у прави живот из моје књиге. Ту је била литургија, ту духовници. Отац Павле је говорио о манастирима и управо оним монасима о којима сам читао у часопису „Смрт за овај свет“. Ретко бих шта проговорио. Вратио бих се у мислима само три месеца уназад, у мрачни тунел. Овде сунце недељама није залазило. Из неизрецивог мрака до незалазне светлости. Ошамућен, поделио сам са њима оно што ми се дешавало – тунел, књигу „Казивања једног боготражитеља“, цркву у Ист Вилиџу, брод. Упутили су ме на манастир на малом острву надомак Кодијака где ћу први пут срести праве монахе.

Оно што се на том острву дешавало у мом срцу не може стати у речи, и не може се ставити на папир. Тамо је била тишина испуњена миром. Мир и савршена тишина обузели су ми душу. Све око мене, велико, маховином обрасло дрвеће, оштри гребени обале, све је то слушало Бога у савршеној послушности. Колико сам ја у својој тврдоглавој својевољности нижи од све твари! Како сам чезнуо да се придружим овој твари и да и ја у савршеној послушности слушам Бога! Док сам стајао усред тихе шуме желео сам више од живота само једну ствар – да ми се опрости. Желео сам да будем православни хришћанин.

Монаси су ме прихватили, мене, неприлагођеног човека из њујоршких тунела препуних пацова, отпадак друштва. Док се у малој цркви служио помен мртвима, пао сам на под пред живим Богом и неконтролисано заплакао. Колико дуго сам трагао! Колико сам се удаљио од живота! Сва моја душа отворила се преда мном. Било је као да стојим на јарком светлу под којим се виде све моје горде мисли, речи и дела. Колико их је! Како сам могао да осуђујем друге? Раније сам мислио да је покајање глупост, али сада је оно за мене постало једина ствар која ми је у животу потребна, више од хране, више од ма чега на земљи! Преклињао сам да се крстим. Ускоро ћу морати напустити ово место, мој дом.

Монаси су познавали оног свештеника из Ист Вилиџа у Њујорку, оца Кристофера, кога сам посетио пре неколико месеци и рекли ми да је он њихов добар пријатељ. Још једно чудо Божијег Промисла!

Крштен сам 8. марта 1997. године, са именом Сергије, у част светитеља пустиножитеља чији се спомен слави на дан мога рођења и који ме је позвао из хладног и мрачног тунела на Аљаску, где ме је мој живот пронашао. Када сам, за време крштења изашао из воде, отац Кристофер је свечано запевао древне Псалме:

Блажени којима се отпустише безакоња, и којима се покрише греси.

Блажен је човек којему Господ не урачуна грех,

нити има у устима његовим лукавства.

Када ућутах, посахнуше кости моје од викања по цео дан.

Јер дању и ноћу отежа на мени рука Твоја;

обратих се у јад, када ме трн (греха) убоде.

Грех мој познадох, и безакоње моје не сакрих.

Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност греха мога.

За то ће се помолити Теби свак преподобни, у време погодно.

Али при потопу вода многих, неће му се (оне) приближити.

Ти си ми прибежиште од притуге која ме захватила.

Радости моја, избави ме од оних који ме опколише.

Уразумићу те и упутити те на пут овај којим ћеш поћи,

утврдићу на теби очи моје.

Не будите као коњ и мула, који немају памети.

Схвативши, заплакао сам. 

Са енглеског Снежана Сикимић

Death to the World, № 11

 

http://www.prijateljboziji.com/_Postmoderni-bogotrazitelj-/39739.html

[Golub]

МИА МИЛАНОВИЋ: Једно знам, нема чуда без вере, наде и љубави

Научила сам да верујем како случајност не постоји. Људско биће има потребу да увек зна шта је разлог неком дешавању, а будући да не налазе разлог, људима је само лакше да мисле како је нешто било пука случајност, него да претпоставе да постоји неки дубљи разлог иза свега.

Тек када одустанемо од потребе да знамо све, овде и сада, тада можемо да живимо живот украшен предивном Божијом стазом. Бог нам је дао пуну слободу, слободу мишљења и слободу деловања. Али са нашим претрпаним умовима вежемо се у ланце размишљајући и превише о томе зашто се ствари дешавају, када ће се десити, и како ће се десити, уместо да прихватимо и живимо у тренутку.

Као мала девојчица знала сам да постоји Бог и разлог за све што се дешава. Једном сам питала тату да ли зна ко је најбољи доктор на свету, а пошто је моја мама доктор он је претпоставио да мислим на њу, међутим, рекла сам: “Не, ниси у праву, најбољи доктор је Бог“. Кад сам имала три године знала сам да кажем родитељима: “Имам толико питања које бих вас питала, али ви не знате одговоре, па вас нећу питати“. Тада сам знала да једино Бог има одговоре на сва моја питања, па када будем спремна он ће их поделити са мном.

Док растемо наилазимо на многе тешкоће и онда почињемо да сумњамо, а не би требало. Протеклих тринаест година живела сам са повредом која ме је спутавала у много чему. Била сам живахно дете, што се каже “није ме држало место“, није било спорта који нисам играла, песме коју нисам знала, детета које ми није било пријатељ, али све се променило када сам пала и повредила руке, лактове и колена. Дуже време нисам хтела да саопштим мојим родитељима да сам се повредила, делимично што сам била уплашена да ће се наљутити на мене што сам тако неспретна, а делимично да се они не брину, и све тако док више нисам могла трпети бол. Тада су кренуле посете лекарима и престале моје дечије забаве, или сам ја бар тако мислила. За две године нисам имала ни дијагнозу и када сам је коначно добила, била је погрешна. Такозвани најбољи доктор у Торонту је за мој случај предложио експериментални лек, што је, срећом, моја мама одбила знајући да то само може погоршати моје здравствене проблеме. Након одустајања од канадског приступа лечењу моја породица ме одвела у Игало у Институт за рехабилитацију, где су ми, морам признати, мало помогли, јер проблеми са мојим лактовима су поправљени, али су проблеми са рукама и коленима су и даље остали. У мојој глави је већ била одлука да ако ми ово не помогне, онда више неће бити помоћи и да ће све бити само губљење родитељског, и времена и новца. Истренирала сам се да живим са болом и ограничењима, будила сам се ујутру говорећи мојим родитељим да је све уреду. Било је бољих и лошијих дана али сам морала да се одрекнем многих ствари које сам волела, као што је свирање клавира, играње фолклора, или једноставно употреба дечијих игралишта попут друге деце. Хомеопатска терапија коју ми је мама давала је учинила да моје руке не буду горе, нити да се упале и боле као на почетку, (осим када би их превише употребљавала), али нису ни постајале боље. Свако јутро, нарочито за време зимског периода, требало ми је најмање један сат да се покренем из укочености у којој бих се пробудила.

Кад сам била 7. разред основне школе пожелела сам да постанем архитекта и две године касније рекла сам себи да ћу да студирам на Универзитету у Ватерлу. Кроз целу средњу школу припремала сам мој портфолио и трудила сам се да имам одличан успех како бих могла ући на Универзитет, знајући да примају само 5% студената од укупног броја који су аплицирали. Да није било мојих родитеља и оца Луке ( игумана манастира Карно ) питање је да ли бих уопште и имала портфолио, а у свему ми је пуно помогла и моја сестра Миња.

Како сам одрастала моје руке су ми се све мање свиђале, успоравале су ме у свему и у глави сам створила слику како су и ружне. Али моји родитељи и отац Лука су ме индиректно терали да креирам разне ствари са рукама, укључујући и цртеже за конаке у манастиру Карно.

Дан када сам сазнала да сам примљена на архитектуру, био је један од најсрећнијих у мом животу. А кад су почеле студије, било је као да су се остварили сви моји снови, чак и више… али је још увек један проблем постојао, што сам имала више идеја, што сам више послова обављала, моје руке су постајале мање покретљиве, а све су више болеле. Кријући бол од других, градила сам око себе невидљиви зид, како бих себе заштитила, не знајући да ако не допустим негативним емоцијама да изађу напоље, не бих могла ни примити позитивне. Покушала сам да се извучем, упорно радећи током године, често и до максимума, али када је завршни пројекат дошао на ред, нисам више имала снаге, нисам могла наставити… Плачући сам назвала родитеље и саопштила им да моје руке не могу да прате моју ум. Родитељи су одмах дошли, смирили ме, купили ми “лонгету“ за ручни зглоб, па сам уз пуно суза и зноја завршила успешно прву годину архитектуре.

Међутим, завршетак прве године ми није пуно значио ако не могу, због руку, да наставим даље студирање. Будући да много волим архитектуру, нисам могла тако лако да одустанем. Савладала сам одбојност ка посетама лекарима и рекла сам родитељима да желим да ми се успостави права дијагноза и да урадим све што је могуће овог лета да поправим руке до тачке да могу да трпим бол и да наставим школовање. Док сам још била у Канади пронашли смо доброг физиотерапеута, свакодневно сам радила вежбе како би дошло до побољшања, али ништа није било загарантовано. Планирани годишњи одмор у Србији био је и у сврху проналажења доброг рехабилитационог центра, неке добре бање за побољшање мојих руку. Са мојом породицом сам отишла у бању Врујци. Ако ме питате зашто смо изабрали баш бању Врујци, од свих познатих бања у Србији, не бих знала разлог, али је све постало јасно недељу дана касније. Третман у бањи Врујци ми је личио на својеврстан затвор, бар такву слику сам створила у мојој глави, била бих свакодневно упакована у бањско блато, као свезана у пругасто одело, а после тога би физиотерапеут толико јако савијао моје ручне укочене зглобове да сам желела да вриснем свим својим плућима… Свакодневни бол удружен са мојим лошим расположењем се све више и више увећавао, па сам наговарала родитеље да се возимо у Ваљево и оближња места како бих бар на кратко побегла из “затвора“.

Једног дана кад смо се возили натраг за бању, имала сам јаке болове у рукама, мој тата ме је упитао да ли бих могла и, само ако желим да на само неколико минута свратимо у манастир Јовања. Без размишљања сам рекла: “Да“, и то је, вероватно, моја најбржа и најбоља одлука до сада направљена. Ту, на манастирском имању под дрветом је седео игуман манастира, отац Михаило, који нас је дочекао широког осмеха и још ширег и топлог срца. Понудио нас да седнемо, и започео са нама разговор. Одмах ми је на почетку, и не знајуће за моје проблеме, рекао: “ Ти имаш јачи дух од тела, и мораш да вежбаш тело како би могло да прати твој дух“, и тако неколико планираних минута у манастиру се претворило у неколико сати. Од тог дана, после сваке терапије из бање бих “бежала“ у манастир Јовања. Отац Михаило је поменуо да ће ускоро водити групу ходочасника на поклоничко путовање у Грчку, и ја сам, поново, без размишљања, рекла како бих и ја волела да идем, знајући у дубини душе да би то било заморно путовање аутобусом, и да никога не познајем, и да бих пропустила да се видим са мојом широм породицом, коју, иначе, виђам само једанпут годишње. Аутобус је већ био попуњен, али отац Михаило је видео да ја, заиста, желим да идем и рече ми да ће ме протурити и да могу да седим поред њега. И онда, за неколико дана се, опет, неким “случајем“ отворило још једно место, и моја мама је могла да крене са нама. И тако, ја сам у аутобусу који вози ка светој Грчкој, ни не слутећи шта ће се догодити. Овом поклоничком путовању, се, у задњи час, и то сасвим “случајно“ придружила и девојка по имену Јована, која је у трену постала моја сестра, и уселила се у моје срце тако брзо, као звезда падалица.

11. јули 2015. године је дан којег никад нећу заборавити, и имам потребу да тај дан поделим са целим светом! Прича се да је Свети Нектарије са Егине рекао да нико њему не долази, а да га он није позвао, и нико од њега не одлази, а да није добио оно због чега је дошао код њега. Да будем искрена, нисам знала због чега сам дошла, знала сам да желим да ми руке буду боље, или сам можда само дошла по одговоре на питања које сам у себи постављала кад сам била мала девојчица. Први моменат у којем сам осетила да се догађа нешто чудно, нешто, заиста, ван овог света, је кад сам прекорачила праг и ушла у собу старца Нектарија Виталиса, живог сведока, кога је свети Нектарије Егински излечио од рака плућа. За трен, кад сам покушала да уђем у собу, нешто ме је зустављало, и нисам могла ући док нисам употребила сву своју снагу, а онда кад сам успела осетила сам како је нешто пукло у мојим грудима. Тај физички осећај пуцања грудног коша није био болан, далеко од тога, већ као да се отворио део мене, мени дотад непознат, и наједном сам почела да плачем, и плачем, као никад пре… Мама и Јована су дотрчале до мене питајући ме шта се десило, али ја им нисам могла рећи разлог мога плача, нити сам била тужна, нити сам била срећна. Сада схватам да сам се чистила од свих емоција које сам држала у себи свих ових година, и да је то, заправо, пукао “невидљиви“ зид који сам пажљиво градила како бих се “заштитила“.

Мислећи како је то унутрашње чишћење све што сам задобила овим путовањем, била сам више него задовољна, другачије сам посматрала свет и осећала сам се лакшом. Онда смо посетили манастир Пантократор за кога је свети старац Порфирије Кавсокаливит рекао да је највећа светиња на тлу Грчке, и прича се да је ходао по манастиру врло пажљиво јер је његовим очима видео мошти пострадалих мученика и није хтео да стане на њих. И ја сам зажелела да видим то што је видео преподобни старац, али је то за мене било немогуће… онда сам чула један нежан глас, који је допирао из средине окупљеног народа. Кад сам пришла мало ближе, видела сам да је то био глас игуманије манастира мати Стилиани, која је у том тренутку показивала на малом рачунару видео запис о младићу који је у манастир дошао у колицима, није могао да хода 20 година, и који је овде проходао. Каже како је рекла младићу да мошти мученика могу да му помогну само ако он верује у то. Тада сам рекла у себи: “ Ја верујем“, и у пола моје мисли, тета Маца, мајка оца Михаила, ме је зграбила и кроз окупљени народ провукла до моштију. Кренула сам да се поклоним моштима и она ми рече да ставим руке на њих, међутим, монахиња која је држала мошти је молила народ да се мошти не дотичу. Ухваћена између две ватре, одлучих да, ипак, само наднесем руке над свете мошти, али сасвим “случајно“ моја два прста дотакоше свете мошти.

Од тог момента ја чак ни не знам шта сам осећала, стога опростите ми што не могу да то све добро опишем, јер не постоје речи које би могле то описати. Када су моји прсти дотакли свете мошти, моментално сам осетила струјање кроз моје цело тело, а моји прсти су почели да трну, као да су укључени у струју. Онако збуњена, не знајући шта се то са мном дешава, стала сам у ред да бих пришла и игуманији Стилиани да ме благослови са другим светим моштима. Када је она то урадила, ја нисам осетила ону физичку енергију поново, међутим, моје круте руке, које сам увек осећала као камен, наједном су постале као спужва. Водопад суза који сам доживела код старца Нектарија, поново се вратио и почела сам толико да се тресем да сам села на под и плакала, плакала… Нисам чак имала снаге ни маму да потражим и да јој саопштим шта ми се десило, нисам могла да се концентришем ни на шта. Недуго затим, мама и Јована су дотрчале до мене и питале ме, поново, шта није у реду, зашто толико плачем. Нисам имала речи да им кажем шта се дешава, само сам подигла руке и стиснула прсте у песнице, јаче него икад до тад… Њих две почеше да плачу и да ме грле, и то је био први пут да сам истински доживела лепоту суза радосница. Јована је отрчала до оца Михаила да му каже шта се управо десило, а он је то саопштио мати Стилиани. Она ме је одмах позвала по имену, имајте на уму да је она говорила само грчки, али срећом ту је била Наталија која је све преводила. Када сам дошла до мати Стилиани, она је узела одређене свете мошти и њима закрстила моје шаке и руке до лактова. Електрицитет и утрнутост које сам осетила раније, сада су постали много јачи, све од рамена до врхова прстију. Осетила сам као да немам више руке него крила и као да летим. Иако је око мене било стотињак људи, ја сам једино видела мати Стилиани, и по први пут за тринаест година, дивне руке…

Наталија је превела игуманији да сам ја студент архитектуре и рекла јој за моју патњу са рукама, а мати Стилиане се, држећи ми руке, окренула ка мени и рекла: “ Сада, користи ове руке, ради са њима све, и донеси диплому овде“. Завршивши са мном отишла је да помаже другима. Онда су други људи почели да ми прилазе, да ме грле и питају шта ми се догодило, и да будем искрена, нисам ни сама била сасвим сигурна. Али једна особа се нарочито истакла. Он је био студент теологије из Либана, питао ме је да ли причам енглески и да ли му могу објаснити шта се десило. Рекла сам му да сам имала 13 година стару повреду руку, која је управо исцељена. Питао ме је чиме се бавим, рекла сам му да сам студент архитектуре. За тренуак је застао и рекао ми: “ Могу ли ти нешто показати“? Испружио је своју леву руку. Онда је објаснио да је пре две године доживео саобраћајну несрећу и да од тада не може да савије прсте леве руке. Рече да се свакодневно моли Богу и светитељима како би повратио снагу и функцију леве руке. И онда је казао нешто што ја никада нећу заборавити: “Управо сам схватио зашто Господ није услишио моје молитве, не треба ми пуна функција руке, могу јести, могу возити ауто, могу бити студент теологије, али теби требају руке за архитектуру и Бог нам свима даје управо оно што нам стварно треба“.

Сада, зашто ми Бог није раније дао здраве руке, зашто је све трајало 13 година и зашто сам морала проћи кроз патњу и трпети бол? Можда зато да не бих користила моје таленте на зло, или можда да научим да се вредне ствари не могу постићи без бар мало, труда и жртве или је просто било да се овим чудом ојача моја вера, вера људи око мене и надам се, читаоче, и твоја вера. Не знам разлоге који стоје иза свега, али сам сигурна да они постоје и да није све само пука случајност. Све што знам је да ћу користити ове руке од сада на начин као што их и користим управо сада пишући ову причу и делећи је са вама.

Након што сам тражила помоћ од највећих стручњака из целог света, а доживела ово што се збило 11. јула, моја изјава као детета показала се истинитом: “Бог је најбољи лекар у свемиру“. Моје чудо се догодило 11. јула у Грчкој, али нико не зна када и где ће се његово или њено десити.

Рекох, недавно, монаху Јакову из манастира Тврдош за ово чудо, а он ми рече: „Дивно и драго ми је због тебе, али чуда се дешавају сваки час. Много је веће чудо то што ти тинејџер, у данашње време и у оваквом свету, имаш веру и идеш у цркву редовно“.

Нисам сигурана које је веће чудо, али знам ниједно није могуће без вере, наде и љубави.

 

http://iskra.co/reagovanja/mia-milanovic-jedno-znam-nema-cuda-bez-vere-nade-i-ljubavi/

[Данче*]

ФУДБАЛЕР ПАРТИЗАНА ОТКРИВА: Свети Нектарије ме је спасио од болести

Добили смо писмо које је фудбалер Партизана, Марко Јовановић. послао проти Ненаду Андрићу и у коме му објашњава како му је Свети Нектарије помогао и спасио га од болести. Писмо преносимо у целини:

Писмо благодарности Светом Нектарију од чувеног фудбалера Марка Јовановића(ФК Партизан), проти Ненаду Андрићу 24. децембар 2015. године.

Зовем се Марко Јовановић и овим путем желим да испуним завет који сам дао Светом Нектарију – да објавим чудо којим ме је Светац исцелио и помогао ми да не пијем веома опасне лекове, који би ми угрозиле каријеру јер сам професионални фудбалер … 2014. године лекари су ми установили једну аутоимуну болест која се зове “sarkoidoza”, која је Богу хвала била у најблажем облику.

Међутим, пошто сам имао и један излив воде око срца посумњали су да ми је та болест прешла и на срце те сам морао радити додатна испитивања. У року од седам дана рађена су ми два веома озбиљна теста која су требала да утврде да ли је та болест обухватила и срце, јер ако се испостави да јесте морао бих да пијем много јаке кортикостероиде који, као што сам већ рекао, довели би у питање наставак моје каријере, уствари тешко би се вратио фудбалу.

Одрадио сам први преглед и после неколико дана клупски лекар ме је позвао и рекао ми да су уочене неке промене у мом срцу и да ћу вероватно морати да узимам те таблете. Иако ми је рекао да то још није дефинитвно, јер докторка која је водила рачуна о мени није хтела ништа да ми каже поводом тога, он ми је у поверењу то рекао и замолио ме да не причам никоме, пошто доктори хоће да ураде и тај други преглед да би били сигурни.

Пао сам у очајање. Знајући за Светог Нектарија, за кога ми је рекао један близак пријатељ и за чуда која је чинио и даље чини, иако сам му се неко време молио и посећивао манастир Раковицу где се налазе његове мошти, значи од самог почетка мог сазнања за здравствени проблем, чим сам добио ту вест од мог клупског доктора отишао сам у агенцију и резервисао авионску карту за следећи дан и одмах отишао за Атину, па после бродом на Егину у манастир Светог Нектарије да се поклоним његовим моштима и гробу и да му се помолим.

Тамо сам остао два дана, једно вече сам преспавао у манастиру, молио се Светитељу, и осетио невероватан мир, смирење, испуњеност. Након тога сам отишао до Београда на два дана да видим породицу и после тога се вратио у Пољску у којој сам тада живео да урадим тај други тест, који се зове “pet skener”.

Одмах након теста сам се вратио у Србију, и након доста времена нејављања и не добијања никаквих информација од доктора одлучио сам да га позовем. Питао сам га шта се дешава, зашто ми се не јавља, и шта је било са другим тестом, а он ми је изненађеним гласом рекао да просто чудно, али други тест је био добар и није показао никакве промене. Та клиника која је водила рачуна о мени се консултовала са једном еминентном шајцарском клиником, која је потврдила да су резултати уреду. Био сам пресрећан и захвалан Богу, Пресветој Богородици и Светом Нектарију. Морам да напоменем да сам се дуго, преко тог болног места, помазивао уљем Светог Нектарија. Целог живота славићу Бога и благодарићи у Светом Нектарију који је увек у мојим мислима, и коме се увек молим.

 

Извор: Космопол

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!