Filozofija slobode. Video snimci sloboda, prosperitet.

[Млађони]

Може, али прво за визу да аплицирате...

 

Ti si cacanin?

e moj Juane.. umesto u goste da nas primis, pa da spremis prsute, kajmaka, vina i krcmarica.. ti nam jos vize trazis..

 

sta nam rade amerika i nato sunce im.. zatrovase ovaj narod skroz..

[Juanito]

Ti si cacanin?

e moj Juane.. umesto u goste da nas primis, pa da spremis prsute, kajmaka, vina i krcmarica.. ti nam jos vize trazis..

sta nam rade amerika i nato sunce im.. zatrovase ovaj narod skroz..

Ништа лично, штитимо чачански ајвар.

[Млађони]

Ништа лично, штитимо чачански ајвар.

 

Od krusevackog zastite nema.......

[Натан]

                                                  

 

 

                     

                                                                Spašavanje slobode: Zašto i za šta se borimo?

 

 Sloboda, u svojoj opštoj definiciji, je stanje u kojoj individua ima kontrolu nad sopstvenim postupcima u svetu. Negacija slobode je ropstvo, definisano kao nemogućnost samosvesne individue da, po sopstvenom izboru, dejstvuje u svom okruženju. 

Razumevanje ovog koncepta zavisi od toga kako doživljavamo ulogu i odgovornosti individue u svetu ili društvu. Koncepti slobodne volje i determinizma, dodatno su usložili ovu predstavu, i doveli do mnogo različitih poimanja sloboda u odnosu na referentni sistem u kojem se pojedinac nalazi, ima želju da se nalazi ili doživljava da se nalazi.
Zagovornici različitih sistema se i danas ne slažu oko shvatanja slobode. U tom neslaganju nastaju egalitaristi, liberali, libertarijanci, anarhisti, sindikalisti itd. Ipak, u svetu u kojem postoje društva, individua je svezana lancima pozitivnih sloboda. U zavisnosti od načina na koje je društvo organizovano, lanci kojima je čovek sputan su lakši ili teži.

 

SLOBODA I „VIŠI“ INTERESI

Razumevanje sopstvene slobode je od presudnog značaja za formiranje političkih stavova. Pokušaj pojedinca da dokuči ove istine ograničava se instrumentima koji u mnogome prevazilaze užas fizičke prisile. Jer, fizička prisila je očigledna. Sprovođenje nasilja, ugnjetenom dozvoljava trenutni uvid u interese koji leže iza takvog ponašanja, pa time umu roba omogućuje da, u odnosu na silu koja ga uslovljava, definiše i sopstvene interese. Robu je, od svih interesa, najvažnija borba za slobodu. Fizička prisila, bez dvoumljenja, nameće imperativ fizičkog otpora.
Perfidnost oduzimanja slobode, gledana kroz prizmu polaganja slobode pod noge “višim” ili “državnim interesima”, danas je dovedena do savršenstva. Gospodari se, u „demokratijama“ oslanjaju na kredibilitet medija i plasiranje informacija u cilju nevažnih polarizacija, skretanja pažnje sa aktuelnih problema ili zamena teza. Oni to rade kako bi u umovima porobljenih individua kreirali verovanje kako su upravo u jednom od ovakvih društava ili ovakvih sistema slobodni. Paralelno sa tim upire se prstom u “neslobodna”društva u kojima je fizička sila dominantna, a koja služe kao premisa kojom vlasti pokušavaju da dokažu visok stepen slobode u “demokratijama”.
To mišljenje o sopstvenoj slobodi kao najvećoj uskoro u mnjenju pojedinca dobija oblik „znanja“. Negovanje verovanja da život u takvom društvu istovremeno donosi i doživljaj najvećih sloboda, zahteva postojanje „demokratskih“ i „totalitarnih“ društava u istom vremenskom okviru. Ti, samo na izgled, suprotstavljeni sistemi, upravo su deo jedne doktrine ropstva. Otud potiče nevoljnost više nego potentnih „demokratija“ da demontiraju i sa društveno-političke pozonice trajno uklone „nasilne“ sisteme. Baveći se njima, “slobodna” društva pažnju svojih građana okreću od razmišljanja o sopstvenim slobodama, ka veštački kreiranim krizama. Samim tim odlažu i političke i fizičke akcije vezane za stanje slobode u svom sistemu.

 

PORAŽAVAJUĆA MATEMATIKA

Ipak, surova matematika koja proističe iz društvenih ugovora, diktira vremenski okvir u kojem pojedinac zaista ima kontrolu nad svojim akcijama. Čovečanstvo, i dalje ograničeno na sakupljanje energetskih resursa u cilju preživljavanja, (U koje se ubraja i novac) ulaže veme, koje je jedini resurs zaista dostupan svim bićima. Ograničena priroda tog resursa iz perspektive živog organizma, dovodi pojedinca u jedinstven položaj, da ulaganjem vremena u rad, produži sopstveno vreme. Matematika ovog ulaganja, dovodi do formule, čiji zastrašujući rezultat pokazuje koliko zaista jedna individua ima kontrolu nad sopstvenim postupcima. To „slobodno“ vreme, kako ga popularno nazivaju, upravo i jeste ono vreme koje pojedinac može da potroši po sopstvenom nahođenju, dozvoljavajući mu, unutar tog vremenskog okvira, da bude rukovođen sopstvenim željama.
Jednostavno rečeno, bez obzira na vrstu društvenog ugovora, svaka prosečna individua je samim postojanjem primorana da potroši određenu količinu vremena na spavanje, higijenu, fiziološke potrebe i rad. Kretanje koje nije proizvod sopstvenih želja, takođe ulazi u korpus ovog uslovljenog vremena, a to je na primer odlazak na rad, povratak sa rada, odlazak doktoru, odlazak u institucije društva na zahtev tih institucija, a po sili zakona i slično. Sabiranjem prosečne potrošnje vremena unutar ciklusa od 24 časa dolazi se do cifre od minimum 17 časova dnevno uloženih u produžetak sopstvenog vremena ili prosto rečeno „kupovinu sledećeg dana“.
Ostatak od sedam časova je ono vreme u kojem, manje ili više, imamo mogućnost da budemo slobodni, u izvornom smislu pozitivne slobode, ali u saglasju sa drušvenim normama. Kvalitet ovih sedam časova svakodnevnog života u mnogome zavisi od organizacije određenog društva. Oduzimanje ovog vremena ili umanjenje njegovog kvaliteta, prestaje da bude napad na slobodu, i postaje napad na život čoveka. Tih sedam časova su minimalno vreme, na osnovu čijeg kvaliteta, svaka individua može da sudi o stepenu svoje slobode.
Ako uzmemo da je prosečan životni vek individue u naprednom društvu 78 godina, a za prosečnu dužinu godine umemo 365 dana, dobijemo broj od 28470 dana. Pomnožen sa sedam slobodnih sati, i podeljen sa ciklusom od 24 časa i 365 dana u godini, taj broj govori da jedno ljudsko biće, u najboljem slučaju, proživi tek 22 godine upravljajući se sopstvenom voljom. U te 22 godine ono mora da ugradi zamisao i realizaciju većine svojih želja i namera.

 

BINARNI SISTEM NAŠE „STVARNOSTI“

Ne obazirući se na to šta govore mediji i individue kojima je dodeljena privilegija da upravljaju društvenim sistemima, svaki čovek bi trebalo da sudi o upravljačima prema iskustvu dužine i kvaliteta sopstvenog vremena. Količina i kvalitet slobodnog vremena nedvosmisleno ukazuju na to da li je sistem ostao delimično privržen pozitivnim slobodama ili je skrenuo u ropstvo.
Sistem u kojem čovek u 21. veku, sa tehnologijom koju poseduje, i dalje ima političku i društvenu svest osobe s kraja 19. i početka 20. veka govori u prilog tezi da je moderno robovlasništvo u stvari binarni sistem „demokratije“ i „totalitarizma“. Takav sistem represiju sprovodi dezinformisanjem građanina koji ga je u strahu od gubitka sopstenih sloboda na prvom mestu i utemeljio.
Borba za taj delić ukupnog potencijala slobode, zahteva dodatno ulaganje vremena, i na prvi pogled liči na „kvaku 22″, ili mrtvu petlju, u kojoj se za života ulaže sve kako bi se nekoj sledećoj generaciji omogućio kvalitetniji život. Tako ispada da borba za slobodu, od svakog pojedinca, zahteva ulaganje koje mu, za života, najverovatnije neće doneti dobit. Borba za slobodu je ipak svrsishodna, budući da ljudi počinju revolucionarno da deluju u skupu tek kada zajednički imenitelj postane neudobnost unutar tih nekoliko slobodnih sati. Tada kvalitet slobodnog vremena postaje važniji od njegovog pukog trajanja, pa vreme samo po sebi  ne znači ništa ako istovremeno nije i resurs za realizaciju sopstvenih želja.

 

BORBA KAO IMPERATIV

Budući da su želje većine individua kompatibilne, a kvalitet slobode u modernom ropstvu ugrožen, nikakva zamena teza ne bi trebalo da može da utiče na politički skup. Od veličine tog skupa zavisi i količina vremena koje se ulaže u promenu, gde je promena ništa drugo do prisiljavanje privilegovanih da promene društvena pravila tako da slobodnog vremena u životu bude više i da može da se iskoristi kvalitetnije.
Zato borba za slobodu, čak i kada liči na borbu Davida i Golijata, mora da bude ne samo društveni i biološki već i lični imperativ. Zato se borimo.

 

http://kolumnista.com/sloboda/#