Tolkin i Hrišćanstvo

[Mairon]

Nov sam član na ovom forumu ali imao sam prilike da posetim nekoliko puta i "prelistam" nekoliko tema. Budući da se oduvek živo interesujem za sve duhovne teme, mnogo toga ovde me izuzetno intrigira.

Ipak, odlučio sam da započnem ovu temu pošto već sam već dugo poštovalac lika i dela Džona Tolkina. Moguće da je postojala neka slična tema ovde koja govori o Tolkonovom opusu ali sam svejedno odlučio da pokrenem temu o njegovim delima i Hrišćanskoj simbolici koju nose.

 

O Tolkinu se mnogo govorilo, njegova dela tumačila su se na mnogo načina (najčešće pogrešno) ili im se pripisivalo nešto što nije bilo u zamisli autora.

Džon Tolkin (1892. - 1973.), bio je engleski lingvista, profesor na Oksfordu gde je predavao Anglo-Saksonski jezik i Englesku književnost, ostvario je zapaženu akademsku karijeru i postao poznat nakon što je preveo na Engleski stari Nordijski ep "Beovulf", međutim najpoznatiji je ostao po svojem književnom radu i delu "Gospodar Prstenova", "Hobit", i zbirci radova "Silmarilion", koji je izdat posthumno.

Tolkinova "Srednja Zemlja", je takozvana "Sekundarna Kreacija", kako je sam autor nazvao, svet koji postoji i imaginaciji svog stvaraoca i proizvod je ljudskog kreativnog duha. Međutim, ne radi se o Paralelnom svetu, Tolkin eksplicitno kaže da se njegova je njegova Srednja Zemlja smeštena u daleku prošlost naše planete, iako se ipak radi o imaginarnoj kreaciji.

Za svoja dela Tolkin je koristio bogato nasleđe Germanske kulture i starih mitova i bio je, po svojim rečima, ispirisan mišlju da svojoj zemlji, Engleskoj, podari neku vrstu mitologije, budući da Engleska, za razilku od drugih evropskih zemalja bogatog kulturno-istorijskog nasleđa, nije imala svoju mitološku tradiciju a mnoge elemente je poprimila od postojeće Keltske kulture koja je pre dolaska Angla i Saksa već oblikovala istoriju Britanskih ostrva.

Pored toga, Tolkin je bio lingvista, i u svojim delima živo se bavio stvaranjem i oblikovanjem novih jezika. Tako su njegova dela verovatno jedinstvena po neverovatno bogatim nazivima a sam Tolkin je izmislio dva vilovnjačka jezika "Kveniju" i "Sindarin" svaki sa svojim pismom i gramatičkim pravilima.

Inspiraciju za ove jezike nalazio je najviše u Finskom jeziku, koji je najviše voleo, a posebno je bio inspirisan starom Finskim narodnom epu "Kalevala".

 

Pored svega ovoga, po rečima samog Tolkina, njegova dela dobila su i duboku religioznu komponentu. Tolkin je bio izuzetno posvećeni Katolik koji je redovno odlazio na crkvene službe i po sopstvenim rečima: "Gospodar Prstenova je, naravno, fundamentalno religiozno, Katoličko delo,  isprva nesvesno, ali svesno tako zamišljeno u sledećim izdanjima, zbog toga nisam ubacio, (u delo - napomena) nikakve reference o nečemu poput religije kulta ili tradicija u imaginarni svet. Jer religiozni element apsorbovan je u samoj priči i simbolizmu."

 

Tolkin je takođe bio veliki prijatelj i saradnik još jednog istaknutog Britanskog autora, K.S. Luisa čija su dela, pre svega namenjena deci, vidljivo inspirisana Hrišćanskom simbolikom.

 

O Tolkinovom odnosu prema Hrišćanstvu i njegovoj ulozi u njegovim delima, pisali su i neki domaći autori bliski Pravoslavnoj crkvi, a ponekad se mogla naći i osuda njegovog dela kao "Nju ejdž" kulta, što je svakako daleko od istine, iako su zaista, pojedine nju ejdž grupe i ezoterični kultovi koristili Tolkinova dela i tumačili ih shodno njihovom učenju.

 

Potpuno suprotno tome, Tolkin je bio i ostao konzervativni Katolik, a posebno se užasavao industrijalizacije, i uništavanja prirode što je jasno i u njegovim delima, gde se industrija i "ratna mašinerija" povezuju sa željom za moći i dominacijom nad prirodom.

 

Silmarilion, koji je pisao čitavog života, posebno je inspirisan Hrišćanskom tematikom i bavi se, između ostalog, palom prirodom i svetom koji je obeležen senkom.

 

O ovome se može mnogo toga pisati, ali me pre svega zanima da li neko je neko od poštovanih članova upoznat sa Tolkinovim delima i šta o njima misli, kao i o njihovoj vezi sa Hrišćanstvom.

 

Moji pozdravi,

Mairon

[Давор73]

Што се мене тиче ,,Господар прстенова" је ништа друго до Апокалипсис св. Јована Богослова.

[Богдан_]

Има један бенд који је цео свој опус и стваралаштво утемељио на Толкину.   Има много покушаја сличног, али мислим да је Blind Guardian најуспешнији у томе.

 

 

Едит: Пошто слушам овај бенд, можеш наслутити шта мислим и о самом Толкину. Имам његова дела, прочитао сам их више пута, и не мислим да из његовог опуса вири притајено зло. А сматрам се каквим-таквим верником.

[Paradoksologija]

Gospodar prstenova ima - retko i među hrišćanima - hrišćansko poimanje greha i zla. I efikasne borbe protiv dotičnih.

[Paladije]

http://m.youtube.com/watch?v=lXAvF9p8nmM

Interesantno...

[Ћириличар]

O ovome se može mnogo toga pisati, ali me pre svega zanima da li neko je neko od poštovanih članova upoznat sa Tolkinovim delima i šta o njima misli, kao i o njihovoj vezi sa Hrišćanstvom.

Откада сам први пут одгледао филмове, па касније и књиге прочитао ( љетос сам прочитао Хобита, Дјецу Хуринову  и Силмарилион ), Толкин ме је очаравао. У његовим дјелима се види вишеслојност његове саме личности. Лингвиста се огледа у измишљању квенијског и синдаринског језика, тенгварског писма, даље патуљачког језика и њиховог рунског писма. Историчар и митолог, вјерник, његов енглески, помало арогантни, али мирни и сталожени дух се види и у Хобитима, и у Вилењацима и код Људи. У Силмарилиону је причу о настанку свијета написао по узору на хришћанска предања ( митове о Постању, о паду Луцифера, о борби Добра и Зла на овом свијету... ).

 

Прво што ми је запало за око док сам читао Силмарилион била је баш прва прича, прича о стварању Арде ( свијета ). Еру ( Илуватар ), врховно божанство је својом ријечју створио Аинуре ( Валаре и Мајаре ), те је Валарима рекао да пјевају Његове пјесме. Сваки је Валар у пјесму уносио и нешто своје, али у дозвољеним границама и у складу са промислом Еруовим, а само је Мелкиор ишао против тог Промисла. Из те музике настао је свијет ( као прво, то само по себи прелијепо звучи. Као друго, очигледна је тема која је искоришћена и проширена овдје, а то је стих из Библије "У почетку бјеше само Ријеч" ).Даља разрада хришћанског мотива јесте рађање гордости и зависти код Мелкиора, његов пад и сва каснија дешавања. Занимљиво је примјетити да је Мелкиор у почетку био највећи и најјачи од свих Валара, али је због своје злобе, гордости, зависти, бијеса и мржње према свему што је створено по слици Илуватара постао слабији ( можда чак и најслабији од свих Валара ). Иако је на крају добио рат против Нолдора и Синдара и скоро па збрисао сва њихова краљевства, Валари су га веома лако побиједили након Еарендилове молбе ( што се може узети и као мотив покајања узет из хришћанства ). Да не спомињем Митрандира ( Гандалфа ) за кога многи везују одређене сличности са Исусом као Спасиоцем ( јер Гандалф је тај заправо који се заиста борио против Саурона. Он је хобите довео у Ривендел, он је нашао Прстен, он је учествовао и био кључан у одбрани Рохана, у одбрани Гондора, у поразу Смауга... Предвидјео је да ће Голум играти значајну улогу у читавој причи и зато га је оставио у животу. И био је у праву. Све то веома подсјећа на месијанску улогу Гандалфа ).

 

Даље, језици Арде. Квенијски, синдарски и патуљачки језик, са својим писмима ( тенгвар и руне ) су сами по себи велика достигнућа. Посебно је занимљив тенгварски начин писања, гдје се само сугласници пишу као слова, а самогласници се биљеже као помоћни знаци ( квакице, цртице и тачкице ) изнад сугласника, и то између њих ( дакле не изнад самог слова, као код "Č", него између два сугласника ), па се тенгварско писање чита "горе-доље-горе-доље".

 

Поред тога, Толкин је написао и двије велике приче које заиста заслужују засебне књиге. То су прича о Берену и Лутијени, и прича о Хурину и његовој дјеци. Као прво, прича о дјеци Хуриновој је дубоко трагична, и то тако да се може рећи да је шекспировски трагична, јер на крају читава Хуринова породица је изумрла. Главни лик књиге "Дјеца Хуринова" је Хуринов син, Турин Турамбар, или Мормегил ( Црни Мач ). Он није класични савршени херој који на крају тријумфује. Он је човјек великих способности, велике храбрости и памети, али и велике гордости и веома напрасите нарави која га је увијек заслијепљивала и чинила још тврдоглавијим. Није уопште савршен. Чак се може рећи и да је лош човјек у неку руку. Али његов карактер је разумљив с обзиром на његов живот. Увијек је давао све од себе и увијек је добијао битке, али губио ратове. Био је велики херој и веома вољен и поштован у двору краља Тингола али је на крају изгнан одатле. Сам је одбио се вратити након што је сазната истина о разлога због кога је прогнан. Преузео је вођство над групом разбојника и успјео је од те шачице људи нарпавити озбиљну силу која је сметала Морготу ( Мелкиору ), али је на крају војска орка једноставно преплавила њихово упориште. Касније је преузео вођство над људима Бретила и спасио их је пропасти убивши Глаурунга, првог змаја, али је због тог херојства изгубио своју сестру ( коју ниакда раније није видјео, те ју је грешком узео за жену и зачео са њом дијете. *Lannister-style* Она није знала да јој је Турин брат, јер је због Глаурунгове чаролије изгубила памћење ) која се бацила са литице након што је сазнала да јој је Турин брат и када је помислила да је Турин мртав. Турин се такође убио након то се пробудио и сазнао шта се десило са његовом женом, и како му је она била сестра. На крају су се на њиховом гробу нашли њихови родитељи, Хурин са својом женом, и обоје су умрли на том мјесту.

 

Оваква прича је невјероватно шекспировска и заиста вјерно осликава енглески дух. Толкину се скида капа. По мени, Толкин је узор како академски грађанин, интелектуалац и човјек широког поља знања испољава свој патриотизам. Такође је узор у томе какав однос према вјери вјерник би требао имати, однос дубоког разумијевања, великог знања своје вјере и поштовања њених традиција ( тако се десило да када је коначно у РКЦ дозвољено да се служења одржавају и на нелатинским језицима, Толкин је у знак протеста током мисе пјевао, а послије ње постављао питања свом свештенику искључиво на латинском ).

[Mairon]

Откада сам први пут одгледао филмове, па касније и књиге прочитао ( љетос сам прочитао Хобита, Дјецу Хуринову  и Силмарилион ), Толкин ме је очаравао. У његовим дјелима се види вишеслојност његове саме личности. Лингвиста се огледа у измишљању квенијског и синдаринског језика, тенгварског писма, даље патуљачког језика и њиховог рунског писма. Историчар и митолог, вјерник, његов енглески, помало арогантни, али мирни и сталожени дух се види и у Хобитима, и у Вилењацима и код Људи. У Силмарилиону је причу о настанку свијета написао по узору на хришћанска предања ( митове о Постању, о паду Луцифера, о борби Добра и Зла на овом свијету... ).

 

Прво што ми је запало за око док сам читао Силмарилион била је баш прва прича, прича о стварању Арде ( свијета ). Еру ( Илуватар ), врховно божанство је својом ријечју створио Аинуре ( Валаре и Мајаре ), те је Валарима рекао да пјевају Његове пјесме. Сваки је Валар у пјесму уносио и нешто своје, али у дозвољеним границама и у складу са промислом Еруовим, а само је Мелкиор ишао против тог Промисла. Из те музике настао је свијет ( као прво, то само по себи прелијепо звучи. Као друго, очигледна је тема која је искоришћена и проширена овдје, а то је стих из Библије "У почетку бјеше само Ријеч" ).Даља разрада хришћанског мотива јесте рађање гордости и зависти код Мелкиора, његов пад и сва каснија дешавања. Занимљиво је примјетити да је Мелкиор у почетку био највећи и најјачи од свих Валара, али је због своје злобе, гордости, зависти, бијеса и мржње према свему што је створено по слици Илуватара постао слабији ( можда чак и најслабији од свих Валара ). Иако је на крају добио рат против Нолдора и Синдара и скоро па збрисао сва њихова краљевства, Валари су га веома лако побиједили након Еарендилове молбе ( што се може узети и као мотив покајања узет из хришћанства ). Да не спомињем Митрандира ( Гандалфа ) за кога многи везују одређене сличности са Исусом као Спасиоцем ( јер Гандалф је тај заправо који се заиста борио против Саурона. Он је хобите довео у Ривендел, он је нашао Прстен, он је учествовао и био кључан у одбрани Рохана, у одбрани Гондора, у поразу Смауга... Предвидјео је да ће Голум играти значајну улогу у читавој причи и зато га је оставио у животу. И био је у праву. Све то веома подсјећа на месијанску улогу Гандалфа ).

 

Даље, језици Арде. Квенијски, синдарски и патуљачки језик, са својим писмима ( тенгвар и руне ) су сами по себи велика достигнућа. Посебно је занимљив тенгварски начин писања, гдје се само сугласници пишу као слова, а самогласници се биљеже као помоћни знаци ( квакице, цртице и тачкице ) изнад сугласника, и то између њих ( дакле не изнад самог слова, као код "Č", него између два сугласника ), па се тенгварско писање чита "горе-доље-горе-доље".

 

Поред тога, Толкин је написао и двије велике приче које заиста заслужују засебне књиге. То су прича о Берену и Лутијени, и прича о Хурину и његовој дјеци. Као прво, прича о дјеци Хуриновој је дубоко трагична, и то тако да се може рећи да је шекспировски трагична, јер на крају читава Хуринова породица је изумрла. Главни лик књиге "Дјеца Хуринова" је Хуринов син, Турин Турамбар, или Мормегил ( Црни Мач ). Он није класични савршени херој који на крају тријумфује. Он је човјек великих способности, велике храбрости и памети, али и велике гордости и веома напрасите нарави која га је увијек заслијепљивала и чинила још тврдоглавијим. Није уопште савршен. Чак се може рећи и да је лош човјек у неку руку. Али његов карактер је разумљив с обзиром на његов живот. Увијек је давао све од себе и увијек је добијао битке, али губио ратове. Био је велики херој и веома вољен и поштован у двору краља Тингола али је на крају изгнан одатле. Сам је одбио се вратити након што је сазната истина о разлога због кога је прогнан. Преузео је вођство над групом разбојника и успјео је од те шачице људи нарпавити озбиљну силу која је сметала Морготу ( Мелкиору ), али је на крају војска орка једноставно преплавила њихово упориште. Касније је преузео вођство над људима Бретила и спасио их је пропасти убивши Глаурунга, првог змаја, али је због тог херојства изгубио своју сестру ( коју ниакда раније није видјео, те ју је грешком узео за жену и зачео са њом дијете. *Lannister-style* Она није знала да јој је Турин брат, јер је због Глаурунгове чаролије изгубила памћење ) која се бацила са литице након што је сазнала да јој је Турин брат и када је помислила да је Турин мртав. Турин се такође убио након то се пробудио и сазнао шта се десило са његовом женом, и како му је она била сестра. На крају су се на њиховом гробу нашли њихови родитељи, Хурин са својом женом, и обоје су умрли на том мјесту.

 

Оваква прича је невјероватно шекспировска и заиста вјерно осликава енглески дух. Толкину се скида капа. По мени, Толкин је узор како академски грађанин, интелектуалац и човјек широког поља знања испољава свој патриотизам. Такође је узор у томе какав однос према вјери вјерник би требао имати, однос дубоког разумијевања, великог знања своје вјере и поштовања њених традиција ( тако се десило да када је коначно у РКЦ дозвољено да се служења одржавају и на нелатинским језицима, Толкин је у знак протеста током мисе пјевао, а послије ње постављао питања свом свештенику искључиво на латинском ).

 

 

Hvala na opširnom odgovoru, vidi se da si posvetio dosta vremena Tolkinu.

 

Jedna od najlepših stvari je u tome što se uvek ponešto novo može saznati iz njegovih dela svaki put kada ih iznova pročitaš. Takođe, jedna od izuzetno zamiljivih stvari, konkretno u Gospodaru Prstenova je Sarumanov pad.

Iz dodataka (i Nezavršenih priča) je poznato da su Valari poslali pet Istara, Čarobnjaka, na Srednji Svet da se opru Sauronu i pobude u ljudima i velenjacima želju za otporom. Kurumo (Saruman) sam se prijavio da pođe, dok je Olorina (Gandalfa) Manve, prvi među Valarima, odredio da pođe iako je Olorin rekao da se boji Saurona i da misli da je preslab za takav zadatak, ali Manve mu je rekao da baš zato treba da pođe.

U jednoj kratkoj Tolkinovoj skici (priča je nezavršena) kaže se da je Olorin uživao posebnu naklonost Manvea i Varde i da je Kurumo još tada to video i zapamtio.

 

Olorin je došao poslednji od Istara (Kurumo kao prvi, i kao prvi među njima) i činio se najslabijim od njih, ali Kirdan, vilenjački lord u Sivim Lukama, ukazao mu je posebno poštovanje videvši da je zapravo Olorin najveći od njih, te mu je predao jedan od tri prstena koje su skovali Vilenjaci i koji nije bio pod vlašću Sauronovog  jedinog prstena. Gandalf je čuvao prsten u tajnosti, to je bio prsten vatre i imao je snagu da budi život i nadu u viljenjacima i ljudima.

 

Tokom dugih godina, pet Istara su lutala predelima Srednje Zemlje, dva plava čarobnjaka otišla su daleko na istok, u zemlje koje Tolkin nije opisao, dok su Gandalf, Saruman i Radagast pretežno obitavali u severozapadnim predelima Srednje Zemlje.

Radagast se vezao za prirodu i životinje (verovatno je to bio zadatak zbog koga su ga Valari poslali) a Saruman je izučavao mnoga znanja, i posebno su ga privlačile tajne veštine. Gandalf se nije vezivao, i putovao je daleko, upoznajući ljude i vilenjake.

 

Saruman se vremenom nastanio u drevnoj kuli Numenorejaca, Ortanku, i kako je rečeno, vremenom je sa znanjem rasla i njegova gordost a srce mu se hladilo. Na Galdalfa je uvek gledao podozrivo i potajno mu zavideo, znajući duboko u srcu da je ovaj jači od njega.

Svi su dugo držali Sarumana za mudrog i duboko učenog čarobnjaka, te je postavljen za poglavara Belog Saveta, ali takođe je rečeno da je postao zainteresovan za nauku o prstenovima i da je počeo da izučava umeće njihove izrade.

 

Naravno, znamo da je Saruman na kraju pao i bio uhvaćen u Sauronove mreže, iako se nadao da će moći da nastupa kao Sauronov rival za presto Gospodara Srednjeg sveta. Veoma je interesantno da je Saruman imao i priliku da se pokaje, čak i nakon rata i napada na ljude od Rohana, kada je Gandalf razgovarao sa njim i pozvao ga da napusti Ortank i pomogne im u nevolji. Implicirano je da se Saruman bojao da ne postane odmetnik u Sauronovim očima (iako je to bilo neizbežno kada je izgubio Palantir  i mogućnost da komunicira sa Sauronom) ali verovatno da ga je ponos sprečio da se pokaje pred Gandalfom, koga je mrzeo.

 

Zanimljivo, i sam Sauron mogao je da se pokaje posle pada Morgota, čak se kaže da se isprva on zaista i iskreno pokajao pred Manveovim izaslanikom Eonveom, videvši bes Valara i propast svog gospodara. Međutim, kada ga je Eonve pozvao da se vrati u zemlju Valara i izađe pred Manvea, strah od poniženja i gubitka moći ga je gurnuo nazad u zlo, i nakon toga sledio je još veći pad.

 

 

[GeniusAtWork]

Samo za Tolkin fanatike!

 

http://www.glyphweb.com/arda/

 

 

[Ћириличар]

Хвала теби на постављању теме. Ја се већ неко вријеме мислим да поставим БАШ овакву тему, о Толкину и хришћанству, али мало више о Толкину на крају крајева... Кад оно 

 

Хришћански мотиви просто провејавају кроз Толкина, али он је успјео створити и доста тога свог. Иако је он зачетник многих архетипова у данашњој "високој фантазији" ( попут плавокосих вилењака који су најбољи са луком и стријелом, патуљака којима је дао изглед којег и данас имају ), управо ти архетипови само код Толкина су оригинални. Само, некако се Хобити нису успјели пробити даље од Арде. Ниједан други аутор фантазије их није преузео. А управо они су "најтолкиновскији" од свих. Хобит Билбо је био главни јунак кога су сви потцијењивали. Фродо је био само господичић који ниједног дана није поштено радио. А опет, та двојица "неспособних" били су једни од највећих и најзаслужнијих јунака Средње земље.Како је Гандалф једном рекао:"У хобитима се крије нека снага". Никада не треба потцијењивати ни најмање међу нама. Никад се не зна ко ће какав на крају испасти. Управо како је Саруман био Мајар, и то још Истари, најмање би се од њега очекивало да ће пасти у замку зависти и поноса. Исто тако се најмање очекивало и од неких хобита да би се покварили, јер они су "поштен народ" забога, али ипак јесу када је Саруман дошао у Округ. 

 

Хришћанске теме се овдје ограничавају искључиво на стварање богова и на стварање свијета, те на улоге Гандалфа и Сарумана. Даље од тога, наступа чиста људска машта. Било би погрешно читаво дјело и сваку ствар у Арди схватити чисто кроз хришћанску призму. ТУ има толико нордијског, финског, келтског, енглеског...паганског. Магични прстенови, Рохирими, Нуменор ( који је слика и прилика Атлантиде ), вилењаци, патуљци, оркови... Ништа од тога нема везе са хришћанством, него са обичним народним вјеровањима, паганским митовима и легендама. Не бих се зачудио да је за инспирацију Хобита послужио мит о Беовулфу ( кога је Толкин посебно волио, да чак постоји и његова књига о тој легенди ), или да је за причу о Хуриновој проодици послужио Шекспир са својим трагедијама заједно са ирским јунаком Кукулином ( Ку' Халаном ). 

 

А сад чисто једно питање за толкфанатике. Да ли је истина да је Толкин покушао научити српски језик, али је на крају одустао јер му је био претежак? Некако ми не иде у главу да лингвиста који је савладао мадафакин ФИНСКИ ( који има стварно, стварно дугачке ријечи. Оториноларинголог је мала ријеч за финске стандарде ), није могао српски који једину тешкоћу за странца представља у пољима гласова и већег броја граматичких правила. Нешто сам туј сумњичав  :.mislise.

[Плутон]

@@Ћириличар

 

Тачно је, сачувано је писмо у коме Толкин говори како му учење српског и руског није донело много практичних резултата. Наравно, Толкинови критеријуми за познавање језика су заиста високи тако да је вероватно сасвим солидно познавао наведене језике што се види и по елементима словенске митологије у његовим делима.

 

Шта мислите, из ког језика је име оног несрећника Боромира?

 

Извор

[Богдан_]

Толкин метал... Невероватни албум из '98 бенда Blind Guardian, Nightfall in Middle-Earth. Само за толкинофиле који могу да поднесу тврђи звук.

 

 

 

П.С. Са' ћу дузмем да прочитам све наново...

[Ћириличар]

@@Ћириличар

 

Тачно је, сачувано је писмо у коме Толкин говори како му учење српског и руског није донело много практичних резултата. Наравно, Толкинови критеријуми за познавање језика су заиста високи тако да је вероватно сасвим солидно познавао наведене језике што се види и по елементима словенске митологије у његовим делима.

 

Шта мислите, из ког језика је име оног несрећника Боромира?

 

Извор

Као и овог џанкија:

 

Значи истина је. Видиш, имам једну дилему која се надовезује на ово. Пази сад:

 

Наиме, вилењачко дрво, малорн, је бијелога трупа и златног лишћа. Е сад, види ово, одломак из приче коју је записао Вук Караџић, "Вилина гора":

" Mladić pristane na ovo i upute se k vilinoj gori sve stranputicama nekijem, kalauzeći otkupljenik a mladić sustopice za njim, dok tako dođu u nekaku goru, kojoj vrh do mjeseca doticaše, a listovi joj zlatni bjehu a stabla srebrna, a usred nje viđaše se veliki plam i dim od ognja."

 

Сад, да ли је Толкин ово узео из словенске митологије, или је ова вилинска гора један индоевропски концепт? Е то је моја дилема.

[Ћириличар]

Тачно је, сачувано је писмо у коме Толкин говори како му учење српског и руског није донело много практичних резултата.

 

Може линк, ако има? Радо бих га прочитао у оригиналу

[Зосима]

Не могу сад да се сетим,да ли има и у књизи,али Гондор тј његов главни град, у филму називају и White City , тако да су београђани чувари трона већ дуже време...

 

И само да кажем Богдану,да је Helloween на првом албуму обрадио "господаре",мада је то та иста екипа Хелоувин,Блајнди,Гама реј...

[treko]

to kao da imamo carobni stapic pa mlatnemo njime i uradis i sredis sve tvoje probleme i onda ljudi stvarno poveruju da je postojao carobni stapic a u stvari zabluda.