Ко је наш непријатељ?

[Danijela]

 

У ранохришћанској књизи «Дидахи» («Учење дванаесторице апостола») наводи се много цитата из Јеванђеља с краћим тумачењем. Међу њима су и ове једноставне речи: «А ви волите оне који вас мрзе и нећете имати непријатеља.» Заиста, ако будемо волели онога ко нас мрзи, сами га нећемо сматрати својим личним непријатељем. Онај ко воли друге нема непријатеља. И ево задивљујућег примера из савременог живота који потврђује ову истину.

 

 

Свештеник Олег Ступичкин с породицом

 

Недалеко од рударске јаме у коју су 1918. године бачена тела стрељане царске породице налази се мало насеље с речитим називом – Нејво-Шајтански. Овамо су у току ноћи уочи Божића 2007. године дошљаци наркомани-пљачкаши упали у храм и почели да трпају иконе у џакове. Кад их је старешина храма свештеник Олег Ступичкин приметио и покушао да их заустави убили су га, а његово тело су покушали да спале. Исте ноћи су убице ухваћене на траси. Наредног дана после убиства код супруге оца Олега, попадије Марине, која је остала сама с четворо деце, дошла је жена једног од убица с малим сином. Попадија је причала: «Поред мене је седело моје дете и наша деца су отишла да се играју заједно. И шта је требало да ми будемо једна другој? Зар непријатељи? Господ ми је показао да је њена судбина заправо тежа: мене хвале, а њу куде, њен крст је тежи. Ја сам бар 20 година била срећна, а она је врло мало живела с мужем. После тога сам доспела у болницу за лечење туберкулозе због упале плућа и тамо ме је Господ упознао с људима попут оних који су убили мог мужа – с наркоманима. Открио ми их је, показао ми је наличје живота: мрачно, његово само дно и схватила сам и прихватила ове људе с њиховом несрећом... Ни за тренутак нисам осећала озлојеђеност према било ком од њих – само ме је много болело. Одакле сам црпела снагу за опроштај? Ову снагу може да дâ само Господ. Безумље је вређати се. Јер, десила се изненађујућа ствар: један од убица се уразумио у затвору – стекао је веру. Не растаје се од фотографије оца Олега.» Ево, тако је чак и у овом трагичном догађају Христос поново задобио победу над ђаволом – победу уз помоћ љубави.

 

Али, зар хришћанин не примећује око себе зло и неправду? Да, примећује. Али управо у томе и јесте ствар да ако будемо сматрали да је зло постало суштина људи око нас, ако будемо сматрали да су други људи непоправљиви – није могуће искоренити зло. Тек кад схватамо да нам је зло туђе, да је оно болест која се за нас прилепила, од које се можемо исцелити, појављује се сигурност у животу, а у општењу с ближњима нада и међусобно поверење. Људе из своје околине не можемо поправити својим незадовољством, већ само љубављу.

 

Заправо, негде у дубини душе наизглед најокорелијег ниткова још може тињати искра живота, наде и љубави. Ниједан злочинац није био срећан, а ка срећи теже сви, укључујући и злочинце. Једноставно, они срећу схватају на свој начин, а касније много пате немајући истински, узвишен живот.

 

Верујем – доћи ће време то

Кад дух ће добра савладати

Сваку подлост и зло.

Б. Пастернак

 

Не можемо чак ни да замислимо колико добри, дубоки и срдачни могу бити многи људи који на први поглед остављају утисак безосећајних и озлојеђених. Колико се често испоставља да се иза спољашње окрутности крије топла, напаћена душа пуна љубави.

 

Познајем човека који се у школи прочуо као бандит, који је уливао страх људима из околине тако да су га наставници сматрали непоправљивим. А затим је стекао веру у Бога, уписао се у богословску школу, постао је тих и скроман и сад је диван свештеник. Покајање је делатно управо због тога што у дубини срца најокорелијег злочинца још није умро искрен, чист и честит човек. Кајући се и добијајући помоћ од Бога, он може да се развије, збацивши са себе сву љуштуру лошег, које је увек секундарно у односу на човекову праву суштину. Љубав према другом, чак и ако он наступа као наш непријатељ, показује да верујемо у могућност његовог моралног васкрсења, да верујемо да још није пропао.

 

Сећам се још једног догађаја из стварног живота, који се десио за време недавног рата у Чеченији. Код наших војника је доспео рањени чеченски младић. Смештен је у војну болницу у којој га је брижно неговала добра медицинска сестра. Младић је све време злобно псовао, љутито је говорио да ће кад одрасте клати Русе. Кад га је чула, медицинска сестра је упитала: «Хоћеш ли и мене заклати?» Дечкић је ућутао, а онда је рекао: «Не, тебе нећу.» И више није псовао.

 

Многе ствари у животу уопште нису онакве какве нам изгледају. Свет није онакав каквим га покаткад видимо својим оштећеним видом. Наношење зла је дубока грешка и трагедија човека који чини зло. И зато га пре свега треба пожалити, он себи својим злом спрема страшне невоље.

 

Данас је изузетно важно да се хришћанин не супротставља свету око себе као спасени ономе који гине. Да не гледа на друге људе као на заразу греха и преносиоце вируса зла. Већ да покуша да сачува унутрашњу слободу од саблазни света, да у људима види непоновљиве личности, створене по образу Божијем и позване за вечност. Овакав приступ ће сачувати и нас саме и пружиће човеку који нам чини зло могућност да постане чистији и бољи. Топлина и љубав душе могу да отопе лед хладног срца.

 

Свештеник Валерије Духањин

20 / 11 / 2014

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/75315.htm

[Ненад Р.]

Треба да праштамо . По некада је то веома тешко , али што већу неправду опростимо то је већи наш подвиг .

[Midrash]

Uh...ja imam jednog, najgoreg, prati me u stopu :0203_cool: ... evo ga piše ovo na forumu 

[Guest]

Da, da, ne smemo zaboraviti da se svako rodi čist i ne baš predodređen da bude loš i sa gresima.

 

Koliko je jedno dete krivo što je već od rođenja od roditelja ostavljeno i u dom završilo.

Koliko je krivo što su ga učili (makar posredno) da je otpad od društva, što su možda vaspitači nehajni bili i sl.

Koliko je krivo što ga, znajući odakle je, druga deca izbegavaju ili sa strahom gledaju.

Je li se neko od vas, iz doba pre nego je odrastao, možda, plašio da prođe pored doma za nezbrinutu decu? Zašto?

Koliko je krivo takvo dete što je, kao odbranu, možda, agresiju ili usiljenost u komunikaciji usvojilo.

Koliko je krivo takvo dete što je jednog dana probisvet ili što gore postalo.

 

Nije, možda, sve bez njegove volje, ali to kasnije kada odrastao bude, ali ne rađamo se odrasli.

Da li vam se desilo da vam se neki od onih sa margine, beskućnika, iza koga je sve od gore navedenog, požalio da ga boli zub npr.

Nije? A zašto, možda zato što jednoj takvoj rečenici prethodi deo koji on nikada nije uspeo da pređe, jer ga drugi normalni(?), ne žele blizu sebe.

OK su, možda, oni, baci ću im 20ak dinara ali više od toga ... A on, kakav god, možda nikada nije imao prilike da kome kaže 'Mama' ...

A da su samo okolnosti bile drugačije on bi možda danas bio ..., ma raskrsnica se odvno desila i to je priča nekog drugog, ne njegova.

[Ненад Р.]

Као дете није криво , међутим , када одрасте , то није оправдање да прави исто такве или још горе ствари другом , који су њему правили родитељи , или неки други људи. Зашто би наносио другом боли , када је на својој кожи осетио како је то када неко злоставља.

 

 

Ми смо најчешће сам себи највећи непријатељи.