(ХРОНОЛОГИЈА) Пoсета патријархa московскoг и све Русије г. Кирила Српској православној цркви

[JESSY]

9. Новембар 2014

 

На позив Његове Светости Патријарха српског г.

Иринеја, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил учиниће, од 14. до 16. новембра 2014. године, званичну (мирну) посету Српској Православној Цркви.

 

Патријарх Кирил ће допутовати у пратњи више архијереја и свештеника. Патријарх српски Иринеј, архијереји и свештенство наше свете Цркве дочекаће високе госте на београдском аеродрому Никола Тесла.

Доксологија ће бити служена у београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила у петак, 14. новембра 2014. године, са почетком у 12 часова.

Истога дана предвиђени су сусрети поглавара Руске Православне Цркве са највишим државним званичницима, као и додела почасног доктората патријарху Кирилу од стране Универзитета у Београду.

Очекује се, 15. новембра 2014. године, у 10 часова, посета Патријарха московског манастиру Раковици, где би он служио помен блаженопочившим патријарсима Димитрију и Павлу.

Истога дана у 13 часова, свјатјејши патријарх Кирил осветиће на Новом гробљу Руски некропољ и спомен-костурницу руских војника палих у првом светском рату. 

У 14 часова поглавари двеју Цркава, у присуству највиших државних и градских руководилаца, осветиће новопостављени споменик цару Николају Романову у улици краља Милана у Београду.

У недељу, 16. новембра 2014. године, са почетком у 9 часова поглавари двеју сестринских Цркава и више архијереја, свештеника и ђакона, служиће саборно свету архијерејску Литургију у Спомен-храму Светога Саве на Врачару.

Овим поводом позивамо сав верни народ да узме молитвеног учешћа у овом, за нашу Цркву, историјском догађају.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Биографија Патријархa московског и све Русије г. Кирила

 

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил (у миру Владимир Михаилович Гундјајев) рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду (раније Петроград, данас Санкт Петербург).

 

Његов отац, свештеник Михаил Гундјајев, упокојио се 1974. године. Патријархова мајка, Раиса Владимировна, професор немачког језика, упокојила се 1984. године. Старији брат патријарха Кирила је протојереј Николај Гундјајев, професор Петроградске духовне академије и старешина Саборне цркве Преображења Господњег у Санкт Петербургу. Патријархов деда,  свештеник Василиј Степанович Гундјајев, политички сужањ у логору на Соловјецким острвима, због црквеног рада и борбе против расколничког обновитељства био је прогањан и затваран током друге, треће и четврте деценије двадесетог века.

По завршетку осмог разреда средње школе Владимир Гундјајев се запослио у Лењинградској геолошкој управи, на месту техничара-картографа. После завршетка средње школе 1965. године уписује Лењинградску богословију, а затим и Лењинградску духовну академију, где је дипломирао са похвалама 1970. године.

Руком Митрополита љењинградског и новгородског Никодима 3. априла 1969. године пострижен је у монашки чин добивши име Кирил. У чин јерођакона рукоположен је 7. априла, а у чин јеромонаха 1. јуна исте године.

Од 1970. до 1971. године ради као наставник Догматског богословља и помоћник главног инспектора лењинградских духовних школа. Истовремено је и лични секретар Митрополита лењинградског и новгородског Никодима и разредни старешина првог разреда Богословије. У чин архимандрита рукопроизведен је 12. септембра 1971. године.

Од 1971. до 1974. године представник је Московске Патријаршије при Светском Савету Цркава у Женеви.

Наредних десет година (од 26. децембра 1974. до 26. децембра 1984. године) ректор је  Лењинградске духовне академије и Богословије. Од 1974. до 1984. године доцент је на Катедри патрологије овог чувеног богословског училишта.  

Марта 14, 1976. године хиротонисан је у чин Епископа виборског, а наредне 1977. године, 2. септембра, произведен је у звање Архиепископа.

Архиепископ смоленски и вјазимски постаје 26. децембра 1984. године. Од 1986. године управља парохијама у Калињинградској области, да би 1988. године добио звање Архиепископа смоленског и калињинградског.

Од 13. новембра 1989. до 2009. године обавља високу дужност председника Одељења за спољне црквене односе (од августа 2000. Одељење за спољне црквене везе) и постаје стални члан Светог Синода. У чин Митрополита уздигнут је 25. фебруара 1991. године.

Сабор Руске Православне Цркве изабрао га је 27. јануара 2009. године за Патријарха московског и све Русије. Устоличен је 1. фебруара 2009. године у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви у присуству поглавара и представника свих помесних Православних Цркава.

Активности које је обављао пре ступања на трон Патријарха московског и све Русије

• од 1975. до 1982. године - председник Епархијског савета Митрополије лењинградске;
• од 1975. до 1998. године - члан Централног комитета и Извршног одбора Светског Савета Цркава;
• од 1976. до 1978. године - заменик Патријаршијског егзарха Западне Европе;
• од 1976. до 1984. године - члан Комисије Светог Синода за јединство хришћана;
• од 1978. до 1984. године - управља патријаршијским парохијама  у Финској;
• од 1978. до 1984. године - заменик председника огранка Одељења за спољне црквене односе у Лењинграду;
• од 1980. до 1988. године - члан Комисије за припрему прославе 1000-годишњице крштења Русије;
• 1990. година - члан Комисије за припрему Помесног Сабора Руске Православне Цркве;
• 1990. година - члан Комисије за помоћ у превазилажењу последица несреће у Чернобилу;
• од 1989. до 1996. године - управљање парохијама у Мађарској;
• од 1990. до 1991. године - администратор Епархије холандске;
• од 1990. до 1993. године - администратор Епархије корсунске;
• од 1990. до 1993. године - председник Комисије Светог Синода на оживљавању верског и моралног васпитања и милосрђа;
• од 1990. до 2000. године - председник Комисије Светог Синода за измену Устава Руске Павославне Цркве. Устав је усвојен на Светом Архијерејском Сабору 2000. године.
• Од 1994. до 2002. године - члан Савета за обнову Катедралног храма Христа Спаситеља у Москви;
• од 1994. до 1996. године - члан Савета за спољне односе Министарствa иностраних послова Русије;
• од 1995. до 2000. године - председник Синодске радне групе за развој концепта Руске Православне Цркве о односима Цркве и државе и за проблеме савременог друштва у целини;
• од 1995. до 1999. године - члан Руског организационог одбора за припрему и обележавање годишњице Великог отаџбинског рата (1941-1945.);
• од 1996. до 2000. године - члан Надзорног одбора Фонда 50-годишњице Победе.

Дужности које je обављао до ступања на трон Патријарха московског и све Русије

• стални члан Светог Синода (1989);
• председник Одељења за спољне црквене односе (од 1989);
• управља патријаршијским парохијама у Финској (1990);
• члан Синодске богословске комисије (26. фебруар 1994);
• члан Патријаршијске и Саборске библијске комисије (од 1990. г.);
• копредседник (од 1993. године) и заменик председника (од 1995) Светског руског народног већа, председник Смоленског (1996) и Калињинградског (1997) одељења;
• члан Руског палестинског друштва;
• аутор и водитељ недељног ТВ програма "Реч пастира" на Првом каналу (од 1994);
• почасни председник Светске конференције "Религије и мир" (1994);
• члан Савета Председника Руске Федерације за сарадњу са верским заједнице (од 1995. г.);
• члан Комисије Председника Руске Федерације за доделу државних награда у области књижевности и уметност (од 1995. г.);
• почасни члан Московског интелектуалног и пословног клуба (од 1995. г.);
• копредседавајући Хришћанског међуверског саветодавног комитета (од 1996. г.);
• члан Председништва Међурелигијског већа Русије (од 1998.);
• главни и одговорни уредник часописа "Црква и време" (1991), "Новости Смоленске епархије" (1993), "Православни поклоник" (2001);
• члан Црквено-научног савета за издавање "Православне енциклопедије" (1999);
• члан Надзорног одбора храма Христа Спаситеља у Москви (2002);
• копредседник Савета верских лидера Европе (од 2002. г.);
• председник Организационог одбора изложбе "Православна Русија" (2003);
• сапредседавајући Радне групе за сарадњу Руске Православне Цркве и Министарства спољних послова Русије (од 2003);
• председник Извршног одбора Међурелигијског већа Заједнице независних држава (од 2004. г.);
• члан Председништва Међурелигијског већа Заједнице независних држава (2004);
• члан Савета Председника Руске Федерације за сарадњу са верским заједницама (од 2004. г.);
• председник Комисије за сарадњу са парохијама старообредника (2005);
• председник Радне групе за израду документа о ставу Руске Православне Цркве у области међуверских односа (од 2005. г.);
• председник Радне групе за припрему документа о ставу Руске Православне Цркве о глобализацији (2005);
• члан Заједничке комисије за националну политику и односе државе и верских заједница (од 2006);
• сапредседавајући Светске конференције "Религије за мир" (2006);
• руководилац Радне групе за израду "Основа учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима";
• местобљуститељ Патријарарашког трона (6. децембра 2008).

Научни степени и звања

• 1986. - почасни члан Петроградске духовне академије;
• 1987. - почасни доктор богословља на Богословској академији у Будимпешти;
• 1992. - Члан Академије уметности;
• 1994. - почасни члан Међународне академије Евроазије;
• 1996. - професор емеритус Војне академије (сада Универзитета) Протвваздушне одбране;
• 1997. - члан Академије руске писмености
• 2002. - члан Академије друштвених и хуманистичких наука (од 2003. Руска академија друштвених наука);
• 2002. - почасни доктор политичких наука Државног универзитета у Перуђи (Италија);
• 2004. - почасни доктор богословља Хришћанске академије у Варшави (Пољска);
• 2004. - професор емеритус Хуманитарног универзитета у Смоленску;
• 2005. - професор емеритус Универзитета у Астрахану;
• 2005. - почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета;
• 2006. - професор емеритус Балтичког војно-поморског института Адмирал Фјодор Ушаков;
• 2007. - Почасни председник Академије руске писмености;
• 2007. - почасни доктор Државног политехничког универзитета у Петрограду;
• 2009. - почасни доктор богословља Кијевске духовне академије;
• 2009. - почасни доктор Богословског института Свети Кирило и Методије Државног универзитета Белорусије;
• 2009. - почасни доктор богословља Петроградске духовне академије;
• 2009. - почасни члан Руске академије за образовање;
• 2009. - почасни доктор Руске академије државне службе при Председнику Руске Федерације;
• 2010. - почасни доктор Националног универзитета за нуклеарна истраживања МИФИ;
• 2010. - професор емеритус на Војној академији за стратешке ракетне снаге Петар Велики;
• 2010. - почасни доктор Петрозаводског државног универзитета;
• 2010. - почасни доктор Јереванскох државног универзитета;
• 2010. - почасни доктор Националне правне академије у Одеси;
• 2010. - почасни доктор Националног универзитета Олес Гончар у Дњепропетровску;
• 2010. - почасни доктор богословља Московске духовне академије;
• 2011. - почасни доктор Придњестровског државног универзитета Т.Г. Шевченко;
• 2011. - почасни доктор Воронешког државног универзитета;
• 2011. - почасни доктор Московског државног универзитета М.В. Ломоносов;
• 2012. - почасни доктор Универзитета културног наслеђа у Софији;
• 2012. - почасни доктор Православног државног универзитета Свети Тихон.

Патријарх Кирил је држао предавања у Риму (1972), на Универзитет у Хелсинкију, на Академији "Абу" у Турку, на Православној богословији у Куопију (Финска, 1975), на Екуменском институту у Босеу (Швајцарска, 1972, 1973), на Универзитету у Минстеру (Немачка, 1988), на Универзитету у Удинама (Италија, 1988), на Државном универзитету у Перуђи (Италија, 2002), на Хришћанској академији у Варшави (Пољска, 2004). Био је предавач на многобројним руским и страним конференцијама, симпосионима и форумима.

Патријарх Кирил је аутор следећих књига:

• Настанак и развој црквене јерархије и учење Православне Цркве о њеној благодатној природи, Л. 1971;
• Изазови савремене цивилизације. Како Православна Црква одговара на њих, М. 2002;
• Реч Пастира. Бог и човек. Историја спасења, М. 2004;
• L’Evangile et la liberte. Les valeurs de la Tradition dans la societe laique, Париз, 2006;
• Слобода и одговорност: у потрази за њиховом хармонијом, М. 2008;
• Патријарх и млади: разговор без дипломатије, М. 2009;
• Света Русија - заједно или одвојено? Патријарх у Украјини, М. 2009;
• Авангарда Цркве, Твер, 2009;
• Речи. Проповеди. Говори, Кијев, 2009;
• Бити веран Богу. Књига разговора са Његовом Светошћу Патријархом Кирилом, Минск, 2009;
• Снага нације - у снази духа, Минск, 2009;
• Црква позива на јединство, Минск, 2010;
• Проповеди 2009-2010. - Светотројична Сергијева Лавра, 2010;
• Чувајте веру у својим срцима, Минск, 2011;
• Проповеди 2010-2011. - Светотројична Сергијева Лавра, 2012;
• Тајна покајања. Великопосне проповеди (2001-2011), М. 2012;
• Реч Поглавара. Сабрана дела. Први том (2009-2011), М. 2012;
• Реч пастира. Сабрана дела. Први том (1991-2011), М. 2013;
• Превазилажење невоља. Серија "Реч Његове Светости Патријарха", М. 2013.
• Реч пастира. Сабрана дела. Други том (1991-2011), М. 2014;
• Света земља. Серија "Реч Његове Светости Патријарха", М. 2014.

У издању Беседе, Издавачке установе Православне Епархије бачке, на српском језику 2007. године из штампе је изашла књига Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, док је 2010. године Православни богословски факултет Универзитета у Београду штампао књигу Слобода и одговорност: У потрази за хармонијом – Људска права и достојанство личности.

Такође, патријарх Кирил је објавио и 2.340 публикација у домаћој и страној периодици (податак из марта 2013. године).

Патријарх Кирил је имао више наступа у телевизијским емисијама Реч Пастира - Увод у православну веронауку, Реч-Света тајна-Црква - Историја ранохришћанске Цркве, Јубиларни Архијерејски Сабор - Основи социјалне концепције, Устав Руске Православне Цркве, Однос према неправославнима, Реч Пастира - Црква, држава, политика; Црква, личност, друштво; Вера и спасење; Будућност Русије... Издато је на десетине филмова о животу и раду патријарха Кирила (избор, устоличење, богослужења, посете...)    

Сарадња са помесним Православним Црквама

Свјатејши Патријарх Кирил је веома активан на пољу међуцрквених односа. Он је био први представник Руске Православне Цркве у Синдесмосу - Светском удружењу православних омладинских организација. Од 1971. до 1977. године он је члан Извршног одбора Синдесмоса; учесник је генералних скупштина те организације: VIII (Бостон 1971), IX (Женева 1977), Х (Финска 1980), XIV (Москва 1992).  Учесник је првог Предсаборског свеправославног саветовања (Шамбези 1976) и Међуправославне комисије за припрему Светог и Великог сабора Источне Православне Цркве (Шамбези 1993, 1999); главни референт на Православној консултацији „Начелно схватање Светског савета Цркава“ (Шамбези 1995); учесник Свеправославне консултације по питањима екуменизма (Солун 1998) и Сабрања поглавара помесних  православних Цркава ради залечења бугарског црквеног раскола (Софија 1998); учесник свеправославног светковања 2000 година хришћанства у Витлејему (7.01.2000); учесник преговора између Московске и Цариградске Патријаршије (Цариград 1977; Женева 1978; Цариград 1990, Москва 1991; Цариград 1993) и редовних консултација по текућим проблемима међу двема Црквама; водио је разговоре са Цариградском православном Црквом по питању Естоније и са Румунском Православном Црквом услед проблема Бесарабијске Митрополије у Молдавији (два пута 1997 у Женеви, а у Кишињеву 1999).

Године 2005. у својству предводника делегације Руске Православне Цркве узео је учешће у устоличењу јерусалимског Патријарха Теофила III.

У својству председника Одељења спољних послова Московске Патријаршије посетио је све помесне Православне Цркве и у том својству пратио је Патријарх Пимена и Патријарха Алексија II на њиховим путовањима у иностранство.

Као поглавар Руске Православне Цркве посетио је помесне Православне Цркве: Цариградску (2009), Александријску (2010), Антиохијску (2011), Јерусалимску (2012), Бугарску (2012), Кипарску (2012), Пољску (2012) и Јеладску (2013).

Међухришћански односи и сарадња

Патријарх Кирил је редовно учествовао у раду међухришћанских организација. Као делегат, председник или почасни гост учествовао је у раду Генералне скупштине Светског савета црква (Упсала 1968, Најроби 1975, Ванкувер 1983, Канбера 1991, Порто Алегре 2006), Светске мисионарске конференције Спасење данас (Бангкок 1973), Светске конференције Вера, наука, будућност (Бостон 1979), Светске скупштине Мир, правда и стварање интегритета (Сеул 1990). Учествовао у скупштинама Комисије Вера и устројство (Гана 1974, Лима 1982, Будимпешта 1989). Као главни говорник учествовао је на Светској мисионарској конференцији у Сан Салвадору (новембар 1996).

Био је делагат Генералне скупштине Конференције европских цркава (Стерлинг 1986, Праг 1992), као и један од главних говорника на Скупштини Мир и правда у Базелу 1989. године. Био је учесник Скупштине Конференције европских цркава  (Грац 1997, Сибиу 2007).

Учесник је билатералних разговора свештеника Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве (Лењинград 1967, Бари 1969, Загорск 1972, Трент 1975).

Од 1977. године секретар је Међународне стручне комисије за припрему дијалога између Православне Цркве и Римокатоличке цркве. Од 1980. године члан је Међународне комисије за богословски православно-римокатолички дијалог. У том својству је учествовао на пленарним седницама Комисије (Патмос 1980, Минхен 1982, Крит 1984, Валам 1988).

Био је сапреседавајући православно-реформатског дијалога у Лељинграду 1976. године, као и учесник дијалога са лутеранима у Витенбергу (1983), Дортмунду (1991) и Хамбургу (1995).

Учесник је дијалога са са делегацијом Старокатоличке цркве у Москви 1996. године поводом стогодишњице Ротердамско-петроградске комисије.

У својству председника Одељења за спољне црквене односе у име Руске Православне Цркве учествовао је у контактима са Црквама из Сједињених Америчких Држава, Јапана, Немачке, Финске, Италије, Швајцарске, Велике Британије, Белгије, Холандије, Француске, Шпаније, Норвешке, Исланда, Пољске, Чешке, Словачке, Етиопије, Аустралије, Новог Зеланда, Индије, Тајланда, Сри Ланке, Лаоса, Јамајке, Канаде, Конга, Заира, Аргентине, Чилеа, Кипра, Кине, Јужне Африке, Грчке...

Као поглавар Руске Православне Цркве одржао низ састанака са челницима и представницима неправославних Цркава и хришћанских организација.

Године 2012. потписао је обраћање народима Русије и Пољске заједно са председавајућим Пољске католичке бискупске конференције.

Учешће у саборима Руске Православне Цркве

Био је члан Помесног јубиларног сабора Руске Православне Цркве (јун 1988) у Загорску, председник Редакцијског одбора и аутор пројекта Устава Руске Православне Цркве усвојеног на том јубиларном Сабору.

Био је учесник Архијерејског сабора посвећеног 400-годишњици успостављања Патријаршије, и ванредног Архијерејског Сабора од 30. до 31. јануара 1990, али и помесног Сабора 6-10. јуна 1990, Архијерејских Сабора (1991, 31. марта до 4. априла 1992, 11. јуна 1992, 29. новембра до 2. децембра 1994, 18–23. фебрара 1997, 13. до 16. августа 2000, 3-6. октобра 2004, 24. до 29. јуна 2008.

Председавао је на архијерејским саборима (2009, 2011, 2013), као и на помесном сабору (2009), док је на осталим саборима Руске Православне Цркве био председник Редакционог одбора.

На јубиларном сабору 2002. године у својству председника односне синодске Радне групе и синодске комисије представио је Основе социјалне концепције РПЦ и Устав Руске Православне Црвке.

На Архијерејском сабору од 23. до 26. октобра 2004. поднео је реферат о односима са Руском Заграничном Црквом и старообредницима.

Управљање Смоленско-калињинградском епархијом (1984-2009)

За време управљања Смоленско-калињинградском епархијом отворено је 166 парохија (94 у Смоленску и околини, а 72 у Калињинграду и околини). Обновљена су 52 храма, а 71 је изнова изграђен.

Године 1989. отворена је Смоленска духовна школа која је 1995. претворена у Смоленску духовну семинарију.

Почев од 1998. ради Међуепархијска духовна школа, која школује диригенте црквених хорова, катихете, иконописце и милосрдне сестре. При великој већини парохија раде недељне школе, постоје и православне гимназије и дечји вртићи.

Почев од 1992. године уведен је предмет Основи православне културе у државне школе Смоленске и Калињинградске области.

Рад и дужност председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије (1989-2009)

Представљао је Руску Православну Цркву у комисијама за израду закона СССР „О слободи савести и верских организација“ од 1. октобра 1991. године, закона РСФСР „О слободи исповедања“ од октобра 1990. и федералног закона Руске Федерације „О слободи савести и о религијским удружењима“ од 26. септембра 1997. године.

У својству председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије узео је учешће у многим међународним друштвеним и миротворачким подухватима.

Учествовао је у изради црквеног става и миротворачких акција у време догађања августа 1991. и октобра 1993. године. Био је један од иницијатора организовања Светског руског народног сабора 1993. године. Учествовао је и подносио реферате на овим саборима (1993, 2008). У време избора за патријарашки престо био је председник Светског руског народног сабора (почев од 2009. године).

У својству председника Комисије Светог Синода за поновно увођење верско-моралног васпитања иницирао је оснивање синодских одељења за верско образовање за социјалну службу и хуманитарни рад у сарадњи са оружаним снагама и судским органима.

Он је аутор Концепције за поновно увођење хуманитарног рада и верског образовања, коју је прихватио Свети Синод 30. јануара 1991. године.

Разрадио је концепцију и поднео је на пријем у Светом Синоду „Сарадња Руске Православне Цркве са оружаним снагама“ 1994. године.

Од 1996. до 2000. године руководио је разрадом „Основа социјалне концепције Руске Православне Цркве“ и изнео је пред јубиларни Архијерејски Сабор на усвојење.

Активно је учествовао у нормализацији црквеног стања у Естонији. У вези са тим посетио је Антиохијску и Јерусалимску Патријаршију (путовао је у Либан, Сирију, Јордан и Израел), а учествовао је у преговорима са представницима Цариградске Патријаршије у Цириху (у марту и двапут у априлу 1996, у Солуну, Талину и Атини 1996, у Одеси 1997, у Женеви 1998, у Москви, Женеви и Цириху 2000, у Бечу, Берлину и Цириху 2001, у Москви и Цариграду 2003); неколико је пута посетио Естонију где је водио преговоре са представницима власти, са посланицима Парламента и одговорним круговима те земље.

Активно је учествовао у миротворачким преговорима везано за Југославију, па је неколико пута посетио Београд, разговарао са руководством те земље, иницирао организовање неформалне међународне хришћанске миротворачке групе (Беч, мај 1999) и иницирао је сазивање међународне хришћанске конференције на тему „Европа после косовске кризе – даље акције Цркава“ у Ослу (Норвешка) у новембру 1999. Поднео је главни реферат на скупштинским расправама посвећеним „Основама концепције Руске Православне Цркве“ (Москва 2001) и темама „Религија и здравље“ (Москва 2003), „Провођење законодавства о слободи савести и о верским организацијама: практична примена, проблеми и начини решења“ (Москва 2004).

На његову иницијативу дошло је до дијалога са европским организацијама у Бриселу и отварања представништва РПЦ  2002. године.

У својству председника Одељења посетио је Естонију (више пута), Белгију (више пута), Швајцарску (више пута), Француску (више пута), Шпанију (више пута), Немачку (више пута), Кину (више пута), Финску (више пута),  Мађарску (више пута),  Канаду (више пута), Јапан (више пута), Италију (више пута), Украјину (више пута), Молдавију (више пута), Норвешку (више пута), Србију (више пута), Либан и Сирију (више пута), САД (више пута), Турску (више пута), Бразил (више пута), Аустралију (1991), Аустрију (више пута), Латвију (1992), Чиле (1992), Бугарску (1994, 1998, 2005), Чешку (1996, 2004, 2007), Словачку (1996), Иран (1996), Летонију (1997), Данску (1997), Литванију (1997), Мароко (1997), Аргентину (1997, 2006), Мексико (1998), Панаму (1998), Перу (1998), Кубу (1998, 2004, 2008), Луксембург (1999), Непал (2000), Словенију (2001), Малту (2001), Тунис (2001), Монголију (2001), Хрватску (2001), Вијетнам (2001), Камбоџу (2001), Тајланд (2001), Ирску (2001), Ирак (2002), Лихтенштајн (2002), Филипини (2002), специјална област НРК – Хонг Конг (2001, 2002), Макао (2002), ЈАР (2003, 2008), Малезију (2003), Индонезију (2003), Сингапур (2003), УАЕ (2004), Пољску (2004), Доминиканску Републику (2004), Јемен (2005), НР Кореју (2006), Индију (2006), Румунију (2007), Туркменистан (2008), Костарику (2008), Венецуелу (2008), Колумбију (2008), Еквадор (2008), Анголу (2008), Намибију (2008).  Мађарску, Монголију, Словенију, Иран, Ирак и Јемен посетио је на основу званичног позива који су послале владе ових земаља.

Патријарашка служба

Године 2009. предузета је реформа централних органа црквене управе. Начелно је реорганизован рад Управе по питањима Московске Патријаршије, прецизирана је област делатности Одељења за спољне црквене односе, устројена су нова синодална одељења, одвојене су функције Издавачког савета РПЦ и Издаваштва Московске Патријаршије. Проведен је аналитички рад у циљу неопходних промена у устројству Школског одбора при Светом Синоду и углавном у систему духовног образовања. Активиран је рад Општецрквеног суда. Године 2010. обновљено је устројство Синодалног оделења за црквено доброчинство и социјално служење, утаначена су овлашћења и структура Управе по пословима Московске Патријаршије и Синодалне комисије за питање манастира. Секретаријат за заграничне односе укључен је под Управу Московске Патријаршије, активирана је делатност Митрополитског округа у Републици Казахстану, усвојен је његов устав и унутрашње устројство, и у тој земљи су устројене нове епархије. Године 2011. образован је Средњоазијски митрополитски округ, усвојен је рад низа докумената о социјалном мисионарском раду, верском образовању и катихетској служби у Руској Православној Цркви. Савет управника синодалних установа претворен је у Високи црквени савет и то тело је потчињено Патријарху и Светом Синоду. Ради координације рада епархија у оквиру Руске Федерације образоване су митрополије. У Московској епархији устројени су викаријати. Током 2012. и 2013. осниване су и Митрополије, увећан је број епископа и епархија.

Предмет „Основи православне културе“ унет је у програм средњих друштвених школа у свим областима Русије.

За време Патријарховог служења образовани су:

- органи црквене извршне власти:

• Високи црквени савет РПЦ (2011)
• Синодално оделење за односе између Цркве и друштва (2009)
• Синодално оделење за информације (2009)
• Финансијско-економска управа (2009)
• Синодални одбор за односе са козацима (2010)
• Синодално оделење за затворско свештенство (2010)
• Патријаршијски савет за питања културе (2010)
• Синодално оделење за манастире и монаштво (2012)

- општецрквени колегијални органи:

• Патријаршијска комисија по питањима породице и заштите материнства (2012), раније названа Патријаршијски савет по питањима породице и заштите материнства (2011)
• Факултет за постдипломске и докторске студије Светих равноапостолних Кирила и  Методија (2009)
• Међунаучна координациона група за наставу богословља на високим школама (2012)
• Црквено-друштвени савет при Московском Патријарху ради овековечења спомена новомученика и исповедника Руске Цркве (2013), раније назван Црквено-друштвени савет при Московском Патријарху за овековечењу спомена новомученика и исповедника руских (2012)

Као поглавар Руске Православне Цркве од 2009. до 2013. посетио је следеће земље: Азербејџан (2009, 2010), Јерменију (2010, 2011), Белорусију (2009, 2012, 2013), Бугарску (2012), Грчку (2013), Египат (2010), Израел (2012), Јордан (2012), Казахстан (2010-2012), Кипар (2012), Кину (2013), Либан (2012), Молдавију (2011, 2013), Пољску (2012), Сирију (2011), Србију (2013), Турску (2009), Украјину  (2009, 2010 – три пута, 2011 – пет пута, 2012, 2013), Србију (2013), Црну Гору (2013), Естонију (2013), Јапан (2012).

Током петогодишње патријарашке службе одслужио је 1.237 богослужења (податак од 31. јануара 2014).

За време патријарашке службе Свјатејшег Кирила образовано је

• 46 митрополија
• 113 епархија (од којих 95 у Русији)
• Средњоазијски митрополитски округ  (2011)
• викаријати у Московској епархији (2011). Број епархија Руске Православне Цркве увећао се са 159 почетком 2009. на 273 почетком 2014. (у Русији са 69 на 164)

Почетком 2009. у РПЦ било је 200 архијереја, а почетком 2014. било је 312.

Свјатејши Патријарх Кирил је обавио 109 архијерејских хиротонија, а током пет година патријарашког служења рукоположио је 104 ђакона и презвитера и 126 презвитера.

П р и з н а њ а

Одликовања Руске Православне Цркве

Црквена одликовања

• 1973. - Орден Светог кнеза Владимира Равноапостолног (II степен)
• 1986. - Орден Светог Сергиja Радоњешког (II степен)
• 1996. - Орден Светог кнеза Данила Московског (I степен)
• 2001. - Орден Светог Инокентија Митрополит московског и коломненског (II степен)
• 2004. - Орден Светог Сергија Радоњешког (I степен)
• 2006. - Орден Светог Алексеја Митрополита московског и све Русије (II степен)

Одликовања самоуправних и аутономних Цркава Руске Православне Цркве

• 2006 - Орден Преподобних Антонија и Теодосија Печерских (I степен) (Украјинска Православна Црква)
• 2006. - Орден Благоверног војводе Стефана Великог и Светог (II степен) (Православна Црква Молдавије)
• 2009. - Орден Свештеномученика Исидора Јуријевског (I степен) (Естонска Православна Црква Московске патријаршије)
• 2009. - Орден у част 450-годишњице иконе Богородице Почајевске (Украјинска Православна Црква)
• 2011. - Орден Светог Теодосија Черниговског (Украјинска Православна Црква)

Одликовања Православних Цркава

• 2007. - Орден Светог Саве Освећеног (II степен) (Александријска Православна Црква)
• 2009. - Златна медаља Светог Инокентија (Православна Црква у Америци)
• 2010. - Спомен медаља Православне богословске академије Светог Владимира (Православна Црква у Америци)
• 2010. - Велики крст реда Светог апостола и јеванђелиста Марка (Александријска Православна Црква)
• 2011. - Орден Светих апостола Петра и Павла (I степен) (Антиохијска Православна Црква)
• 2012. - Орден Светог цара Бориса (Бугарска Православна Црква)
• 2012. - Златни орден Светог апостола Варнаве (Православна Црква Кипра)
• 2012. - Орден Свете равноапостолне Марије Магдалине (I степен) (Пољска Православна Црква)
• 2012. - Орден животворног Гроба Господњег - Велики крст Братства Светога Гроба (Јерусалимска Православна Црква)

Одликовања других верских организација и хришћанских деноминација

• 2006. - Орден Светог Григорија Парумалског (Маланкарска Црква, Индија)
• 2010. - Орден Светог Григорија Просветитеља (Јерменска Апостолска Црква)
• 2011. - Орден "Шејх-ул-ислам" (Кавкаска муслиманска управа)
• 2012. - Орден за заслуге Умета I степена (Координациони центар муслимана Северног Кавказа)

Државне награде Руске Федерације

• 1988. - Орден пријатељства народа
• 1995. - Орден пријатељства
• 1996. - Јубиларна медаља поводом 300-годишњице руске морнарице
• 1997. - Медаља у спомен на 850-годишњицу Москве
• 2001. - Орден заслугa за Отаџбину (III степен)
• 2006. - Орден заслугa за Отаџбину  (II степен)
• 2011. - Орден Александра Невског

Награде страних држава

• 2009.- Орден пријатељства народа (Белорусија)
• 2010. - Медаља поводом 65-годишњице победе у Великом отаџбинском рату 1941-1945 (Придњестровска Молдавска Република)
• 2010. - Орден "Шараф" (Азербејџан)
• 2011. - Орден Републике (Република Молдавија)
• 2011. - Орден Светог Месропа Маштоца (Јерменија)
• 2012. - Орден Витлејемске звезде (Палестинска аутономна администрација)

Његова Светост је почаствован многобројним другим федералним и регионалним одликовањима; добио је више од 120 награда руских и страних невладиних организација; проглашен је почасним грађанином Смоленска, Калињинграда, Немана, Мурома, Смоленске и Кемеровске области, Републике Молдавије и других региона и градова Руске Федерације.

Према www.patriarchia.ru превели и обрадили
протођакон Радимир Ракић, Синиша Јовановић,
Ђурица Сајц, Ненад Стиковић

 

 

 

 

[JESSY]

Дoвека благодарни, на љубав ћемо узвратити љубављу

 

Епископ бачки др Иринеј: Реч о Патријарху московском Кирилу поводом његове посете нашој Цркви

 

Доказавши се током низа годинâ на колико одговорној и осетљивој толико и часној и угледној дужности неговања сарадње са другим Православним Црквама, дијалога са инославним хришћанским Црквама и заједницама, као и са другим религијама, и односâ са друштвом и државама, данашњи Предстојатељ Руске Православне Цркве, патријарх Кирил, с правом се сматра оличењем и символом њене величине. Притом не мислимо на спољашњу, квантитативну величину (бројност, распрострањеност, утицај и слично) него, у првом реду, на унутрашњу, квалитативну величину (верност и ревност у вери, њено доследно сведочење све до исповедничког и мученичког подвига, богатство боголужбено-молитвеног и духовно-благодатног живота, преображајни утицај на појединце, културу и друштво у целини и тако даље).

Његова првосветитељска и просветитељска служба јесте понајпре служење целини и пуноћи православне рускости, „рускога света”, кудикамо ширег од опсега савремене Русије, и укупном наслеђу негдашње Свете Русије, Кијевске и Московске. Али није само то: она је, у исто време и у једнакој мери, служење целини и пуноћи православне васељене, Цркве Божје која је Источна по пореклу и духу, а саборно-васељенска (католичански икуменска, универзална, свеобухватна) по природи и послању. Али није само то: она је, у исто време и у једнакој мери, служење циљу или идеалу васпостављања јединства међу хришћанима, неизвесног у границама овоземаљске историје, али већ датог у оквирима повести спасења и извесног у есхатолошкој перспективи Царства Божјега. Али није само то: она је, у исто време и у једнакој мери, служење општем добру, светињи и слободи сваке људске личности, праву сваке људске заједнице на живот у миру, слободи и достојанству, општечовечанском кодексу основних духовних и етичких вредности, присутном, у већој или мањој мери, у свим религијама, па, макар рудиментарно, и у онима са дебелим наслагама људског и греховног или, штавише, са густим наносима нељудског и демонског, – присутном, неискорењиво, и негде у непрозирној дубини душе безбожника и богоборца.

Не смем да прећутим, у овом контексту, да се, унутар оваквог спектра, широког као руска земља и руска душа, у срцу патријарха Кирила нашло места и за преизобилну, очинску и састрадалну љубав према нашој мученичкој помесној Цркви и нашем крстоносном народу. Само један пример: на изазов неправде и насиља светских моћника над српским народом Косова и Метохије, а пре тога на изазов трагедије грађанског рата у Босни и Херцеговини, он је – најпре заједно са својим блаженопочившим претходником, патријархом Алексијем II, а потом, све до данас, самостално или напоредо са државним руководством своје моћне земље – много пута протестовао и апеловао на правду и право, на савест и морал, на човечност и одбацивање насиља као наводног инструмента мира и демократије. Истини за вољу, у појединим приликама је протестовао и апеловао учесталије, убедљивије и делотворније него ми сами, а под нама подразумевам најпре нас, одговорне прeдставнике Српске Православне Цркве, а онда и представнике наше државе и наше интелигенције. То му никада не можемо и нећемо заборавити. Напротив, бићемо му увек и довека благодарни. По мери наших скромних моћи, на љубав ћемо узвратити љубављу.

(Из предговора књизи митрополита волоколамског Илариона „Патријарх Кирил: живот и гледишта”, Београд 2012.), фото: mospat.ru

[JESSY]

Патријарх московски и све Русије Кирил стигао у Београд

14. Новембар 2014

 

Поглавар Московске Патријаршије Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил допутовао је са својом делегацијом авионом који је слетео на аеродром „Никола Тесла“ у Београду у 10.30 часова.

 

Високог госта и Његову делегацију дочекао је поглавар Српске Православне Цркве Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј са делегацијом коју су сачињавали великодостојници Српске  Цркве, и то: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије; Њихова Преосвештенства Епископи: шабачки Лаврентије, банатски Никанор, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Хризостом, шумадијски Јован, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, викарни Епископи Његове Светости моравички Антоније и топлички Арсеније и многобројно свештенство.

Свечаном дочеку учествовао је и амбасадор Руске Федерације у Србији А.В. Чепурин, као и амбасадор Републике Белорусије у Србији Владимир Н. Чушев и  старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереј Виталије Тарасјев.

У име Владе Републике Србије, високог госта и пратњу поздравио је потпредседник Владе и министар спољних послова г. Ивица Дачић, као и директор Управе за односе са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић.

Делегацију сестринске Руске Православне Цркве, поред Његове Светости Патријарха Кирила, сачињавају: Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије; Његово Преосвештенство Епископ солнечногорски Сергије; протојереји: Николај Балашов, потпредседник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије;  Игор Јакимчук, секретар у Одељењу за спољне  односе Московске Патријаршије за међуцрквене односе;  Андреј Милкин, шеф Патријарховог протокола; као и протођакон Владимир Назаркин, помоћник председника Одељења за спољне црквене односе;  ђакон Александар Волков, руководилац Прес-службе Патријарха московског, и г. Леогојда Владимир Романович, председник Синодског информативног одељења Московске Патријаршије.

После поздрава на аеродромској писти, где су гости дочекани хлебом и сољу које су држали омладинци у народној ношњи, двојица Поглавара Цркава са члановима својих делегација, као и највиши државни руководиоци, упутили су се у салон аеродрома за високе госте, а у наставку дали изјаву за штампу.

Његов Светост Патријарх српски Иринеј је нагласио да долазак Свјатејшег Московског Патријарха за нас представља велику духовну радост. Наши погледи и наша надања одувек су били упућени према царској Русији, истакао је Патријарх Иринеј, поменувши да је ово и мирна посета коју новоизабрани поглавар Цркве предузима кад је изабран на трон своје Цркве поглаварима других сестринских Цркава. „Тако смо Ми, својевремено, учинили мирну посету поглаварима других Цркава после свог избора...“

„...Поздрављамо Његову Светост, поглавара свете Руске Цркве и желимо му да са својом пратњом осећа овде међу нама као свој међу својима. Управо тако Ми доживљавамо ову посету ценећи Његову Светост г. Кирила и сав благочестиви народ Московске Патријаршије. Нека је благословен ваш долазак у Свету Србију!“ -  закључио је Патријарх српски.

Са своје стране је Свјатејши Патријарх московски Кирил заблагодарио на речима којима га је српски Патријарх дочекао на београдском аеродрому:

"Благодарим Вам, Ваше Свјатејшество, на речима са којима сте ме дочекали на београдском аеродрому. Желим да изразим осећање велике искрене радости поводом тога што у својству Патријарха московског и све Русије могу ступити на ту земљу, која је блиска руском срцу.

Када руски човек дође у Србију, он се заиста осећа као код куће. Заједништво вере, заједништво културе, веома тесне историјске везе, заједничка крв која је била проливена зарад заједничких победа – све то најтесније повезује наше народе. Ово нису тек речи које употребљавамо кад се обраћамо један другом, то су речи које одражавају историјску, духовну, културну стварност.

У основи нашег заједништва налазе се заједничка вера, заједнички систем моралних вредности, љубав према својој родној земљи, народу, својим ближњима. Управо то је оно што сједињује наше народе, а Црква је призвана да сарађује на обједињавању народа, очувању мира, и у овом смислу посете поглавара православних Цркава једни другима имају велики значај како за две Цркве, тако и за два народа који су чланови тих Цркава.

Надам се да ће наше заједничке молитве, наши разговори помоћи да кренемо напред ка још бољем међусобном разумевању како бисмо пружили руку помоћи једни другима и отворили своја срца.

Хоћу да пожелим Српској Православној Цркви, свем српском народу, српској држави мир, благостање и сваки напредак.“

По доласку у Српску Патријаршију високе делегације су водиле краће разговоре, да би у 12 часова у Саборној цркви била одслужена доскологија, благодарење.

[JESSY]

Доксологија у Саборној цркви

 

Радосни чин доксологије у част Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила служен је у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду.

 

Доксологију је служило свештенство Архиепископије београдско-карловачке, а за време овог чина поглавар Руске Православне Цркве стајао је у патријарашком трону у молитвеном присуству Патријарха српског. г. Иринеја и више архијереја Руске и Српске Цркве, са другим високим гостима.

Поздрављајући високог госта Патријах српски је рекао:

Ваша Светости, Патријарше московски и све Русије, велика нам је част и радост, што нам се дала изузетна прилика да Вашу Светост и Вашу уважену пратњу поздравимо у овом Катедралном храму престоног Београда и да Вам у име своје и пуноће наше Свете Цркве пожелимо добродошлицу и пријатан боравак у нашем отачаству.

Вашу посету, Свјатјејши Владико, нашој Цркви и нашем народу сматрамо посебним даром Божјим. Ми, као и сав наш народ, овај дан доживљавамо као празник, и то као велики празник, који ће ући у историју наше Цркве.

Ваша Светости, Ви нисте први пут у отачаству Светог Саве. Ваша љубав према нашој Цркви и народу осведочена је неколико пута пре ове посете. Увек када је то било потребно и корисно, били сте наш драги гост. Ми знамо и то ценимо, да сте и пре него што сте постали Патријарх Свете Руске Цркве, пратили збивања у нашем народу, посебно она на Косову и Метохији. Ваша подршка морална и материјална, нашем напаћеном народу на Косову и Метохији народу, и нашим тамошњим светињама, посебно Призренској богословији, у циљу њене обнове, после познате трагедије коју је она и град Призрен као и наш народ на Косову и Метохији преживео у трагичним догађајима 1999. године.

Косово и Метохија су жељно очекивали Вашу посету овом приликом и Вашу утеху у њиховом садашњем страдању, које је стицајем прилика морала изостати. Но, ако је изостала Ваша посета Косову и Метохији, чврсто верујемо да Ваша љубав и Ваше молитве Господу за страдални српски народ на тој светој српској земљи неће бити умањене.

Ваша Светости, Ви нам долазите и доносите благослов Свете Руске Цркве и благослов светих угодника Божјих, који су просијали светлошћу Христовом у благочестивом руском народу. Њих и наша Црква помиње и прославља као своје молитвенике пред лицем Божјим.

Ваша Светости, ми Вас дочекујемо као Првојерарха Свете Руске Цркве са којом нас везују вековне блиске везе и братски односи наших двеју једнокрвних и једноверних народа. Такав је и однос наших двеју Цркава, како у прошлости, тако и у садашњости. Молимо се Господу и нашим заједничким светитељима да тако буде и у будућности.

Желимо Вам, Ваша Светости, да Ваш иако кратак боравак у нашем граду и у нашој драгој Отаџбини буде пријатан, и да се међу нама и са нама осећате као у свом дому и у својој Отаџбини, као свој међу својима. Ми Вас свесрдно поздрављамо: Добро нам дошли Свјатјејши Владико!!!

Свечаној доксологији присуствовали су драги гости из Руске Православне Цркве:  Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије; Његово Преосвештенство Епископ солнечногорски Сергије; протојереји: Николај Балашов, потпредседник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије;  Игор Јакимчук, секретар у Одељењу за спољне  односе Московске Патријаршије за међуцрквене односе;  Андреј Милкин, шеф Патријарховог протокола; као и протођакон Владимир Назаркин, помоћник председника Одељења за спољне црквене односе;  ђакон Александар Волков, руководилац Прес-службе Патријарха московског, и г. Леогојда Владимир Романович, председник Синодског информативног одељења Московске Патријаршије.

Од архијереја Српске Цркве молитвено учешће су узели: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије; Епископи: шабачки Лаврентије, сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Хризостом, врањски Пахомије, шумадијски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, ваљевски Милутин, крушевачки Давид, викарни Епископи: моравички Антоније, топлички Арсенијe и јегарски Јероним.

На галерији је певало Прво београдско певачко друштво.

Отпоздрав Сватејшег Московског Патријарха г. Кирила

У свом отпоздраву Свјатејши Патријарх московски и све Русије је казао:

„Ваша Светости, многопоштована сабраћо архипастири, пречасни оци, драга браћо и сестре!

Искрено сам радостан што сам дошао у, мени драгој у срцу, Србију. Радостан сам што видим у добром здрављу Вашу возљубљену Светост и сабраћу архипастире, од којих многе познајем и лично и топло их поздрављам.

За мене посета Србији много значи, и ја свагда са особитим осећањем ступам у ову свету земљу, освећену молитвама и трудовима великога светитеља Саве и осталих српских светитеља и исповедника, подвизима сабора преподобних и праведника, крвљу многих мученика и новомученика. Радује ме што могу поздравити благочестиви, добри и гостопримљиви српски народ с којим су народи свете Русије повезани историјским и дуготрајним везама љубави.

Наше братство се показало историјским: оно је освећено заједничким исповедањем вере и запечаћено многим заједнички доживљеним тешким искушењима; у нас су свагда биле заједничке радости и жалости. У оним тешким тренуцима за нашу браћу, ми смо увек били спремни да потуримо своје раме, и знам да ћемо и ми сами свагда код њих наћи пажњу и даљу подршку.

Овде сам долазио и раније у својству председника Одељења спољних црквених односа Московске Патријаршије, а прошле године, на позив Ваше Светoсти, ја сам заједно с поглаварима других помесних православних Цркава учествовао на свечаностима поводом 1700-годишњице Миланског едикта. Међутим, садашња мирна посета је  сасвим особита. Она ће сва бити посвећена заједничкој молитви и братском општењу са Вашом Светошћу, спомену на славне странице наше заједничке историје и разматрању планова за будуће.

Надам се да ће моја садашња посета Србији бити достојан продужетак нашег општења, које је започело с мирном посетом Ваше Светости Руској Православној Цркви, и унети још бољу хармонију у развијање односа међу нашим Цркавама.

Молим се да Вам свемилостиви Господ дарује мир и напредак Вашој богољубивој пастви, а Вашем Свјатејшеству ниспошље крепост телесних сила и Своју свемоћну помоћ на многа и блага лета.“

[JESSY]

Патријарх московски и све Русије Кирил постао почасни доктор Београдског универзитета

 

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил , који је стигао у тродневну посету, у Свечаној сали Ректората, у петак 14. септембра  проглашен је почасним доктором Београдског универзитета. Докторат му је додељен на предлог Православног богословског факултета.

 

Диплому о почасном докторату уручио му је ректор Београдског универзитета проф. др Владимир Бумбаширевић. Овом чину претходила је свечаност на којој се присутнима обратио ректор Бумбаширевић, а затим је о животу и делу Патријарха Кирила говорио декан Богословског факултета проф. др Предраг Пузовић. Разлоге због којих се Православни богословски факултет одлучио да упути предлог да се Патријарху Кирилу додели почасни докторат саопштио је Његово преосвештенство Епископ бачки проф. др Иринеј Буловић. Он је, између осталог, рекао да је докторат додељен због укупног научног дела Патријарха Кирила и за његов допринос унапређења богословске науке, посебно за залагање за успостављање тесних веза између теологије као науке и мисије Цркве у друштву.

Пошто му је уручена диплома почасног доктора Београдског универзитета  присутнима обратио Његова Светост Патријарх Кирил који је је у својој беседи подсетио на вековне везе два блиска православна народа, српског и руског. Поменуо је и то шта су током историје ова два народа дали један другоме. Подсети је како су бомбардовни Београд и Србија 1999. године што је гледао својим очима јер је тада био у Србији. Говорио је и о мисији Цркве и о савременој Европи која се одриче своје хришћанске традиције. Затим је Београдском универзитету поклонио икону Христа Спаситеља, луксузну монографију о руским патријарсима и више својих књига.

Патријарх Кирил стигао је у Свечану салу Ректората заједно са  својим домаћином Патријархом Иринејем, и већим бројем архијереја Руске и Српске Цркве. У свечаној сали био је велики број епископа и свештеника Српске православне Цркве, представници Римокатоличке цркве, већи број академика, сенатора Београдског универзитета, професора и студената.

Ову свечаност отворио је проф. др Владимир Бумбашировић, ректор Београдског универзитета, који је и водио овај скуп.

СЕНАТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

ИНИЦИЈАТИВА ЗА ДОДЕЛУ ПОЧАСНОГ ДОКТОРАТА

БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА ПАТРИЈАРХУ МОСКОВСКОМ И СВЕ РУСИЈЕ Г. КИРИЛУ

 На основу Правилника о додели признањâ Универзитета у Београду, Наставно-научно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду на седници одржаној 28. априла 2014. године донело је одлуку о подношењу иницијативе Сенату Универзитета у Београду за доделу почасног доктората теолошких наука Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу за његов изузетан допринос развоју високог теолошког образовања, унапређивању научне мисли у домену систематске теологије, патрологије и примењених теолошких дисциплина, афирмисању хришћанске културе и хришћанског погледа на свет, промовисању вредносног система заснованог на поштовању слободе и достојанства личности, као и културног, верског и националног идентитета народâ у савременом свету, и, не на последњем месту, за његово осведочено пријатељство према српском народу.

О б р а з л о ж е њ е

Биографски подаци. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил (световно име Владимир Михајлович Гундјајев) рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду (данашњи Санкт-Петербург или Петроград). Његов отац, свештеник Михаил Васиљевич Гундјајев, преминуо је 1974. године, а мајка, Раиса Владимировна Гундјајева, професор немачког језика, упокојила се 1984. године. Клиру је припадао и његов деда, свештеник Василије Степанович Гундјајев, који је због своје делатности у Цркви током двадесетих, тридесетих и четрдесетих година 20. века више пута затваран и прогањан (између осталог, био је и заточеник злогласног логора на Соловецким острвима).

 По завршетку осмог разреда, млади Василије запослио се у лењинградској Геолошкој управи за  северозападне области, у ресору за комплексне геолошке експедиције, где је од 1962. до 1965. радио као картограф-техничар, упоредо настављајући средњошколско образовање. По завршетку средње школе, године 1965. уписао се у Лењинградску духовну семинарију, а затим и у Духовну академију у истом граду, где је студије завршио са одличним успехом (1970). Дана 3. априла 1969. године митрополит лењиннградски и новгородски Никодим (Ротов) замонашио га је са именом Кирил, 7. априла га рукоположио у чин јерођакона, а 1. јуна исте године у чин јеромонаха. Затим је, 12. септембра 1971. године, унапређен у чин архимандрита.

У то време отпочела је и његова самопрегорна делатност у црквеној просвети: током 1970. и 1971. године предавао је догматику и налазио се на дужности помоћника инспектора Лењинградске духовне академије и семинарије. Десет година, од 26. децембра 1974. до 26. децембра 1984. године, налазио се на дужности ректора Лењинградске духовне академије и семинарије.

Дана 14. марта 1976. године хиротонисан је за епископа виборшког, викара Лењинградске епархије. Потом је, 2. септембра 1977. године, унапређен у чин архиепископа. Дана 26. децембра 1984. године постављен је за архиепископа смоленског и вјаземског. Од 1986. био је администратор парохијâ у  Калињинградској области, да би 1988. године био устоличен за архиепископа смоленског и калињинградског. Од 13. новембра 1989. налазио се на челу Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије (од 2000. године – Одељење за спољне црквене везе) и био стални члан Светог Архијерејског Синода Руске Православне Цркве. Дана 25. фебруара 1991. удостојен је чина митрополита, а 27. јануара 2009. године Помесни Сабор Руске Православне Цркве изабрао је митрополита смоленског и калињинградског Кирила за Патријарха московског и све Русије. Интронизација је извршена 1. фебруара 2009. године.

Патријарх Кирил је вршио многе одговорне дужности, пре свега у домену спољних послова. Од 1971. до 1974. године био је представник Московске Патријаршије у Светском Савету Цркава у Женеви. Од 1975. до 1998. био је члан Централног комитета и Извршног одбора Светског Савета Цркава; од 1976. до 1978. – заменик Егзарха Патријарха московског и све Русије за Западну Европу; од 1976. до 1984. – члан Комисије Светог Синода за питања хришћанског јединства; од 1978. до 1984. администрирао је парохијама у Финској које се налазе под непосредном јурисдикцијом Патријарха; од 1978. до 1984. био је заменик председника филијале Одељења за спољне црквене односе у Лењинграду;  од 1989. до 1996. управљао је Мађарским православним архијерејским намесништвом; од 1990. до 1991. привремено је управљао Хашко-холандском епархијом; од 1990. до 1993. и од 1994. до 1996. био је члан Савета за спољну политику при Министарству спољних послова Русије. Био је први представник Руске Православне Цркве у „Синдезмосу“, међународном братству православних омладинских организација. Од 1971. до 1977. године био је члан Извршног одбора „Синдезмоса“; учествовао је у раду Осме (Бостон 1971), Девете (Женева 1977), Десете (Финска 1980) и Четрнаесте (Москва 1992) генералне скупштине ове организације; учесник је Првог свеправославног саветовања (Шамбези код Женеве 1976) и радних састанака Међуправославне комисије  за припрему Светог и Великог Сабора Источне Православне Цркве (Шамбези 1993, 1999); поднео је главни реферат на православном консултативном скупу „Заједничко разумевање и виђење Светског Савета Цркава“ (Шамбези 1995); учесник је Свеправославног консултативног скупа о екуменизму (Солун 1998) и Сабора поглаварâ помесних Православних Цркава за превазилажење бугарског црквеног раскола (Софија 1998); учесник је свеправославног празновања двехиљадугодишњице хришћанства у Витлејему 7. јануара 2000. године; узео је активно учешће у преговорима између Московске и Константинопољске Патријаршије (Цариград/Истамбул 1977; Женева 1978; Цариград 1990; Москва 1991; Цариград 1993) и у редовним консултацијама двеју Цркава у вези са текућим проблемима; водио је преговоре са Константинопољском Православном Црквом у вези са проблемима Православља у Естонији и са Румунском Православном Црквом у вези са проблемима Бесарабијске митрополије у Молдавији (два пута у Женеви 1997. и у Кишињову 1999).

У саставу званичних делегација посетио је све помесне Православне Цркве. Између осталог, био је пратилац патријарха Пимена и патријарха Алексија II на њиховим путовањима у иностранство.

 Годинама је учествовао у раду међухришћанских организација. Био је делегат на Четвртој (Упсала, Шведска, 1968), Петој (Најроби, Кенија, 1975), Шестој (Ванкувер, Канада, 1983) и Седмој (Камбера, Аустралија, 1991) генералној скупштини Светског Савета Цркава; учествовао је на међународној мисионарској конференцији „Спасење данас“ (Бангкок 1973). Председавао је на међународној конференцији „Вера, наука и будућност“ (Бостон 1979) и на међународном саветовању „Мир, правичност и интегритет творевине“ (Сеул 1990). Такође је учествовао на заседањима комисије „Вера и поредак“ при Светском Савету Цркава у Акри (Гана 1974), у Лими (Перу 1982) и Будимпешти (Мађарска 1989).

Испуњавајући задатке које му је поверила јерархија Руске Православне Цркве, узимао је учешће у контактима са Црквама Сједињених Америчких Држава, Јапана, Немачке Демократске Републике, Савезне Републике Немачке, Финске, Италије, Швајцарске, Велике Британије, Белгије, Холандије, Француске, Шпаније, Норвешке, Исланда, Пољске, Чешке, Словачке, Етиопије, Аустралије, Новог Зеланда, Индије, Тајланда, Шри Ланке, Лаоса, Јамајке, Канаде, Конга, Заира, Аргентине, Чилеа, Кипра, Кине, Јужноафричке Републике и Грчке, као и са нашом, Српском Православном Црквом.

Активно је учествовао у нормализовању црквеног стања у Естонији. Тим поводом посетио је Антиохијску и Јерусалимску Патријаршију (путовања у Либан, Сирију, Јордан и Израел 1996). Био је такође учесник преговорâ са представницима Константинопољске Патријаршије у Цириху (Швајцарска) током марта и априла 1996, у Солуну, Талину и Атини (1996), Одеси (1997), Женеви (1998), у Москви, Женеви и Цириху (2000), у Бечу, Берлину и Цириху (2001), Москви и Цариграду (2003). У вези са овом проблематиком више пута је боравио у посети Естонији, где је водио преговоре са представницима владе, народним посланицима и пословним круговима те земље.

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил ангажовао се и у мировним акцијама везаним за сукобе на тлу бивше Југославије. За време војних дејстава неколико пута је боравио у посети Београду, водио преговоре са руководством наше земље, а иницирао је и оснивање неформалне међународне хришћанске мировне групе за Југославију (Беч, мај 1999), као и сазивање међухришћанске конференције на тему „Европа после косовске кризе: даље деловање Цркава“, одржане у Ослу (Норвешка) новембра 1999. године.

У домену унутрашње организације и мисије Цркве, од високих дужности које је обављао поменућемо следеће: од 1990. до 1993. био је председник Комисије за обнову верско-моралног васпитања и добротворних активности при Светом Синоду Руске Православне Цркве; од 1990. до 2000. налазио се на челу Синодске комисије за ревизију Устава Руске Православне Цркве, чији резултат је било прихватање новог Устава на јубиларном Архијерејском Сабору 2000. године; од 2006. до 2008. руководио је  радном групом за израду „Основâ учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима“; од 2008. био је члан Експертског савета за економију и етику при Одељењу за спољне црквене везе Московске Патријаршије (данас је то Експертски савет „Економија и етика“ при кабинету Патријарха московског и све Русије).

У време непосредно пре избора на патријарашки престо, митрополит Кирил је био носилац већег броја значајних црквених и друштвених функција: стални члан Светог Архијерејског Синода (од 1989), председник Одељења за спољне црквене везе (од 1989); администратор парохијâ у Финској које се налазе под непосредном јурисдикцијом Патријарха (од 1990); члан Богословске комисије при Светом Архијерејском Синоду (од 26. фебруара 1994); члан Библијске комисије при кабинету Патријарха московског и све Русије и Светом Архијерејском Синоду (од 1990); копредседавајући (од 1993) и заменик председавајућег (од 1995) Сверуског народног сабора, почасни председавајући Међународне конференције „Религија и мир“ (од 1994); члан Савета за сарадњу са верским заједницама при кабинету Председника Руске Федерације (од 1995); члан Комисије за државне награде у области књижевности и уметности при кабинету Председника Руске Федерације (од 1995); копредседавајући Хришћанског интерконфесионалног консултативног одбора (од 1996); члан Председништва Међурелигијског већа Русије (од 1998); главни уредник научног теолошког часописа „Црква и време“ („Церковь и время“) (од 1991), као и гласила „Смоленски епархијски гласник“ („Смоленские епархиальные ведомости“) (од 1993) и „Православни поклоник“ („Православный паломник“) (од 2001); члан црквено-научног издавачког одбора „Православне енциклопедије“ (од 1999); копредседавајући Савета европских верских лидера (од 2002); копредседавајући Радне групе за сарадњу Руске Православне Цркве са Министарством спољних послова Русије (од 2003); председник Извршног одбора Међурелигијског већа Савеза Независних Држава (од 2004); члан Председништва Међурелигијског већа Савеза Независних Држава (од 2004); председавајући радне групе за састављање концептуалног документа у коме се излажу ставови Руске Православне Цркве везани за сферу међурелигијских односа (од 2005); председавајући радне групе за припрему документа у коме се излажу ставови Руске Православне Цркве везани за проблеме глобализације (од 2005); члан Заједничке комисије за националну политику и узајамне односе између државе и верских заједница (од 2006), копредседавајући Међународне конференције „Религије за мир“ (од 2006); мјестобљуститељ Патријарашког трона (од 6. децембра 2008. године).

Био је члан јубиларног Помесног Сабора Руске Православне Цркве (јун 1988, Загорск), председник Редакционе комисије и аутор пројекта Устава Руске Православне Цркве, усвојеног на овом Сабору. Учествовао је, такође, у раду Архијерејског Сабора посвећеног четиристогодишњици васпостављања Патријаршије (октобар 1989), ванредног Архијерејског Сабора одржаног 30. и 31. јануара 1990, затим Помесног Сабора одржаног од 6. до 10. јуна 1990, архијерејских сабора одржаних 25. и 26. октобра 1991, 31. марта – 4. априла 1992, 11. јуна 1992, 29. новембра – 2. децембра 1994, 18 – 23. фебруара 1997, 13-16. августа 2000, 2 - 6. октобра 2004, 24 - 29. јуна 2008. године.

Представљао је Руску Православну Цркву у комисијама за израду Закона о слободи вероисповести Руске Федерације, усвојеног 25. октобра 1990. године, и Федералног закона Русије о слободи савести и верским заједницама, усвојеног 26. септембра 1997. године. Узимао је активно учешће у артикулисању црквеног става и акцијама на плану националног помирења за време догађајâ који су потресали Русију у августу 1991. и октобру 1993. године.

Један је од иницијаторâ оснивања Сверуског народног сабора (1993).

Као председник Комисије за обнову верско-моралног васпитања и добротворних активности при Светом Архијерејском Синоду, иницирао је оснивање синодских одељења за верско образовање, за социјално служење и добротворне активности, за сарадњу са оружаним снагама и институцијама које се баве заштитом правног поретка. Аутор је Концепције обнове добротворних активности и верског образовања, коју је Свети Синод усвојио 30. јануара 1991. године. Године 1994. израдио је и образложио Светом Синоду документ „Концепција сарадње Руске Православне Цркве са оружаним снагама“, уз препоруку за његово усвајање.

Од 1996. до 2000. руководио је израдом „Основâ социјалне концепције Руске Православне Цркве“ и тај драгоцени текст представио јубиларном архијерејском сабору 2000. године.

Свајтјејши Патријарх Кирил носилац је високих одликовања Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Грузијске, Српске, Бугарске, Јеладске, Пољске, Чешке и Словачке, Америчке, Финске и Кипарске Православне Цркве, Јерменске Апостолске Цркве, и добитник признањâ других, неправославних Цркава и верских заједница. Такође, награђен је орденима Руске Православне Цркве: светог равноапостолног великог кнеза Владимира (другог реда), светитеља Алексија, митрополита московског (другог реда), светог благоверног кнеза Данила московског (првог реда), преподобног Сергија Радоњешког (првог и другог реда), светитеља Инокентија, митрополита московског (другог реда). Од државних одликовања Руске Федерације која су му додељена поменућемо Орден пријатељства међу народима (1988), Орден пријатељства (1996), Орден заслугâ за отаџбину трећег реда (2000), Орден заслуга за отаџбину другог реда (2006).

 Академска каријера, библиографски подаци, признања за допринос развоју теологије. Његова Светост патријарх Кирил стекао је звање кандидата богословља Лењинградске духовне академије (1970). Од 1974. до 1984. био је доцент на Катедри за патрологију Лењинградске духовне академије и ректор ове угледне високошколске установе. Теолошка академија у Будимпешти доделила му је звање доктора богословских наука honoris causa (1987). Од 1986. је почасни члан Петроградске духовне академије; од 1992. – члан Академије стваралаца; од 1994. – почасни члан Међународне академије Евроазије; од 1996. – почасни професор Војне академије (сада Универзитет) Противваздушне одбране и Копнене војске; од 1997. – редовни члан Академије руске књижевности; од 2002. – редовни члан Академије друштвених и хуманистичких наука (од 2003. ова институција мења назив и постаје Друштвена руска академија социјалних и хуманистичких наука). Године 2002. додељена му је титула почасног доктора политикологије Државног универзитета у Перуђи (Италија); године 2004. изабран је за почасног доктора теологије на Варшавској хришћанској академији (Пољска); од 2004. је почасни професор Смоленског универзитета за хуманистичке науке; од 2005. – почасни професор Универзитета у Астрахану; године 2005. додељена му је титула доктора honoris causa од Руског државног универзитета за друштвене науке; од 2006. је почасни професор Балтичког војно-морнаричког универзитета „Адмирал Фјодор Ушаков“; од 2007. био је почасни председник Академије руске књижевности; исте године додељена му је титула доктора honoris causa Државног политехничког универзитета у Петрограду. Године 2009. почасну титулу доктора наука доделиле су му Кијевска духовна академија, Петроградска духовна академија и Универзитет у Минску (Белорусија), 2010. – Универзитет у Јеревану,  Национална правна академија у Одеси, Универзитет у Дњепропетровску, 2011. – Московски државни универзитет „М. В. Ломоносов“ и Универзитет у Вороњежу, 2012. – Софијски универзитет културног наслеђа.

Аутор је више запажених монографија из области систематске теологије: „Настанак и развој црквене јерархије и учење Православне Цркве о њеном благодатном карактеру“ (Лењинград 1971); „Изазови савремене цивилизације. Одговори Православне Цркве“ (Москва 2002); „Реч пастира. Бог и човек. Историја спасења“ (Москва 2004); „L’ Evangelie et la liberté. Les valeurs de la Tradition dans lа société laique“ (Paris 2006); „Слобода и одговорност: у потрази за хармонијом“ (Москва 2008: ова књига издата је и на српском језику 2010. – издавач је Православни богословски факултет Универзитета у Београду) и једанаест књига у којима популаризује достигнућа теолошке мисли, као и – према подацима закључно са мартом 2013. – више од 2300 објављених чланака, укључујући студије, расправе и чланке у руској и страној периодици.        

Држао је предавања по позиву у Риму (1972), на Универзитету у Хелсинкију, на Академији „Абу“ у Турку, у Православној семинарији у Куопију (Финска 1975), на Екуменском институту у Бозеу (Швајцарска 1972. и 1973), на Универзитету у Минстеру (Савезна Република Немачка 1988), на Универзитету у Удинама (Италија 1988), на Државном универзитету у Перуђи (Италија 2002), на Хришћанској академији у Варшави (Пољска 2004).

Оцена доприноса развоју теолошке мисли. Патријарх Кирил је оставио неизбрисив траг у развоју систематске теологије (у првом реду антропологије и еклисиологије), библистике и примењених теолошких дисциплина. У систематској теологији и библистици патријарх Кирил је показао изванредну упућеност у изворе на архаичним и класичним језицима и узоран методолошки приступ њиховом проучавању.

Једно од примарних подручја научног рада патријарха Кирила јесте библистика (ерминевтика, егзегеза и теологија превасходно Новога Завета, са посебним освртом на библијску антропологију).  У фундаменталној монографији  „Реч пастира. Бог и човек. Историја спасења“ аутор се бави егзегезом Светог Писма из пасторално-литургијске перспективе, стављајући у средиште свога проучавања фрагменте који конституишу хришћанску (у ширем смислу и јудео-хришћанску) антропологију. У приступу библијском тексту патријарх Кирил  расветљава sensus proprius и sensus improprius, при чему у методолошком поступку, држећи се теорије вишеструког смисла, примењује модерне методе библијске ерминевтике – критичку (текстуална, литерарна, историјска критика), структуралистичку, и посебно егзистенцијалистичку методу, утемељену, с једне стране, на антропологији Мартина Хајдегера, и с друге, на схватању текстова полазећи од човека, од његових истинских проблема. У своме приступу аутор показује одлично познавање методологије најминентнијих представника егзистенцијалистичке ерминевтике у протестантској традицији (Р. Бултман, Г. Ебелинг, Е. Фухс), али новина његовог приступа огеда се у томе што егзегезу примарно одређује као задатак Цркве коју, опет, разуме као Тело Цркве у Духу Светоме („plenissime in eam contulerint omnia que sunt veritatis“, по св. Василију Неокесаријском). „Егзегеза“, по речима патријарха Кирила, „зато не може, и не треба, да се посматра као задатак изолованог појединца: свако индивидуално тумачење своју вредност задобија тек у складу са црквеном самосвешћу“. Еклисиолошко тумачење Светога Писма у овом делу, као и у низу Патријархових студија и расправа из библистике и библијске антропологије, заснива се на три ослонца – историјском, еклисиолошком (у смислу евхаристије и егзистенцијалног искуства тумача) и патролошком (којим се наглашава стваралачко интерпретирање патристичке мисли и у данашње време). Овај потоњи аспект, као креативан наставак патристичке мисли, нарочито је наглашен у делу написаном и објављеном на француском језику „L’ Evangelie et la liberte. Les valeurs de la Tradition dans le societe laique“ (Paris, 2006), где аутор убедљиво показује да  је Нови Завет књига Цркве која га кроз евхаристију трансформише у животно искуство. Интерпретацију Јеванђеља аутор усмерава како на време теста (егзегеза самог текста), тако, још више, на на наше доба, на савременог човека са његовим преокупацијама и егзистенцијалним дилемама, на актуелне вредносне оријентације и социјализацијске обрасце присутне у постмодерном друштву – а актуелност овога приступа потврдила је изванредна рецепција овога дела најпре на франкофоном подручју а затим и шире на Западу.

 На подручју еклисиологије, којом се интензивно бавио још од дисертације „Настанак и развој црквене јерархије и учење Православне Цркве о њеном благодатном карактеру“ (објављена 1971), а затим у низу студија и расправа, патријарх Кирил идентитет Цркве сагладава у њеном есхатолошком карактеру, чиме се супротстваља и социолошким, и искуственим (доживљајним) виђењима бића Цркве, присутним и на Истоку и на Западу у прошлости и данас. Расветљавање овога питања од посебне је важности данас, када Црква пролази кроз својеврсну кризу идентитета. Посебну пажњу он посвећује устројству Цркве, изводећи га из њеног идентитета. Прво еклисиолошко начело које аутор детаљно разрађује јесте то да Црква представља возглављење тајне Божанске икономије, односно представља циљ целокупног домостроја спасења. Благодат Исуса Христа, Сина Божијег, онај апсолутни и слободни дар који је предат Цркви, као и заједница Светога Духа, односно чињеница да Свети Дух, својим присуством у тајни Икономије, омогућава заједницу створеног и нествореног, као и међусобну заједницу појединачних бића, јесте оно што покреће тајну Цркве. Устројство Цркве, како показује патријарх Кирил, одговара њеној  есхатолошкој ипостаси. Историјско биће Цркве одређена је иконичном онтологијом. Црква по својој природи, а то је веома важно за њено устројство, никада не може да нађе свој израз кроз световну стварност. Простор у коме се изражава иконичност Цркве јесу свете Тајне, а пре свега света Евхаристија као превасходна икона есхатона. Устројство Цркве отуда и извире из устројства Евхаристије. Основне службе у Цркви, које ни на који начин не могу изостати, јер би се тиме изменила есхатолошка ипостас Цркве, јесу народ на сабрању са епископом у средишту, свештеници око епископа и ђакони као спона између клира и народа. Анализу настанка и развоја јерархије Цркве патријарх Кирил темељи на релевантним историјским документима и на репрезентативном канонскоправном и патристичком корпусу, посебно компарирајући стање у Православној Цркви са стањем у римокатолицизму и протестантизму, које је одраз разлика између источне и западне еклисиологије по питањима дијалектичког односа појмова „један“ и „многи“, приоритета христологије или пневматологије, односа између историје и есхатологије. Еклисиолошке поставке патриарха Кирила, у којима он полази од фундаменталних радова Николаја Афанасјева, Кипријана Керна и других аутора из руске емиграције, представљале су снажан подстрек за развој еклисиологије у руској и другим православним срединама и уједно основу за разраду појединих кључних тачака у екуменском богословљу.

Доминантно место у новијем стваралаштву патријарха Кирила заузимају радови социолошке и политиколошке усмерености, у којима се, у дијалогу са другим друштвено-хуманистичким наукама, као и са теологијама других конфесија, са позиција православне теологије расветљавају питања верског идентитета, дијалога са Другим (које укључује и кретање ка Другом, виђење Другог, познање Другог, бивање са Другим), унутарцрквеног и интеррелигијског дијалога, слободе и одговорности, слободе и ауторитета, секуларизоване религиозности, односа Цркве и нације, Цркве и државе, разноликости човечанства и светске интеграције, односа између људских права и верско-културних традиција. У књизи „Слобода и одговорност: у потрази за хармонијом“  (Москва 2008, српско издање Београд 2010), која представља збирку реферата на теолошким скуповима и чланака објављиваних у теолошкој периодици и тематским зборницима, аутор успешно полемише са поборницима неолибералистичког приступа који настоји да искључи традиционалне вредности из контекста живота савременог друштва. Он убедљиво показује неодрживост и бесперспективност покушаја да се представницима различитих култура и традиција наметне јединствени стандард понашања утемељен на неограниченој слободи индивидуе. Излаз из, рекло би се, неразрешивих противречности које изазива „сукоб цивилизација“ патријарх Кирил види у отвореном дијалогу у којем морају бити хармонизовани различито усмерени вектори развоја друштва. Дубока укорењеност у православној традицији и напоредо са тим суптилност у поимању савремености омогућавају патријарху Кирилу да пружи адекватне и насушно потребне одговоре на изазове са којима се суочава савремени свет.

Патријарх Кирил је једини православни првојерарх на размеђу 20. и 21. века који је у својим социолошки интонираним  студијама истакао фундаментални проблем везан за однос традиционалних и либералних вредности. По мишљењу патријарха Кирила, фундаментални изазов нове епохе састоји се у „неопходности да човечанство изгради такав цивилизацијски модел свога постојања у 21. веку који би претпостављао потпуну хармонизацију драматично супротстављених императива неолиберализма и традиционализма. Пред Западом и Истоком налази се изузетно тежак, али никако не и безнадежан задатак заједничког тражења баланса између прогреса у сфери очувања права личности и мањина, са једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединих народа, са друге“.

Оцена доприноса високом теолошком образовању. У својој делатности патријарх Кирил је велики значај придавао и придаје проблематици високог теолошког образовања. Та га је тема интересовала још од доба када се налазио на челу Духовне академије и семинарије у Петрограду, тадашњем Лењинграду (1974-1984).

По Патријарховим речима, духовна школа је „у првом реду расадник богословских знања који људе припрема за пастирско служење у Цркви“. Истовремено, „духовна школа је призвана да развија и усавршава богословску мисао“. Ова два задатка су узајамно повезана и међусобно условљена. Истинско васпитање будућих пастира Цркве може бити ефикасно и животно тек уколико се  заснива на живом и делатном богословљу.

          Своје погледе на проблеме и перспективе духовног образовања патријарх Кирил је подробно изложио у реферату под називом „Превазићи јаз између богословља и живота“, поднетом 1999. године у Одељењу за спољне црквене везе. Овде се Патријарх осврће на историјат настанка руских духовних школа и говори о утицају схоластике на систем духовног образовања у Руској Цркви. Главни недостатак система образовања у Руској Православној Цркви, наслеђен још од Кијевске академије, патријарх Кирил види у јазу између теологије и реалног црквеног живота – јазу који до дана данашњег није превазиђен. Говорећи о садашњем стању ствари у руској богословској науци, Патријарх констатује да је „можда најтеже васпоставити оно изгубљено прејемство које се неизоставно мора установити између данашње теолошке мисли и духовних школа и истакнутих претходника наших постојећих богословских институција – духовних академија предреволуционарне Русије“.

Патријарх Кирил указује на неопходност да се студентима усађују умећа самосталног рада. Неопходно је креативно усвајање материјала, његово преламање кроз призму властитог научног стваралаштва студента, а не аутоматско меморисање. То се односи на сваку високошколску институцију. „Школа је место где људи стичу образовање и где се одвија интелектуални рад. Наравно, реч је о високој школи – не о средњим школама. У високој школи најважније је да се сваки студент обучи методу, односно навикама самосталног рада. Људска меморија је тако организована да је немогуће запамтити све историјске датуме, имена која се срећу у књигама и која се презентирају на предавањима - то није ни потребно памтити... Висока школа треба да учи методу научног рада, а Духовна академија - методу теолошког истраживања... Неопходно је... да свако ко завршава високу духовну школу буде потенцијални истраживач“. Да би се то постигло, неопходно је, по речима Патријарха, испунити неколико услова. Први од њих је солидно усвајање оних језика који су неопходни за самостални рад са изворима. „Истраживач у области богословља нема право да не познаје архаичне и класичне језике. Сви богословски текстови написани су на одређеним језицима. Немогуће је озбиљно проучавати Григорија Богослова по руском тексту... Истраживачи Старог Завета морају знати старојеврејски, истраживачи Новог Завета и патристичких текстова морају владати грчким, латинским и сиријским језиком. То је conditio sine qua non! Без тога није могуће развијати аутентичну богословску науку“. Други услов јесте коришћење историјско-критичког приступа текстовима у научном раду: „Богословље је наука (премда није само наука). Према томе, проучавање богословских текстова – без обзира на то да ли се ради о светоотачким текстовима или о текстовима из Светог Писма – мора укључивати веома озбиљан историјско-критички елемент. Теолог мора бити одговоран за научну заснованост својих закључака, поседовати јасну представу о предмету о коме расуђује. Без тога, без укључивања научне библистике, историје превођења, практичних вежбања из превођења текстова и других помоћних дисциплина у програм наших високошколских духовних установа није могуће радикално унапредити ниво богословског образовања“. У вези са изложеним Патријарх сматра да је веома важно подржавати оне теологе који у својој научној делатности остварују ове захтеве, односно раде са примарним изворима на језику оригинала и користе научно-критички метод у својим истраживањима. „Треба на све могуће начине стимулисати стваралаштво младих теолога – и оних који раде у духовним академијама, и оних који су запослени у световним просветним институцијама, и оних који служе на парохијама – јер без обнављања теолошке мисли нећемо постићи циљеве које данас намеће целокупни ток црквеног живота“.

          По Патријарховим речима, данас постоји реална потреба за постојањем озбиљне, динамичке везе између теологије као науке и мисије Цркве у друштву. За постизање успеха мисионарског деловања Цркве неопходна је она фундаментална научна теолошка база која се мора стварати напорима целокупног система теолошког образовања. „Није могуће креирати образовне програме верске наставе на високом нивоу ако немамо озбиљну богословску основу... Изван богатог и садржајног црквено-научног контекста није могуће изградити исправан систем теолошких погледа“. Подносећи експозе у Петроградској духовној академији 2. јануара 2009. године, патријарх Кирил, тада мјестобљуститељ патријарашког трона, сумирао је циљеве и задатке који се налазе пред савременим духовним школама Руске Православне Цркве у следећој програмској изјави:

„Данас постоји све што је потребно за развој богословске мисли, за то да наша омладина добија не само добро теолошко него и духовно образовање. Полазећи од властитог искуства рећи ћу: неопходно је, наравно, владати методом богословског истраживања, неопходно је умети писати теолошке текстове, али најважније је научити повезивати теологију са животом. Ако се то чини, смисао теологије постаје очигледан и тада теологија постаје духовно и  интелектуално оружје... Наша Црква зна оно што нико други не зна, јер нико није био у ситуацији да прође кроз таква страдања кроз каква су прошли наш народ и наша Црква. Дужни смо да се духовно и интелектуално припремимо за то да резултат историјског развоја Русије постане једна нова синтеза.“

Оцена доприноса сарадњи са Универзитетом у Београду. Патријарх Кирил лично се ангажовао на питањима унапређивања сарадње између руских академских теолошких установа и Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Приликом посете Србији марта 2007. године, у својству председника Одељења за спољне црквене везе, упознао се са достигнућима у српској академској теологији и реформи образовног система. Уследиле су размене делегација Одељења за верско образовање и катихезацију Московске Патријаршије, као и најрелевантнијих руских високошколских образовних установа, тако да је после серије програма дошло до потписивања споразума о сарадњи са Петроградском и Кијевском духовном академијом, као и са Православним универзитетом друштвено-хуманистичких наука „Свети Тихон“ из Москве (на нивоу ректората двају универзитета). Споразуми о сарадњи, који се реализују на обострано задовољство, обухватају сарадњу уговорних страна у сфери научне размене везане за теолошку и религиолошко-философску проблематику; организовање размене предавача и студената мастер и докторских студија,  учествовање у научним скуповима везаним за теолошку и религиолошко-философску проблематику које организује једна од страна, као и размену научних информација везаних за теолошку и религиолошко-философску проблематику између уговорних страна. По основу ових споразума реализују се коменторства на мастер и докторским студијама, остваривање дела студијског програма на другој високошколској установи, размена студената (посебно на мастер и докторским студијама). Сфера научне размене коју је иницирао патријарх Кирил није искључиво теологија и религиологија, него и филологија (Катедра за српски језик, Центар за српски као страни језик и Међународни славистички центар на Филолошком факултету остварују интензивну сарадњу са Православним универзитетом друштвено-хуманистичких наука „Свети Тихон“ из Москве, где постоје интегрисане мастер студије србистике, а у сарадњу су се укључили и представници Катедре зе историју Филозофског факултета). Својим ангажовањем патријарх Кирил дао је снажан импулс развоју академске сарадње имеђу руских високошколских установа и Београдског Универзитета, која представља дугорочан интерес обеју страна и која ће се, верујемо, продубљивати и ширити на све већи број подручја.Закључак. На основу изложеног, Наставно-научно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду сматра да су се стекли сви услови из Правилника о додели признањâ Универзитета у Београду (Гласник Универзитета у Београду бр. 139 од 22. новембра 2007), Правилника о изменама и допунама Правилника о додели признањâ Универзитета у Београду (Гласник Универзитета у Београду бр. 163 од 8. децембра 2011) и Правилника о допуни Правилника о додели признањâ Универзитета у Београду (Гласник Универзитета у Београду бр. 163 од 8. децембра 2011) да се Патријарху московском и све Русије г. Кирилу додели почасни докторат Београдског универзитета за област теологије, па се стога с поверењем и особитим поштовањем обраћа Комисији за универзитетска признања са предлогом да прихвати иницијативу Наставно-научног већа Православног богословског факултета и упути одговарајући предлог Сенату Универзитета у Београду.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ ВЕЋА – ДЕКАН

Протојереј ставрофор др Предраг Пузовић, ред. проф.

[JESSY]

Председник Србије примио првојерархе Српске и Руске Цркве

 

Поглавари Српске и Руске Православне Цркве код Председника Републике Србије

 

Председник Србије г. Томислав Николић оценио је данас, у разговору са Патријархом московским и све Русије г. Кирилом, да је хришћанство на великим изазовима, али да Српска Православна Црква има велики ослонац у Руској Православној Цркви, а Србија у Руској федерацији. Ваша одлука да донирате израду мозаика у Храму светог Саве је знак колико смо повезани, рекао је Николић и истакао да не страхује за Србију све док она има подршку Русије.

Николић је рекао и да ће се Србија увек обраћати Русији за помоћ када јој је то потребно и да не сматра да је то срамота. Русија је у Првом светском рату страдала помажући Србији и то треба с времена на време понављати. Руски цар је ризиковао своју државу и народ и ушао у рат за који му је требало још три године припреме, рекао је Николић говорећи о ступању Руске царевине у рат када је Аустроугарска објавила рат Србији 1914. године.

Говорећи о историјским везама Русије и Србије, Николић је рекао и да је 30.000 Руса учествовало у пробоју Солунског фронта у Првом светском рату, као и да је Црвена армија 1944. године помогла у ослобађању Београда од нациста.

Црвена армија је у Другом светском рату ослободила многе земље и градове, а само ју је у Србији сачекала војска која се борила против нациста, рекао је Николић. Председник Србије је оценио и да је Србији увек било добро и да је напредовала када је истовремено и Русија напредовала, а да се суочавала са проблемима онда када је и сама Русија имала проблеме.

Изражавајући добродошлицу руском патријарху, Николић је рекао да руског патријарха Кирила у Србији доживљавају као свога, као и да српски и руски народ повезује заједничка вера и крв.

Патријарх Кирил рекао је да су две цркве врло повезане, а у прошлости је било различитих тренутака - јуначких и трагичних. - Били смо заједно, или смо се радовали победама или туговали, али никад нисмо били једни потив других, рекао је патријарх Кирил и истакао да Русија заједно доживљава оно што се дешава српском народу на косову и Метохији. Данас ми саосећамо са свим оним што се дешава са српским народом на Косову и Метохији и помажемо колико можемо. Врло се надамо да ће стићи мир и правда на стару земљу Косова И Метохије, рекао је патријарх Кирил

Патријарх Кирил је рекао да га радују и добре везе српске и руске државе, као и да српска и руска црква добро сарађују на корист читавог православног света.

• Комплетан снимак састанка председника Николића и патријараха Српске и Руске Православне Цркве можете преузети на ОВДЕ - predsednik.rs/

[JESSY]

Захвалност Русији на донацији за унутрашње украшавање Храма Светог Саве

14. Новембар 2014 - 23:56

 

Председник Владе Републике Србије Александар Вучић примио је вечерас

Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Патријарха српског г. Иринеја.

 

Сусрет председника Владе и двојице патријарха протекао је у срдачној и пријатељској атмосфери, током које је било речи о унапређењу сарадње између две Цркве и јачању сарадње две државе. Вучић је изразио захвалност патријарху московском и све Русије Кирилу на донацији Владе Руске Федерације која је по налогу председника Русије Владимира Путина усмерена на завршетак радова за унутрашње украшавање Храма Светог Саве.

Извор: Влада Србије

[JESSY]

Помен Патријарсима Димитрију и Павлу у Раковици

15. Новембар

 

У суботу, 15. новембра 2014. године, на дан када се навршава пет година од упокојења блажене успомене Патријарха српског Павла, светом Литургијом у манастиру Раковици почело је сабрање верног народа који је од раног јутра пристизао да дочека поглаваре Руске и Српске Цркве са великим бројем архијереја. 

 

Дирљиво је било видети вернике из његовог родног места Кућанаца као и других места из источне и средње Славоније и, наравно, других крајева. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, у присуству Свјатјејшег Патријарха српског г. Иринеја, великог броја архијереја, свештенства, монаштва и благочестивог народа, одслужио је помен Патријарсима српским Димитрију и Павлу с почетком у 10:30 часова.

Овом приликом је Патријарх српски Иринеј упутио речи захвалности патријаху Кирилу на молитвама које је принео у име свих сабраних и на благослову који доноси српском народу, посебно на данашњи дан. Свјатјејши Патријарх српски Иринеј је, између осталог, казао: - Хвала Вам што сте нашли за сходно и благоизволели да на дан упокојења блажене успомене Патријарха Павла дођете на његов гроб и гроб патријарха Димитрија. И једног и другог су красили кротост и смиреност. Нисмо запамтили патријарха Димитрија, али знамо да је живео светим животом и да је приљежно служио својој светој Цркви.

Патријарх Павле је био приљежан молитвеник пред Господом, и његов живот се није  разликовао од живота монаха подвижника. И док је био Владика рашко-призренски и касније као Патријарх уживао је велики углед. Народ је гледао у њега као у икону. Колико је био омиљен у народу, види се и по томе што је његова сахрана била највеличанственија коју памтимо у Београду. Својим начином живота и врлинама оставио је дубоког трага у нашој Цркви. Многи тренуци из његовог живота, његове мисли и идеје понављају се у народу као пословице... Изволео је да буде сахрањен управо у овом манастиру.

Ваша Светости, још једном Вам благодарим што сте данас дошли овде да се помолите заједно са нама, и нека Господ подари Царство небесно патријарсима Димитрију и Павлу, истакао је патријарх Иринеј.

Патријарх Кирил се затим обратио патријарху српском Иринеју и свима присутнима истичући и овом приликом велику личност патријарха Павла кога је лично познавао дуги низ година. Московски Патријарх је још једном пожелео српском народу мир, благостање и духовну крепост:

- Ваша Светости, Ваша Преосвештенства, благодаран сам што смо овде могли заједно да одслужимо помен блажене нам успомене патријарсима Димитрију и Павлу. Патријарх Димитрије је био првојерарх у чије време је обновљена Српска Патријаршија, и управо он је дао благослов руском православном народу који је после револуције и грађанског рата у Русији дошао у Србију, који је, захваљујући његовом благослову, могао да учествује у богослужењима, руски свештеници су могли да служе у српским храмовима; он је био отац руској емиграцији у Србији, те стога и ми чувамо лепу успомену на њега.

Патријарх Кирил је истакао да је патријарх Павле био својеврсна икона Христова својим смирењем и кротошћу, додавши и то да је био у стању да "незлобиво и неустрашиво прими на себе све животне тешкоће" и истакао да је  лични пример  блаженоупокојеног патријарха Павла оно чему треба дy тежимо у хришћанском животу.

Своје обраћање Патријарх Кирил је завршио молебним речима: „Нека Господ Бог упокоји душе и подари рајско насеље Патријарсима Димитрију и Павлу, а Српској Цркви дарује мир, јединство и духовни процват".

[JESSY]

Званични разговори у Патријаршији српској

 

После молитвеног сабрања у манастиру Раковици, поглавари Српске и Руске Православне Цркве са пратњом упутили су се у двор Патријаршије српске где су одржани званични разговори.

 

Званичим разговорима првојерараха Српске и Руске Православне Цркве присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Митрополит црногорско-приморско Амфилохије, Епископи шабачки Лаврентије и зворничко-тузлански Хризостом, као и Епископ бачки Иринеј, настојатељ Подвроја Српске Православне Цркве у Москви Епископ моравички Антоније, Епсикоп стобијски Давид и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофо др Саво Јовић. У име Московске Патријаршије разговорима су присуствовали Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије; Епископ солнечногорски Сергије; протојереји: Николај Балашов, потпредседник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије; Игор Јакимчук, секретар у Одељењу за спољне односе Московске Патријаршије;  Андреј Милкин, шеф Патријарховог протокола.

После разговора размењени су пригодни поклони.

[JESSY]

Освећена обновљена Иверска капела

 

Патријарх Кирил осветио Руски некропољ и спомен-костурницу руским војницима

 

Данас, у суботу 15. новембра 2014, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил осветио је обновљену Иверску капелу, реновирани Руски некропољ и спомен-костурницу у славу руских бораца изгинулих у Првом светском рату. Чину освећења је присуствовао Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј са више Архијереја наше свете Цркве, као и сви чланови високе делегације Московске Патријаршије која се налази у тродневној посети нашој Цркви. Примећен је велики број српских свештених и монашких лица, као и велики број Београђана који и на овај начин захваљују на свакој врсти помоћи браће Руса, и то не само у ратовима.

Овом заиста светом и, мора се рећи, надасве дирљивом чину присуствовао је амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Чепурин, амбасадор Белорусије Владимир Чушев, као и у свету чувени редитељ Никита Михалков,  директор Управе за односе са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, поч. конзул Белорусије у Србији Драгомир Карић,  председник Фонда руског некропоља у Београду г. Ненад Поповић, и многи други представници политичког и културног живота Русије и Србије, као и руски и српски високи официри, руски војници учесници здружене вежбе са српским војницима "Срем 2014" са генералом Владимиром Анатолијевичем Шамановим, представници козачких организација...

На освећењу обновљене Иверске капеле, Некропоља и спомен-костурнице, као и на помену у наставку, појао је хор при Подворју Руске цркве у Београду посвећене Светој Тројици.

После овога чина Патријарх Кирил се обратио присутнима речима:

„Ваша Светости, браћо Архијереји, браћо и сестре! Хтео бих да изразим захвалност свима који су уложили труд да се ова светиња обнови. Ми се налазимо на посебном месту где су сахрањени многи руски војници и као такво, ово гробље је највеће у Европи. Ово је земља у којој  се, упркос многим недаћама, подиже споменик цару Николају, који није оставио Србију ни онда кад је требало доносити тешке одлуке. Није била лака одлука да уђе у рат 1914. године, у моменту када Русија није била спремна. Године 1914. отпочеле су корените реформе у руској војсци и тај процес требало је да се заврши 1920. када би руска армија постала вероватно најјача у свету . Међутим, те 1914. године, мимо наше воље, отпочиње Први светски рат, познатији као Велики...

Српски народ се налазио у тешкој ситуацији, и, без обзира на све, цар Николај II доноси одлуку да уђе у рат. Знамо какве последице је имао тај рат: четири империје су нестале: Руска, Отоманска, Германска и Аустро-угарска. Али је Руска империја највише пострадала и највише жртава поднела. Без обзира на то што је Русија претрпела највеће  губитке, она се ипак није нашла на страни победника...

После Првог светског рата отпочиње грађански рат.  И управо те чињенице и данас имају корене у оном времену. Добро је што су отпочели да се помињу хероји онога времена и у Србији и у Русији, а благодарна Србија је примила реке Руса који су нашли уточиште у њој. Србија је на тај начин изразила благодарност Русији на великој жртви и проливеној крви. То се догодило онда кад је српска војска била на обалама Јадранског мора и кад се очекивало да ће јој  савезничке силе помоћи, али то се није догодило. И управо тада је цар Николај II поставио ултиматум да, уколико савезничке силе не помогну Србији, Русија ће изаћи из рата.Дакле, ми вршимо спомен на ове догађаје управо кад се обележава 100-годишњица од почетка Првог светског рата.

 Радостан сам што је ово гробље обновљено. Хтео бих да се с благодарношћу обратим  свима онима који су помогли обнову овога гробља. Истовремено, то је предиван споменик који символизује братске односе Србије и Русије. Обнављајући ово гробље, обнављамо спомен на нашу историју и наша осећања. Оно што се данас догађа, не односи се само на прошлост, него и на будућност. Нека Господ благослови Русију и Србију, наше народе, наше Цркве!“

У наставку је Свјатејши Кирил заблагодарио и Српском патријарху што му је омогућио да одслужи данашњи помен, а Иверску капелу је даривао иконом Христа Спаситеља.

После овога су два Патријарха  положили цвеће на споменик војницима палим у Првом светском рату.

[JESSY]

Патријарх Кирил служио бденије у Руском храму у Београду

16. Новембар 2014

 

Његова Светост Патријарх московски Кирил служио празнично бденије у храму Свете Тројице у Београду

 

Верни народ је од поподнева чекао пред руском црквом у Београду да поздрави Његоову Светост Патријарха московског и све Русије Кирила и да пронађе своје место у храму који је био мали да прими све верне. Звона Руске цркве су означила долазак Руског патријарха, у чијој пратњи су били Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Архиепископ женевски и запоадноевропски Михаило и Епископ моравички Антоније.

Вечерњом службом је началствовао Московски патријарх уз саслужење  Митрополита волоколамског Илариона и Епископа солнечногорског Сергија, протојереја Николаја Балашова, протојереја Виталија Тарасјева, стрешине Подворија Руске Православне Цркве у Београду, и протојереја Игора Јакимчука.

Верни народ је целивао Јеванђеље, а патријарх Кирил је све помазао освећеним уљем.

По завршетку богослужења Свјатејшег Владику је топло поздравио протојереј Виталиј Тарасјев, који је истако значај посте поглавара Руске Православне Цркве и изразио радост поводом освећења Ивреске капеле на Руском некропољу. Отац Виталије је подарио Његовој Светости факсимилно издање спомен-књиге која се води од времена оснивања Руског некропоља, као и копију иконе Мајке Божје Иверске.

Обраћајући се присутним вернима, Његова Светост Патријарх Кирил је у својој беседи после вечерњег празничног бденија казао:

„Високопреосвећена браћо Архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре.

Поново прелазим праг овог светог храма осећајући духовно заједништво са вама и поколењима руског народа који су напустили Отаџбину услед крвавих догађања и доселили се овде на српску земљу. Овај храм је заиста био сведок и суза и радости хиљада и хиљада људи.

За ове Русе управо је овај храм био делић Русије. Можемо само замислити са каквим осећањима су они гледали на овај храм и на иконе које су их подсећале на оне које су оставили тамо у далекој Отаџбини. Пред тим иконама су се молили свим срцем; можемо замислити шта су осећали слушајући срцу драго појање и како су доживљавали ту могућност да стоје једни поред других, такорећи, руку под руку... Све их је ово подсећало на лик Матушке Русије, коју су морали да напусте... Говорећи о четири нараштаја руских емиграната, можемо говорити и о савременим житељима Русије.

Како у Отаџбини, тако и ван наших граница, храм нас не сједињује напросто са прослошћу; то није само некаква уметничка или архитектонска конструкција која нас чини причесницима културне традиције народа. Храм је нешто више због тога што се у храму актуализује прошлост као тренутни доживљај. Црква је једина сила која је способна да прошлост уведе у садашњост.

Ко је Александар Невски за световног човека? Одговор је - само личност наше историје. Ко је Александар Невски за нас? Светац! Када му се обраћамо,  обраћамо му се као светоме. Мртвима је немогуће обраћати се молитвом. Гледајући његов свети лик, ми се истински сједињујемо са светим човеком из далеког тринаестог века, због тога што и данас припада истој Цркви, с том разликом што он припада  Цркви прослављеној, Небеској, а ми смо још увек  овде у Цркви земаљској, која странствује; али то је једна Црква са главом Гопода и Спаситеља.

Наводим пример Александра Невског зато што је то живи  и светао пример повезан са херојском историјском личношћу, али то можемо рећи и за сваког међу светима, као и за оне који не припадају Русији – Светој Русији. Зар је мртав Свети Јован Златоуст који је историјски удаљен од нас један и по миленијум? Он је жив, он је за нас жив,  живи у нашој молитви, у Светој Литургији, и ми се до дана данашњег молимо њему служећи његовим речима Свету Литургију.

Црква је велика духовна сила која оживљава прошлост.  Прошлост нас сједињује не напрасто као експонат или као архивски материјал – она живи и даље. У овоме је велика снага Цркве, не само духовна снага, него и снага културна и друштвена. Ево због чега сваки пут када неко прижељкује слом друштвеног и државног  живота организујући револуцију и метеж, усмерава свој ударац и на Цркву. Нема револуције која није гонила Цркву због тога што за Цркву прошлост није мртва и није предмет борбе. Цркви припада све оно што је у прошлости припадало вечности, због тога што сама Црква припада вечности.

Данас за многе житеље земаља Свете Русије, Русије, Украјине и Белорусије, као  и земље у којима постоји Руска Православна Црква, храмови играју веома важну улогу за очување наше вере и живе везе са нашим народом, са нашим родитељима, дедовима и прадедовима...“

„Међу овим храмовима посебно место заузима и храм Свете Тројице у Београду који, поред парохијске намене, има веома важну улогу пошто представља Московског патријарха и и читаву Руску Православну Цркву пред Патријархом српским и пунотом Српске Православне Цркве.

„Широм Русије данас се зидају храмови - али Руска Правсоалвна Црква има и преко осам стотина храмова широм света у више од 60 земаља, и сваки храм посећује народ Божји, чули смо синоћ у Руској цркви у Београду. који прењдставља својеврсни мост који духовно сједињује руски и српски народ,“ казао је Патријарх руски Кирил и потом заблагодарио протојереју Тарасјеву који приљежно служи и стара се о духовним чедима, и посебно исказао љубав и труд око обнове Иверске капеле на меморијалном Руском гробљу, и унапредио га у чин протопрезвитера с правом ношења крста са украсима. Овом приликом, патријарх Кирил је храму Свете Тројице подарио компете евхаристијских сасуда.

Његова Светост Патријарх московски и све Русије одликовао је орденом Светог Серафима Саровског г. Ненада Поповића, председника Фонда Руског некропоља у Београду, док су орден Светог Сергија Радоњешког трећег реда добили г. Константин Косачов, руководилац руске Државне агенције за међународну друштвену сарадњу, и г. Валериј Рјазански, председник Комитета за социјалну политику Савета Федерације (Горњи дом Парламента).

Празничном бденију присуствовао  је амбасадор Белорусије г. Владимир Чушев, уз угледне госте јавног и културног живота Београда.

Храм Свете Тројице у Београду подигли су руски емигранти 1924. године према пројекту руског архитекте Вларија Сташевског уз одобрње Владе Краљевине Србиа, Хрвата и Словенаца, а по благослову Патријарха српског Димитрија. Године 1946. храм је добио статус Подворја Руске Православне Цркве у Београду, а 1957. године Патријарх московски и све Русије Алексије Први посетио је Подворје и у цркви одслужио Божанску Лирутгију. Светотројичин храм је пострадао од НАТОбомбардовања 1999. године, да би 2007. године био из основе обновљен, а осветио га је тадашњи председник Одељења спољних послаова Московске Патријаршије Митрополит смоленски и калињинградски Кирил (садашњи Патријарх московски и све Русије). Од 1950. године старешина овога храма је угледни трудбеник мешу руским емигрантима протојереј Виталије Тарасјев, после чије смрти 1974. године, његов син Василије Тарасје преузео ову свету дужност. Од 1998. године стрешина Подворја је протојереј Виталије Тарасјев, унук првог старешине храма. У цркви Свете Тројице налази се гробница генерала П. Н. Врангела. Иначе, у просторијама Поворја тренутно је изложена поставка посвећена историји руске емиграције у Југославији.

[JESSY]

Русија и Србија: Историја духовних веза

 

Патријарх московски и све Русије г. Кирил посетио изложбу „Русија и Србија: Историја духовних веза“

 

Новембра 15. 2014. године у поподневним часовима Патријарх московски и све Русије г. Крил је посетио изложбу „Русија и Србија. Историја духовних веза од XIV до XIX века“. Организатори изложбе, приређене у некадашњем конаку кнеза Милоша Обреновића, данас изложбеном простору Историјског музеја Србије у Топчидеру, јесу Министарство културе Руске Федерације, Федерална архивска агенција (Росархив) и Министарство културе и информација Републике Србије, уз учешће Државног архива Руске федерације, Руског државног архива древних докумената, Државног историјског музеја (Москва) и Историјског музеја Србије.

На изложби су представљена многобројна материјална сведочанства духовних веза двају народа: званична документа која се чувају у архивима, грамате, укази, рукописи, писма и дневници савременика, географске карте и фотографије. На првом месту, ту су фотографије српских кнезова које се чувају у Државном архиву РФ, диплома српског друштва Црвеног крста издана великој кнегињи Александри Петровној за помоћ рањенима и болеснима, извештај Српског добротворног друштва у Одеси и читав низ других раније непознатих докумената.

Свјатејши Патријарх Кирил је разгледао изложбу у пратњи министра културе Руске Федерације В. Р. Мединског, министра културе и информација Србије Ивана Тасовца и директора Државног архива Руске Федерације Ц.В. Мироненка.

Поглавар Руске Цркве је високом оценом оценио начин како су изложена документа и експонати и заблагодарио приређивачима изложбе, која пружа могућност да се напоредо разгледа та неразорива многовековна веза која постоји између Србије и Русије.

[JESSY]

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја

 

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на свечаној Литургији коју је служио са Патријархом московским г. Кирилом 16. новембар 2014. године у Храму Светог Саве у Београду

 

Ваша Светости,

Благословен је који долази у име Господње!

Доносите нам благослове Равноапостолног Владимира Кијевског и Сверосијског, преподобних Антонија и Теодосија Печерских и многобројних богоносних отаца и матера у Русији просијавших, до Сергија Радоњешког, Серафима Саровског, Матроне Московске, Ксеније Петербуршке... Заједно са њима нам доносите веру и подвиг Димитрија Донског и Александра Невског, као и безбројних сведока Христа Бога нашег, голготских мученика и новомученика, све до царских Страстотерпаца Николаја и Александре и њихове благоверне деце.

Ваш благословени долазак и ова данашња наша Литургијска заједница потврђују наше вековно јединство и заједништво. Не само јединство вере, језика, словенске крви и историје, него изнад свега вечно јединство у Крви и Телу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Божијој.

У прошлим временима, „носили смо бремена једни других и тако испуњавали Закон Христов.“ Од времена оног монаха Руса Светогорца који одвео у Свету Гору нашег духовног оца и Просветитеља Светог Саву, па до Вашег доласка, прожима се свеукупни живот наших Апостолских Цркава и народа.

Нама не би било опстанка у временима тескоба и других робовања и разједињености без свестране помоћи Царске Русије и Апостолске Руске Цркве. Сведоци тога су Свети Петар Цетињски и Карађорђе и њихово голготско време; живи сведок тога је и Цар Николај II Страстотерпац двадесетог века, коме с благодарношћу подижемо споменик у срцу Београда. Он је жртвовао свој царски венац за спас Србије, као и живот свој за Православну веру и своје царско Отачаство.

Увек смо узвраћали љубављу на братску љубав, према својим могућностима. Сведоци тога су десетине хиљада Руских избеглица од крваве бољшевичке револуције, примљених од наше Цркве, као и Краља Александра – прве жртве нарастајућег наци-фашизма. Међу њима су били и бројни најугледнији јерарси Руске Цркве тога трагичног времена, мноштво њеног свештенства и монаштва, чије служење код нас и бројни гробови широм наше земље још дубље потврђују и посведочују наше неразориво јединство и заједништво.

При томе, недостају нам речи да изразимо нашу благодарност Вашем претходнику блаженог спомена Патријарху московском Алексију II и Вама лично, као ондашњем његовом првом сараднику – а сада наследнику, за саможертвену љубав показану према нашој Цркви и народу у време недавног грађанског рата у бившој Југославији, а нарочито на бризи о зацељењу још увек незацељене и предубоке Косовско-метохијске ране.

Наш народ узвраћа истом бригом и молитвом за прекид братоубилаштва у братској Украјини и за зацељење ништа мање дубоке ране на телу Свете Кијевске Руси.

Налазећи се у овом Саборном храму Светог оца нашег Саве, користимо прилику да Вама и Вашој Светој Цркви, као и благословеној Русији – данашњем као и вековном сведоку да „Бог није у сили него у правди“, од срца заблагодаримо за већ договорену у Москви помоћ у украшавању овог храма мозаичким живописом. То ће бити још једна потврда нашег заједништва у Христу и заједничког сведочења истинских речи великог Достојевског да ће заиста „лепота спасити свет“.

У то име, дозволите нам, Ваша возљубљена Светости, да Вам доделимо највише одликовање наше Свете Цркве – орден Светог Саве првог степена, као знак наше бесмртне љубави и вечне благодарности.

АКСИОС!

[JESSY]

Нови симбол старог пријатељства

 

Председник Србије г. Томислав Николић открио је данас, после литургијског сабрања у Храму Светог Саве, споменик цару Николају Другом Романову.

 

Споменик Светом цару Николају освештао је Његова Светост Патријарх московски г. Кирил, у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Патријарх Кирил је рекао да је откривање и освећење споменика важан догађај који, без сваке сумње, има историјски значај. Наводећи да је цар Николај Други урадио пуно на спасавању Срба и читаве Европе, патријарх Кирил је указао да је "он жртвовао своју круну, царство и живот ради спасења Србије". Поглавар Руске Православне Цркве је истакао и да је први споменик у част Цара, у Европи ван Русије, подигнут у Србији.

Према његовим речима, сећање на императора Николаја Другог се чувало у српском народу чак и у временима када се о руском народу говорило само лоше или се ћутало. "Када говоримо о пријатељству и братству са српским народом ми не износимо само декларацију која је одвојена од живота, ми говоримо речи које су испуњене историјском истином", поручио је патријарх Кирил.

Патријарх српски Иринеј је истакао да је данас велики дан за Београд, Србију и српски народ који се налази у земљи и у српским земљама, али и изван њих. Како је истакао, споменик у Улици краља Милана, није само споменик него и лик светог мученика. Према његовим речима, једна од тих трагичних карика јесте судбина цара Николаја Другог и његове породице.

Председник Србије г. Томислав Николић је рекао да Београд овим спомеником добија још један нови симбол старог пријатељства - симбол пријатељства са Русијом уједно и место на којем ће се грађани сусретати, састајати и подсећати на вредности заједничке историје: - Овај споменик у срцу Београда сија у славу цара мученика Николаја Другог, као знак вечне победе доброте и правде владарске и људске жртве за вредности веће од човека и цара, веће од живота" рекао је председник Николић додајући да ће споменик "сијати занавек".

Председник је напоменуо да је споменик дело најпознатијих руских скулптора Андреја Ковачука и Генадија Правотворова и београдског архитекте Јанка Крстића који је осмислио амбијент у којем ће споменик стајати: - Овде ћемо лакше оцењивати пријатељства у свом животу, учећи на примеру искрене оданости последњег руског цара према Србији. Уз низ значајних споменика подигнутих у славу руских сабораца у оба светска рата, Београд данас међу своје најлепше историјске приче са захвалношћу и чашћу уписује и споменик руском цару Николају Другом Романову, поклон руског историјског друштва, дар Руске федерације Србији.

- Као да је једна рука исписивала странице историје Србије и Русије. Без обзира на време и место, без обзира на облик друштвеног уређења, на то ко је на власти и како се та власт назива, борба за слободу, често за голи живот и библијско страдалаштво у томе заједничке су карике у светом ланцу трајања српског и руског народа, Србије и Русије", рекао је Николић.

Откривању споменика присуствовали су многобројни грађани српске престонице, архијереји Српске и Руске Православне Цркве, министар за ванредне ситуације г. Велимир Илић, градоначелник Београда г. Синиша Мали, амбасадор Руске Федерације г. Александар Чепурин, градски менаџер г. Горан Весић и други.