ЖРТВЕНИК - НЕВЕН МИЛАКОВИЋ ЛИКОТА

[Дража]

ЖРТВЕНИК - НЕВЕН МИЛАКОВИЋ ЛИКОТА

Свети оче Јустине, свети Николају,

Лучоноше Вјере Православне чисте,

Вријеме се, изгледа, приближило крају,

Зову Срби у Србију, папу и паписте.

Залуд сте их училе, мудре, свете главе,

Да сотона вреба попут зле хијене,

Они неће спасоносном стазом светог Саве,

Н`о пакленим безгажђем римске екумене.

Ако мора тако бити, да се закон стекне,

Да се џелат мјесту својег злопочинства врати,

Да ми мајка пред највећим јеретиком клекне,

Волио бих да ми Господ земни живот скрати.

Па да будем са дјечицом што се Богу моли,

Да не преда крв Њихову срамном забораву,

Да род Њихов раслабљени тартару одоли,

И вјечито, крви србске, жедном римском лаву.

Ко ће него жртвовани, пазит жртвенике,

Пребиловце, Голубњачу и Градишку Стару,

Јасеновац, подкозарје и стратишта Лике,

Глину никад догорјелу... крваву Динару.

Ко да своје нерођено потомство спасава,

Н`о јагањци незлобиви, на Крсту заклани,

На томе је Часном Крсту наша Вјера Права,

Не на крижу ватиканском, Господе сабрани!

[Дејан]

Kiša pada cvetaju bandere ja te volim ti si moja devojka 

[сербон]

Kiša pada cvetaju bandere ja te volim ti si moja devojka  zru

Ако је Дејане, ово  твој коментар, на песму Невена Милаковића Ликоте,

бриши то, црњане под хитно да се не срамотиш.

[сербон]

Сетих се, зашто је ова песма непожељна, ал треба мало погледати,

шта је све тај човек написао, може бити душекорисно, а и градијент

опште културе, се помера напред.

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=6&t=888

Уосталом консултујте мало Невена (Димитрија) Плећевића са овог форума.

[ликота]

Kiša pada cvetaju bandere ja te volim ti si moja devojka  klapklap

Тако је брате. То је права добродошлица и Ти си као домаћин на висини задатка. Ово кажем без имало цинизма. Може ли се учинити већа услуга брату, него ошинути по његовој гордости? Ја сам свјестан своје недостојности, гризе ме савјест што не умијем служити Господу, што не умијем опјевати Њега, Мајку Божију, Светитеље... умјешније, богоугодније... Па ипак... у једној ствари Ти не могу( и не желим) дати за право. Ја ипак не пишем о страстима, о дјевојкама и томе слично... већ покушавам да прослављам Господа како знам и умијем.

Христос посреди нас.

[Милан Меденица :)]

амин, добро нам дошао на форум Невене  klapklap

[Баба]

Добродошао Ликота !

[Guest свештеник Иван]

Добродошли сви нови чланови. Желимо Вам пријатне тренутке на овом виртуелном чворишту, само запамтите да иза ових монитора седе живи људи који су ту само због вас.

[Жика]

Читао сам раније Ликотине песме,и могу рећи да су одличне.Све похвале.

[Guest свештеник Иван]

Брате Невене, ако си вољан постави нам твоје песме. ја мислим да сам их негде читао, не знам тачно где и могу да кажем да су одличне.

[Дејан]

Kiša pada cvetaju bandere ja te volim ti si moja devojka  1317_womens

Тако је брате. То је права добродошлица и Ти си као домаћин на висини задатка. Ово кажем без имало цинизма. Може ли се учинити већа услуга брату, него ошинути по његовој гордости? Ја сам свјестан своје недостојности, гризе ме савјест што не умијем служити Господу, што не умијем опјевати Њега, Мајку Божију, Светитеље... умјешније, богоугодније... Па ипак... у једној ствари Ти не могу( и не желим) дати за право. Ја ипак не пишем о страстима, о дјевојкама и томе слично... већ покушавам да прослављам Господа како знам и умијем.

Христос посреди нас.

Брате Невене мало сам карикирао зато што у првој строфи пише да се време приближило крају па ми то мало било смешно,опрости и добродошао  0104_cheesy

[Стефан]

Moji su saborci kontuzovani

kreštavim ženskim glasom,

oči nam spržiše bljeskom

mesije antihrista,

u tor nas ugoni farmer

svojim čuvenim lasom,

naše je dostojanstvo

ljigava kišna glista!

0110_hahaha

Мени се ова његова дела,искрено,не свиђају уопште.

"Kišobrani opravljamo, oštrimo makaze"

progovori promuklo kao da se šali,

a prozeble ruke kao da ga paze

stezahu drhtureć' cigančići mali.

[ликота]

Дар Мајке Божије

Аутор: Невен Милаковић Ликота

Киша је монотоно добовала по лименом испусту,на прозору наше спаваће собе. Волио сам тај звук. Одвлачио ме у благословени спокој дјетињства. Ова иста соба…њезни,заштитнички осмјех мајке… безгранична ширина,племенитост и љубав оца,којег све муке неправде и разочарења учињеше још праведнијим и човјечнијим. Како сам му се често захваљивао на безграничном богатству које ми је оставио.

Само они који су провели своје сиромашне животе у безличним и хладним палатама,могу наслутити каквом ме топлином и благодаћу гријала ова скромна собица од најранијег дјетињства. Колику су неслућену вриједност имали предмети из којих је у сваком трену зрачила љубав, мир,нека слатка сјета, али и достојанствени понс при помисли на давно минуле дане проведене у њој. Кад би знали људи како је немјерљива радост, како се надимају груди, када се честите старине устану плачући, при помињању вашег родитеља, посветили би своје животе гомилању овог непролазног блага.

Сви су били ту ове ноћи..и мој отац са својим драгим осмјехом пуним човјечности,и мајка са својим брижним очима…и моји другари из дјетињства онако чисти, неукаљени како их и данас памтим, и она давна јесења киша која се сливала низ овај исти прозор… Ипак, вечерас сам био још богатији,срећнији…била је ту и моја жена која је у наручју држала нашег малог сина Милана, дединог имењака. Имао је тек неколико мјесеци, али су већ многи говорили:„исти дјед”. Одувијек је то тако, наша су дјеца иста као њихови најбољи и најузвишенији преци, фукару нико не жели ни да помене, да зло не чује ваљда.

Истини за вољу, има Мићо оне топле људске очи, које се само са небом поредити могу. Има оно племенито држање,онај хумани осмјех.

Дај Боже да буде макар мало налик дједу, и да га чувају његове молитве као су га, убијеђен сам, и досад чувале. А убиједих се баш те ноћи прије десетак година, када су се у трену спојили прошлост,садашњост и будућност..

Милан је све чешће затварао очи, опијен топлином и њежношћу мајчиног загрљаја. Љиља га је управо пресвукла и подојила, и он се онако сит и ушушкан задовољно смјешкао тонући у сан. Соба је утонула у спокојни починак једне срећне породице. Ситне кишне капи, које су суморно ромињале само су допуњавале амбијент те мирне јесење ноћи.

У неко доба, чу се кашаљ, испрва пригушен, једва чујан. Пробудисмо се и ја и жена, али се не узнемирисмо превише, и раније се мали знао накашљати повремено. Кашаљ је међутим бивао све јачи и јачи. Лице нашег дјетета очас се претвори у болну гримасу.

Није отварао очи, али је кашаљ постао толико снажан,да се дијете очајнички борило да удахне ваздух. „Што да радимо” рекох Љиљи престрашено. Увијек сам био паничар када су дјеца у питању. У тренутку, као да постадох други човјек, добих неку снагу, присебност, попут оне због које сам се одувијек дивио свом оцу.

„Мајко Божија” рекох мирно-„сачувај нам ноћас нашег сина. На Тебе се ноћас ослањам, и Теби га препуштам”. Узех иконицу коју ми је оставила покојна баба. На њој је била осликана Мајка Божија, била је урамљена и устакљена, а на полеђини је писало: „Ово је чудотворна Икона”. Прекрстих се, осјених Крсним знаком дијете и ставих Икону испод дебелог слоја јастука, ћебади, постељине и најлона, јер сам се плашио да се не посјече. Сједох поред креветића, прекрстих се још једном и наставих да узносим Молитве Богородици.

У таквим ситуацијама вријеме протиче неподношљиво споро, али зачуђујуће брзо кашаљ се утиша, а затим и потпуно умири. Дјетету се врати боја у лице, а са њом и осмјех, само што је сада тај осмјех био некако нестваран, божанствен.

Наставио је да спава као да се ништа није десило.

Оно сто је услиједило наредног јутра, памтићу док сам жив. Стајао сам изнад колијевке, дијете је показивало прве знаке буђења, мешкољило се и протезало, али није отварало очи. У једном тренутку, још снено и затворених очију, посегну рукицама ка оном мјесту гдје је испод слојева постељина лежала Икона. Извади је, пригрли обијема ручицама и поче да је љуби.

„Мака Бодија…Мака Бодија…” понављаше непрестано,не престајући да је цјелива.

БИЛЕ СУ ТО ЊЕГОВЕ ПРВЕ РИЈЕЧИ.

На Благовијести г.г.2005.

   

[ликота]

ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Озарише очи сузе захвалнице,

Ничим заслуженој Божјој Благодати,

Умише ми бригом потамњело лице,

Као да их посла сама Божја Мати.

Гледам драге усне наше снене бебе,

Блаженим нам смијешком хладну собу грију,

А ручице мале помјерају ћебе,

Тражећи Икону, од свих најмилију.

И тог ћу се трена вјечито сјећати,

Тад ме Милост Божја за навијек огрија,

Наше Чедо Свету Икону прихвати,

И радосно рече: « То Ма'ка Бодија !»

И љубљаше њежно Лик Мајке Божије,

Што га баш те ноћи чудесно излијечи,

А ја рекох, срећан к'о никада прије,

«Дивне ли су Сине, твоје прве ријечи !»

Невен Милаковић,

На Благовијести, Љета Господњег 2005.

[ликота]

Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,

жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао

не сјећања ради,нит сачувај Боже сулуде освете,

јер ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,

монструма што је с'осмјехом пакленим недужну дјечицу пјевајућ' клао

и нијеми вапај што к' небу шаље усташком камом преклано дијете.

Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,

Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,

и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој душманској ками,

тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,

тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,

па ту ме дјецо,у тој безданки,прикривен у тами,

јачи од смрти,мржње и бола гледао благо Анђео сами.

Шачица недокланих жудно је гледала горе

крвавим отвором јаме и свјетлом прелашћена,

слијепа да види хорду што је оштрила зубе,спремна да настави хајку,

не једном зачух лепет што крила Анђела творе

и не видјех ништа љепше до тог божанственог трена,

предамном стајаше дијете које је тражило мајку.

Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,

ни мрака,ни очију страшних,ни крика што душу леде,

није знао за патњу,ране и крваву жицу,

само је тражио ону коју толико воли,

а око се његово држаше за једну танку жилицу,

и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу ,

и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе

док тихо шапташе мајци :

„Не брини мамице мила,ништа ме не боли!”

Несташе у том трену и жртве и џелати,

неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,

о каква радост Душу испуни када схвати

сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.

И ништа више дјецо не може да ме спријечи

сваком ће искушењу Душа да одоли,

само да Господ једно никада не дозволи

да никад не пресахну ове Свете дјетиње ријеци:

„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”