Владика славонски Јован и падобранци у Барију

[Богдан_]

 

На празник Преподобне Параскеве, Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Јован служио је, са архимандритом Августином из Руске мисије, свету Литургију над моштима Светог оца Николаја у Барију. Но, ова посета Бирију одликује се посебношћу која захтева образложење.

Наиме, ових дана навршило се седамдесет и пет година од oснивања падобранске школе Краљевине Југославије и седамдесет година од обнове падобранских јединица на овим просторима. Падобранска школа формирана је у Панчеву 1. октобра 1939. године и до избијања рата ишколовала је две класе падобранаца (1939. и 1940. године).

Курс/школа је трајала годину дана, класу су сачињавали искључиво официри и подофицири добровољци, а настава је обухватала теоретски и практични део. Прву класу падобранске школе завршило је 20. јула 1940. године двадесет и пет полазника који су стекли звање "падобранац" и добили падобрански знак. Може се рећи да су то први официри, подофицири и каплари који су оспособљени за војну службу падобранца на нашим просторима. Они су и претеча падобранске чете која је формирана наредне године, као прва ваздушнодесантна тактичка јединица. Школа је поделила тртагичну судбину краљевске војске током априлског рата 1941. године.

Тек средином 1944. године стекли су услови за обнову падобранских јединица. Врховна команда Народноослободилачке војске Југославије приволела је савезнике да у Италији обуче и наоружају стотину и педесет падобранаца из редова партизана, који ће бити употребљавани у малим групама за операције саботажа. Падобранска обука вршена је у савезничкој (британској) падобранској школи у Италији, у месту Ђоја Дел Коле недалеко од Гравине где је била југословенска база. На истом месту и у исто време су обучавани и грчки падобранци. У жељи да оживи сећање на ове датуме, а уз подршку Министарства одбране Републике Србије, Генералштаба Војске Србије и Московске Патријаршије, седмочлана делегација ветерана 63. падобранске бригаде упутила се 26. октобра 2014. године, авионом преко Рима, на својеврсно тродневно ходочашће стазама наших првих падобранаца у град Бари у Италији.

Делегацију су чинили Владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк (духовник, подофицир, резервиста а однедавно и први почасни инструктор 63. падобранског батаљона), пуковник Ненад Кузмановић и потпуковник Видоје Ковачевић, обојица у пензији, заставник прве класе Мирољуб Јанићијевић као представник активног састава 63. падобранског батаљона и Генералштаба Војске Србије и падобранци-ветерани Саша Гацик, Миодраг Кастратовић и Дејан Ивановић. У Барију нам се прикључио и пензионисани пуковник Жак Огар, бивши командант француских специјалних снага на Косову и Метохији. Са обзиром да смо током боравка у Италији уживали и у гостопримству Руске мисије у Барију (у којој ради ветеран Ваздушнодесантне војске Руске Федерације из Афганистана Андреј), може се слободно рећи да смо били амбасадори традиционалног руско-француско-српског пријатељства.

Град Бари је место у јужној Италији, најпознатије по својој базилици Светог Николе из 11. века у којој се чувају мошти Светога, које су пренешене из Мире Ликијске у Малој Азији. Током посете овој цркви, као делегацији, указана нам је велика част и огромно задовољство да присуствујемо и учествујемо на Светој Литургији коју је служио наш Владика Јован. Невероватно певање мешаног руског хора на гробу Светог Николе, поред велике иконе овог Светога коју је храму 1327. године поклонио српски Краљ Стефан Урош III Дечански учинило је овај доживљај потпуно нестварним и непоновљивим. По одслуженој литургији, Владика је примио дар руских ходочасника, икону Светог Николе, која је намењена Манастиру Ораховици, у коме је прво у нашој Цркви заживео празник преноса моштију Светог Николе. Први дан посете настављен је обиласком Барија и великог броја знаменитости овог места, укључујући и катедралу Сан Сабина у којој се чувају мошти Свете Колумбе, чудесне у својој нетљености и изразу спокојства на потпуно очуваном лицу.

Након тога, драги домаћини у Руској мисији организовали су свечану вечеру за нашу делегацију. Одлучили смо да, из поштовања према свима коју си икада носили падобранску униформу, наравно и у њихово име, обучемо наше униформе и ставимо беретке, на тај начин одајући почаст и признање вољеној јединици и свим њеним бившим и садашњим припадницима. Током свечане вечере, посебну пажњу посветили смо дружењу са Жаком Огаром, великим пријатељем Срба и Србије, бившим пуковником Легије странаца и командантом француских извиђачких јединица на Косову и Метохији након потписивања кумановског споразума 1999. године. Пуковник Огар носилац је француске Легије части и српског ордена Светог Саве, који му је Српска Православна Црква доделила за исказану пожртвованост током спашавања монахиња и манастира Девич. Такође, успостављајући барикаде на мосту у Косовској Митровици, заслужан је за заштиту и опстанак српског народа на северу Косова. Пуковник Огар напустио је активну војну службу крајем 1999. године и након тога се посветио борби против неправде која је начињена како над француском војском (аутор је више књига о Сомалији) тако и над српским народом у нашој јужној покрајини. Због свега тога, Удружење ветерана 63. падобранске бригаде уручило је пуковнику Огару Златну плакету, највеће признање које наше Удружење додељује заслужним појединцима и институцијама.

Другог дана путовања, 28. октобра, планиран је обилазак варошице Ђоја Дел Коле, места у коме су обучавани припадници 1. падобранског батаљона и средишње тачке наших активности на овом путовању. На препоруку оца Андреја, настојатеља Руске мисије , одлучили смо да успут посетимо и оближњи град Матеру, тзв. Подземни град, који се налази на Унесковој листи светске културне баштине од 1993. године. Први сусрет са местом је био невероватан, јер је све подсећало на неке од митских градова из епске фантастике. Место на литици високог кањона које је створила река Гравина, састојало се од стотина пећина које су људском руком прошириване и укопаване дубоко у стене на све стране. Изнад пећина, овако прошириваним и прилагођаваним за боравак људи, на неки недокучив начин грађане су мале просторије, кућице, дворишта, камени зидови, одводи за кишницу, без икаквог логичног реда и смисла, пратећи само конфигурацију терена и машту својих стваралаца.  Овај подземни град, настао у III веку пре Христа, сем просторија за становање имао је и своја светилишта и манастире са и данас очуваним предивним фрескама из VIII века, затим пространа купатила, просторије за припрему и чување хране, канале за довод и рупе за складиштење воде... Манастири су били уточиште монахињама које су избегле из околине града Ако из Свете Земље, а интересантно је да су све до 1974. године неки од становника Матере и даље живели у овим руком клесаним пећинама. На овом месту је  Мел Гибсон снимио холивудски  блокбастер „Страдање Исусово“. Такође, препуно симболике везане за наше путовање, Матера је први град у Италији чији су се становници 21. септембра 1943. године подигли против окупације нациста.

Након краћег одмора у Матери, кренули смо пут Ђоја Дел Коле. Истоимена ваздушна база удаљена је четири километра од овог места и тренутно је дом италијанске 36. ескадриле авиона ловаца Јурофајтер. Током Другог светског рата овај аеродром пао је у руке британској армији октобра 1943. године, а коришћен је од стране Американаца за мисије ловаца P-38, P-40 и бомбар6дера B-24, превоз трупа, муниције и намирница. Такође, за нас најзначајније, служио је и као центар за обуку падобранаца, међу којима су били и они са наших простора, а од којих је након обуке на Покров Пресвете Богородице 1944. године (што је данас слава српских падобранаца) формиран 1. падобрански батаљон. Ту смо, уз неизбежно фотографисање поред авиона, евоцирали успомене на та давна времена, поносни и срећни што смо, као чувари традиције, успешно извели и овај додељени задатак.

Трећег, последњег дана нашег путовања, након доручка смо се опростили са нашим драгим домаћинима из Руске мисије и пуковником Огаром те упутили ка Риму, на наш повратни лет авионом за Београд. Наравно, желећи да се присетимо свега из периода оснивања 1. падобранског батаљона, нисмо пропустили прилику да посетимо и место једне од највећих битака Другог светског рата, чувени Монтекасино. У бици за Монте Касино, у првој половини 1944. године, учествовало је 240.000 савезничких војника, 1.900 тенкова и 4.000 авиона. Немци су се бранили са 140.000 људи и непознатим бројем тенкова и топова. Град Касино нацисти су одабрали за центар последње одбране Рима, на тзв. Густав линији, која се протезала од Јадранског до Тиренског мора. На брду изнад града, налазио се велелепни манастир из VI века, који је данас опатија Монтекасино, а био је станиште Преподобног Бенедикта Нурсијског и његових монаха. Погрешно сматрајући да се Немци крију у манастиру, савезници су покренули масовно бомбардовање и 15. фебруара 1944. године на опатију су бацили преко пет хиљада тона бомби, и том приликом га срушивши до темеља, што је било четврто разарање манастира у његовој шеснаест векова дугој историји. Тек тада, немачки падобранци из 1. падобранске дивизије заузели су положаје у срушеном манастиру и држали позицију током стотину двадесет и три дана, успешно одолевајући свим нападима савезника и наносећи им стравичне губитке. Током четири битке за Монтекасино, биланс жртава износио је педесет и пет хиљада војника на страни савезника и око двадесет хиљада Немаца, а укупно је у кампањи за ослобађање Рима страдало стотину и пет хиљада људи. Манастир је потпуно обновљен тек 1964. године и данас фасцинира својом положајем, богатством и историјом.

Најпре смо посетили историјски музеј битке у граду Касино. Испред улаза налази се споменик пољском генералу Владиславу Андерсу који је са својим трупама након четири месеца тешких борби, на крају и ослободио Монте Касино. Упркос томе што је музеј затворен у периоду од 1. октобра до 1. марта, кустос нас је увео и обезбедио туру са водичем кроз четрнаест соба са мултимедијалним садржајем везаним за околности и ток саме битке. Испред саме зграде налази се реликвија из тог доба, амерички ловац тенкова М-10 ”Волверин”, окружен бодљикавом жицом. Унутрашњост музеја направљена је с тематским собама и посебном музиком, филмовима и нарацијом за сваки од догађаја који описују. Посебно је интересантан део где, налик холограмима, савезнички и немачки официри на бојишту описују своје виђење ситуације и ток саме битке. Уз аутентичне артефакте из тог времена, пушке, шлемове, делове граната и војне опреме и сјајне аудио-визуелне ефекте, пола сата колико је трајала ова тура прошло је као секунд.

Након тога, упутили смо се у обилазак обновљене опатије Монтекасино, доминантним и велелепним објектом изнад града. Огромна грађевина, иако споља више личи на тврђаву, унутра је права оаза мира и уметности, са екстеријером и ентеријером од којих застаје дах. Поглед који у рано поподне пуца са терасе опатије према долини је нестваран и незабораван. Двориште манастира има неколико предивних вртова са фонтанама и цвећем, а грандиозне степенице са киповима које воде од терасе до саме цркве такође су нешто што се виђа само у бајкама или епским филмовима. Мермерне статуе светих украшавају унутрашње зидове дворишта, а на крају кад помислите да ово све не може бити лепше и грандиозније, улазите у цркву. Цео њен ентеријер урађен у барокном стилу, пресвучен је златом и украсима. Мермерни стубови урађени су слагањем и уклапањем разнобојних мермерних елемената, свуда су статуе, рељефи и мозаици, игра светлости и сенке све ово чини још чуднијим и фантастичнијим. Нисам сигуран колико све ово помаже верницима да се приближе Богу, али дефинитивно је нешто што треба видети и доживети. Мислим да је просто немогуће схватити како су неуморни градитељи успели да ово све из пепела обнове за само двадесет година. О новцу који је на ово здање потрошен не вреди ни мислити. Препуни утисака, уз последње заједничко фотографисање испред улаза у опатију на којој је на латинском написано PAX (Мир), привели смо крају наше путовање.

Симболично, прикупили смо на сваком од ових места по камен који ће бити узидан у темеље једне нове цркве. Идентично, као што је и по део свакога од нас падобранаца неповратно узидан у темеље наше вољене 63. падобранске бригаде.

За крај, изговоримо оно што се чује увек кад радимо нешто братски и сложно као један: За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част, падобранци 63. падобранске бригаде – РАДЕ!!!

Саша Гацик 

 

http://spc.rs/sr/vladika_slavonski_jovan_padobranci_u_bariju

[Богдан_]

Владика Јован је стварно легенда!

[Богдан_]

Reportaža: Za otadžbinu, vojničku i ratničku čast, padobranci 63. padobranske brigade!

 

Navršilo se 75 godina od osnivanja padobranske škole Kraljevine Jugoslavije i 70 godina od obnove padobranskih jedinica na ovim prostorima. Prva jedinica formirana je u Bariju (Italija), a sedmočlana ekipa 63. padobranske brigade uputila se tamo što nam je donelo mnogo ushićenja i dirljivih susreta.

Kako je formirana prva jedinica

Padobranska škola formirana je u Pančevu 1. oktobra 1939. godine i do izbijanja rata iškolovala je dve klase padobranaca (1939. i 1940. godine). Škola je trajala godinu dana, klasu su sačinjavali isključivo oficiri i podoficiri dobrovoljci, a nastava je obuhvatala teoretski i praktični deo. 1. klasu padobranske škole završilo je 20. jula 1940. godine 25 polaznika koji su stekli zvanje “padobranac” i dobili “padobranski znak”. Može se reći da su to prvi oficiri, podoficiri i kaplari koji su osposobljeni za vojnu službu padobranca na našim prostorima. Oni su i preteča padobranske čete koja je formirana naredne godine, kao prva vazdušno-desantna taktička jedinica. Nije poznata sudbina škole tokom aprilskog rata 1941. godine.

Drugi svetski rat

Početak Drugog svetskog rata doveo je do raspada tadašnje države i vojske Jugoslavije, pa su se tek sredinom 1944. godine stekli uslovi za obnovu padobranskih jedinica. Vrhovni komandant Tito je privoleo saveznike da u Italiji obuče i naoružaju 150 padobranaca iz redova partizana, koji će biti upotrebljavani u malim grupama za operacije sabotaža. Padobranska obuka vršena je u savezničkoj padobranskoj školi, u mestu Đoja Del Kole nedaleko od Barija u Italiji.

U želji da oživi sećanje na ove datume, a uz podršku Ministarstva odbrane Republike Srbije i Generalštaba Vojske Srbije, sedmočlana delegacija veterana 63. padobranske brigade uputila se 26. oktobra 2014. godine, avionom preko Rima, na svojevrsno trodnevno hodočašće stazama naših prvih padobranaca u grad Bari u Italiji.

Ambasadori rusko-francusko-srpskog prijateljstva

Delegaciju su činili Vladika Pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk (podoficir i rezervista 63. padobranskog bataljona), pukovnik Kuzmanović Nenad i potpukovnik Kovačević Vidoje, obojica u penziji, zastavnik prve klase Janićijević Miroljub kao predstavnik aktivnog sastava 63. padobranskog bataljona i padobranci-veterani Gacik Saša, Kastratović Miodrag i Ivanović Dejan. U Bariju nam se priključio i penzionisani pukovnik Žak Ogar, bivši komandant francuskih specijalnih snaga na Kosovu i Metohiji. Sa obzirom da smo tokom boravka u Italiji uživali i u gostoprimstvu Ruske misije u Bariju (u kojoj radi veteran VDV iz Afganistana – Andrej), može se slobodno reći da smo bili ambasadori tradicionalnog rusko-francusko-srpskog prijateljstva.

Grad Bari, liturgija, grob Svetog Nikole…

Grad Bari je mesto u južnoj Italiji, najpoznatije po svojoj bazilici Svetog Nikole iz 11. veka u kojoj se čuvaju mošti Svetoga. Tokom posete ovoj crkvi, kao delegaciji, ukazana nam je velika čast i ogromno zadovoljstvo da prisustvujemo Svetoj Liturgiji koju je služio naš Vladika Jovan (Ćulibrk). Vladici je sasluživao arhimandrit Avgustin iz ruske misije u Bariju, a neverovatno pevanje mešanog ruskog hora na grobu Svetog Nikole, pored velike ikone ovog Sveca koju je hramu 1327. godine poklonio srpski Kralj Stefan Uroš III Dečanski učinilo je ovaj doživljaj potpuno nestvarnim i neponovljivim. Po odsluženoj liturgiji, Vladika je primio dar ruskih hodočasnika, ikonu Svetog Nikole, koja je namenjena Manastiru Orahovici, u kome je prvo u našoj Crkvi zaživeo praznik prenosa moštiju Svetog Nikole. Prvi dan posete nastavljen je obilaskom Barija i velikog broja znamenitosti ovog mesta.

Počast Žaku Ogaru, spasiocu monahinja manastira Devič

Nakon toga, dragi domaćini u ruskoj misiji organizovali su svečanu večeru za našu delegaciju. Odlučili smo da, iz poštovanja prema svima koju si ikada nosili padobransku uniformu, naravno i u njihovo ime, obučemo naše uniforme i stavimo beretke, na taj način odajući počast i priznanje voljenoj jedinici i svim njenim bivšim i sadašnjim pripadnicima. Tokom svečane večere, posebnu pažnju posvetili smo druženju sa Žakom Ogarom, velikim prijateljem Srba i Srbije, bivšim pukovnikom Legije stranaca i komandantom francuskih specijalnih jedinica na Kosovu i Metohiji nakon potpisivanja kumanovskog sporazuma 1999. godine. Pukovnik u penziji Žak Ogar nosilac je francuske Legije časti i srpskog ordena Svetog Save, koji mu je SPC dodelila za iskazanu požrtvovanost tokom spašavanja monahinja i manastira Devič. Takođe, uspostavljajući barikade na mostu u Kosovskoj Mitrovici, zaslužan je za zaštitu i opstanak srpskog naroda na severu Kosova i Metohije.

Pukovnik Žak Ogar, nezadovoljan načinom na koji se francuska država ophodila prema situaciji na Kosovu i Metohiji, napustio je aktivnu vojnu službu krajem 1999. godine i nakon toga se posvetio borbi protiv nepravde koja je načinjena nad srpskim narodom u našoj južnoj pokrajini. Zbog svega toga, Udruženje veterana 63. padobranske brigade uručilo je pukovniku Ogaru „Zlatnu Plaketu“, najveće priznanje koje naše udruženje dodeljuje najzaslužnijim pojedincima i institucijama.

Podzemni grad u Đoja Del Kole

Drugog dana programa, 28. oktobra, planiran je obilazak varošice Đoja Del Kole, mesta u kome su obučavani pripadnici 1. padobranskog bataljona i središnje tačke naših aktivnosti na ovom putovanju. Na preporuku oca Andreja, nastojatelja Ruske misije u kojoj smo bili smešteni, odlučili smo da usput posetimo i obližnji grad Materu, tzv. „Podzemni grad“ koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine od 1993. godine. Prvi susret sa mestom je bio neverovatan, jer je sve podsećalo na neke od mitskih gradova iz epske fantastike. Mesto na litici visokog kanjona koje je stvorila reka Gravina, sastojalo se od stotina pećina koje su ljudskom rukom ukopavane duboko u stene na sve strane. Iznad pećina, ovako proširivanim i prilagođavanim za boravak ljudi, na neki nedokučiv način građane su male prostorije, kućice, dvorišta, kameni zidovi, odvodi za kišnicu, bez ikakvog logičnog reda i smisla, prateći samo konfiguraciju terena i maštu svojih stvaralaca. Ovaj podzemni grad, nastao u 3. veku pne, sem prostorija za stanovanje, imao je i svoja svetilišta i manastire sa i danas očuvanim predivnim freskama iz 8. veka, zatim prostrana kupatila, prostorije za pripremu i čuvanje hrane, kanale za dovod i rupe za skladištenje vode… Interesantno je da su sve do 1974. godine neki od stanovnika Matere i dalje živeli u ovim rukom klesanim pećinama. Na ovom mestu je poznati glumac i režiser Mel Gibson snimio holivudski blokbaster „Stradanje Isusovo“. Takođe, prepuno simbolike vezane za naše putovanje, Matera je prvi grad u Italiji čiji su se stanovnici 21. septembra 1943. godine podigli protiv okupacije nacista.

Nakon kraćeg odmora u Materi, krenuli smo put Đoja Del Kole. Istoimena vazdušna baza udaljena je 4 km od ovog mesta i trenutno je dom italijanske 36. eskadrile aviona lovaca Eurofajter. Tokom drugog svetskog rata ovaj, tada aerodrom, pao je u ruke britanskoj armiji oktobra 1943. godine, a korišćen je od strane amerikanaca za misije lovaca P-38, P-40 i bombar6dera B-24, prevoz trupa, municije i namirnica. Takođe, za nas najznačajnije, služio je i kao centar za obuku padobranaca, među kojima su bili i oni sa naših prostora, a od kojih je kasnije, nakon obuke, formiran 1. padobranski bataljon. Tu smo, uz neizbežno fotografisanje pored aviona, evocirali uspomene na ta davna vremena, ponosni i srećni što smo, kao čuvari tradicije, uspešno izveli i ovaj dodeljeni zadatak.

Po povratku u Bari, ponovo smo posetili baziliku Svetog Nikole i poklonili se moštima ovog sveca.

Monte Kasino, mesto istorijske bitke

Posetili smo i Katedralu u Bariju u kojoj je pohranjeno sačuvano telo Svete Kolumbe, koje na čudesni način, u staklenom sarkofagu leži netaknuto već 17 vekova.

Trećeg, poslednjeg dana našeg putovanja, nakon doručka smo se oprostili sa našim dragim domaćinima iz Ruske misije i pukovnikom Ogarom te uputili ka Rimu, na naš povratni let avionom za Beograd. Naravno, želeći da se prisetimo svega iz perioda osnivanja 1. padobranskog bataljona, nismo propustili priliku da posetimo i mesto jedne od najvećih bitaka 2. svetskog rata, čuveni Monte Kasino. U bici za Monte Kasino učestvovalo je 240.000 savezničkih vojnika, 1.900 tenkova i 4.000 aviona. Nemci su liniju branili sa 140.000 ljudi i nepoznatim brojem tenkova i topova. Grad Kasino, nacisti su odabrali za centar poslednje odbrane Rima, na tzv. Gustav liniji, koja se protezala od Jadranskog do Tirenskog mora. Na brdu iznad grada, nalazio se velelepni manastir iz 6. veka, opatija Monte Kasino. Pogrešno smatrajući da se Nemci kriju u njemu, saveznici su pokrenuli masovno bombardovanje i 15. februara 1944. godine na opatiju su bacili preko 1.400 tona bombi, tom prilikom ga srušivši do temelja. Tek tada, nemački padobranci zauzeli su položaje u srušenom manastiru i držali poziciju tokom 123 dana, uspešno odolevajući svim napadima saveznika i nanoseći im stravične gubitke. Tokom četiri bitke za Monte Kasino, poginulo je 55.000 vojnika na strani saveznika i oko 20.000 Nemaca, a ukupno je u kampanji za oslobađanje Rima poginulo 105.000 ljudi. Manastir je potpuno obnovljen tek 1964. godine i danas fascinira svojom položajem, bogatstvom i istorijom.

Najpre smo posetili istorijski muzej bitke u gradu Kasino. Ispred ulaza nalazi se spomenik poljskom generalu Vladislavu Andersu koji je sa svojim trupama nakon četiri meseca teških borbi, na kraju i oslobodio Monte Kasino. Uprkos tome što je muzej zatvoren u periodu od 1. oktobra do 1. marta, kustos nas je uveo i obezbedio turu sa vodičem kroz četrnaest soba sa multimedijalnim sadržajem vezanim za okolnosti i tok same bitke. Ispred same zgrade, nalazi se relikvija iz tog doba, američki tenk M-10 ”Volverin” okružen bodljikavom žicom. Unutrašnjost muzeja napravljena je sa tematskim sobama i posebnom muzikom, filmovima i naracijom za svaki od događaja koji opisuju. Posebno je interesantan deo gde, nalik hologramima, saveznički i nemački oficiri na bojištu opisuju svoje viđenje situacije i tok same bitke. Uz autentične artefakte iz tog vremena, puške, šlemove, delove granata i vojne opreme i sjajne audio-vizuelne efekte, pola sata koliko je trajala ova tura prošlo je kao sekund.

Nakon toga, uputili smo se u obilazak obnovljene opatije Monte Kasino, dominantnim i velelepnim objektom iznad grada, poznatom po tome što je na tom mestu u VI veku živeo jedan od osnivača monaštva, Sveti Benedikt. Ogromna građevina, iako spolja više liči na tvrđavu, unutra je prava oaza mira i umetnosti, sa eksterijerom i enterijerom od kojih zastaje dah. Pogled koji u rano popodne puca sa terase opatije prema dolini je nestvaran i nezaboravan. Dvorište manastira ima nekoliko predivnih vrtova sa fontanama i cvećem, a grandiozne stepenice sa kipovima koje vode od terase do same crkve takođe su nešto što se viđa samo u bajkama ili epskim filmovima. Mermerne statue svetaca ukrašavaju unutrašnje zidove dvorišta, a na kraju kad pomislite da ovo sve ne može biti lepše i grandioznije, ulazite u crkvu. Crkva je priča za sebe, potpuno razoružava i ostavlja vas bez reči. Ceo enterijer urađen u baroknom stilu, presvučen je zlatom i ukrasima. Mermerni stubovi urađeni su slaganjem i uklapanjem raznobojnih mermernih elemenata, svuda su statue, reljefi i mozaici, igra svetlosti i senke sve ovo čini još čudnijim i fantastičnijim. Nisam siguran koliko sve ovo pomaže vernicima da se približe Bogu, ali definitivno je nešto što treba videti i doživeti. Mislim da je prosto nemoguće shvatiti kako su neumorni graditelji uspeli da ovo sve iz pepela obnove za samo dvadeset godina. Prepuni utisaka, uz poslednje zajedničko fotografisanje ispred ulaza u opatiju na kojoj je na latinskom napisano PAX (Mir), sa identičnom porukom mira, priveli smo kraju naše putovanje.

Sa svakog mesta sakupljen po kamen

Simbolično, prikupili smo na svakom od ovih mesta po kamen koji će biti uzidan u temelje jedne nove crkve. Identično, kao što je i po deo svakoga od nas padobranaca nepovratno uzidan u temelje naše voljene 63. padobranske brigade.

Za kraj, izgovorimo ono što se čuje uvek kad radimo nešto bratski i složno kao jedan: Za otadžbinu, za druga, za pušku, za vojničku i ratničku čast, padobranci 63. padobranske brigade – RADE!!!

 

Saša Gacik, veteran 63. padobranske brigade

 

http://www.gradjanin.rs/reportaza-za-otadzbinu-vojnicku-i-ratnicku-cast-padobranci-63-padobranske-brigade/

[Милан Ракић]

Иначе, занимљиво је да је Начелник Падобранске школе у Панчеву, био Драгутин Долански, први војник у Краљевини, који је још 1926. године, на своју руку извео падобрански скок. Након Априлског слома, Долански се прикључује НДХ и тамо наставља инструктаж за потребе усташких јединица на Источном фронту. У НДХ је догурао до чина пуковника...

 

А Чеда Вранић, први командант Падобранског батаљона Народноослободилачке војске Југославије је иначе земљак владике Јована (Ћулибрка) и овај је то више пута са нескривеним поносом истакао...

 

Више о падобранству и најпознатијој јединици наше војске уопште на теми

 

63. падобранска...

 

Иначе, ових дана ће се одржати заједничка вежба наше Специјалне бригаде и Ваздушнодесантних снага Руске федерације и као и обично, група "Ваздухопловство" Форума ЖРУ ће испратити и тај догађај на плану билатералне војне сарадње...