Отворено писмо некадашњег команданта хеликоптерског пука Председнику Владе

[Милан Ракић]

Da te odmah obavestim da ovo gore nije dron, i da ovo nije pokušaj atentata ni na tebe, ni na tvoga brata niti na bilo koga iz familije ti, uže i šire. Nije ni pokušaj omalovažavanja ni Velike Srbije, čiji si gorući zagovornik bio, ni male Srbije čijim uništiteljem postaješ.

 

Znam da mi nećeš verovati, jer svako obraćanje tebi, smatraš i predstavljaš pokušajem atentata, ili na telo ti, ili na delo ti. Priupitaj zato ministra vojnog, da ti objasni šta je ovo gore na fotki. Znam, blenuće u tebe svojim tupavim, neznaličkim pogledom, ne znajući da ti odgovori, ali ti si meka srca i oprostićeš mu njegovu tupost, jer zaboga on je samo keramičar. Dobro, i ti si bio minister vojni, zaboravio sam, verovatno i ti.

 

Da ne bi uzbunjivao ostale članove tvoje, s koca i konopca sakupljene družine, koje od milošte neki zovu i vlada, a posebno Doktora Stefanovića koji u ovom delikatnom trenutku, tek što je utvrdio da njegov doktorat nije falsifikat, već samo plagijat, i tek što je priapsio nekog "opasnog kriminalca", koji se onomad drznuo da u kameru RTS-a, našeg prava da znamo sve, izgovori tvoje prezime i još neku reč, ne sećam se baš tačno koju, ali mi se mota da je bila vezana za neku paradu koju si brilijantno organizovao i obezbedio, a kako i ne bi kada si do juče bio sa druge strane parade, sa strane napadača na istu, ima pune ruke posla oko otkrivanja falsifikatora ličnih dokumenata tvojih najbližih, ja ću ti otkriti tajnu sa fotografije.

 

Na fotografiji je moje radno mesto, moja kancelarija, u kojoj sam proveo dvadest četiri godine rada i u kojoj sam zaradio penziju u svojoj četrdesetpetoj godini života, a u dvehiljaditoj kalendarskoj godini. Pre četrnaest godina znači.

 

Nemoj da skačeš i vatriš, nemoj da vičeš, nemoj da zoveš Vulina Bez Radnog Staža, a ministra za rad i zapošljavanje, znam da sam mlad otišao u penziju i znam da je četrdesetpetgodina života i dvadesetčetiri radnog staža malo, i da ne ispunjava ni jedan zakonski kriterijum za odlazak u penziju, po tvojim i sabrata ti Vulina Bez Radnog Staža pisanim zakonima. Ali zakoni, na svu sreću, ne potiču od tebe, nisi ti njihov izumitelj, iako si, kažu, završio pravni fakultet i to državni, a ne neki samosepojavi, šalabajzerski, kao većina tvoje sabraće iz družine, koje opet ponavljam, neki iz milošte nazivaju vlada, a ja smatram pljačkaškom. Zakoni su mnogo stariji i od tebe i od mene. i od Vulina Bez Radnog Staža, a ministra rada ti.

 

Smiri se, svepozakonu sam penzionisan. Pišu u rešenju, navedeni svi članovi i stavovi i tačke, ako ne veruješ, a ti proveri. Nisam ja lažov ko neki, nebiloprimenjeno, pu-pu, daleko bilo, iz tvoje družine.

 

Izgleda kao igračka, jel’da? To moje radno mesto? A i liči pomalo na drona, jel’da? Neš verovati upravlja se džojstikom! Smejurija, jel’da? Samo, ovde sediš unutra, u kabini, a ne u VIP loži stadiona, pored predsednika države i ministara raznih, zaduženih za bezbednost zemlje nam. Dobro, de, ljudi smo, nećemo o tome-

 

Ko sam ja da ti se ovako obraćam, pitaš? Pa još na ti?

 

Ček, prvo da vidimo ko si ti?

 

Рођен је 5. марта 1970. године у Београду, Био је одличан ученик и у основној школи „Бранко Радичевић“ и у Земунској гимназији. Побеђивао је на градским и републичким такмичењима из историје, а био је и пионирски првак Београда у шаху. Завршио је Правни факултет у Београду, а усавршавао је енглески језик уЕнглеској, у Брајтону.[3] Као један од најбољих студената генерације био је и стипендиста „Фондације за развој научног подмлатка“. Радио је на „Каналу С“ на Палама, Република Српска,1992. и 1993, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок из света, интервјуе ирепортаже. Године 1993. приступа Српској радикалној странци, и бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Две године касније, са 24 године, постаје и њен генерални секретар. После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996, постао је директор Спортско-пословног центра „Пинки“ (познатијег као Хала „Пинки“).[4] Тренирао је кошарку и играо фудбал. Познат је као навијач београдске Црвене звезде.[5] Ожењен је и има двоје деце.

 

Poznat si, vidim, o tebi piše i Wikipedia. I mlad si, mnogo mladji od mene.

 

Te godine, kada si ti došao na svet, ja sam uveliko gazio prvi razred Vazduhoplovne gimnazije “Maršal Tito” u Mostaru. Izvini, izvini, znam da si ti više sklon četničkim vojvodama nego partizanskom maršalu, ali tako se zvaše škola, nisam je ja krstio.

 

Pre toga, pre nego što si se ti rodio i ja sam završio osnovnu školu “Slavoljub Terzić”, (izvini opet partizan, narodni heroj, jebiga) isto sa odličnim uspehom. Pobedjivao sam i ja na raznim opštinskim takmičenjima. Tu smo znači egal.

 

Za razliku od tebe, ja sam rodjen u zlatiborskoj zabiti, u seljačkoj porodici. A na selu se radi i privredjuje od momenta kada prohodaš. Počneš sa čuvanjem jaganjaca, pa kako stasavaš i rasteš tako ti dodeljuju i složenije i teže poslove. Kopanje, oranje, sakupljanje plodova. Uporedo sa školom, podrazumeva se. A škola je bila daleko pet kilometara i u nju se išlo peške bez obzira na uslove na putu, kišu, sneg, led, mraz, grad i ostale haarp izlučevine nebeske. I nije bilo struje. Domaće zadatke sam pisao prema “čkilji”, uveče kada se završe svi neophodni poslovi. Ne znaš šta je “čkilja”? To ti je budževina od limene konzerve u koju se sipa petrolej u koji se umoči komad kanapa i na vrhu zapali. Ne, nije to petrolejka, petrolejka ima staklo koje pojačava svetlost, “čkilja” nema, samo plamičak na vrhu. No, da te ne zamaram, ne možeš ti to shvatiti, ti si dete velegradskog asfalta, Zemunac do koske.

 

I kao što rekoh, bio sam odličan djak svih osam razreda, kao I ti.

 

Moj otac je bio seljak, pokoj mu duši, a majka domaćica, seoska domaćica, velikomučenica znači. Otac je imao osam razreda škole, a majka četiri. Nisu mi bili baš od pomoći, škole što se tiče. Imali su preča posla. Morao sam sve sam. No nisi ti tu ništa kriv, Takav mi grah pao, seljački.

 

Smogao bi otac nekako snage da me školuje nakon završene osnovne, pretpostavljam, i pored hronične besparice "bogatog" srpskog seljaka, ali ja sam poželeo da budem pilot. Dečija mašta, ali ja sam poželeo, odlučio i pokušao. Konkurisao sam i u oštroj konkurenciji ispunio sve uslove konkursa. A oni su bili rigorozni. Tako sam se, sa četrnaest godina, dok se ti nisi još rodio obreo u Mostaru, daleko od svoje kuće, u gimnaziji “Maršal Tito” (izvini, znam da te ime nervira, neću naziv škole više pominjati).

 

Četiri godine sam se internatski družio sa mojim školskim drugovima iz svih krajeva velike i tada lepe nam domovine SFRJ (ako te i ovo “velike SFRJ” nervira samo kaži, znam da je tebi bila bliska ideja jedne druge Velike, za koju si se onomad borio, a sada si, ko djoja zaboravio, čudo jedno, tako mlad a već naveliko zaboravljaš). Živeli smo, slagali se, učili I zajedno išli ka našem postavljenom dečijem cilju: biti pilot. Medjusobno smo delili sve što smo imali, ne gledajući na veru, socijalno poreklo, naciju i rasu. Da i rasu, dobro si čuo, jer je naš školski drug bio i jedan tamnoputi Etiopljanin, Makaša Mtačav. I on nas je sve voleo. To je bila naša nova kuća, a pravoj smo išli samo za raspust i pokoji praznik, ako se imalo novca za prevoz.

 

Tu sam stekao mnogobrojnu braću, koju kući nisam imao, jedinac sam, za razliku od tebe. Zahvaljujući toj školi nisam ostao uskraćen osećaja bratske ljubavi. Ni u davanju ni u primanju iste.

 

-наставиће се-

 

Срећко Прентовић, пуковник авијације у пензији

[Милан Ракић]

Stigosmo do gimnazije?

 

Završismo je. Ti zemunsku, ja mostarsku, da joj ime ne pominjem. Ti kući, a ja daleko od iste. “Jaka” je zemunska gimnazija, znam, ćerka mi ju je pohadjala i završila. No nije ni ova mostarska ništa slabija.

 

Razlikuju se ipak u jednom detalju: pored opštih znanja, koje i ti i ja usvajasmo, ova moja, mostarska, imala je i svoje specifičnosti: svake godine lekarski pregled, rigorozan lekarski pregled kojim Vojno lekarska komisija za letače i padobrance ustanovljava da li je očuvana psihofizička sposobnost neophodna da bi neko bio pilot. I još jedna mala “sitnica”: posle druge i treće godine obuka u jedrenju, prvi kontakt sa vazduhom i letenjem, da se, nezavisno od zdravstvene sposobnosti, proveri podobnost i sklonost celokupne ličnosti ka jednom tako zahtevnom zanimanju kao što je pilot. Stalna, rigorozna selekcija. Po više osnova (i tako do penzije). A posle četvrte godine, definitivna selekcija, letenje na motornim avionima, poslednji test sposobnosti za ulazak u Vazduhoplovnu vojnu akademiju.

 

Na toj selekciji, zauvek sam izgubio školskog druga, Djuru Jakšića. Poginuo je u udesu aviona. I on i njegov nastavnik letenja. Slava im. Prvi, ali ne i poslednji školski drug ili kolega koga sam zauvek izgubio u vazduhoplovnom udesu. Mnogo ih je. Nažalost.

 

Ti, posle gimnazije, odabra “prava”, a meni put trasiran mojom dečačkom željom: Vazduhoplovna vojna akademija-Zadar. Ti osta u toplom roditeljskom domu, ja odoh još dalje od njega u novi internat. Ka postavljenom cilju: biti pilot JNA.

 

Tu već neću niti mogu da nas uporedjujem. Neuporedivo je. Ne potcenjujući uopšte Pravni fakultet, naprotiv, znam da je to jedan od “težih” fakulteta. Jednostavno je neuporedivo. Po čemu god hoćeš, neuporedivo. To naravno nije tvoj minus, niti moj plus, samo da ne mešamo babe i žabe. Pravo je pravo, a letenje je letenje.

 

No, završili smo ih, ti Pravni, ja Vazduhoplovnu vojnu akademiju-smer piloti helikoptera. Po ličnoj želji, mojoj, a pretpostavljam i ti tvojoj.

 

Dolazi, šta? Radna karijera.

 

Tvoja je opisana na Wikipediji, ja ću svoju ukratko da ti predstavim:

 

-          Nastavnik letenja

-          Komandir odeljenja

-          Pomoćnik komandira eskadrile za GRB I navigaciju

-          Zamenik komandira eskadrile

-          Komandir eskadrile

-          Referent u letačkom odseku komande puka

-          Pomoćnik komandanta puka za letačke poslove

-          Referent u odeljenju za operativne i  pravne poslove štaba puka

-          Načelnik štaba puka

-          Komandant puka

-          Referent za helikoptere u odeljenju avijacije Komande RViPVO

-          Vršilac dužnosti načelnika odeljenja avijacije u Komandi RViPVO

-          Načelnik odseka za školstvo i pravila Sektora RViPVO u Generalštabu Vojske Jugoslavije

 

To su radna mesta i funkcije koje sam obavljao od završetka Vazduhoplovne vojne akademije, 1976. godine pa do odlaska u penziju, 2000. godine. Za tih 24 kalendarske godine radnog staža mi. I da ne bude zabune, sve vreme pilot, aktivan pilot na helikopterima, sa blizu 3 000 časova leta upisanih mi u Letačku knjižicu (nažalost tačan podatak nemam jer mi je letačka knjižica izgorela u Nato bombardovanju zgrade Generalštaba 1999. Godine).

 

U toku moje radne karijere, posle završene Vazduhoplovne vojne akademije, a u cilju daljeg osposobljavanja, pohadjao sam i uspešno završio:

 

-          Kurs nastavnika letenja

-          Kurs komandira eskadrile

-          Kurs probnih pilota za fabrička ispitivanja u letu

-          Komandno štabnu školu taktike i operatike (2 godine)

 

U penziju sam otišao sa prvom kategorijom stručne I borbene osposobljenosti na borbenom helikopteru H I HN-42/45M (Gazela-Gama), zvanjem instruktora letenja na istom i zvanjem probnog pilota za fabrička ispitivanja na istim helikopterima.

 

Napredovao sam od čina potporučnika do čina pukovnika, pri čemu sam u čin potpukovnika avijacije unapredjen prevremeno.

 

Sve letačke ocene su mi “odličan”, a službene ocene, osim prve-potporučničeke (“ističe se”), glasile su “naročito se ističe”.

 

Za svoj rad više puta sam pohvaljivan, nagradjivan i odlikovan.

 

Od 24 godine rada, 10 godina sam živeo kao podstanar, a većinu "stanarskog staža" proveo sam u neadekvatno pripadajućem stanu sa suprugom i dvoje dece.

 

U penziju (prevremenu) sam otišao na svoj zahtev, 2000. godine, sa 36 godina penzijskog staža i 45 godina starosti, koliko ti otprilike danas imaš.

 

Od imovine, prilikom odlaska u penziju sam posedovao: penziju umanjenu za procenat prevremenosti, polovan automobil, koji mi je kupio pokojni otac,  i neadekvatan, dvosoban, “službeni stan”.

 

Danas, četrnaest godina posle, imovina mi se na papiru drastično uvećala. Zahvaljujući nasledstvu poljoprivrednog zemljišta, nakon smrti oca, koje, osim emotivne, danas nema nikakvu drugu vrednost u zemlji kojom  ti upravljaš.

 

I dalje, kao  imovinu koju mogu smatrati svojom, do juče sam imao pošteno zaradjenu penziju, polovan automobil, koji već pomenuh, star 10 godina, stan koji je, umesto službenog, sada u statusu dugoročnog otkupa, znači još uvek nije moje vlasništvo i miran san.

 

Od toga osim sebe izdržavam bivšu suprugu i osamedesotogodišnju majku, porodičnog penzionera, sa 14 000 dinara penzije.

 

Od juče, sam zahvaljujući tebi, siromašniji za deo penzije koji mi otimaš i miran san. 

 

Neću ti opisivati nikakve specifičnosti koje prate karijeru i život jednog oficira-pilota, neću ti reći ništa o letenju, jer ti to ne možeš razumeti a i da možeš nećeš hteti da razumeš. Neću ti reći ništa o samo jednom letačkom danu u jedinici avijacije, šta on sadrži i koje aktivnosti obuhvata. O samo jednom letačkom zadatku, šta mu sve prethodni da bi bio uspešno i bezbedno izvršen. Neću ti pričati o ratu. Neka ti objasni tvoj ministar vojni. On zna. (Smeh, ili aplauz ovde, odluči sam).

Sve ovo što sam ti rekao ja, i mnogo gore, i mnogo oštrije, može ti reći stotine mojih kolega, a trebao je da ti kaže on, minister vojni. I nakon toga da podnese ostavku. Da je sreće, ali nije. Jer on je isti “kalibar”.

 

http://www.youtube.com/watch?v=TycvklvJcAA&feature=youtu.be

 

Eto moje biografije, unajkraće.

 

Nisam je izneo da bi se bilo kome kudio ili hvalio, jer za to nemam ama baš nikakvog razloga niti potrebe. Oni koji me poznaju sve to znaju. I znaju da je to jedna normalna, prosečna karijera oficira-pilota JNA, koji imade sreće da dočeka penziju. Karijera kakvih je na stotine sličnih, sa malim nijansama na gore ili na dole.

 

Izneo sam je da je pročitaš ti, da je uporediš sa svojom “radnom” karijerom i biografijom, naporima i odricanjima koje si uložio u istu, opasnostima i teškoćama kojima si tokom iste bio izložen i rezultatima koje si postigao, a koji su od značaja za državu i narod. Sa posebnim akcentom na društveni i materijalni status, koji si sebi tom karijerom dugoročno obezbedio, i materijalni status koji danas uživaš. I uporedi to sa mojom biografijom i mojim materijalnim statusom. I ne samo ti. Pročitaj sve radne biografije onih koje si okupio oko sebe u stranku i vladu i koji danas odlučujete o sudbini ove zemlje i od kojih zavise naši životi. I pogledaj materijalni status koji prati takve “radne” biografije. I ne samo tvoju stranku, pogledaj sve ostale stranke. Pogledaj najbogatije i najuticajnije ljude zemlje kojom ti danas upravljaš njihove "radne biografije" i njihov materijalni status. Kojim putem i načinom ste stigli do svega toga? Kojim? Šta stoji iza slave, moći i bogatstva vašega? Šta?

 

I ti, i tebi slični, ne trepnuvši, i sve smejući se, sprdajući se, uzimate meni, i meni sličnim, stotinama hiljada meni sličnih, ono što smo stekli svojim radom i što nam po zakonu pripada? U šta smo uložili čitav dosadašnji život. Na osnovu čega? Na osnovu čega otimate našu imovinu?  Sa kojim zakonskim pravom? A moralnim?

 

Na osnovu čega pljačkom ugrožavate naše pravo na normalan život, a vi se bahatite, bogatite i uživate?

 

Jer je država u krizi? Ma nemoj mi reći? Ko ju je doveo u krizu? Penzioneri? Zato što su čitav radni vek, svojim radom punili penzioni fond, a vi ga raspičkali?

Gde je penzioni fond, ko ga je potrošio I na šta?

 

Svi mora da snose teret krize? Osim vas, političkih preduzeća?

Svima ćete uzeti da bi vama nadodali?

Svi moraju biti gubitnici da bi ste vi zaposleni u stranačkim preduzećima bili dobitnici?

Svi mora da stegnu kaiš, a vi da idete raspojasani?

 

Šta je sledeće? Kada raspičkate i ovo što sada od nas otimate? Pitam? Bolji život 2016-e? Gde? Na onom svetu? U nebeskoj Srbiji?

 

Narodne kuhinje? Kuluk? Radni logori? Eutanazija penzionera i siromašnih? Prodavaćete nas kao belo roblje Arapima, Kinezima, Nemcima, Rusima?

 

Samo da bi vi živeli normalno ne radeći ništa. Da bi nama sirotinji pokazali kako izgleda normalan život koji mi nikada više nećemo imati.

 

Predaleko je ovo otišlo, gospodine vrli. Predaleko.

 

Upamet se dok još nije kasno. A kasno je. Poprilično je kasno.

 

Slava svim mojim kolegama poginulim u miru i u ratu.

 

A tebi hvala, što ponižavaš i pljačkaš nas koji smo preživeli.

 

Срећко Прентовић, пуковник авијације у пензији

[Милан Ракић]

Impresivno je koliko mi se bivših kolega javilo, što lajkom, što za prijateljstvo, posle prva dva nastavka "otvorenog pisma"...tamo nekom.

Još je impresivnije koliko mi se LJUDI javilo, povodom istih tekstova, a koji direktno nemaju pojma o čemu pišem, ali shvataju i veruju da je to tako.

 

Traži se "nastavak priče".

 

Znam ga ja, taj nastavak priče, koji se traži. I nije to nastavak priče. To je početak priče.

 

Čast i hvala onima koji lajkuju ovo što sam napisao. To je samo potvrda da ono što pišem nije moj "sumaskrajnuti subjektivni doživljaj".

 

Zabrinjavajuće je, koliko ljudi ćuti o ovome o čemu ja pišem. A znam da ono, što jesam napisao, jeste istina. I znaju i oni.

 

Zašto ćutite? Pred kim?

 

Čekaj bre, jesam li ja izolovan pod nekim zvonom, pa je meni ovako, a vama nije? Vama je bolje?

 

Ni to nije problem, recite samo na osnovu čega vam je bolje? Šta vi radite, a ja sam propustio, da vam je bolje?

 

Da znam gde grešim.

 

Vi, koji imate mnogo više da kažete nego ja.

 

Neću pisati "nastavak priče" dok se ne javi makar jedan moj kolega, pilot RViPVO, rečju, a ne lajkom, da potvrdi moju "priču".

 

Ima ih, na stotine. Hrabri ste pred NATOM a niste pred PREVARANTOM?

 

A, suština moje priče je, za one koji je nisu shvatili, da je svaki moj bivši kolega sposobniji, neuporedivo sposobniji, od bilo koga ministra u trenutno vladajućj vladi Srbije. Od premijera posebno. Evo ja nudim opkladu premijeru.

 

Čekaj bre, zašto ćutite? Kome ćutite?

 

I koga se bojite?

 

Diletanata?

 

Prevaranata?

 

Podguznih muva?

 

Čekam vas. Da kažete koju. I da dokažete da ja lažem.

 

Ako lažem.

 

Nije obavezno. Poželjno je.

 

Zbog vaše dece, ako smatrate da zbog vas nije.

 

Срећко Прентовић, пуковник авијације у пензији

[Милан Ракић]

Oooo komunisti opet jasu... Pukpvnik Brozove armije u penziji ... Nije ni cuda da ni danas ne zna u cinoj armijo je bio oficir ....

 

Ej Rakicu izvini, da nemas neki link na nesto sto je pisao Anton Tus? I on je bio nekakav oficir i to bas u avijaciji ... I izvini i zbog spamovanja ... 

Ти заиста немаш ни стида ни срама... Жалосно је то...

[Милан Ракић]

Evo sledeci post... I Anton Tus je bio oficir JNA i to bas u avijaciji...

Сличан се сличном радује... И Антон Тус је погазио заклетву и побегао кад је било најгоре.. Баш као и ти...

[kordun]

kukanje nije za vojnika, kao ni politika, zato je JNA i bila totalno nesposobna sto se najvise bavila politikom, a najmanje onim sto treba, zato je i dobila po nosu od obicnih civila, bruka i sramota, jos sad kukaju, a marsla tita ne vade iz usta...

izvini milane, ne mislim nista lose za tebe, ali ne svidja mi se taj tekst nista, bez obzira sto je upucen na pravuadresu, ali nije to za jednog vojnika

[Богдан_]

Кордун, уважавам твоје мишљење и разумем га. Али...

Нисам баш сигуран да овај војник, пилот - кука, како си навео. Он говори истину. И говори оно што би многи рекли, или су рекли али их нико није чуо. Сви говоре то исто - не треба војник да кука, бла, бла... Надам се да ћемо о овоме почети да говоримо пре него што нека војна лица догурају до народних кухиња. Даље, да ли знају људи колики је проценат војника који немају решено стамбено питање? Огроман проценат њих су подстанари који се потуцавају од насеља до насеља, тражећи кров над главом. Ја их знам неколико - сви су или подстанари или су се вратили у родитељски дом са све породицама. А политичари, који се овде критикују - има ли неки гладан, и да нема кров над главом?

И све тако можемо да им причамо: немој да кукаш, није то за војника, брукаш професију и земљу. А они - у све јаднијем и јаднијем стању.

 

Наравно, могуће је да има и оних који су се поштено "омастили" и покупили све што се могло покупити. А да ли си ти људи прави војници?!

 

Можемо да критикујемо и исполитизовану покојну ЈНА, ни то није спорно.

 

И да, у најгорем стању су резервисти. То је тек прича за себе.

[Golub]

Срећко на једном месту написа: "Počneš sa čuvanjem jaganjaca, pa kako stasavaš i rasteš tako ti dodeljuju i složenije i teže poslove. Kopanje, oranje, sakupljanje plodova. Uporedo sa školom, podrazumeva se".

 

Милане, ако лично познајеш (не)Срећка, пуковника у пензији, (надам се да је Срећко и доброг здравља) поручи му да се врати на село, набави овце, засуче рукаве... Kopanje, oranje, sakupljanje plodova... па да га Бог види...

 

П.С. И нико му не брани да једанпут годишње, ( 25. маја на 'дан-младости) оде до Дедиња и изјада се Маршалу... јер, забогамилога, све што сад пуковник има-и-нема управо, заслуга је тог његовог маршала... ако, можда му тако и треба, јер то му је његова школа дала, кад је имо њега за маршала...

 

П.П.С. Иначе, не постоји луђи народ од Срба! Срби су једног аустроугарског каплара, који их је, бајДвеј, убијао по Мачви 1914. г., прихватили за вођу у осам чувених бежанија од 1941. до 1945., па да га онда прогласили маршалом и доделили му 3. (словима: ТРИ) ордена народног хероја... кукала нам мајка...

 

Још само фали да нам Хашим Тачи управља Србијом у периоду од 2024 до ... (колико оно плава љубичица бејаше на челу Србаља?)...

 

кукала нам мајка...

[Милан Ракић]

kukanje nije za vojnika, kao ni politika, zato je JNA i bila totalno nesposobna sto se najvise bavila politikom, a najmanje onim sto treba, zato je i dobila po nosu od obicnih civila, bruka i sramota, jos sad kukaju, a marsla tita ne vade iz usta...

izvini milane, ne mislim nista lose za tebe, ali ne svidja mi se taj tekst nista, bez obzira sto je upucen na pravuadresu, ali nije to za jednog vojnika

Не видим зашто се мени извињаваш... Прентовића знам од тамо 90-их, када је са својим пуком извукао комплетну технику и људство из Лучког у Залужане и тамо их (хеликоптерски пук) предао новоформираном ваздухопловству Републике Српске... После је прешао у Команду РВ... Не видим заиста да игде човек кука, него само поставља питање око пензија и смањења пензија... Но добро, како год...

[kordun]

Кордун, уважавам твоје мишљење и разумем га. Али...

Нисам баш сигуран да овај војник, пилот - кука, како си навео. Он говори истину. И говори оно што би многи рекли, или су рекли али их нико није чуо. Сви говоре то исто - не треба војник да кука, бла, бла... Надам се да ћемо о овоме почети да говоримо пре него што нека војна лица догурају до народних кухиња. Даље, да ли знају људи колики је проценат војника који немају решено стамбено питање? Огроман проценат њих су подстанари који се потуцавају од насеља до насеља, тражећи кров над главом. Ја их знам неколико - сви су или подстанари или су се вратили у родитељски дом са све породицама. А политичари, који се овде критикују - има ли неки гладан, и да нема кров над главом?

И све тако можемо да им причамо: немој да кукаш, није то за војника, брукаш професију и земљу. А они - у све јаднијем и јаднијем стању.

 

Наравно, могуће је да има и оних који су се поштено "омастили" и покупили све што се могло покупити. А да ли си ти људи прави војници?!

 

Можемо да критикујемо и исполитизовану покојну ЈНА, ни то није спорно.

 

И да, у најгорем стању су резервисти. То је тек прича за себе.

dobro  i ti si isto u pravu ali  sam i ja, znam da je situacija strasna, ja znam generala koji nema rjeseno stambeno pitanje i to kakav general, zivi u tudjoj vikendici, ne bi sada da ga reklamiram pa mu necu pomenuti ime, ali tako ti je to brate kad zivis od drzavnih jasala a drzava pukla na sve strane, ima jos i gorih problema od svega ovoga, a bas oni izazivaju sve ovo

[Милан Ракић]

a bas oni izazivaju sve ovo

 

Најбоље узмите све војне пензионере па уза зид.. Пострељајте нас све, пошто "ми изазивамо све ово" и вероватно смо ми криви за све промашаје овог друштва... Предлажем наравно да прво војне подстанаре и бескућнике, те инвалиде прве стрељате... Нас има највише...

[kordun]

Најбоље узмите све војне пензионере па уза зид.. Пострељајте нас све, пошто "ми изазивамо све ово" и вероватно смо ми криви за све промашаје овог друштва... Предлажем наравно да прво војне подстанаре и бескућнике, те инвалиде прве стрељате... Нас има највише...

nisi me razumio, nisam rekao da penzioneri to izazivaju, vec sam rekao postoje gori problemi a oni su izvor svih ovih drugih problema, konkretno sam mislio na to da mi i ne upravljamo svojom zemljom, vec ispunjavamo nalog za nalogom, evo bas konkretno ove penzije su direktni diktat stranaca  prema srbiji, to nema sanse iko da ospori, zasto gospodin pukovnik nije napao vucica po tom pitanju, nego ga je napao u stilu kao da je vucic sve ove probleme rodio, nije ih on rodio nego je dobio zadatak takav

[Богдан_]

dobro  i ti si isto u pravu ali  sam i ja, znam da je situacija strasna, ja znam generala koji nema rjeseno stambeno pitanje i to kakav general, zivi u tudjoj vikendici, ne bi sada da ga reklamiram pa mu necu pomenuti ime, ali tako ti je to brate kad zivis od drzavnih jasala a drzava pukla na sve strane, ima jos i gorih problema od svega ovoga, a bas oni izazivaju sve ovo

Ја сам га разумео да ти проблеми изазивају све ово, а не ви.  

[Golub]

Свака част српским официрима! и бившим и садашњим, и пензионисаним и који су још у служби.

 

Али ови који жале за Титом и који га величају, тешко може да се каже за њих да су српски официри.

Из приложеног писма се види следеће: Срећко се је развео са женом, али да се још није развео од маршала Тита?!

 

Мислим се и питам се, шта још треба да се деси Србима па да схвате како је њихов ''брак'' са капларом Јосипом Брозом био тешка (брозо)мора и промашај...

[Милан Ракић]

nisi me razumio, nisam rekao da penzioneri to izazivaju, vec sam rekao postoje gori problemi a oni su izvor svih ovih drugih problema, konkretno sam mislio na to da mi i ne upravljamo svojom zemljom, vec ispunjavamo nalog za nalogom, evo bas konkretno ove penzije su direktni diktat stranaca  prema srbiji, to nema sanse iko da ospori, zasto gospodin pukovnik nije napao vucica po tom pitanju, nego ga je napao u stilu kao da je vucic sve ove probleme rodio, nije ih on rodio nego je dobio zadatak takav

Како само поједини од вас (не кажем да и ти, премда је све могуће)... Дакле, како тако не бејасте конструктивни, кооперативни и пуни разумевања када су тзв. "жути" владали овом јадном земљом 10-ак година... Па када су ти исти пензионери војни нападали и писали протестна писма и тужбе и жалбе против БоТе и Шутановца, а зарад ускраћивања и закидања пензија за 11,06%?

 

Што тада поједини, кад већ имате разумевања, не рекосте, па ето, не треба војни пензионери да се жале на поменуту двојицу, него на диктате странаца. Ваљда и то нема нико шансе да оспори...

 

Стварно некада не могу да појмим хистерију у главама појединих... Заиста морају неки да се ресетују сваки пут када нешто напишу...