Созерцавање

[Гром]

Ко жели да приђе Господу, да заслужи вечни живот, да буде дом Божији и да
се удостоји Духа Светог, тај, да би био у беспрекорном стању и да
доноси плодове по заповестима Господњима, мора поставити овакав
почетак: прво, он мора тврдо поверовати у Господа, свецело себе
посветити себе речима заповести Његових, у свему се одрећи од света, да
ум савршено не би био заузет ничим видљивим; друго, увек мора да
пребива у молитви и не очајавати, непрестано очекујући посету и помоћ
од Господа и у свако време имати то као циљ свог ума; треће, треба увек
принуђавати себе на свако добро, ка чувању свих заповести Господњих,
иако и срце не би желело због греха, који у нама пребива – на пример,
принудити себе смиреномудрости, кротости, милосрђу.



Свети Макарије Велики

[Гром]

Као што постоје материјални судови (чаше,флаше...) постоје и духовни судови(кад судимо поводом нечега). Христос је узео чашу, материјални суд у коме се налазило вино, опојно средство, показујући да кад право судимо ми пијемо Љубав, Духовно опојно средство, А кад лоше судимо ми пијемо силовита пића, гнев, бес, злобу,љутњу итд. Све су то осећања(емоције). Са лошим судовима ми пијемо лоша осећања а када праведно судимо ми пијемо добар осећања, осећања радости. Пијте из ње сви; каже Господ позивајући нас да судимо право и да пијемо Љубав Божију која је крв Божија.

Кажем вам пак да нећу одсад пити од овога рода виноградскога до онога дана кад ћу пити с вама новога у царству оца својега. По матеју 26.29

Овом речју Господ нам скреће пажњу на једно друго вино које се пије у Царству Небеском, а то вино је Осећај љубави према ближњима.

А за Царство Небеско каже да оно није далеко, оно је ту у нама. Што ће рећи да ако будемо научили да владамо својим царством мисли и судећи исправно ми ћемо наследити царство још овде на земљи и пићемо Вино љубави, крв Христову, јер он живи у нама и даје нам своју духовну крв као право пиће, као ново вино.

[Гром]

Свети Аранђео Михаило. Наши име Михаил преводе као: Ко је као Бог? Међутим пошто је име ознака карактера требало би да се преводи као: Онај ко је као Бог. На икони он у десној руци држи мач а у левој су му теразије. Десна рука представља духовно и у питању је Мач Истине, а лева рука представља материјално и ту вага представља правду. Занимљиво је да се на Руском истина каже Правда. А то није нимало чудно јер правда извире из истине.

Систем наших уверења, убеђења, разних искустава чини нашу Истину, и из те истине извире наш Суд кад судимо о стварима које нам се дешавају. Уз Суд иду и осећања па какав нам је Суд таква ћемо и осећања имати.  Даље; Св. Дух разуме наша осећања и она су му градивни материјал на основу кога он креира нашу судбину. Тако да судбина пошто је последица нашег суда није ништа друго него правда коју смо добили за наш суд којим смо судили.

Тако да се на икони Св, Аранђела Михаила лешо види како материјални свет извире из духовног, Из десне руке где је мач истине извире и прелази у леву руку као правда, наша судбина које смо сами творци кроз суд којим судимо.

[rale]

Шта то значи живети у Светом Духу
 Покушаћемо да извидимо шта је то све потребно да бисмо живели у Светром Духу. Dа извидимо како се духови пројављују у нашем животу и шта све утиче на то каквог ћемо бити духа. Ово је тема о којој би се могле књиге написати па остати недоречен; тако да ћу сада покушати да представим само грубу слику свега што утиче на наше понашање и на наш доживљај живота и света који нас окружује. Најлакше је да кроз примере видимо како се духови пројављују у нашим животима. Када видимо децу да се играју ми кажемо да их покреће дух игре. Кад се неко весели; онда га покреће дух весеља или неки весео дух, веселог је духа. Кад видимо некога које тужан; њега покреће дух туге и жалости.
    Што ће рећи да наше понашање одређују духови који су део нас. У зависности који нас дух покреће зависи и каква ће осећања наша Душа да произведе. Па ако наше поступке покреће дух мржње то ће се у нашој души појавити осећање мржње и ми ћемо се тако осећати понашати. Постоје духови зла и постоје духови добра; духови добра су свети духови анђели ,а духови зла су бесови или демони. Духови милосрђа, љубави, радости, мира,поуздања у Бога, храбрости итд. су свети духови. А зли духови су: дух мржње, дух гнева, љутње,недостатка самопоуздања, кукавичлука, беса, себичности итд.a
Будући да нас духови наводе да се ми сагласимо са понуђеним мислима и осећањима, то ми мислимо да је сваки наш покрет производ наше воље и нас самих. Кажемо: ја сам то учинио. И будући да мислимо да су дела последица наше воље ми превиђамо постојање духова који покрећу наше тело и тако одређују наше понашање.
На пример:
 Aко нас засврби нешто; чак да је и наша пажња усмерена на нешто сасвим друго, дух ће померити руку и почешати то место без да смо ми свесни тога. Значи дух мора да усклади рад најмање десетак милијарди ћелија да би се ти учинило. У свакој од тих ћелија треба да се обаве неки хемијски процеси да би се тај покрет извео. Дух о свему томе води рачуна наводећи гене у нашој ДНК спирали да се отворе и омогуће производњу одређених протеина који су неопходни да би се у ћелији обавио потребан рад. Ћелија не зна шта да ради док дух не да генима сигнал да се отворе и произведу протеине који ће омогућити рад.
Постоје гени који регулишу наша понашање као и гени који регулишу колективно понашање. Ти гени се отварају осећањима; тојест осећања су кључ који их отвара. Зато се духови и труде да у нама изазову одређена осећања кроз мисли које нам предлажу.
Погредајмо у Јеванђељу по Марку глава 9 стих29; када питају ученици Исуса зашто они не могоше истерати демона из узетог? Он им одговара: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом. Господ за духа употребљава реч РОД. А ако погледамо како се реч Род каже на Gрчком видимо да је у питању реч Ген. Овде Господ повезује духове са генима и будући да је наука открила да гени утичу на наше понашање па чак и на колективно понашање; а видимо да и духови такође одређују наше понашање онда видимо да наше тело у потпуности се повинује духовима који су део нас, јер све покрете тела одређују духови кроз гене. Оно што су духови на духовном плану то су гени у материјалном свету.
    И као што видимо; Да би се духови испољили у нашем животу прво треба да нас преко мисли наведу да имамо осећања. А да би то постигли неопходно је да преко мисли узбуркају нашу душу и онда се ми осетимо; Тужно,љуто, бесно, гневно,радосно итд. Што ће рећи да без осећања духови не могу да се испоље. Питамо се: Како онда функционишемо када немамо никаква осећања? Када немамо осећања и мисли онда функционишемо по навици. Зато је свака молитва која је прешла у навику постала без плода, јер се ми тада не молимо духом. Али то је већ друга тема.
Дакле, духови се труде да у нама узазову осећања и мисли како би нас навели да се својом вољом приклонимо њима и да би они могли да делују кроз нас.
 Ово је тренутак кад ми још увек можемо да спречимо духа да се испољи. Јер дух иако је успео да у нама изазове осећања, не може још увек да делује и да се испољи док се ми не сагласимо са тим. Јер наша воља је закон за духове и она мора да се поштује; тако је Бог Отац уредио доносећи законе по којима ће живот да се одвија. И ниједан дух не сме да преступи те законе. Зато се духови труде да нас мало помало, наводећи нас да се саглашавамо са мислима које нам они предлажу, наведу да чинимо по њиховој вољи, док се не устали навика.После тога они постају господари над нашим телом и више не маре за нашу вољу јер смо се покорили њима, па смо тако и своју вољу покорили њима.
Рецимо да је у питању дух гнева; он ће покушати да нас наведе и да на неки начин повредимо особу на коју смо гневни. И ако се ми сагласимо са његовим предлогом у нашим мислима, онда или ћемо рећи нешто што би ту особу повредило,(што је најблажи обик) или ћемо учинити неки гест(пљунути или показати средњи прст, (што би био мало оштрији облик испољавања злог духа) или ударити шамар или песницом повредити : што је још већи степен испољавања итд.
У случају да смо физички слабији и да немамо храбрости за овако нешто; дух који нас покреће на зло ће нас наговарати да се послужимо неким сретством да нанесемо зло ономе кога мрзимо. У нама ће се појављивати мисли да користимо батину или неко оружје, наводећи нас на убиство, или ако је неки дух склон врачарству, он ће покушати да нас наговори да покушамо магијом да остваримо своје зле циљеве, И сво време нaше мисли ће бити такве, осуђујуће, и увераваће нас да смо ми у праву што тако мислимо, да је то праведно јер су други зли према нама.
 Зли духови су вешти у завођењу, тако да ће нама увек изгледати да се нама чини неправда и да је поштено да се бранимо од неправде, и ми нећемо бити свесни да они заправо искривљују стварност да изгледа тако, а да заправо ништа није тако како нама изгледа, коликогод да је то нама очигледно. Људи кажу: Па видео сам својим очима да је било тако. Они нису свесни да док гледамо нешто наш интелект тумачи шта видимо, и да ми заправо видимо у складу са нашум уверењима, убеђењима искуствима и васпитањем. То је филтер кроз који ми доживљавамо свет и стварност никада не долази до нас, Као кад ставимо сунчарице: Ми више не видимо свет онаквим какав јесте, већ га видимо обојеним бојом наших наочара.
 Дакле: духови се прво труде да освоје нашу пажњу, јер кроз пажњу ми им дајемо своју љубав која им је неопходна да би живели у нашем уму. Дух који дуго не добија пажњу полако вене и на крају умире, зато је јако битно да водимо рачуна којим мислима посвећујемо своју пажњу, Ако посвећујемо пажњу злим духовима,злим мислима, оне ће се све више множити у нама и наш ум ће бити све прљавији и прљавији. Све више лоших осећања ће се испољавати у нашем животу и наш доживљај света ће бити све сивљи и сивљи док потпуно не поцрни. Почињемо да мислимо како је овај свет препун злих људи и да нас нико не воли, да смо ми у овом свету осуђени само на патњу и неуспех. Почињемо да мислимо да више нема смисла живети и да је боље убити се него живети живот у оваквом свету. Крајни циљ злих духова је да нас наведу на самоубиство или да почнемо да убијамо друге да би задовољили правду.
 Самоубиство је начин освете према ближњима и покушај да их окривимо за наше зло. Е сад ће они да виде до чега је довело њихово понашање. То је својствено за зле духове, неприхватање своје кривице већ увек окривљују друге. Што ће рећи да увек када кривимо друге ми смо под утицајем злог духа.
Из до сада реченог би требало да смо видели да је духовима јако битно да нас наговоре, наведу, да се својом вољом, својом слободном вољом коју нам је Отац дао, приклонимо њима, станемо на њихову страну да би они могли да се пројаве у нашим поступцима и понашању, у нашем животу.
Сада видимо да је наша воља моћ којом ми владамо над духовима били они зли или свети духови. Што ће рећи да је наша воља моћ да обликујемо свој ум и начин како ћемо да доживљавамо свет и свој живот, као и себе саме. Један од услова да бисмо живели у Светом Духу јесте; да наш доживљај света и других људи, као и околности буде леп. Јер од начина како доживљавамо живот зависиће и наше понашање.
 Ми неке особе у свом животу доживљавамо лепо а неке лоше, неке као претњу а неке с радошћу. А те разлике у доживљају потичу од нашег суда, од тога како судимо о тим особама. Земаљски судиви чине исто што ми чинимо кад судимо, па се на суду тражи истина да би се пресудило. Тако и ми кад судимо у себи већ имамо истину на основу које судимо о другима, као и о околностима у нашем животу. Наша искуства, васпитање, наша уверења и убеђења, наше жеље и очекивања су део истине на коју се ми ослањамо док судимо другима и околностима усвом животу. А то значи да наша ИСТИНА утиче на то какав ће бити наш суд а самим тим и какав ће бити наш доживљај живота.
 Ако је наша истина добра; добар ће бити и наш суд , а леп ће бити и наш доживљај живота.Све ћемо доживљавати с радошћу, љубављу и осталим лепим осећањима, јер осећања одређују квалитет доживљаја, осећања су боја којом бојимо наш живот па нам он буде ружичаст или сив. Али ако је наша истина настала од заблуда онда ће наш доживљај живота бити лош, са ружним осећањима пун гнева, беса, љутње итд.

 

[rale]

Сада би се требало запитати како је дошло до тога да наша истина постане тако лоша да нам цео живот обоји у црно?Прва стваr која обликује нашу истину је васпитање које смо добили од родитеља и старатеља. Кроз васпитање ми смо добили обрасце понашања и начин како да се поставимо у свету у односу на догађаје. Већину лоших ствари ми добијемо кроз васпитање, али добијемо и понеку добру ствар. Затим иду искуства: Наш интелект се ослања на искуства и покушава да нас заштити од могућих лоших искустава тако што на основу претходних искустава покушава да предвиди догађаје. Па ако се једном десило нешто лоше он ће после у свакој сличној ситуацији да алармира на опасност бомбардујући нас мислима о могућем лошем догађају, а будући да уз такве мисли иде и осећање страха то ми почињемо све чешће да се плашимо шта ће нам се догодити, иако живот ретко понавља исте ситуације.
Тако да наша лоша искуства кроз наш интелект постају стални извор страхова и брига, које чине наш доживљај живота лошим, спречавајући нас да уживамо у животу, Убеђења и увереља такође утичу на наш суд: Уверен значи уведен у веру а убеђен значи уведен у беду; што ће рећи да су убеђења заправо лоша уверења.
Многе ствари у животу ми једноствано не можемо да проверимо тако да су већина наших уверења и убеђења заснована на нашем избору у шта ћемо да верујемо а у шта не.
Наше жеље, љубави и очекивања као и оно шта чинимо од своје воље,одређују у шта ћемо да верујемо. Ако је наша љубав окренута ка туђим женама и курварлуку; сигурно нећемо веровати у Бога који је то прогласио за грех. Радије ћемо веровати да Бог не постоји и свим силама ћемо бранити то своје убеђење, своју заблуду.
 Онај ко краде ће изабрати да верује да су сви људи лопови на овај или онај начин, неко краде од других неко поткрада државу, фирму...Главно лопов у својој мисли верује да су сви лопови.
Курва мисли да су све жене курве само се добро скривају.
Долазимо до тога да човек постаје оно што од своје воље чини. Јер видимо да се ум мења у складу са оним шта човек чини и каква су му дела, Будући да се наша уверења мењају са нашим делима то онај који чини блуд: краде,лаже, отима, курва се,...Блуди. Пожиње да живи у једној кривој истини, у истини насталој после блуда; у заблуди. А када је заблуда истина из које извире наш суд, можемо замислити какав ће бити наш доживљај света, околности и живота.
Наш суд ће бити лош па ће наш живот бити прожет страховима, несигурношћу, љутњом, недостатком самопоуздања, бесом... Другом речима наш живот ће постати пакао. А кад је наш доживљај света пун гнева и свих лоших осећања, сами можемо закључити у каквом ће духу бити наше понашање. Значи од истине зависи каквог ћемо духа бити. Не може Свети Дух да делује кроз нас док ми живимо у заблуди. А то опет доводи до закључка да пре него се Свети Дух трајно настани у нама ми морамо изаћи из својих заблуда и почети да живимо у истини.
Поставља се питање; како изаћи из заблуде и изградити истину која ће постати стални извор радости у нама? Па истим путем којим смо дошли у заблуду. Јер чинећи неморал, безакоње ми смо изградили своју заблуду: Тако чинећи морал и дела љубави према ближњима ћемо се вратити истини.
Јер већ док смерамо да учинимо неко добро дело; у нама ће почети борбе између наших мисли. Једне ће нас наговарати да не чинимо добро јер ће нас онда сви искориштавати и на крају ћемо пропасти а друге ће мисли наговарати нас да ипак учинимо то и да је боље да увек будемо срећни макар и немали материјлна блага, него да изобиљу будемо несрећни.
У тим борбама мисли полако ће се променити и наша истина као и наш доживљај живота. Околности више нећа утицати на нашу радост већ ћемо се радовати без обзира на околности. Променивши се, преобразивши се, ми стварамо услове да Свети Дух делује кроз нас и бићемо Њиме испуњени.
Без помоћи Светог Духа и Господа Исуса Христоса је немогуће ово постићи.
         Одлучност
Сада када смо видели то да каквог ћемо духа бити зависи од истине која је у нама, требало би да извидимо шта је све потребно да би творили добра дела и дела љубави према ближњима. Јер није лако окренути се и почети чинити добро. Потребна је иузетна ОДЛУЧНОСТ и Јака ВОЉА, да би савладали све препреке које ће пред нас поставити Ђаво, наш интелект. Интелект је природни човек у нама и он живи по законима природе '' Јачи преживљава''. По њему је сасвим регуларна ствар; украсти, отети, убити да би се преживело и продужила врста. Звер у нама, интелект, је велики противник с којим се морамо борити да би остали на путу истине.
Он ће кроз наше мисли на све начине покушати да нас наговори да не чинимо добро. Говориће нам да је то лудост, да ћемо пропасти тако радећи, да ће нас сви искориштавати и да ће нам се смејати кад виде шта радимо.
 И ту има истине; јер људи који се ослањају на интелект ће стварно тако мислити о нама и покушаваће да нас обесхрабре у нашим намерама. Зато је добро да скривамо наша добра дела од људи а и ради Бога јер ко тражи славу од људи и хвали се својим добрим делима неће добити славу од Бога; као што каже Св. Писмо.
Значи имаћемо борбу и изнутра а и споља јер свет не прихвата оне који нису њему слични. Зато је потребна мудрост и умереност у свему.

Воља зависи од мотива па ако су нам мотиви слаби таква ће бити и наша воља. Зато је осмишљавање мотива и начина како ћемо деловати саставни део стратегије ратовања са злим духовима у нама и око нас.
     Осмишљавање живота је иначе посао једног ума, нажалост то нико не ради. Већина људи очекује од политичара и власти да им обезбеди посао на коме ће добро зарађивати и да имају довољно новца за живот и провод. Не схватају да је осмишљавање живота посао њих самих као умова и да ако сами то не чине, никад им живот неће имати довољно смисла.
 Дакле када осмисливши и кроз смисао мутивишући себе ојачамо своју вољу, ми кроз одлучност задајемо злим духовима завршни ударац. Одлучност је чврсто држање онога шта намеравамо да учинимо, непоколебљиво истрајавање у одлукама. Ако наш интелект види да се колебамо; бићемо лак плен злим духовима.
    Када чинимо добра дела Јако је важно да то чинимо из љубави с радошћу; јер наш интелект ће покушати да и док чинимо добро дело у наш ум усади лоше мисли, мисли које осуђују онога према коме смо добри.
Зато морамо да пазимо на осећања која имамо док чинимо дела, јер она су јасан показатељ да ли је наше дело стварно добро или зло обучено у маску добра. Ако имамо осећање радости, самилости, љубави, онда је то ок. Али ако осетимо, гнев, бес љутњу...то је сигуран знак да наш интелект минира наш покушај да будемо добри и да чинимо да се Св. Дух пројави кроз наша дела.
    Сагледавајући све ово што је речено ми видимо да смо ми нашом вољом господари и над анђелима и над демонима; Баш као што је и Господ Бог господар на небу. И видимо да смо ми по томе исти као Бог, да имамо исту власт и силу, коју нажалост не умемо да користимо. А по томе видимо и да ми јесмо Синови Божји, ми који смо се родили у Духу и од Бога учимо како да кроз вољу и веру владамо небеским и земаљским силама, властима и поглаварствима.
Видимо да је неопходно да научимо да владамо нашом вољом да би могли да створимо услове да се свети Дух трајно настани у нама и да он управља нашим понашањем. Морамо пазити и са каквим мислима се саглашавамо и којима посвећујемо пажњу. Посвећујући пажњу погрешним мислима ми стварамо услове да се такве мисли множе у нашем уму и он бива све прљавији и прљавији, а наш доживљај света све гори и гори. а ми сами све несрећнији и несрећнији.
Наша лоша осећања утичу на развој разних болести; док лепа осећања делују исцељујуће. Зато је у лепим осећањима живот а у лошим смрт. Онај ко бди над својим умом пазећи на своје мисли и осећања себи отвара врата за вечни живот у радости а онај ко не пази умире мислећи да живи.
  https://www.academia.edu/28987252/Созерцавање.pdf

 

[rale]

Истина
    Истина је мешавина уверења, убеђења, искустава, васпитања знања итд. Сваки човек имасвоју истину корз коју његов ум тумачи свет и догађаје у свету и његовом животу. Један човек може да има само једну истину. Зато је истина само једна. Не постоји нека универзална истина да би могли да кажемо ово је истина а све друго је лаж. Да промени своју истину може само човек кога Бог учи како се то ради. Јер Истина је бог. Наша истина је наш бог. И ако је наш бог пун зла, ако је наша истина зла; можете замислити колико ће нам бола нанети зла истина будући да наш ум користи нашу истину да одреди како ћемо доживљавати живот. Акоје наш живот испуњен Бесом, гневом, љутњом, мржњом, бригама, страховима, јадом, недостатком самопоуздања, неиспуњеним жељама, муком, патњом. То је зато што је наша истина лоша и она боји наш живот сивим бојама. Сваки наш суд потиче од наше истине. А кад судимо ту су и лоша осећања попут малочас наведених. Практично лоша осећања су казна за неправедан суд. Ако нам је живот обојен црнилом то је знак да треба под хитно да мењамо своју Истину, свога бога. И опет; само Бог може научити човека како да промени истину.
    Страхови су такође лоша осећања која долазе од наше истине, Јер наша истина нам говори да је нешто страшно и да о нечему треба да бринемо. Једном је један мој колега описујући неку ситуацију у саобраћају рекао; није било толико опасно колико је било страшно. Од нашег доживљаја зависи да ли ћемо се нечега уплашити или не. Страх је ствар истине а не ситуације у којој се налазимо. Моја жена се плаши стршљена иако је никада ни један није убо. Мене су убадали али ја умем да контролишем свој ум и истину, и стршљани ме не плаше.
    Васпитање од свих фактора највише утиче на то каква ће бити наша истина. Деца не преиспитују истину својих родитеља већ у свакој новој ситуацији помно прате како ће родитељи одреаговати. Па дете лопова неће видети ништа лоше у крађи, дете жене које благонаклоно гледа на прељубу, ће имати позитивно мишљење о прељуби. дете лажова ће и само лако слагати. Ако је отац био непослушан свом оцу и свађао се с њим будите уверени да ће и син бити такав према свом оцу. Женска деца уче од мајки а мушка од очева.  Када мушко дете нема оца он ће учити од некога из околине у кога мајка има поверења, деда, ујак. Исто важи за женско дете. Деца не узимају моделе понашања од родитеља супротног пола је од њих не могу добити адекватно васпитање, деца то свхатају још одмалена. Велика већина родитеља васпитањем изгради истину у дечјем уму која ће то дете у животу чинити несрећним. Узалуд сав новац који ће дати детету да буде срећно кад га његова истина кроз разне страхове чини несрећним. Родитељ који је трчећи за новцем трудио се да створи деци што више, научио је децу да им никад није доста новца, па коликогод  да блага остави деци њима ће то бити мало, јер истина у њима тражи више.Поставља се питање каква треба да буде наша истина да би све у животу дочекивали са радошћу.                                                         
    Христос каже; не брините се јер ко може бринући се лакат свом расту да допринесе. Он нам поручује да за храну, одећу  и све што нам је потребно брине Бог. Ми треба да будемо безбрижни да би били срећни, да имамо поверења у Бога. Радећи можеш допринети расту свом а бринући ништа нећеш постићи до бити несрећан. А ми смо научени да бринемо,бринемо а ништа не предузимамо да узрок наше забринутости решимо.Лоша искуства постају стални извор страхова.Сећања на лоша искуства такође постаје део наше истине. Интелект, тај ђаво у нама је преузео улогу нашег заштитника, и ако наилази нека нова ситуација иоле слична ситуацијиу којој смо доживели лоше искуство наш интелект нас алармира на опасност. Да је само аларм у питању ни по јада већ се он потруди да ми поново у сећању проживљавамо лоше искуство са свим лошим и страшним осећањима које смо проживели. И што смо више лоших искустава имали то ће се наш живот претворити у један велики страх. Долазимо у ситуацију да смо стално под стресом јер очекујемо да ће се нешто лоше десити. А истина је да живот јако ретко понавља исте ситуације и да нам наш интелект без стварног разлога од живота прави пакао. Јер наш ум не прави разлику да ли нам се нешто стварно лоше дешава или ми само се присећамо тога. Мозак повећава лучење адреналина спремајући тело за одбрану од претње које нема. Са адреналином расте број откуцаја срца и притисак и дуготрајна изложеност повећаном адреналину води у болест.Од интелекта заштитника он се претвара у убицу.                         
    Наша истина утиче на доживљај нашег живота, на то како доживљавамо ситуације које нам долазе, Значи да ли ћемо бити радосни или несрећни и уплашени не зависи од околности него од истине која је у нама, која је саставни део нашег ума. Намеће се закључак да ако желимо да нам живот тече урадости ми морамо да водимо рачуна о својој истини, Да је обликујемо и чувамо од зла. Неко бистрији би могао да упита; како ја могу да променим искуство које сам имао. И тачно ми искуство не можемо да променимо али доживљај тог искуства можемо. Могли би да се упитамо ко је мене могао да научи како променити доживљаје из прошлости, И ко ми је уопште дао идеју да то треба радити. Одговор је једноставан; Онај пред коме су прошлост и будућност као садашњи тренутак. Бог учи људе тим стварима.
    Зато интелектуалци немају представе о томе, јер не желе да чују Божји глас. Уређујући механизме по којима ће наш ум да функционише Бог је одредио да оно што ми од своје воље радимо, наш ум ће то у мислима подржавати и бранити. Ако чинимо безакоње неморал и слично, наш ум ће то оправдавати и нама ће изгледати да другачије и не би могло да функционише. Стога лопов мисли да су сви људи лопови на овај или опнај начин, он не може да схвати каква би била корист човеку да буде поштен. "Слободна жена" у свом уму мисли да су све жене исте као она што је само се добро крију и немају храбрости да учине нешто за себе, Она не може да схвати мисао поштене и верне жене. Лажову се чини да је немогуће живети а да се не слаже понекад и да сви људи лажу. Лажов не може да схвати да има људи који строго пазе да не слажу нехотице.
    Тако да човек и својим умом постаје оно што од своје воље чини. Блуд је све што човек чини а да је супротно моралу. хришћански морал није ништа друго до одговоран однос појединца према друштву у коме живи. Истина у нама која је настала после блуда зове се заблуда. И ако би се упитали одакле долазе наши страхови одговор је да долазе од наших заблуда. Лопов не може да оствари однос поверења ни у својој породици јер верује да су сви лажови. Такав човек иде сам кроз живот и животне стихије испуњавају његов живот страхом. Као кад човек иде сам по мраку у сред ноћи. Нигде никог и њему није свједно. Човек кији чини добро у свом уму брани добро које чини, Његов ум брани потребу да се говори искључиво искрено, У његовом уму се гради истина а не заблуда. Истина ослобађа човека, даје му храброст и испуњава живот човека радосним доживљајима. И ако погледамо шта је Исус говорио да требамо чинити од своје воље, видимо да ћемо чинећи тако у свом уму родити једну истину вредну живљења. Христос је дао одговор како обликовати истину, а благодати живота оних који иду Христовим путем знају они који тако чине.

 

[rale]

Пита једном мене један мој пријатељ да му позајмим нешто пара; ја у то време нисам стајао добро са парама па нисам могао ни да му позајмим. Вајка ми се он да нема од кога да тражи на зајам; Ја му кажем да изађе у центар села и нек пита сваког: има добрих људи и даће ти неко. Ко би мени дао? Каже он.Ја му кажем да то он мисли тако јер сам никад ником није помогао па сад мисли да њему нико неће дати, И да је то његова заблуда јер увек има добрих људи који ће дати било коме; само немој да губиш наду и питај све редом. Немој да питаш само оне за које мислиш да би имали да ти дају него питај све редом. Он се после испозајмљивао па упао у проблеме да врати дугове....

Главно, његова истина је говорила да он не заслужује да му се да и он није ни могао да тражи паре на зајам. Човек увек поступа у складу са својом истином и људе и догађаје доживљава у складу са њом. Истина је оно шта највише утиче на квалитет кашег живота, Сваки секунд нашег живота ће бити онакав каквим га наша истина представи. Зао човек чинећи зло у свом уму обликује истину(заблуду) која ће уништити његов живот. Св. писмо каже; У дела руку својих заплешће се безбожник. Већина људи пређе преко овог стиха у Св.Писму не схватајући његово значење. А искреном вернику Бог отвара очи његовог ума да види , а онда га учи како чинећи добро да уреди своју истину и Свој Живот.
Христос Каже: Ако ти ко удари шамар окрени му и други образ. И интелектуалцима ово делује као глупост; кажу Библија је преправљана. Али погледајмо шта се дешава у нашем уму када нам неко удари шамар; наш интелект ће се потрудити да му ми вратимо шамар. Покушаће да нас наговори да се осветимо на неки начин. Ако смо слабији или кукавице онда ће нас наш интелект, ђаво у нама наговарати да употребимо неко оружје или слично. И ако урадимо нешто од тога онда ће наш интелект мислима оправдавати то што смо урадили убеђујући нас да смо исправно поступили, градећи на тај начин заблуду, истину која ће нас пунити мржњом увек када сретнемо тог човека, увек када га видимо или га се макар сетимо.Окретањем другог образа ми прихварамо кривицу за немио догађај на себе, У свом уму преиспитујемо себе да нисмо некако изазвали такво понашање. Трагајући ми и нађемо да има и наше кривице , дал вербалне или наке друге јер се не дешава да неко добије шамар а да томе није и сам допиринео, Нашавши своју кривицу ми у свом уму оправдамо онога ко нас је ошамарио и када га следећи пут видимо , ако нисмо сувише поносни него имамо достојанство нама неће бити тешко да према том човеку наступимо као према пријатељу без лоших осећања. Јер истина у нама неће од сваког погледа на ту особу правити сценарио из пакла.

Христос је рекао да праштамо својим ближњима, а опроштаја нема ако наша истина не подржава то. Ми можемо рећи опростио сам , али осећања која гајимо према тој особи сведоче колико је наш опроштај искрен, сеже ли он до наше истине. Све речи поуке које је Христос пренео нама, ако их извршавамо од своје воље а не од морања, ће утицати да дође до промене истине која је у нама, И ми ћемо видети промене у нашим умовима. Сагледавши све то ми видимо да Исусово учење долази од Бога, од онога ко је и створио нас, па самимтим и зна како наш ум функционише. Са разумевањем истине и свога бића ми почињемо да разумемо Бога и увиђамо да је све његовом руком створено. Јер оно шта су руке у овом материјалном свету то је истина у духовном свету. Рукама ми прихватамо или одбацујемо. А истином ми прихватамо или одбацујемо ЖИВОТ. Иако као разумна бића ми можемо чути и разумети многе истине ми сами можемо имати само једну истину.

Наша истина је живо биће нашег ума и она не жели да се промени. Ми као врховна свест нашег бића можемо да поверујемо у неку нову истину, али наша истина се неће променити само зато шо смо ми поверовали у нешто ново. Покушаћу на примеру да приближим ствар. Поверовавши у Христове речи решим да ми ваља чинити добра дела. видим просјака на улици и кренем да му дам неку парицу; истог трена ми кренуле мисли које су ме убеђивале да то не чиним. Те ја имам породицу, па паре су ми потребне за децу. Па ко зна шта све он има и ко зна колко он зарађује просећи итд. Размислим ја мало о свему томе и видим да нисам учинио никакво добро дело са мислима и осећањима које сам имао. Узалуд сам ја поверовао Исусу када се мој ум и истина у мени противе томе. Решим да следећи пут пре него учиним неко добро дело прво се припремим, да смислим лепе мисли којима ћу да изађем на црту овим лошим ликовима свога ума који не поштују моју вољу.

Протекло је доста воде дунавом док у мом уму није заживела истина онаква каквом сам је ја хтео. Да кад хоћу да учиним неко добро да ме мој ум, или боље рећи мој интелект не спутава у томе, већ да је сагласан и да прати моја дела лепим мислима и осећањима. Тако да можемо рећи да обликовање сопствене истине није ни мало лак и брз процес. Није лако бити син Божји и владати царством својих мисли; много је лакше пустити се низ воду; па што на ум то на друм. Али та борба испуњава мој живот смислом, јер знам да радим божански посао. Она даје драж мом животу и чини га достојним живљења. Ми се идентификујемо са стварима, људима. догађајима и тако градимо свој идентитет. Ја сам партизановац, ја сам србин, ја сам доктор, ја сам перин брат, ја сам Данијелин муж. И то је такође део наше истине. Остати без идентитета је равно паду у провалију или ходу по жици изнад провалије. Када поверујемо у нешто ново што се коси са нашом дотадашњом истином, и пожелимо да изградимо ту нову истину у себи, ми морамо да прођемо изнад бездана. Морамо да напустимо један идентитет и да изградимо други. Оно између је једна велика и страшна провалија, ретки су који се усуде да пођу путем и пређу преко бездана. Сузе прате полазак на пут јер неповратно остављамо део себе. Неко би могао да примети да је немогуће променити истину која је везана за неко наше искуство из прошлости. Не можемо се вратити у прошлост да би ту нешто променили. Али нема ни потреба да се враћамо у прошлост јер наша истина није везана за догађај, већ за доживљај тог догађаја, Наиме ми усвојим мислима, у машти можемо поново да доживимо тај догађај, чак можемо да га доживимо на начим на који ми желимо да га доживимо. И с обзиром да наша прошлост кроз истину обликује нашу будућност то се овакве промене требају учинити ради лепше будућности, лепше судбине.Јер наша осећања су градивни материјал,цигле наше судбине. Дух Божји не разуме речи, то је за њега страни језик, Он разуме осећања, јер осећања су његов језик. Христос је рекао да иде време када ће се прави верници молити Богу духом и истином. дакле видимо да су радосна осећања молитва коју ми упућујемо Богу. А радосна осећања нећемо имати ако нам их не да истина која је у нама. Јер шта је живот? Живот је доживљај. А сваки доживљај са собом носи и осећања. Дакле у осећањима су и живот и смрт. Радост, захвалност, љубав, нада вера су живот а патња,бес гнев туга и остала лоша осећања су смрт. А живот је као пиће, и ако не пијемо са извора живота ми умиремо. Као биљка што се полако суши без воде тако и човек који не пије са извора живота. А истина је извор живота јер од ње долазе сва наша осећања. И кад размислимо да се наша истина мења у складу са оним шта ми од своје воље радимо; видимо какву штету свом животу наносе они којима је мио неморал. Који лажу. краду. чине прљубу, куну своје ближње,отимају, не праштају,итд.   
https://www.academia.edu/28987252/Созерцавање.pdf

 

[rale]

И познаћете истину и истина ће вас ослободити Јован 8:32 

Тада Исус говораше онијем Јеврејима који му вјероваше: ако ви останете на мојој бесједи, заиста ћете бити ученици моји,
И познаћете истину, и истина ће вас избавити. Јован 8:31-32
Многи наводе само стих тридесетдва, пропуштајући претходни стих без којег се губи прави смисао Христових речи.
Значи: Ако останете у мојој беседи познаћете истину.
Али погледајмо овај стих па ће бити јасније шта Христос Говори:
Ко хоће Његову вољу творити, разумеће је ли ова наука од Бога или ја сам од себе говорим. Јован 7:17
Шта нам то говори Христос? Разумевање долази са чињењем Божје воље, А не са читањем многих књига како многи мисле.
Зато је свет препун духовних учитеља који лутају и заводе народ. Они немајући искуство љубави , праштања и трпљења лутају у својој мисли и не разумеју хришћанство. Зато свако ко мисли да је духован и да може да буде учитељ другима: нека упита себе. Да ли сам спреман да кад ми неко удари шамар окренем и други образ? Јесам ли спреман да се одрекнем свега? и деце и родитеља и жене? И све остало што је Христос рекао да треба чинити. Тако ће преиспитати себе и видети има ли он право разумевање или га ђаво вара. Јер истина се само на један начин може спознати.
Свака спознаја која није дошла тим путем је лаж и заблуда.
Приче типа Св. Оци, предање; може ако се иде овим путем, али ако се иде другим путем ништа не помажу ни Оци ни предање. Него се на тај начин користе св. Оци и предање да би се лепше упаковала заблуда.

Има једна занимљива ствар у томе да је Христос на овај начин показао како се долази до разумевња и до истине.
Он је практично на овај начин указао на сотону, као и где се он крије. Сотона се крије у интелектуалном приступу разумевању Св. Писма. Наш интелект је тај који је отац лажи који заводи цео свет.
Погледајмо како описује луцифера кроз Тирског цара. Не заборавимо да говори о интелекту:
Сине човјечји, наричи за царем Тирским, и реци му: овако вели Господ Господ: ти си печат савршенства, пун си мудрости, и сасвијем си лијеп.
Био си у Едему врту Божјем; покривало те је свако драго камење: сарад, топаз, дијаманат, хрисолит, оних, јаспид, сафир, карбункул, смарагд и злато; онај дан кад си се родио начињени ти бише бубњи твоји и свирале.
 Ти си био херувим, помазан да заклањаш; и ја те поставих; ти бјеше на светој гори Божијој, хођаше посред камења огњенога.
 Савршен бјеше на путовима својим од дана кад се роди докле се не нађе безакоње на теби. Језек 28:12-15 Обратимо пажњу шта је мана интелекту; Безакоње. Није ли то својствено сваком човеку који се у својој мисли ослања на интелект.
Он је херувим помазан да заклања; каже стих. Шта да заклања?
 И рече Господ Бог: ето, човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи.
 И Господ Бог изагна га из врта Едемскога да ради земљу, од које би узет;
 И изагнав човјека постави пред вртом Едемским херувима с пламенијем мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.  прва Мој. 3:22-24
Дакле наш интелект је онај који је помазан да заклања дрво живота да не окусимо и живимо вечно.
Христос нам каже да царство небеско није далеко од нас, да је оно ту у нама, у свету наших мисли у нашем уму.
Онда следи да су и рај и пакао ту у нама, у нашем уму, у свету наших мисли. 
А дрво живота се налази у рају; значи и оно се крије негде у нашем уму.
Па и интелект је део нашег ума; онај део нашег ума који је здужен да заклања дрво живота.
Не наговара ли наш интелект свакога од нас да нема Бога? Одакле долазе све оне сумње у Божје постојање? 
Па и кад верујемо у Бога; одакле долази онај недостатак поверења у Бога?
Много је ствари које  указују да је наш интелект сотона који нас заводи да је просто невероватно како је успевао кроз векове да остане скривен и да људи не слуте одакле долази највеће опасност по наш живот.
Ко је тај који наговори човека да убије другог човека ако не наш интелект? А после нас тера да судимо том истом човеку којег је преварио варајући и нас као и њега.
 Ко превари човека да изврши самоубиство?
Да се коцка?
Да се опија?
Да краде?
Да закида друштво?
Да лаже итд.?
И да се вратимо до наслова теме: ко може спознати истину?
Онај ко чини све оно шти је Христос говорио да треба чинити, а шта ће његов интелект покушати да га убеди да не чини.

 

[rale]

Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају.

Проблем у стиху; Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају.; постоји само ако се о Божанском бићу имају погрешне представе па онда Морамо да натежемо овај стих да би подупро наше предрасуде. Ако знамо како је устројено Божанско биће онда тај проблем не постоји и ми јасно разумемо шта Христос говори.
Овако ћемо: 
Христос је ум Божији. Божији Логос. А ми смо уди његовог тела. Данас би Павле рекао ћелије његовог тела али у оно време то не би имало смисла, јер није постојала свест о ћелијама. Наука је помогла да се то разјасни.
Дакле; када смо ми ћелије његовог тела,а Он је ум Божији то смо ми онда умови његовог ума.
И пошто смо и ми по образу Божјем, то значи да је Божаски ум подељен на много малих умова које су његове ћелије.
Да је то тако потврдиће нам и наш мозак који је слика Божанског ума. Свака наша ћелија је мали ум.  Значи наш ум је такође подељен на много мањих умова. Не каже се Џабе; спознај себе па ћеш спознати и Бога.
Сада, даље проучавајући свој ум ми можемо видети још неке ствари у погледу Христовог ума. 
Христос каже да је царство Божије ту у нама, свет наших мисли, онда нећемо погрешити ако закључимо да је и пакао део нашег ума. Бар судећи по томе да имамо мисли које су јако паклене. 
Ако је наш ум тако подељен онда је и Христов ум исто тако подељен. 
Дакле ми кад завршимо овај живот на земљи идемо у рај или пакао зависи од тога какав нам је карактер. 
Да би разумели шта значи; бићеш са мном у рају, биће боље да прво објаснимо какво је место пакао.
И поново идемо до нашег ума да то појаснимо на нама самима, тако је разумљивије.
Ми који умемо да се користимо слободном вољом и знамо у чему се она огледа, знамо да својом вољом бирамо којим ћемо мислима посветити нашу пажњу. Оне мисли које добијају нашу пажњу се множе у нашем уму а оне које не добијају вену ко биљке без сунчеве светлости. Дакле наша пажња је извор живота за наше мисли. извор светлости.
Пакао је место у нашем уму где ми не посвећујемо своју пажњу, где не боравимо својом пажњом.
Е такав је и пакао Христовог ума где ће неки од нас отићи. То је тамница ума, место где Христос не борави својом пажњом.
Сада се већ може наслутити какво је место рај. То је место где Христос радо борави својом пажњом. 
Дакле не борави Христос у свом уму да би био са нама телом већ борави у свом уму својом пажњом, као и ми што боравимо у свом уму својом пажњом посвећујући своју пажњу мислима. Јер наше мисли су жива бића нашег ума.
Сада можемо видети да ће разбојник бити у рају Христовог ума а да ће Христос бити са њим кроз пажњу коју ће му посвећивати, као што посвећује пажњу одабраним мислима. Јер мудар човек бира мисли којима ће да посвећује пажњу а глуп иде за сваком својом мишљу не разликујући добре од лоших.
Ми смо за наше мисли Бог са неба као што је и Христос за нас Бог са неба. Он је сишао са неба међу бића свог ума да им каже нова правила по којима ће моћи да заузму своје место у Његовом уму.
Он је својим телом у коме је био на земљи био погребен у гроб а разбојник је био са њим у рају његовог ума.
Не постоји сметња која каже да Христос није могао да буде заједно са разбојником јер је био у гробу. Јер он је телом био угробу а његов ум на небу је жив и он је тамо био тај дан са разбојником. Телом у гробу а пажњом са разбојником.