Јеванђеље и (не)насиље: (Не)оправданост рата и убиства

[Viktor Ljvovic]

Then Celsus next exhorts us to help the emperor with all our power;

and cooperate with him in what is right, and fight for him, and be fellow-soldiers

if he presses for this, and fellow-generals with him.1 We may reply to this

that at appropriate times we render to the emperors divine help, if I may

so say, by taking up even the whole armour of God.2 And this we do in

obedience to the apostolic utterance which says: 'I exhort you, therefore,

first to make prayers, supplications, intercessions, and thanksgivings for

all men, for emperors, and all that are in authority.'3 Indeed, the more

pious a man is, the more effective he is in helping the emperors—more so

than the soldiers who go out into the lines and kill all the enemy troops

that they can.

We would also say this to those who are alien to our faith and ask us

to fight for the community and to kill men: that it is also your opinion

that the priests of certain images and wardens of the temples of the gods,

as you think them to be, should keep their right hand undefiled for the

sake of the sacrifices, that they may offer the customary sacrifices to those

who you say are gods with hands unstained by blood and pure from

murders. And in fact when war comes you do not enlist the priests.4 If,

then, this is reasonable, how much more reasonable is it that, while

others fight, Christians also should be fighting as priests and worshippers

of God, keeping their right hands pure and by their prayers to God

striving for those who fight in a righteous cause and for the emperor who

reigns righteously, in order that everything which is opposed and hostile

to those who act rightly may be destroyed? Moreover, we who by our

prayers destroy all daemons which stir up wars, violate oaths, and disturb

the peace, are of more help to the emperors than those who seem to be

doing the fighting. We who offer prayers with righteousness, together

with ascetic practices and exercises which teach us to despise pleasures and

not to be led by them, are cooperating in the tasks of the community.

Even more do we fight on behalf of the emperor. And though we do not

become fellow-soldiers with him, even if he presses for this, yet we are

fighting for him and composing a special army of piety through our intercessions

to God.

Origen Origen Contra Celsus Book 8: LXXIII

[Justin Waters]

Е сад лепо размисли шта би се догодило да сваки народ на свету тако резонује.

A uz put, upravo tako i rezoniju svi narodi i drzave. Samo se nama namece drugi model. Model predaje i izdaje. Ameri sasvim dobro znaju da brane granice u Iraku, francuzi, britanci u Libiji i niko im ne soli pamet zbog toga.

Ма хајде, молим те! Какве везе имају Амери и НАТО? Они су утриповали да су светски полицајци (и/или имају било какве користи од рата) и то нема никакве везе са ”одбраном вековних огњишта”, ”Карловац-Карлобаг-Вировитица границама” и ”сви Срби у једној држави” идиотлуцима. Од ког тачно тренутка у историји почиње да важи то фамозно ”историјско право” на неку територију.

Od onog trnutka kada su pocele da poostoje drzave. Sve i jedna drzava postoji na osnovu "prava sile". Ni jedna nije Bogom dana (osim mozda Izraela). Tako da se drzave osvajaju, sire, uspostavljaju granice silom. I nema nista manje prava na silu Srbija od Amerike. Ili da se uvede drugi princip, referandum pa da Srbi iz Republike Srpske, mirno, na referendumu odluce sta ce i gde. I takodje Srbi iz takozvane hrvatske. I oni proterani i oni neproterani.

Турска полаже право на територију Србије јер је била на силу освојила и држала 500 година.

Косово је независна држава јер је на силу отет дио територије уз подршку НАТО-а

НДХ је легитимна држава некад била, јер су Хрвати освојили силом, и могу да имају легитимни интерес да је опет успоставе.

[Crveni Baron]

Турска полаже право на територију Србије јер је била на силу освојила и држала 500 година.

Косово је независна држава јер је на силу отет дио територије уз подршку НАТО-а

НДХ је легитимна држава некад била, јер су Хрвати освојили силом, и могу да имају легитимни интерес да је опет успоставе.

Pa na osnovu cega postoje drzave i kako nastaju? Dobijaju se na lutriji?

Ne, nego sa puskom u rukama. Kako se Srbija oslobodila? Igranjem tablica? Ili kako se prosirila Austro-ugarska? Kako su uspostavljene granice Francuske, Spanije,Portugala? Sve je to na bojnom polju uradjeno.

Kako se raspala Jugoslavija? Sta je tu upotrebljeno? Sila od strane hrvata, slovenaca, muslimanaq.Da nije bilo te sile ne bi se ni Jugoslavija raspala, koja je takodje nastala uz pomoc sile.

I ne znam sta tu nije ocigledno jasno.

[Crveni Baron]

Problem nastaje samo kada se pokusaj srba da ostanu u jednoj drzavi predstavlja kao nesto "nasilno" i lose, nemoralno, a istovremeno isto to sa druge opravdava , kao toboz borili se zlobodu. A za sta su se Srbi borili?Za ropstvo?

[Михајло]

Ма изгледа да смо се борили за мороне на власти Брате...

уступци према терористима у Пприштине..се пласирају преко РТС-а као преговарачки успех..  confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='confused1' />

Срби на КиМ-у само што нису сви колективно похапшени...а Дачић и БоТа ћуте кос аксије..

[Crveni Baron]

Nece  ni ovo biti doveka. Pocece Srbi opet da misle glavama.

[Михајло]

Nece  ni ovo biti doveka. Pocece Srbi opet da misle glavama.

Јеси ти погледао на овом форуму и на другим..шта наши умови (факултетски образовани) и теолози куцкају?

Оперисани од стварности и живота...

Нисам сигуран у то...

[3 тарабе]

Problem nastaje samo kada se pokusaj srba da ostanu u jednoj drzavi predstavlja kao nesto "nasilno" i lose, nemoralno, a istovremeno isto to sa druge opravdava , kao toboz borili se zlobodu. A za sta su se Srbi borili?Za ropstvo?

Srbima se osporava / osporavala sloboda, kultura, pravo na pravoslavnu vjeru, pravo na život. Ali izgleda da nije "cool" boriti se za život ako si Srbin pravoslavne vjeroispovjesti...

[roolle]

Braco i sestre, a sta i kako smo mi trebali da se ponasamo kojima je profesija bila takva da smo morali ucestvovati u svim tim ratovima i biti svedoci stvari koje nijedan covek nebi trebalo da vidi....Verujte mi na rec, te "slike" kod mene i kod dosta mojih kolega ne nestaju i sumnjam da ce ikad izbledeti....a ja kao castan oficir svoje drzave nisam mogao da okrenem ledja i pravim se da se nista ne desava.....i uvek kazem , sacuvaj nas Gospode, i ne dozvoli da covek ponovo postane coveku vuk.....

[marko_13]

        Након времена великих прогона, мученика и исповедника, почетком 4. века за Цркву је наступило мирније време. Крај те ере означио је један неочекиван догађај, дозвола за слободно исповедање вере 313. године, а сам цар је почео отворено подржавати хришћанство. Са царем Константином у хришћанство је ушло нешто до тада незамисливо. Цар није крио своје убеђење да га је Бог изабрао да спроведе његову вољу на земљи(Више у Константиновој Беседи на сабору Светих коју преноси Јевсевије. То уверење донело је и користи хришћанима. Цар је сматрао да га је Бог одредио и да успостави мир унутар Цркве. Бринуо га је статус и углед хришћана, који је постао угрожен услед сталних препирки. Аријева јерес је довела до сазивања Првог васељенског сабора, чији је покровитељ био свети цар. Једна од његових раних брига везаних за Цркву била је и проблематика одређивања датума прослављања Васкрса. Остала је забележена његова изрека: „Теже су ми поделе унутар Цркве од свих битака и ратова“. M. Gaddis, There Is No Crime for Those Who Have Christ; Religious Violence in the Christian Roman Empire, Los Angeles-London 2005, стр. 49, 59.

 Свети Григорије Богослов, Disc. 18, 42; PG 37, 1041).  

         То уверење је додало једну врсту легитимности прогонима и убиствима, која су била устаљена пракса након грађанских ратова. Цар Константин се сурово обрачунао, као многи пре и после њега, са породицама и сарадницима супарника након што је преузео апсолутну власт у Империји. Међутим, иако је Константин својим политичким аспирацијама давао оправдања позивајући се на Бога, та пракса није заживела међу хришћанима. Осим спорадичних сукоба услед напада на пагане и њихове храмове, који су били продукт егзалтације због остварене победе и, понегде осветољубивости, нису постојали у широком обиму напади или прогони пагана током 4. века.

         Након наглог повећања броја чланова Цркве и појаве лажних учења хришћани су, у новонасталој конфузији, посезали за неким мерама, које до тада нису користили. Жеља за очувањем јединства Цркве и савез са државом (која нема праг толеранције колики и Црква) довео је до злоупотреба хришћанства и појаве праведног гнева, при којем је због „виших интереса“ долазило до прогона, масовних протеста и немира. Дешавало се да цареви, у складу са сопственим богословским ставовима или политичким интересима, подржавају или православну или јеретичку страну. То је доводило до прогона православних еписопа и верника, који се нису много разликовали од оних из времена христоборства. Каква год да је била ситуација на пољу догматских питања и односа према јеретицима и незнабожцима, светоотачко учење је било да је насиље једнако греху и религиозном преступу. Свети Григорије Богослов сажима опште отачко учење речима: „Узрок рату је зло које производи грех“.  Постојаност хришћанског учења о ненасиљу види се и у држању верних током времена Јулијана Отпадника. Тада су привремено застале расправе и поделе и хришћани, као и они који су од Цркве отпали али су били поистовећивани са вернима. Хришћани и они који су њима сматрани су јасно сведочили о спремности на мучеништво, односно исповедништво. У расправама и делима, а не организовањем побуна и устанака, одупрли су се репресијама државе и последњем покушају рестаурације паганства.

           Став према рату и насиљу био је јасан. Њихов корен налази се дубље, у човеку, а ту се налази и исцељење. Спољашњи узроци сматрани су пуким изговорима Ако човек живи по Христу насиље је недопустиво. Међу првим оцима и учитељима Цркве (Тертулијан, Ориген, Кипријан Картагински, Климент Александријски) владало је мишљење да је недопустиво да хришћанин буде војник, чак ни да носи оружје и да мора одбити ношење војничке одеће.  Након склапања савеза између Цркве и државе позиције на којима су до тада стајали богослови по питању односа према војничком позиву, рату и насиљу су полако напуштани. Дошло се до тога да нико није могао постати војник, ако пре тога није постао хришћанин, тј. ако није био крштен.  Већ свети Василије Велики допушта под одређеним условима учешће хришћана у рату, па чак и убијање непријатења, али након тога да буде одлучен од Светог причешћа три године ( „Убиство у рату није препознато од стране наших Отаца као убиство; претпостављам због њихове жеље да начине уступак људима који се боре у име непорочности и праве вере. Можда је, међутим, добар савет да се они којима руке нису чисте уздрже од Причешћа три године“. Свети Василије Велики, Писмо 182, 13 (Писмо Амфилохију по питању Канона). Преузето са интернета на дан 27. марта 2011. са адресе: http://www.ccel.org/ccel/schaff/npnf208.ix.clxxxix.html. Из писма видимо да је средином 4. века питање убиства у рату, од стране отаца Цркве, било третирано као олакшавајућа околност. Свети Василије Велики га ставља у канонске оквире и третира га у складу са околностима дајући суд који је ушао у зборнике црквеног права код Валсамона и Зонаре, одређујући однос православне Цркве према учешћу у рату до наших дана. Канонске одредбе у православљу одувек су схватане као лек, а не као казна, у јуридчком смислу речи. Тако се и одлучење схвата као терапија и има намеру да исцели, а не као кажњавање онога који се огрешио).  

У западној патристици свети Амвросије Милански у својим текстовима разрађује прве правне поставке о оправданости рата и у ту сврху хвали војнички сукоб, војнике и подстиче на одбарну земље.  На западу најдаље је, у оправдавању рата и употребе насиља у Цркви, отишао блажени Августин. Он је увео и термин праведни рат (лат. bellum iustium) који се у различитим облицима може наћи у свим каснијим западним богословским и јуридичким школама(Узроци за оправдавања насиља у западном хришћанству и (зло)употреба могућности коришћења праведног рата све су више проширивани. Стекао се утисак да је он постао оправдање за вођење неправедних ратова, наводно, у име Христово. Најпознатији ратови који су покретани захваљујући термину праведни ратови су крсташки. Они су оправдавани намером да се ослободи Света земља, али су се претворили у пљачкашке и рушилачке походе. Крсташки ратови су пример злоупотребе хришћанства и индоктринације истог од стране утицајних римокатоличких световних и црквених власти. Начело bellum iustium остало је на снази у римокатоличкој, англиканској и лутеранској цркви до данашњих дана као општеважеће).  Августин је разрадио, на темељима римског права, до танчина могућности учешћа хришћана у рату и употребу насиља не само у оружаним сукобима, већ и у школама, породици и односу према слугама.  Као што је одређивање положаја насиља унутар Цркве успостављен од стране светог Василија Великог, а изграђен на основама православног предања, остао на снази од времена касне антике до савременог доба у православљу, тако је и утицај блаженог Августина и његово дефинисање рата и насиља у западном хришћанству и даље неприкосновен. И један и други став су донешени на основу предања познатих ауторима и са прихватањем животне реалности времена у којем живе хришћани након епохе прогона и забрањеног друштва. И један и други став био је злоупотребљиван, прилагођаван, а долазило је и до проширења могућих узрока за употребу насиља или учешће у рату. Хришћани су јасно, у касној антици као и доцније, посведочили да су најснажнији када су нападани, а да највећа опасност не прети од спољашњег непријатеља, већ опуштања услед непостојања директне и непосредне опасности, склапања нечасних или мање часних савеза, као и напуштања бескомпромисности по питању следовања Јеванђеља.

[roolle]

Interesantan tekst.....Mada meni licno kad se setim tog nesretnog perioda uvek na pamet padnu reci Marka Miljanova, one cuvene o cojstvu i junastvu...a posto se u nasim krajevima dobrim delom  vodio i pravi verski rat.....junastva je bilo ali nazalost cojstva veoma malo....rat mogu prizivati samo oni koji ga nisu na svojoj kozi osetili.....

[marko_13]

Хвала, драго ми је да ти је овај одлимак из једног мог истраживачког рада на тему односа монотеистичких религија и насиља интересантан.

Тачно! Рат је заиста страшна ствар и могу га желети само они који не схватају колико је зло.

[Давид]

ЈЕВАНЂЕЉЕ И РАТ

Затворимо сад књигу Старога Завета Божјег и отворимо књигу Новог Завета Божјег.

Чујем ли добро Ваше питање, генерале:

- Да ли је Спаситељ био за рат?

Простите, но то ми личи на питање: да ли је мајка за шибу свога детета?

Ниједна разумна мајка неће прибећи шиби свога детета без крајње нужде. Када сва уразумљујућа средства исцрпе, тек тада мајка прибегава шиби застрањеног детета свог. Но та шиба није из злобе него из устрашене љубави материнске, да јој дете не би сасвим пропало, и да би се евентуално и друга деца опоменула, да не ходе странпутицом. (Прут и кар дају мудрост, а дијете пусто срамоти матер своју (Приче Сол. 19, 15).) Нисте ли посматрали, како после једне такве шибе и дете и мајка плачу? Плаче и мајка од бола да ублажи бол детињи. И нисте ли гледали дирљив случај, да после шибе дете се ипак смеје а мајка плаче? О небеска љубави материнска! Ко од нас у зрелим годинама не благосиља мајку своју за нешто шибе што је од ње добио у детињству? И ко баш у том поступку мајчином не види још јачи доказ брижне љубави њене? И рат ништа друго није до шиба, коју Бог пушта на децу своју, да би их коначне пропасти спасао. Бог, чија је љубав према људима несравњено већа од љубави материнске, не попушта ту шибу на род људски из какве злобе него једино и једино из брижне љубави.

...

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/RatIBiblija/Nikolaj030322.htm

[Guest]

 

 „Бла­же­ни крот­ки, јер ће на­сле­ди­ти зе­мљу“ (Мт. 5, 5).

 

Исто­ри­ја људ­ског ро­да се не­рет­ко пре­по­зна­је као исто­ри­ја ра­то­ва­ња, а чо­ве­чан­ство без су­ко­ба се сма­тра уто­пи­јом. По­зна­ти фи­ло­соф Ле­шек Ко­ла­ков­ски го­во­рио је да је „дру­штво без кон­фли­ка­та тво­ре­ви­на ма­ште“, јер је „це­ло­куп­но људ­ско ис­ку­ство ис­пу­ње­ном по­сто­ја­њем зла“. Љу­ди, да­кле, ни­су у мо­гућ­но­сти да би­ра­ју из­ме­ђу са­вр­ше­ног и не­са­вр­ше­ног дру­штва, већ из­ме­ђу раз­ли­чи­тих об­ли­ка ло­ших дру­штве­них уре­ђе­ња. То је­сте ре­ал­ност, али, по­ста­вља се уме­сно пи­та­ње, да ли на њу тре­ба бес­по­го­вор­но при­ста­ја­ти, да ли је баш бе­сми­сле­но пру­жи­ти ика­кав от­пор? Упр­кос сва­ко­днев­ној ег­зи­стен­ци­јал­ној си­ту­а­ци­ји чо­ве­ка ко­ја га нај­че­шће при­мо­ра­ва да би­ра из­ме­ђу ве­ћег и ма­њег зла, а не из­ме­ђу до­бра и зла, по ми­шље­њу по­ме­ну­тог пољског ми­сли­о­ца, „да би­смо би­ли све­сни да из­ме­ђу та два по­ла по­сто­је по­сред­ни сте­пе­ни мо­ра­мо са­чу­ва­ти ре­гу­ла­тив­ну иде­ју о са­вр­шен­ству, ко­ја ће пред­ста­вља­ти иде­а­лан стан­дард од­но­са, пре­ма ко­ме ће­мо оце­њи­ва­ти на­ше не­у­спе­хе и до­стиг­ну­ћа“. Под­се­ћа­ње на хри­шћан­ску иде­ју са­вр­ше­ног чо­ве­ка у не­са­вр­ше­ном све­ту, оном ко­ји у „злу ле­жи“, мо­же би­ти од ве­ли­ке ко­ри­сти. По­себ­но да­нас ка­да се су­ко­би у Укра­ји­ни из да­на у дан по­ја­ча­ва­ју, а хлад­но­ра­тов­ска по­де­ла по­ста­је све из­ра­же­ни­ја и пре­ти да озбиљно угро­зи гло­бал­ни мир.

 

 

Ка­да већ по­ми­ње­мо Ко­ла­ков­ског, ва­ља се се­ти­ти и јед­не ње­го­ве (ду­хо­ви­те) опа­ске да су је­ван­ђе­ља не­ра­зу­мљи­ва са­мо те­о­ло­зи­ма, а да оста­ли с ла­ко­ћом схва­та­ју оно што је у њи­ма ре­че­но, од­но­сно да је ин­те­лек­ту­ал­на ин­тер­пре­та­ци­ја би­блиј­ске тра­ди­ци­је мно­го то­га у њој за­там­ни­ла. Има исти­не у то­ме... То је по­себ­но ви­дљи­во при­ли­ком ре­ша­ва­ња про­бле­ма ко­јим ће­мо се са­да ба­ви­ти.

 

Пр­во ће­мо ис­пи­та­ти ка­ко је у Но­вом За­ве­ту ре­ше­но пи­та­ње ра­та (тј. на­си­лја), а он­да се освр­ну­ти и на нај­у­че­ста­ли­ја по­гре­шна ту­ма­че­ња тог ре­ше­ња. По­себ­но ће­мо се по­за­ба­ви­ти ег­зе­гет­ском акро­ба­ци­јом ау­торâ Осно­ва со­ци­јал­не кон­цеп­ци­је Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве(2000).

 

* * *

 

Не тре­ба око­ли­ша­ти, за­то ћу од­мах ја­сно и гла­сно ре­ћи: но­во­за­вет­ни став је су­штин­ски па­ци­фи­стич­ки. Упр­кос ве­ков­ном „пре­ком­по­нова­њу“ ис­ка­за но­во­за­вет­них ау­то­ра о ра­ту, тј. на­си­лју, и нај­по­вр­шни­јим иш­чи­та­ва­њем као и нај­ду­бљим со­зер­ца­ва­њем до­ла­зи се до истог ре­зул­та­та – Но­ви За­вет осу­ђу­је сва­ку упо­тре­бу на­си­ља у свим окол­но­сти­ма, сто­га је рат ап­со­лут­но не­при­хва­тљив. Сви­де­ло се то не­ко­ме или не, а мно­ги­ма се не сви­ђа, сва­ко оправ­да­ва­ње ула­ска у фи­зич­ки су­коб пред­ста­вља из­да­ју је­ван­ђе­ља.

 

Уко­ли­ко на кон­крет­но пи­та­ње Хри­стос да не­дво­сми­слен од­го­вор, сви оста­ли су ире­ле­вант­ни, бар за оне ко­ји се­бе сма­тра­ју хри­шћа­ни­ма. По овом пи­та­њу Он се из­ја­снио, и то ве­о­ма пре­ци­зно. У Бе­се­ди на го­ри, Хри­стос екс­пли­цит­но на­во­ди: „Чу­ли сте да је ка­за­но: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам ка­жем да се не про­ти­ви­те злу, не­го ако те ко уда­ри по де­сном обра­зу твом, окре­ни му и дру­ги“ (Мт. 5, 38–39). Ово је јед­но од оних ме­ста у Но­вом За­ве­ту ко­је сви по­зна­ју, али чи­је зна­че­ње нај­че­шће иг­но­ри­шу, јер оно на нај­дра­стич­ни­ји на­чин оне­мо­гу­ћу­је при­ла­го­ђа­ва­ње хри­шћан­ске ег­зи­стен­ци­је ово­свет­ском на­чи­ну по­сто­ја­ња. Уко­ли­ко се по­ме­ну­те Хри­сто­ве ре­чи до­след­но при­ме­не у прак­си, не­ма ви­ше кон­це­си­ја са др­жа­вом јер ће сва­ко на­си­лје ко­је она (мо­ра?) да чи­ни би­ти осу­ђи­ва­но, а ако се те ре­чи не при­хва­те и спро­во­де, не­ма ни го­во­ра о истин­ском хри­шћан­ству. Хри­шћа­нин је или мар­тир или ни­је хри­шћа­нин.

 

Вра­ти­мо се са­мој за­по­ве­сти Хри­сто­вој, од­но­сно ње­ном пр­вом де­лу. Шта Он у ства­ри кон­крет­но има у ви­ду? Од­го­вор је јед­но­ста­ван – ста­ро­за­вет­ни за­кон; ево не­ких од ме­ста из Ста­ро­га За­ве­та на ко­ја се од­но­си ре­че­но: „Ко уда­ри чо­ве­ка, те умре, да се по­гу­би. ...та­да ћеш узе­ти жи­вот за жи­вот, око за око, зуб за зуб, ру­ку за ру­ку, но­гу за но­гу, ужег за ужег, ра­ну за ра­ну, мо­дри­цу за мо­дри­цу“ (Изл. 21, 12.23–25). „И ко уби­је чо­ве­ка, да се по­гу­би. И ко ра­ни бли­жњег свог, ка­ко учи­ни та­ко да му бу­де: Улом за улом, око за око, зуб за зуб; ка­ко оште­ти те­ло чо­ве­ку, она­ко да му се учи­ни“ (Лев. 24, 17.19–20). „И не­ка до­бро ис­пи­та­ју су­ди­је, ако све­док онај бу­де ла­жан све­док и ла­жно све­до­чи на бра­та свог, учи­ни­те му она­ко ка­ко је он ми­слио учи­ни­ти бра­ту свом и из­ва­ди зло из се­бе, да се оста­ли чув­ши то бо­је, и уна­пред ви­ше не чи­не та­ко зло усред те­бе. Не­ка не жа­ли око тво­је: жи­вот за жи­вот, око за око, зуб за зуб, ру­ку за ру­ку, но­гу за но­гу“ (Пнз. 19, 18–21).

 

 

Ја­сно је, да­кле, да Хри­стос ка­те­го­рич­ки за­по­ве­да­ју­ћи не­су­прот­ста­влја­ње злу си­лом чи­ни су­штин­ски от­клон од ста­ро­за­вет­не ју­ри­дич­ке пре­вен­ци­је на­си­лја. Шта­ви­ше, не оста­вља се про­стор ни за мо­жда оче­ки­ва­ни по­сред­ни – „пе­да­го­шки“ – ста­ди­јум из­ме­ђу пр­вог за­кон­ског и крај­њег љу­бав­ног, ко­ји би евен­ту­ал­но вр­шио не­ку вр­сту при­пре­ме за пот­пу­ну при­ме­ну прин­ци­па љу­ба­ви у ме­ђу­људ­ским од­но­си­ма.

 

Иа­ко су по овом пи­та­њу ства­ри очи­глед­не, у про­шло­сти су се по­ја­вљи­ва­ла, а да­нас су чак до­ми­нант­на, мно­га ту­ма­че­ња ове Хри­сто­ве за­по­ве­сти ко­ја у пот­пу­но­сти ис­кри­вљу­ју њен сми­сао, а све ка­ко би се во­ди­ла не­ка­ква ре­ал­по­ли­ти­ка. На пи­та­ња да ли хри­шћа­ни тре­ба да се си­лом су­прот­ста­вља­ју на­си­љу, од­но­сно да ли тре­ба да уче­ству­ју у рат­ним су­ко­би­ма, да ли по­не­кад не тре­ба да окре­ћу дру­ги образ не­го да они пр­ви уда­ре, да­ва­ли су се у про­шло­сти раз­ли­чи­ти од­го­во­ри, а ми ће­мо се са­да освр­ну­ти са­мо на два по­гре­шна ко­ја се нај­че­шће су­сре­ћу.

 

По­је­ди­ни хри­шћан­ски оци и учи­те­љи Цр­кве (нпр. до­и­ста ве­ли­ки бо­го­слов Св. Јо­ван Зла­то­у­сти) сма­тра­ју да је Хри­стос за­и­ста учио о не­про­ти­вље­њу злу си­лом и да је то уз­ви­ше­ни мо­рал­ни за­кон, али да тре­ба би­ти ре­а­лан и при­хва­ти­ти чи­ње­ни­цу да у све­ту има злих лју­ди ко­ји га сво­јим де­ло­ва­њем мо­гу уни­шти­ти, те се њи­хо­во де­ло­ва­ње мо­ра си­лом огра­ни­чи­ти. Ова­квим ста­вом се „бли­жњи“ пре­тва­ра у не­по­жељ­ног „дру­гог“, тре­ти­ра се као не­при­хва­тљи­во раз­ли­чит, и уну­тар екли­си­јал­ног по­рет­ка се по­сма­тра као не­ко ко не­ма пра­ва на сло­бод­но ис­по­ља­ва­ње лич­не во­ље. Мо­гу­ћи при­го­вор да се у су­прот­ном бри­ше гра­ни­ца из­ме­ђу до­бра и зла не сто­ји, јер је сва­ки гре­шник „ле­ги­тим­ни“ део те­ла Хри­сто­вог ко­ји се не ам­пу­ти­ра због сво­је гре­шно­сти, не­го се „ле­чи“ та­ко што се во­ли и што му се при­ме­ром по­ка­зу­је у че­му се са­сто­ји ње­гов ег­зи­стен­ци­јал­ни про­ма­шај (ἁμαρτία), а ни у ком слу­ча­ју упо­тре­бом фи­зич­ког на­си­ља.

 

 

Пре­ма под­јед­на­ко уче­ста­лом али да­ле­ко ра­фи­ни­ра­ни­јем ту­ма­че­њу ове Хри­сто­ве за­по­ве­сти од прет­ход­ног, она је за хри­шћа­ни­на оба­ве­зна са­мо он­да ка­да он лич­но тр­пи зло, а су­спен­ду­је се у слу­ча­ју да је зло усме­ре­но на ње­го­ве бли­жње. Шта­ви­ше, у си­ту­а­ци­ја­ма у ко­ји­ма је ње­гов бли­жњи у опа­сно­сти он је оба­ве­зан да свим сред­стви­ма (а на­сил­на су нај­е­фи­ка­сни­ја) бра­ни бли­жње и у пот­пу­но­сти иг­но­ри­ше за­по­вест из Бе­се­де на го­ри. Ово ту­ма­че­ње је ко­ли­ко убе­дљи­во то­ли­ко и про­из­волј­но, јер се им­пли­цит­на по­твр­да ње­го­ве ис­прав­но­сти не мо­же на­ћи ни на јед­ном ме­сту у Хри­сто­вој про­по­ве­ди.

 

Пр­во што је про­бле­ма­тич­но, и чи­је по­сле­ди­це мо­гу би­ти да­ле­ко­се­жне, је­сте уста­но­вље­ње то­га ко и ка­да има пра­во да утвр­ђу­је шта је то што се са си­гур­но­шћу мо­же сма­тра­ти опа­сно­шћу ко­ја угро­жа­ва бли­жње. Ако је то су­бјек­тив­на од­лу­ка по­је­дин­ца, он­да за­и­ста не по­сто­ји на­си­ље ко­је се не би мо­гло оправ­да­ти на­вод­ном на­до­ла­зе­ћом опа­сно­шћу ко­ја ће угро­зи­ти оне ко­ји су му бли­ски. С об­зи­ром на то да је реч о огра­ни­ча­ва­њу за­по­ве­сти ко­ја је то­ли­ко бит­на да је Хри­стос по­ми­ње у та­ко ва­жном мо­мен­ту као што је Бе­се­да на го­ри, на­про­сто је не­ве­ро­ват­но да се оно ни јед­ном не сре­ће у при­по­ве­сти о Ње­го­вом жи­во­ту. Не са­мо да се не на­ла­зи у је­ван­ђел­ској по­ве­сти, већ се у њој скре­ће па­жња на опа­сност упра­во од та­квог ин­тер­пре­ти­ра­ња. Да ре­дук­ци­ја ни­је при­хва­тљи­ва, вр­ло ја­сно по­ка­зу­је ре­ак­ци­ја Го­спо­да у Гет­си­ма­ни­ји ка­да је Пе­тар по­ку­шао но­жем да га од­бра­ни, да­кле, да за­шти­ти не се­бе не­го свог Бли­жњег, свог во­ље­ног Учи­те­ља. Као што зна­мо, Хри­стос је на­ре­дио Пе­тру да „ста­ви нож у ко­ри­це“ (Јн. 18, 11). На­кон тог ин­ци­ден­та, Је­ван­ђе­лист Јо­ван бе­ле­жи да Ису­са „од­ве­до­ше нај­при­је Ани, јер бе­ше таст Ка­ја­фи, ко­ји бе­ше пр­во­све­ште­ник оне го­ди­не“ (Јн. 18, 13), а он­да до­да­је ко­мен­тар ко­ји нам је од из­у­зет­не ва­жно­сти за раз­у­ме­ва­ње раз­ло­га због ко­јих не тре­ба при­хва­ти­ти пре­вен­тив­но на­сил­но де­ло­ва­ње у су­зби­ја­њу мо­гу­ћег зла: „А Ка­ја­фа бе­ше онај што да­де са­вет Ју­деј­ци­ма да је бо­ље да је­дан чо­век умре за на­род“ (Јн. 18, 14).

 

При­мер рас­пе­ћа са­мо­га Ису­са Хри­ста нај­бо­ље по­ка­зу­је ку­да мо­же да од­ве­де ка­ја­фи­јан­ска ло­ги­ка. Ина­че, на­кон те­ро­ри­стич­ког на­па­да 11. сеп­тем­бра 2001. на Свет­ски тр­го­вин­ски цен­тар у Нју­јор­ку, аме­рич­ка вла­да слу­же­ћи се на­чи­ном ра­су­ђи­ва­ња ко­јем је при­бе­гао и Ка­ја­фа ско­ро два ми­ле­ни­ју­ма ра­ни­је, ство­ри­ла је, из­ме­ђу оста­лог, мон­стру­о­зни ло­гор Гван­та­на­мо, сво­је­вр­сни Ау­швиц XXИ сто­ле­ћа, у ко­ме су без ика­квог суд­ског про­це­са за­тва­ра­ли и му­чи­ли не са­мо оне ко­ји су при­пре­ма­ли или уче­ство­ва­ли у не­ким те­ро­ри­стич­ким ак­тив­но­сти­ма, не­го и оне за ко­је се сум­ња­ло да то мо­гу да чи­не, тј. по­тен­ци­јал­не те­ро­ри­сте; о тзв. „ху­ма­ни­тар­ним ин­тер­вен­ци­ја­ма“ ко­је се оправ­да­ва­ју истом де­мон­ском ло­ги­ком и да не го­во­ри­мо. Оно ра­су­ђи­ва­ње ко­је је оправ­да­ло уби­ја­ње не­ви­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста, да­нас усмр­ћу­је сто­ти­не лју­ди ши­ром све­та. Спре­ча­ва­ње јед­ног на­си­ља дру­гим на­си­љем је у ства­ри нај­о­бич­ни­је ли­це­мер­је, чи­ји је ре­зул­тат умно­жа­ва­ње а не сма­њи­ва­ње пат­ње у све­ту.

 

 

* * *

 

Те­ри­то­ри­ја на ко­јој се тре­нут­но во­ди ло­кал­ни рат­ни су­коб са гло­бал­ним по­сле­ди­ца­ма под ју­рис­дик­ци­јом је Мо­сков­ске Па­три­јар­ши­је ко­ја се у по­зна­том до­ку­мен­ту из 2000. го­ди­не из­ја­сни­ла и о ра­ту. Осмо по­гла­вље овог до­ку­мен­та ко­ји но­си на­зив Осно­ви со­ци­јал­не кон­цеп­ци­је Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве (скр. Осно­ви) по­све­ће­но је ра­ту и ми­ру, ње­га чи­не пет пот­по­гла­вља од ко­јих су пр­ва че­ти­ри по­све­ће­на ра­ту, а са­мо јед­но, по­след­ње ми­ру. С об­зи­ром на то да је то је­дан од рет­ких зва­нич­них до­ку­ме­на­та не­ке по­ме­сне Цр­кве, и да се оно што је на­ве­де­но у ње­му че­сто тре­ти­ра као офи­ци­јал­ни став Пра­во­слав­не Цр­кве, нео­п­ход­но је украт­ко се освр­ну­ти и на са­др­жај па­ра­гра­фа ко­ји се ба­ве на­шом те­мом.

 

Ау­то­ри овог до­ку­мен­та и они ко­ју су гла­са­ли за ње­го­во усва­ја­ње, сма­тра­ју да је рат „фи­зич­ка по­ја­ва скри­ве­не ду­хов­не бо­ле­сти чо­ве­чан­ства – бра­то­у­би­лач­ке мр­жње (Пост. 4, 3–12)“; по­ред то­га до­да­ју да уби­ство, без ко­га не­ма ра­та, пред­ста­влја „те­жак зло­чин пред Бо­гом, оно што је стро­го за­бра­ње­но за­по­ве­шћу: ‘Не убиј’ (Изл. 20, 13).“ Јед­но­став­но ре­че­но: „рат је зло“. Упр­кос на­ве­де­ном, ар­хи­је­ре­ји РПЦ су ми­шље­ња да хри­шћа­не жи­вот­не окол­но­сти при­мо­ра­ва­ју да уче­ству­ју у раз­ли­чи­тим бит­ка­ма. Сто­га, „иа­ко рат сма­тра за зло, Цр­ква ипак, уко­ли­ко се ра­ди о за­шти­ти бли­жњих и ус­по­ста­вља­њу на­ру­ше­не прав­де, не за­бра­њу­је сво­јим чла­но­ви­ма уче­шће у рат­ним деј­стви­ма. У та­квим слу­ча­је­ви­ма рат се сма­тра не­же­ље­ним, али ипак ну­жним сред­ством“.

 

На­ве­де­ни раз­ло­зи – за­шти­та бли­жњих и ус­по­ста­вља­ње прав­де – упу­ћу­ју на то да Мо­сков­ска Па­три­јар­ши­ја по­др­жа­ва ис­кљу­чи­во уче­ство­ва­ње у од­брам­бе­ном ра­ту. А уте­ме­ље­ње та­квог ста­ва по­ку­ша­ва да про­на­ђе у Хри­сто­вим ре­чи­ма из опро­штај­не бе­се­де: „Од ове љу­ба­ви ни­ко не­ма ве­ће, да ко жи­вот свој по­ло­жи за при­ја­те­ље сво­је“ (Јн. 15, 13). Ме­ђу­тим, ка­да се па­жљи­ви­је по­гле­да кон­текст ви­ди се да је сми­сао Хри­сто­вих ре­чи у пот­пу­но­сти су­про­тан ста­ву ау­то­ра Осно­ва: Хри­стос не по­зи­ва у од­бра­ну бли­жњих на­си­љем, већ је упра­во он, ко­ји по­ла­же жи­вот за бли­жње, жр­тва оних ко­ји то чи­не. Ни­је исто стра­да­ти за при­ја­те­ље и уби­ја­ти за њих. Љу­бав пре­ма бли­жњем се до­ка­зу­је жр­твом, а не на­си­љем, чак се та љу­бав не од­но­си са­мо на ње­га већ и на оне ко­ји му чи­не зло (хри­шћан­ска иде­ја љу­ба­ви је ра­ди­кал­на, од­но­си се на све без из­у­зе­та­ка).

 

У на­став­ку је на­ве­де­на јед­на епи­зо­да из жи­ти­ја Све­тог рав­но­а­по­стол­ног Ки­ри­ла ка­ко би се убе­дљи­ви­је по­ка­за­ла ис­прав­ност на­ве­де­ног (у пот­пу­но­сти по­гре­шног) ту­ма­че­ња Хри­сто­вих ре­чи. Ра­ди се о рас­пра­ви Све­тог Ки­ри­ла са Са­ра­це­ни­ма ко­ји су му при­го­во­ри­ли да хри­шћа­ни ни­су до­след­ни Хри­сто­вом уче­њу, јер уме­сто да се мо­ле за не­при­ја­те­ље и окре­ћу дру­ги образ про­го­ни­те­љи­ма они их уби­ја­ју. Све­ти Ки­ри­ло је на то уз­вра­тио пи­та­њем да ли ће са­вр­ше­ни­је ис­пу­ни­ти за­кон, у ко­ме су на­ве­де­не две за­по­ве­сти, онај ко ис­пу­ни јед­ну или обе за­по­ве­сти, а они, на­рав­но, од­го­во­ри­ше онај ко ис­пу­ни обе. Он­да је он ре­као да је Хри­стос по­ред на­ве­де­них за­по­ве­сти до­дао и то да је нај­ве­ћа љу­бав ка­да се жи­вот по­ло­жи за при­ја­те­ље (Јн. 15, 13). Уз­гред, ин­те­ре­сант­но је да се у овом по­гла­вљу по­себ­но не на­во­ди Хри­сто­ва за­по­вест о не­су­прот­ста­вља­њу злу си­лом из Бе­се­де на го­ри (Мт. 5, 38–39) ко­ја је од су­штин­ске ва­жно­сти за ту­ма­че­ње фе­но­ме­на ра­та, већ се по­ја­вљу­је са­мо уну­тар пи­та­ња ко­је су Са­ра­це­ни упу­ти­ли Све­том Ки­ри­лу.

 

На осно­ву ре­че­ног, Све­ти Ки­ри­ло из­во­ди сле­де­ћи за­кљу­чак: „Ето за­то ве­ли­ко­ду­шно тр­пи­мо увре­де ко­је се чи­не на­ма као по­је­дин­ци­ма, док у дру­штву јед­ни дру­ге шти­ти­мо и жи­во­те сво­је по­ла­же­мо на бо­ји­шту ра­ди бли­жњих.“ О ова­квом ста­ву је већ би­ло ре­чи, та­ко да не­ма сми­сла по­на­вља­ти се, али је нео­п­ход­но за­др­жа­ти се на оном што је по­том кон­ста­то­вао Све­ти Ки­ри­ло а ци­ти­ра­ли ау­то­ри Осно­ва. На­и­ме, за­шти­та бли­жњих је, по ње­го­вом уве­ре­њу, нео­п­ход­на и ка­ко би се не­при­ја­тељ спре­чио да хри­шћа­не пре­ве­де у дру­гу ве­ру: „То чи­ни­мо [одбрана ближњих] да не би­сте, уко­ли­ко за­ро­би­те на­ше су­гра­ђа­не, за­јед­но са те­лом и ду­шу њи­хо­ву по­ро­би­ли, при­си­ља­ва­ју­ћи их на од­ри­ца­ње од ве­ре и на бо­го­про­тив­на де­ла.“ У крај­њој ли­ни­ји, Све­ти Ки­ри­ло сма­тра да тре­ба оруж­јем спре­чи­ти но­ми­нал­не хри­шћа­не да про­ме­не ве­ру. Истин­ски хри­шћа­нин је спре­ман на му­че­ни­штво и ни­је му по­треб­на ни­ка­ква фи­зич­ка за­шти­та; о то­ме нај­бо­лје го­во­ре мар­ти­ро­ло­ги­ји, а на­ро­чи­то они из ра­но­хри­шћан­ског до­ба.

 

 

На кра­ју се ау­то­ри Осно­ва освр­ћу на мо­рал­не гра­ни­це ра­та. На­ве­де­на су три прин­ци­па ко­ји­ма се те гра­ни­це утвр­ђу­ју: љу­бав пре­ма бли­жњи­ма, на­ро­ду и отаџ­би­ни; раз­у­ме­ва­ње по­тре­ба дру­гих на­ро­да; и убе­ђе­ње да се не­мо­рал­ним сред­стви­ма не мо­же слу­жи­ти до­бро­ти свог на­ро­да. Као што је већ по­ме­ну­то, љу­бав пре­ма бли­жњи­ма, уко­ли­ко се сле­ди Хри­стов при­мер, до­ка­зу­је се без­у­слов­ном жр­твом, а ни­ка­ко на­си­љем. У слу­ча­ју дру­гог на­че­ла ни­је ја­сно о ко­јим тач­но по­тре­ба­ма је реч, та­ко да је ње­го­ва ана­ли­за са­да не­мо­гу­ћа. Што се тре­ћег прин­ци­па ти­че, он је при­хва­тљив са­мо уко­ли­ко се при­хва­ти ети­ка Бе­се­де на го­ри, по­себ­но за­по­вест о не­про­ти­вље­њу злу на­си­љем, али у том слу­ча­ју њи­ме се не мо­же оправ­да­ва­ти ни­ка­кав рат­ни су­коб.

 

При­ли­ком де­фи­ни­са­ња пра­вед­но­сти ра­та, у Осно­ви­ма су ко­ри­шће­ни ар­гу­мен­ти из ав­гу­сти­нов­ске тра­ди­ци­је. На­ве­де­но је осам мо­гу­ћих раз­ло­га за от­по­чи­ња­ње ра­та на сво­јој или ту­ђој те­ри­то­ри­ји, а по­след­њи са­же­то из­ра­жа­ва су­шти­ну свих оста­лих, па ће­мо са­мо ње­га ци­ти­ра­ти: „Рат мо­же би­ти оправ­дан са­мо те­жњом за ус­по­ста­вља­њем ми­ра и по­рет­ка.“ Рат је, ка­ко се на­во­ди и на по­чет­ку по­гла­влја о ра­ту и ми­ру у Осно­ви­ма, зло ко­је је по­сле­ди­ца па­то­ло­шког ду­хов­ног ста­ња, и као та­кав не мо­же ни­ка­ко да до­ве­де до ус­по­ста­вља­ња ми­ра и прав­де, сто­га је ја­сно да је ова ар­гу­мен­та­ци­ја јед­но­став­но нео­др­жи­ва.

 

У за­клјуч­ном де­лу по­гла­влја о ра­ту ау­то­ри на­во­де да „зло и бор­ба са њим мо­ра­ју да бу­ду ап­со­лут­но одво­је­ни, јер је у бор­би про­тив гре­ха ва­жно да му се не при­бли­жиш“; ни­је ја­сно ка­ко то из­ве­сти, ако се у тој бор­би ко­ри­сти са­мо зло. А он­да ау­то­ри из­но­се и јед­ну за­и­ста скан­да­ло­зну кон­ста­та­ци­ју: „Мо­рал­ни хри­шћан­ски за­кон не осу­ђу­је бор­бу про­тив зла, при­ме­ну си­ле пре­ма но­си­о­цу зла, па чак ни од­у­зи­ма­ње жи­во­та као крај­њу ме­ру, не­го зло­бу ср­ца чо­ве­ко­вог, же­љу за по­ни­жа­ва­њем и уби­ством ма ког чо­ве­ка.“ No coment.

 

 

* * *

 

Хри­сто­ве ре­чи ко­ји­ма су ау­то­ри Осно­ва, али не са­мо они, по­ку­ша­ва­ли да уте­ме­ље иде­ју о пра­вед­ној бор­би ис­трг­ну­те су из кон­тек­ста и тен­ден­ци­о­зно ту­ма­че­не; на­и­ме, ка­ко би при­кри­ли пр­во­бит­но зна­че­ње ре­че­ног, они ци­ти­ра­ју са­мо дру­ги део ре­че­ни­це из Мт. 26, 52: „сви ко­ји се ма­ше за нож, од но­жа ће по­ги­ну­ти“. Пр­ви део гла­си ова­ко: „Та­да му ре­че Исус: Вра­ти нож свој на ме­сто ње­го­во; јер сви...“ Очи­глед­но је да је Хри­стос у овом слу­ча­ју за­бра­нио упо­тре­бу на­си­лја у бор­би про­тив зла, ка­ко би се ње­го­во умно­жа­ва­ње спре­чи­ло. Хри­сто­во оруж­је је крст, а не мач. То је оно што за­бо­ра­вља­ју или, још го­ре, све­сно иг­но­ри­шу ка­ко они ко­ји су по­др­жа­ли усва­ја­ње овог до­ку­мен­та та­ко и сви хри­шћа­ни ко­ји рат сма­тра­ју оправ­да­ним.

 

 

Ка­да би­смо чак и иг­но­ри­са­ли Хри­сто­ве ре­чи, и ства­ри по­сма­тра­ли из пер­спек­ти­ве исто­риј­ске усло­влје­но­сти, ис­ку­ство нам опет го­во­ри да је рат не­де­ло­тво­ран. Ни­јед­на „хри­сто­љу­би­ва“ вој­ска ни­је ус­пе­ла да на­бо­ље про­ме­ни свет. Хри­шћан­ски му­че­ни­ци, по­себ­но они из пр­ва три ве­ка хри­шћан­ства, у то­ме су у ве­ли­кој ме­ри ус­пе­ли. Љу­ба­влју се чо­век пре­о­бра­жа­ва, до­бро­том уни­шта­ва зло, а си­гур­ност и прав­да се ус­по­ста­влја­ју ис­кљу­чи­во тр­пље­њем и ми­ло­ср­ђем.

 

Свет без на­си­ља је­сте уто­пиј­ски сан, али без ње­га он би био да­ле­ко го­ре ме­сто за жи­вот.

 

 

 

Бла­го­је Пан­те­лић

Аутор је директор Хришћанског културног центра др Радован Биговић 

 

Извор: http://www.religion-and-peace.com/sr/news/jevandjel%D1%98e-i-(ne)nasil%D1%98e-(ne)opravdanost-rata

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[obi-wan]

Kakav kolosalan promasaj od teksta. Tako je to kad covek umisli i krene da mozga, a Duha nema.