Pakao u porodici - zlostavljanje

[marija]

Olivera svi smo pisali o tome, o usponima i padovima, ja sma pisala o tome kako sam se uljuljkivala u svoju sopstvenu tamu, kako sam želela samo da mi se duša odmori a tama je nudila utočište

ja sam pisala o tome kako je duša moja vapila za pomoć, kako duša boli kada se raspada, kako umire sa tamom u sebi

vapila sam za pomoć, ali pomoć nisam dozvolila, udaljavala sam se od ruke koja ej pokušavala da me spasi...sve do trenutka kada sam shvatila da sam zavolela svoju patnju i da uživam u njoj

i tada poslednjim atomima razuma sam shvatila da mi ej pomoć potrebna

i Bogu hvala evo me...neka mi Bog samo sačuva ovu pamet i ovaj razum...ništa više do toga ne tražim...sve više od toga bilo bi previše

[Guest Оливера]

Свакако ми је драго због тебе.   1502_baby.gif' class='bbc_emoticon' alt='0503_music' />И нека ти Бог да да све остане тако. Тама настаје кад насилник исиса или отера све добро из тебе. Ја сам само причала о односу на то како људи грубошћу реагују на злостављаног, И нисмо сви довољно јаки да се уздигнемо сами, нисмо исти, јер видиш, ја наивна још увек верујем у људе, лепу реч и добру намеру...само проблем је то што то још увек тражим. Видиш, можда и нисам у праву, видим и чега нема...али дај, па ти бар више не мораш да причаш о томе. Не волим ни ја. И знаш ко ме једини држи и води? Господ, не људи, у то сам сигурна и само сам уз њега сигурна. А не би било лоше, да је ту и неки Човек (пол небитан). Са друге стране, ја због своје ситуације морам стално да гледам насилника и веруј насиље још траје, у томе је проблем: Ја не смем због других да залупим врата...и тако на два колосека...да знаш колико је насиља било још после тога, психичког и траје још.. и стално , и биће, то је оно што не знаш.0409_feel

О, где би ми био крај да могу за њим да залупим врата !

[Guest Izida]

Lazarice,sestra moja ti si.Ti si jedina cestitala mojoj sestri,tiho,diskretno i nenametljivo specijalisticki ispit.Zato sto si znala sta to znaci.Tad ti se prvi put tiho,stidljivo,sa strahopostovanjem obratih,tad te prvi put nazvah sestrom.

Sestrice,moje mile,nadam se da znate,da vi osecate,da ovu temu nisam postavila da bih prosipala svoje pravnicko znanje,i svoje feministicke bubice,vec zato da dusi svojoj olaksam.

Ne pitajte me,molim vas,nikada nista o tome.Pocela sam da placem sada.Pitanjima cete mi na rak ranu nasuti NaOH i napraviti je zivom.

Hristos mi je svedok,otac Goran,pokojni Simeun(koji je ziv i salje mi poruke),Justinin tata,kao i moj novi duhovnik,da sam ja svoje grehe okajala,ako je uopste greh voleti ljude i verovati im.Oni,i moja porodica znaju gde sam ih okajavala!

Hristos mi je sapnuo da vam ova tema treba.

Oprostite mi,sestrice moje mile i najdraze,i najbolje i najvrednije,ali,ja u ovoj temi ne mogu da pisem.Ne mogu cesto.Lakse mi je bilo kad pisem uopsteno pravnicki,kad odgovaram na pitanja,koja se ticu zakona,pravosudja,i moji stavova,ali kad vidim Lazaricu i Oliveru ovde,srce mi se cepa.

After Silence,mislim na tebe i molim se za tebe od tvog prvog posta.

Mislila sam na vas tri i na Saboru,molila se i pila 0409_feel u vase zdravlje,i zalila sto niste tu fizicki.Ali vi to vec znate.Jer sta vi to osecale.

[Guest Izida]

Ja sam intelektualac i ja se toga ne stidim.Nije sramota imati zdravstveni problem!Sramota je ne leciti se ili stigmatizovati bolesne ljude!

U cilju misionarenja,i pruzanja podrske,ohrabrenja,zive reci utehe,svim napacenim dusama u mojoj otadzbini,a "Svuda,gde je srpska dusa koja/

Onde je meni,otadzbina moja."

Svestenik,koga pominjem u temi o ocu Simeunu je otac Goran.On me je doveo ovde.On je verovao u mene toliko,on je zapostavljao zenu i decu,da

bih ja ovde bila,i zahvalila sam se njegovoj zeni na vremenu,koje sam joj uzurpirala.Ona me je zagrlila,kupila mi je predivan 0409_feel,pozvala da opet dodjem i saopstila muzu da moraju doci sad oni u Uzice.On je prepoznao talenat,koji mi Hristos dariva na rodjenju,on mi pokaza znacenje miropomazanja.Pisanje je moj pecat dara Duha Svetoga.Talenti razni,ali je Duh jedan.

Alef,hvala ti sto postojis!

"Samo onaj,kome je sve lepo/Iako nikada nije mazen/Ume da prepozna lepotu cveta/Cak i onda kada je zgazen.''(D.Jasikovic)

U temi pominjem najboljeg prijatelja iz ludih studentskih dana.I jeste mi u Kragujevcu bio najbolji.Mozda,jedini pravi.Pomogao mi je da opstanem

tamo.Slusao me je satima na dezurstvu.Primao bez uputa.Dao mi svoje privatne brojeve.Poveravao mi svoje tajne.Prihvatio me ovakvu kakva jesam.

Sestrice,moje mile,to je psihijatar sa najboljim referencama u Kg.Zove se Goran.I on je drzavni lekar.Hvala Bogu,pa ima i drzavnih psihijatara spremnih da se coveku posvete kao ljudskom bicu!

[after_silence]

8084.gif

srecan dada mazenje

Olivera, Izida, Lazarice srcee

nemam veceras vise snage, samo da vam posaljem zagrljaj...

[after_silence]

Sada sam fizicki malo bolje, pa mogu da pisem

319.gif za sve vas, junakinje i Srne, koje nisu svesne svoje jacine.

Olivera prica iz jednog ugla, Lazarica iz drugog, a Izida iz treceg, ali sve pricate svoju pricu, svoj bol koji malo ljudi na ovoj planeti moze razumeti.

Posledice? Brojne su, zahvatile su sve pore naseg zivota, ma koliko mislili da smo iznad svega i da smo sve prevazisli, ne moze meni neko da kaze da godine trpljenja nasilja i godine pakla mogu da nestanu tek tako. Koliko je tu samo bola utkano u nase duse, bola za koga treba ne samo puno vremena, nego i puno ljubavi da se isceli. I opet, u umu, glavom, nama je sve jasno, ali kada pogledamo u svoje srce, ono igra uz ritam samo njemu znane muzike, i cesto nas ne slusa.

To je sasvim normalno.

Mozemo da se pravimo tose, ali kako Lazarica lepo rece zakljucali smo svoje devojcice, devojke i zene i na bezumlje reagovali tako sto smo se zakljucali, da nas ne bi ponovo povredili, mi smo sagradili kineski zid. I to je normalan odbrambeni mehanizam, to nam je bilo potrebno da bismo preziveli, da bismo opstali u ovom surovom svetu. A kada ce taj kineski zid pasti? Pa za sve je potrebno vreme i potrebna je ljubav, nije cak ni vazno da taj zid padne odmah i sada, sam taj proces zaceljivanja, proces rusenja zida je ono sto nas izgradjuje i sto nas ojacava. U tom putu se krije odgovor, ne samo u prostom brisanju zida izmedju nas i okoline...

A na tom putu, svaka rec, svaki topli pogled, svaka poruka deluje "isceljujuce", Gospod nam salje razne ljude i malo po malo, taj zid se rusi, bol postepeno biva sve slabiji i slabiji. Neko ce nas poput Izidinog Gorana slusati po celu noc, pa sta ako je psihijatar, Bogu hvala, sta ljudi imaju protiv psihijatara, psihologa i ostalih?! I medju njima ima losih ljudi, ali ima i sjajnih. Lako je drugima prigovarati i mrstiti se na psihijatre, hajde nek neko drugi polozi dusu za bliznjeg svog i provede toliko sati u slusanju, pomaganju, toliko sebe ulozi u drugoga... Najlakse je pametovati iz udobne prepodobne fotelje...

Neko ce nas mozda i svojom grubom reci trgnuti, neko ce umeti samo da saslusa, nekog vec treceg i cetvrtog ce nam Bog poslati sa potpuno drugacijim talantima...

Olivera ima drugaciji problem, Izida drugaciji, Lazarica takodje, svako ima svoju pricu i svoj krst i svoju muku, a opet se tako razumemo...

https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/mazenje.gif 1317_womens klapklap

[after_silence]

klapklap dada klapklap klapklap 319.gif

Ti si nase blago!!!

Cutimo zajedno, naslonjene jedna na drugu...

To you, a special friend and person,

I'm no expert in affairs of the mind or of the heart. I make bad decisions like the rest of them, and sometimes I'm wrong in my judgments and beliefs. But there are some things that i am very sure of, even now, and deep within your heart you know these things too.

The first thing i know is that you deserve all the happiness in this world. No matter what you have come from, or what you think you have 'caused', you deserve to feel all the happiness you can. And you will get it. Maybe not today, maybe not tomorrow, but you will.

Also, you're a fighter. You have come from the edge of hell and back again and survived it all with the ability to look back on that time. If that doesn't show your strength, courage and sheer damn stubbornness, then what does?

The last, and i suppose the most important thing that i know, is one day you will be stronger, wiser, happier and altogether a wholer person. And you will be able to look back at who you are now, and smile and say to yourself 'Look at me now'.

I wish you all your hearts desires, and know you have the strength to achieve them.

With you always,

[Guest Оливера]

Also, you're a fighter.  1317_womens  0205_whistling

[after_silence]

For everything under the sun there is a time.

This is the season of your awkward harvesting,

When pain takes you where you would rather not go,

Through the white curtain of yesterdays to a place

You had forgotten you knew from the inside out;

And a time when that bitter tree was planted

That has grown always invisibly beside you

And whose branches your awakened hands

Now long to disentangle from your heart.

You are coming to see how your looking often darkened

When you should have felt safe enough to fall toward love,

How deep down your eyes were always owned by something

That faced them through a dark fester of thorns

Converting whoever came into a further figure of the wrong;

You could only see what touched you as already torn.

Now the act of seeing begins your work of mourning.

And your memory is ready to show you everything,

Having waited all these years for you to return and know.

Only you know where the casket of pain is interred.

You will have to scrape through all the layers of covering

And according to your readiness, everything will open.

May you be blessed with a wise and compassionate guide

Who can accompany you through the fear and grief

Until your heart has wept its way to your true self.

As your tears fall over that wounded place,

May they wash away your hurt and free your heart.

May your forgiveness still the hunger of the wound

So that for the first time you can walk away from that place,

Reunited with your banished heart, now healed and freed,

And feel the clear, free air bless your new face.

https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/mazenje.gif srcee

[Милан Меденица :)]

јел сматрате развод насиљем у/над породицом?

[Guest Izida]

NE!Razvod smatram spasom od nasilja!

[after_silence]

Medo,

ovo moje pisanje nemoj molim te da shvatis licno, nije upuceno tebi, tvoje pitanje je samo povuklo za sobom mnoga druga i nisam mogla da ne napisem i ovako javno sta mislim. crvenilo

Strasno je kada procitam i kada cujem do koje mere i granice doseze ljudsko nerazumevanje.

Sa jedne strane, mogu da razumem, neko ko nije doziveo na svojoj kozi, ne moze razumeti bol bica koje stoji pred njim. A kada se zbog necega osecamo nemocnim, kada su nam ruke vezane i ne mozemo nista uraditi, mi da bismo pobegli od tog groznog osecaja, okrenemo vodu na svoju vodenicu, krenemo da bukvalno bezimo od sebe i od te osobe i da umanjujemo sve sto se desilo.

Postoje dve osobe nad cijim sudbinama sam pozelela da zaplacem, i treca, zbog koje bih volela da to naucim, da se sazalim na tu malu devojcicu punu bola.

Sto se ostalih tice, prilicno sam hladna i malo sto sta me moze dotaci do te mere da mi se srce slomi.

Te dve osobe su ispovednice, mucenice Hrista radi, divne duse koje su u svom zivotu dozivele toliko bola.Pakao? Za njih je pakao raj!

A znas sta to prati?

Potpuno nerazumevanje i uzasna otudjenost od drugih.

Ta bol je drugima potpuno neshvatljiva, niko ne moze da razume nesto sto je iznad logike, nesto sto je toliko strasno da je normalnom coveku neshvatljivo i on po svojoj slabosti vrlo cesto napravi jos veci pakao onome koga ne moze razumeti.

Zato su verovatno te zene i toliko posebne, jer one ne samo da su se suocile sa uzasom, nego se taj uzas nastavio i traje i dan danas. Svaki pogresan pogled, svaka pogresna reakcija, njih povredi opet i ponovo i sve se vrati, u stvari nikad i ne nestane.

Koliko samo moze da nas porazi ljudsko nerazumevanje i ljudska pakost, to se ne moze opisati recima. Koliko smo mi zapravo bezosecajni i samozivi, vidimo na takvim primerima. Nama jednostavno postane svejedno. Sakrivamo se iza takozvane ljubavi, usta su nam puna iste zapravo, a daleko smo od coveka svetlosnim godinama.

Obe devojke koje poznajem, zene u stvari, su toliko osetljive i krhke sa jedne strane, a opet toliko jake, nesluceno jake.

Tvoja poruka je izazvala lavinu, jer nisi svestan kakvo pitanje postavljas, kao da se salis sa nama, kao da umanjujes bol koji te zene nose u sebi.

Ovo je tema o strahotama ljudskog bezumlja i ovde je svoju dusu otvorila jedna zena andjeoskog srca. Zenu koju imam cast da poznajem i kojoj se neizmerno divim. Da, to je ucinila nespretno i zavijeno, ali veruj mi svaki zarez i svaka tacka, za nju su bila neslucena borba i za svaki znak i svako slovo njoj je bila potrebna nadljudska snaga da je iskaze i napise.

A koliko su nju povredili ljudi "dobri", svojim komentarima, svojim zlonamernim i bezosecajnim stavovima, koliko je malo dovoljno da tako divnu osobu bacis na kolena i da je potpuno unistis svojim nerazumevanjem.

Jos ako ti se poveri, a ti joj okrenes ledja kada si joj najpotrebniji, jos ako joj se podsmevas i iskoriscavas njenu dobrotu, u meni pocne da kljuca bes na samu takvu pomisao. Bolje da se obesi takav covek, a nazalost, on nije svestan sta cini i kakav bol nanosi.

Ljudi su gori od zivotinje, beslovesniji od skota.

Razumem ja vase nerazumevanje, ali razumite i vi mene. Ne dam na ljude koje volim, ne dam!

A nju volim, onoliko bedno koliko mogu, jer sam nesposobna za to, zbog svoje slabosti.

Dusa mi se cepa kada znam da ce procitati ovo i posto znam koliko su je pojedinci svojim nerazumevanjem i stavom povredili, sve pod maskom neke vere i pod maskom "misionarenja".

Razumem da ne razumete i znam da su samo retki u stanju da ucine suprotno, ali kada vec ne mozete razumeti nemojte se sprdati sa necijim bolom. Nemojte podcenjivati nesto sto niste sposobni da razumete i jos dodatno to nekom nabijati na nos. To je najstrasniji greh koji mogu zamisliti, o gordi ljudi tvdog srca.

Nemojte se saliti na neciji bol, jer ne dao Bog da vam se jednog dana priblizi dovoljno blizu da ga osetite na svojoj kozi ili kozi vasih bliznjih. Ne dao Bog nikom da oseti te uzase!

Mi koje smo prezivele, vrlo dobro znamo koju smo cenu morale da platimo i koju placamo i placacemo dok smo zive.

Nemojte nam pricati o jacini, o tome da je jaram Boziji blag, o tome kako moramo same da se borimo i imamo vere, ne tupite nam o necemu o cemu nemate pojma, jos nam se podsmevajuci u lice i govoreci nam da smo lude.

Mi znamo kako zivimo i kako opstajemo. Mi osim Boga nemamo nikog, na nacin na koji vi nikada nece shvatiti, jer je mnogima od vas, Bog samo neko tamo daleko, neko koga znate iz knjiga i literature.

Mozda jesmo lude, mozda vucemo sa sobom mnoge repove i ponasamo se i osecamo i dozivljavamo svet potpuno drugacije od vas, ali mi smo zive.

Mi smo prezivele godine patnji, godine i godine najstrasnijeg mucenja, godine bezumlja i gledanja sustom zlu pravo u oci i mi smo prezivele!Bogu dragom hvala!

Vase moralisanje ne trebamo, vase sazaljenje jos manje. Mi smo zive, izranjavane, izubijane, prestrasene, ali smo ovde, disemo i dalje Bozijom miloscu i boricemo se do zadnjeg daha. Mi smo bile na dnu, bez licnosti, bez trunke samopouzdanja, ocajne, na ivici samoubistva ponekad i vi nam niste pruzili ruku nade, vi ste nas samo gurnuli svojim bezosecanjem dublje u zivo blato. Ali nas Bog nas je spasio i iako vi to mozda necete nikad shvatiti, mi smo toga vrlo dobro svesne. Neka smo najgore na planeti, neka smo sta god zelite, ali mi smo zive i Bogu dragocene! Jednog dana bicemo jace, bicemo snaznije i izvucicemo se iz svega ovoga, jer opet, uz nas je Bog i On je sve sto imamo i On je taj koji nas sprecava da poludimo.

Znam da citas ovo i znam da te dusa boli andjele najlepsi moj!!! Oprosti mi ali sam morala sve ovo da napisem, nisam mogla da cutim vise, nisam mogla da trpim...

Kao sto si sama rekla, pakao je za nas nagrada, u paklu smo toliko dugo vec!

Znam, znam da je za vas ovo sve neshvatljivo i Bogu samo budite zahvalni sto ne mozete da razumete nas bol, sto vas je sacuvao tog iskusenja i tog bola!

Mi cemo se izvuci, pomaze nama nas Gospod kada se najmanje nadamo i ma koliko mi prihvatili misljenje drugih i poverovale im da smo mozda i lude i krive i gresne i slabe, jednog dana cemo se osloboditi te iluzije i sa uzdignutom glavom bicemo uz naseg Tatu.

Jer ako iko vapi za Njim i ako iko zeli Njega, to su oni koji placu...

Oprosti im Oce, jer ne znaju sta cine...

[Guest Izida]

After je u pravu.Cesto kazem da nakon poznavanja nekih ljudi,ni Pakao mi nece tesko pasti.Moja sestra,koja zna gde i kako sam svoje grehe okajavala,mi je kupila nakon toga preslatku razglednicu na kojoj su nacrtani andjeli,valjda da me cuvaju,i preko koje ogromnim slovima pise:

KADA BUDEM UMRLA,OTICI CU U RAJ!JER SAM ZIVOT PROVELA U PAKLU!

[Guest Izida]

Medo,Afterce ti je objasnila zasto cesto govorim tu tesku rec farisej.Zasto sam takva kakva sam.Ali ta teska rec se ne odnosi na tebe.After te ne poznaje koliko i ja.Tebe je dusa moja poznala.Otac Goran,za koga bih oko iskopala me je na pocetku rada ovog foruma pita:"Sta mislis o Medi?"

Nemajuci pojma ko si,on mi je poslao link o temi o egzistencijalnoj praznini,zato sto sam ga stalno smarala sa egzistencijalizmom kao pravcom u psihoterapiji.Otac Goran je rekao:"Meda je iskren kao i ti.Vas dvoje ste egzistencijalisti."Da,cim sam procitala,znala sam sto me je uputio na tebe.

Da mi budes brat,i da me cuvas kad on ne moze.

Strasno je...Strasno je kad neko vice i mlati rukama meni pred facom,a ja ga molim da ne vice,a on/ona me ubedjuju da pricaju normalno,da sam ja

prva,koja im na to skrece paznju.Ljute se,dure se kao deca...Zacute...A ne vide u svojoj sebicnosti bol,strah i uzas,koji mi prelazi licem,kad neko vice...Jos,strasnije,kad je taj neko ubedjen da je spoznao Boga,da je majka njegovog duhovnika rodila dete,a majka mog rodila majmuna...Jeste

moj duhovnik vise nego blag covek,ali on mene poznaje 16,5 godina...On zna neke stvari...

Strasno je kad me pitaju sto pusim ili sto pusim toliko...Strasno je kad me pitaju sto toliko igram i pevam kad negde odem...Strasno je kad mi kazu da su mi nokti ruzni,a ne znaju koliko sam ih grickala nekada...Strasno je kad primete da se nekontrolisano igram prstima i pitaju zasto...Strasno je

kad me opominju zbog toga...Strasno je kad me pitaju jesam li normalna...

Strasno je jer nekada moram da se unizavam pred gorim od sebe da mi na rak ranu ne bi sipali so...

Strasno je koliko Boga molim da ta mracna igra necistih sila nikada ne dopre do svesti moje dece...

[Guest Оливера]

Ја ћу мудро да ћутим...јер да пишем не могу... 0705_read