PAMTE KORENE: 9 miliona Srba danas živi u Turskoj

[ego]

Шехерезада и Онур у Загребу за 300.000 евра

[ego]

1001 ноћ

Борис Дежуловић - 10.11.2010

Једва да су двије године прошле откако је турски нападач Семих Сентüрк у посљедњој десетинки посљедње секунде посљедње минуте другог продужетка четвртфиналне утакмице еуропског првенства забио Хрватима онај очајнички балун у Плетикосине рашље, забио га прецизношћу и бешћутношћу којом су Абидагини крволоци забили колац несретном Радисаву на почетку Андрићеве "Ћуприје", још до прије само двије године и који мјесец трпјела је, дакле, Хрватска турски зулум, а већ је Турска опет у моди.

Као да се ништа догодило није, као да није убога Хрватска пуних пет стотина и четрдесет пет година провела под османлијском чизмом и копачком - од 1465, кад је турска војска освојила Благај на Сани, па до 2008, кад су осветили Беч и на стадиону "Ернст Хаппел" на Пратеру окрутно избацили Билићеву селекцију из четвртфинала - Хрвати ових дана као махнити купују авионске карте за Истанбул и бјесомучно на пучким училиштима уче турски, потпуно полудјели за турском културом, турском кухињом, и свим што има икакве, макар и најудаљеније везе с некоћ омраженим Османлијама.

А свему је крива једна обична теленовела, једна од милијун плитких и дугачких телевизијских глиста што се увуку у програм, па под кожу, заузму онда ону топлу, влажну пећину између сљепоочница, и обузму гледатеља, човјека и Хрвата тако да овај ништа по цијели дан не ради него чека осам навечер да почне "Бинбир Геçе".

"Тисућу и једна ноћ", како је преведен наслов те серије, освојила је тако преко ноћи Балкан и стигла, као ономад војска Исе-бега Исаковића, у Хрватску. Већ након два и пол мјесеца приказивања насловна страница интернетског портала "Јутарњег листа" у сриједу, 10. новембра - напомињем да су сви наслови дословно преписани - изгледа овако:

"Најчитаније: погледајте турског Брада Питта, Халита Ергенçа, лијепог Онура из Шехерезаде, на тајном снимању рекламе за 'Конзум'!"; "Ексклузивни интервју с Халитом Ергенçом: Турска не би требала журити у Еуропску унију!"; "Два дана након Онура у Загреб стигла и његова супруга Шехерезада!'; "Репортер 'Јутарњег' на лету с турском глумицом Бергüзар Корел - Шехерезада: Украли сте ми мужа!", "Фотогалерија: Онурова и Шехерезадина прва романтична вечера у Загребу"; "Прочитајте у новој 'Глорији': Бергüзар и Халит уживали у загребачкој ноћи", "Како су хрватски обожаватељи дочекали Шехерезаду"; "Јучер сте пропустили '1001 ноћ'? Вечерас не стигнете гледати Шехерезаду? Не брините: 'Јутарњи' вам доноси садржај свих епизода најпопуларније серије у Хрвата!"; "Тема 'Јутарњег' - Турска у Хрватској: људи, храна, објекти, ситуације и турско насљеђе", "Кулинарски магазин 'Јутарњег листа': оријентални папрењаци", "Одлетите с 'Јутарњим' у Турску: пошаљите фотку и освојите атрактивни аранжман за двоје у Истанбулу!".

Све ово, напомињем, само у једном дану, у сриједу. А ништа мање Онура, Шехерезаде и Турске није у осталим медијима. Изгледају хрватске новине као турски Хüррyет, продаје се уз њих на трафикама књига "Тисућу и једна ноћ", без даха прате Хрвати љубавни живот лијепе Бергüзар и анадолског заводника Халита, новинари пишу водиче по истанбулским локацијама на којима је снимана серија и преписују с Интернета инстант-приручнике о турској култури, језику и умјетности, пресрећу по Хрватској збуњене турске намјернике - више је турски амбасадор дао интервјуа у ова два мјесеца него што су у два стољећа турски султани издали фирмана - и једва да се између Онура, Шехерезаде и оријенталних папрењака нађе покоји текст из Хрватске.

Треба избити највећа корупцијска афера у цјелокупној повијести хрватске државе, бивши премијер и пола Владе морају се наћи пред затвором да би текст о томе заслужио покоји редак на насловној страници загребачке "Акшам Газете" или "Сабах Чаршафа", некадашњег "Вечерњака" и "Јутарњег листа".

Оно што нису успјели славни турски освајачи, успјела је напослијетку једна обична, хиљаду и прва телевизијска серија, ни по чему револуционарна и другачија од свих хиљаду прије ње. Увијек су ту мушкарац и жена, њихови љубавници, свекрве, пунице и ванбрачна дјеца, и у овој ће се на крају, како је то лијеп обичај у телевизијским сапуницама, открити да је Онур у ствари Шехерезадина сестра близанка, а она своја властита баба, па као једино могуће објашњење големе популарности серије "1001 ноћ" преостаје само чињеница да је - турска.

Откривају тако запањени Хрвати из новинских приручника да им је цијела абецеда пуна турцизама, да су алат, будала, чарапа, ћуп, духан, џеп, ђон, ергела, фитиљ, галама, хајдук, ибрик, јастук, кревет, лимун, магарац, наранча, пилић, ракија, сапун, шећер, тамбурица, улар, вишња, занат и жирафа турске ријечи, и једнако запањени откривају да су Онур и Шехерезада, али и Керем, и Бенну, и Букет и Бурак и Бурхан једнако људи као Хрвати, да им једнако стоје нос и уши, да се ти, како се зову, Турци, једнако међусобно воле и мрзе, смију и плачу, јебу и зајебавају, да раде све што раде Хрвати и да, опћенито, застрашујуће наликују обичним људским бићима.

Феноменолози већ организирају знанствене семинаре и округле столове, тумачећи големи утјецај тривијалне културе у разбијању зидова међу народима, и корист коју ће обични самозадовољни Хрват, затворен у четири таква зида с телевизором на једном од њих, имати од једне теленовеле, као да ће Онур и Шехерезада разбити све предрасуде које тај несретник у својој стакленој башти цијели живот стрпљиво узгаја према бошњама, балијама, муслићима, мујама и како се већ све не зову ти Турци. А сва је знанствена истина у томе да је "1001 ноћ" популарна управо зато што Турци у њој нису балије, него богати, успјешни мушкарци с лијепим, сексепилним женама.

Хиљаде Хрвата, уосталом, већ се зајебало гужвајући се и млатећи пред трафикама за свој примјерак "Тисућу и једне ноћи", разочарано код куће псујући и новине и трафикантицу што су им - умјесто садржаја свих деведесет епизода њихове омиљене серије, водича за схоппинг по истанбулском Базаару и рецепата из Онурове оријенталне кухиње - увалиле дајџест верзију некаквих средњевјековних арапских прича о Шехерезади, цару Шахријаху, Синдбаду Морепловцу, Аладину, Али Баби и осталим будалаштинама, којих у серији уопће нема и који с њиховом Шехерезадом баш никакве везе немају.

Хиљаде Хрвата, уосталом, већ је зајебано и рекламама којима се то класично дјело арапске и свјетске књижевности на валу популарности истоимене серије оглашавало и продавало као "први хрватски пријевод 'Тисућу и једне ноћи'", иако је ријеч о избору из капиталног босанског пријевода Есада Дураковића, који је дебеле свеске "Хиљаду и једне ноћи" годинама преводио на босански и 1994. у Сарајеву објавио управо тако, као "Хиљаду и једну ноћ", дакле на босанском. Али јебо сад хиљаду и једну ноћ.

Точно толико, наиме, Хрвати могу поднијети турске и исламске културе: док је хиљаду и једна ноћ тисућу и једна, док Шехерезада није Фата у димијама, већ лијепа, еуропски дизајнирана архитектица, и док Онур није босански радник на хрватској бауштели, већ богати власник грађевинске твртке у кабриолету. Док балије, ето, изгледају готово као нормални људи, или онако како нормалне људе замишљају Хрвати.

Проћи ће тако и ова османоманија, као што је прошла и свака досад, као што су Хрвати заборавили и шпањолски и португалски, и већ сутра козмополитски ће широко хрватско гледатељство куповати ујутро индијске кухарице, водиче за схоппинг у Мумбаију и "први хрватски пријевод" књиге по којој је снимљена најпопуларнија серија у Хрвата, гњевно код куће откривајући како лијепа Субхадра уопће није она маркетиншка менаџерица из серије, па псујући и новине и трафикантицу што су им умјесто садржаја свих двије хиљаде епизода мегапопуларне индијске серије "Махабхарата" увалили некакву идиотску староиндијску хасанагиницу.

[Јаков.]

Zašto korisniče (brate-sestro) ego, šaljete poruke sa čudnim citatima?

Kakvu poruku time šaljete (citatima koji nemaju veze sa temom)?

Dođite da se družimo na chatu i da naučite nešto više o Turskoj i turkinjama, pardon turcima...

http://www.turkishclass.com/

Za gledanje u prvi mah preporučam, film iz 1997 godine "Hamam" (jeste da ima nekih gej scena, ali niije to poanta)...a pošto se Binbir gece (Tisućuijedna noć) uskoro završava, pogledajte Lale devri (polje lala) sa Eminom Sandal koja će slediti, ili Gumuš (na Prvoj Srbijanskoj TV)...

[дибидусрус]

Ми са Турском имамо традиционално добре односе. Е сад- био по неки кочић шта се ту може.

Толико смо лепо живели под Турском да се то и дан данас види.

[Јаков.]

Da li je neko od vas koristio usluge turskog kupatila to jest hamama.

Uskoro u Srbiji, turski hamam.

Nešto slično ste već videli u sceni iz srpskog filma Zona Zamfirova.

Zašto wellness, zašto pilates, zašto skupi centri za lepotu, kada je jedino što vam je uvek bilo potrebno u smislu opuštanja vašeg tela, čistoće i nazočnosti..upravo tursko kupatilo (hamam). Za njega su znali i naši stari, pa šta će nam onda zapadne izmišljotine. Pogotovo što se u tim centrima koriste otrovni kozmetički preparati koji stare vašu kožu i prave od vas roba kozmetičke industrije.

http://bryansander.com/blog/wp-content/uploads/2009/09/katharine-mcphee-cd-party-turkish-bath

[Јаков.]

O hamamu (sa sajta b devedesetdvojke) http://blog.b92.net/text/9703/Hamam%20%20%20%20kupatilo/

"Po   Islamu  se  jako  velika  vaznost i  paznja,takoreci  prvo  mesto  posvecuje  "kulturi  pranja ili  kupanja " s´tim  u  vezi  ako  odemo  800  godina  nazad  u  Centralnu Anadoliju  ili  Istambul  naici ce  se  na  tragove  jos  uvek  u  funkciji  i  zivotu  ,mozda  najlepsih  primeraka  na  svetu  ,turskih  kupatila  ili  "Hamam-a" .Pranje  ,kupanje  ,brckanje ,masiranje su  ustvari  nista  drugo  nego  opustanje i  odmaranje  posle  stresnog   i  napornog  dana  .U   orjentalnim  zemljama  -svakodnevica. Grizla  bi  me  savest  ako  ne  bih  napisala  da  je  "Hamam  kupatilo" ustvari  nasledje  "Rimskog  kupatila" i  tradicije  Vizantije , tako  da  bas  ,ako  bismo  u  detalje  (a  to  ne  zelim) ko  je  tvorac  istoga  ,granica  nije  jasno  povucena  i  velika  razlika  kod  stila "  rimskog"  i  ovoga  "novijegdoba" turskog , no...1453  .godine  Turci  osvajaju  Istanbul  i  gradi  se  veliki  broj  hamama  ,  koji  obicno  bivaju   smesteni  u  blizini   dzamija   u  svrhu  higijene  pre  molitvenog  obreda .

Cuveni  Mimar  Sinan  je  projektovao  neka  kupatila  koja  su  tipicna za  tursku  arhitekturu  16-og  veka. Neka  kupatila  su  sluzila  kao  sastajalista zena  i  muskaraca  (separatno  naravno)iz  svih  drustvenih  slojeva  , sastajalista  u  kojima  se  pored  opustanja  i  "`abrovisalo" razmenjivale  carsijske  teme  i  pio  crni  caj  ,  pusio  "cibuk"  ..

Posebnost  Hamama  je  ta  jer  su  tako   projektovani  i  gradjeni  samo  sa  jednim  ciljem ,a  to  je  ,kada  ste  vec  unutra on  vam  pruza   potpuno   psihicko  i  telesno odmaranje  "uzima  vam  i  telo i  dusu" Ova  vrsta  "parnog  kupatila" je  sve  vise  popularnija  na  Zapadu  ,a  pogotovu  u  hotelima  u  Turskoj .U  kupatilu  se  moze  biti  sam  (ako  je  manjeg tipa ) ili  grupno  , ovde  u  Nemackoj  uglavnom  su  manjega  obima  tako  da  se  sve  obavlja  bez  "drustva" .

Sama  zgrada se  sastoji  od  vise  "oda  -ja" ,posebna  za  presvlacenje  ,posebno za    istusirati  se    toplijom  vodom  izbriseti  "Peştemal-om  ili   peskirom"  ,i  onda  isti  koristite  kao  podlogu  na  vreloj   mermernoj  ploci  koja  se  nalazi  u  centralnoj  prostoriji .Uglavnom  kompletne  unutrasnjosti  kupatila  su  gradjene  u  mermeru  ,sto  daje  jedan  poseban  osecaj   lepote   ,  cistoce  ,uzivanja ne  samo  telesnog  vec  i  vizuelnog.Mermerna  ploca  je  postavljena  na  sredini  prostorije dok  okolo,  sa  svih  strana   su  ugradjene  cesme  i  odvodi  takodje  od  mermera , tako  da  se    tu  cuje  uvek  tihi  zubor  vode  .Mirisi  su  sastavni  deo  atmosfere ,razni , poznati  i  nepoznati  ,mirisi  kamilice, zalfije ,badema, maticnjaka,lavande  ,eukaliptusa ,raznih  etericnih  ulja. Temperatura  ploce  je  50 C ,a  vlaznost  oko  65 %,sirina   bi  trebala  biti  tolika  da  osam  persona  mogu  leci  i  "razbaskariti  "se.

Trebalo  bi  se  provo   leci  na  ledja  i  tako  topiti  i  topliti   , zagrevati  i  uzivati  bar  dvadesetak  minuta  i  isto  toliko  ili  malo  krace   kasnije  na  strani  stomaka .Tako  napareni  ,  blago  oznojeni  ,  zagrejani  ,  sa   otvorenim  porama   ,u  blagom   polu  snu  osecate   kako  vam "Tellak" ili  maser   proliva   isto  tako  vrelu  vodu  po  vama....Pocinje  piling  koji  za  cilj  ima  odstranjivanje   starog  mrtvog  koznog  sloja  celija  i  pokretanje  cirkulacije  u  potkoznom  tkivu  ,  kao  i  regeneraciju  i  stvaranje   nove  povrsine  na  kozi  . Za   piling  se   uzima  "kesa" jedna   grubo  satkana  rukavica  napravljena  od  kozje  dlake ili  sirove  svile   kojom " tellak " pocinje  da  vas   "obradjuje" Sve  vreme  cesme  su  otvorene  ,voda  zubori  ,a  on  dok  vas  "dere"  sa   rukavicom   zahvata    u  "tas" bakarnu  posudu  ,ciniju  ili  casu  ,  vodu  iz  lavaboa  napravljenih   u  mermeru.

Uglavnom  pravi  hamam  se  radi  potpuno  "ogolaceni " ,ili  u  kupacem  kostimu  .U  Turskoj  postoje posebne  odaje  za  zene  i  muskarce  ,dok  u  hotelima  mozete  biti  sa  partnerom  zajedno  ,goli  ili  u  kupacem  ,stvar  izbora  ili  pravilnika  samog  kupatila.Pilingu  je  dosao  kraj  onda  kada  vam  je i  najmanji  prst   na  stopaliu   ostrugala  gruba  rukavica  ,znaci  celo telo  je  "izsmirglano" i  isprano vodom.

"tas" od bakra

Onda  dolazi  "pranje  sapunom"  ili  sapunskom  penom  koja  se  pravi  od  "sapuna  sa  maslinovim uljem" On  uzima  jedan   mali  dzacic  ili  vrecicu  koju potapa  u  vec  pripremljen  rastvor  sapunice ,i  duvanjem  u  njega  (nisam  nikad  uspela  da  vidim  kako?) na  ledjima  se  stvore  brda  ,  gomile  ,planine   pene  .Penu  vam  utrljava  u  kozu  i  ujedno  masira  prvo  na  ledjnoj  ,pa  na  kontra  strani   .Sve  vreme  traje  zalivanje   toplom  vodom  iz  bakarnog  "tasa " ..Kada  nestane  pene , kada  vas  ispere  i  obrise  sa  lanenim  kariranim  " peştemal-om  "koza  je tako  divno  glatka i  nezna  ,ali  joj  zavrsnica  ,masaza  uljem  , daje  jos   sjaja  i  lepote.

Prelazi  se  u  posebnu  odaju  za masaze  ,  koja opet  odise  nekim  novim  mirisom  . prigusenim  svetlom  ,ornamentikom  i   tiho  negde  u  daljini  nekom  odmarajucom   tursko-orjentalno  muzikom  ili  zvukovima  u  kojima   to  "orijentalno"   potpuno  smirujuce   ja  bih  nazvala  "efekat  sedativa" deluje   na  cula.

Masaza  je  uglavnom  relaksirajuceg  tipa   celoga  tela ,  jos  ako  se  ima  srece  da  je  i  maser  "potaman"  mislim  da  poseduje  tehniku  kakva   musteriji  godi  onda  zagarantovano  i  definitivno  , mislim  da  ne  postoji  taj  koji  posle  ovoga  finisa  nema   osecaj  da  je  "ponovo  rodjen"

Opet  u  sklopu  postoji  odaja  u  kojoj  se  moze  i  caj  popiti  "crni" ,negde  se  nude  i  kokteli  ,a  postoje odaje  i " za  zapaliti"  (jedino  ako  ih  zakon  o  zabrani  pusenja  ne  omete) .Posle  ovoga  tretmana  najbolje  je  mirovati  duze  vreme ,  ili  zaspati .Preporucuje  se  jednom  mesecno  i  oni  koji  to  praktikuju  su  izuzetno  negovane  koze  i  kazu  da  "duze  bivaju  mladi"

Ovaj  posao  "tellak-a"  mogu  samo  najbolji  da  rade  i  to  imaju  svoj  ogranicen  broj  musterija  .To  je   izuzetan  zanat  ni  malo  jednostavan  , a  ponajmanje  lak ,  zanat  koji  zahteva  podnosenje  vlage  , toplote  ,  vreline  ,zahteva  snagu  telesnu  i  izdrzljivost  ,zato  usluge  u  boljim  hamamima  nisu  bas   jeftine  ,  ali  nisu  ni  takve  da  se  ne  mogu  priustiti  .

[ego]

Само не преферирам сапунице - сто и један наставак... 

Мада је дружељубивост права врлина.  :bla:

[Јаков.]

A može li tajlandsko kupatilo? Mislim da ako već neko mora da me kupa, nego to budu barem lepe ženske.. 4chsmu1

Brate da te ovaj brka iz videa, propusti kroz šake, mislim da ti ne bi ništa falilo  greengrin

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=Ij8YuHIpOjw

[Guest Evgenik]

Ми са Турском имамо традиционално добре односе. Е сад- био по неки кочић шта се ту може.

Толико смо лепо живели под Турском да се то и дан данас види.

Тако кажу Драги и овај Ибро, е сад, да ли им је вјеровати то је друго питање. greengrin

[Guest Evgenik]

Па брате убисте тему са спамовањем клиповима и пребацивањем на некакав чудни офтопик.

Има тема, имају текстови, па удрите расправу, немојте све да разводњите са милион клипова и интерних пошалица јер се онда људима не да прегледати читава тема.

[Guest Evgenik]

Није кукање, него отрежњење.

Отрежњење да је џаба испуњавати милион и по уцјена за улазак у ЕУ јер нас тамо очигледно неће,

и отрежњење да се за нашу судбину питају много већи играчи.

Паметни народи су у стању да унапријед прозру те токове и ако не могу да спријече,

барем се адекватно припреме за будућа искушења, а не као овце да идемо куда нам звизну.

Никакво кукање, само констатовање стања ствари, отрежњење и прављење нових и реалних смјерница.

[Јаков.]

Dragi, ne bi ti ništa falilo da u ovom društvu ti budeš tellak, kaj ne?  algabacaju

[ego]

Још мало сапунастих вести:

Хрвати воле ‘1001 ноћ’ јер су подријетлом Турци?!

Шехерезада и Онур из Загреба у Истанбул су понијели шљивовицу

Онур и Шехерезада напустили Загреб уз сузе и пољупце: У Турску понели шљивовицу!

Онур и Шехерезада продали јој пола штанда лимуна по 15 куна

Због Шехерезаде из '1001 ноћи' и затвореници мирују

[ego]

СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: СРПСКА ЕЛИТА ПОТПУНО ЈЕ ИЗГУБЉЕНА ПРЕД НОВОМ КОНФИГУРАЦИЈОМ БАЛКАНА

Политичка елита нема никакву другу визију изузев “европске Србије”. На томе се упорно инсистира, без обзира што то постаје апсурдно и што инспирише нове лажи

Све учесталији наговештаји, званични и полузванични, да би Европска Унија могла зауставити своје ширење закључно са Хрватском потврђују старе сумње да би на западном Балкану и у неком новом међународном поретку поново могла бити успостављена нека врста границе. Да ли су границе светова судбина Балкана? Ако је веровати историји барем у последњих хиљаду година и једном од највећих историчара Балкана Летнену Ставросу Ставрианосу (1913- 2004), границе су, изгледа, балканска судбина.

У том светлу ти наговештаји су далеко озбиљнији проблем. Емотивне реакције актуелних политичких елита, пре свега у Хрватској и Србији - једни су одушевљени, други “изненађени и увређени” - су, наравно, разумљиве али проблем је далеко већи и озбиљнији. Он и нема велике везе ни са Хрватском ни са Србијом, и те земље у основи не могу много да утичу на његов развој. Али оно што могу и што би требало да раде је помно праћење развоја тог проблема и правовремена припрема уколико то постане и реалност.

Политичко-економска историја савременог света је историја криза, то је ваљда природа људског живота. Сада смо сведоци једне од најдубљих међународних криза у последњих нешто више од деведесет година. Та криза ће донети, и већ је донела, истински тектонске промене. Будуће генерације ће живети у потпуно другачијем међународном поретку, а излаз из савремене кризе ће дефинисати тај нови поредак. Какав ће тај поредак бити нико у овом часу не може поуздано да предвиди, мада се неке контуре, исписане кроз тражење изласка из кризе, већ назиру. Зато су изузетно важни наговештаји балканског заустављања пред ЕУ и стварања неке нове границе.

За земље бивше Југославије и целог Балкана је, наравно, међу најважнијим питањима судбина ЕУ, европске интеграције у којој су четири државе региона (рачунам и Словенију, мада Словенија тврди да није Балкан), а остале желе да буду у Унији. ЕУ је, међутим, у дубокој, највећој до сада кризи и то је, сада је већ јасно, пропао политичко-економски пројекат. Неки воле да кажу да је Унија у “егзистенцијалној кризи”. Наравно, о изласку из те кризе највише брину они који су у тај пројекат највише и уложили и вероватно од њега највише и добили, а то је Немачка. Сасвим је природно да Немачка, као најбогатија и по броју становника највећа земља Уније, највише и брине и сасвим је очигледно да ће од Уније остати или бити оно шта Берлин одлучи. То је природа ствари у ЕУ. У Немачкој је очигледно нестао “идеализам Европе” и та земља више нема илузија, али жели да у актуелној кризи сачува своје интересе и заштити, пре свега, себе. То, уосталом, раде и све друге земље.

ПОВРАТАК У 19. ВЕК

Такав распад било које интеграције, па и досадашње идеје о ЕУ, за већину историчара значи да се међународни односи враћају на “технологију” 19. века, а што значи стварање “регионалних забрана” за највеће и најмоћније, стварање неких нових граница. Истовремено, 19. век значи да се савезништва и мењају, па тако и ти “забрани”. Нико, додуше, у овом тренутку не може поуздано да каже шта ће на крају од свега тога бити, али је чињеница да је Немачка покренула разговоре о новом устројству ЕУ иако још нема ни годину дана како је на снази Лисабонски уговор, који је требало да значи будућност Европе. Многе земље, укључујући и Велику Британију, се противе променама Лисабона и другачијем устројству Уније, али изгледа да су немачке идеје такве да неке од тих земаља не могу ни да утичу на њих. Колико је познато Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте. Верује се да је то увод у стварање једне далеко мање интеграције у којој би, поред Немачке, биле и Француска, Аустрија, земље Бенелукса али и Словенија и Хрватска. И то је то.

Ако се само део тих немачких идеја оствари, то би значило да Бугарска, Румунија и Грчка не би више биле у (немачкој) Унији, а остале земље Балкана и Турска то, ионако, нису ни биле. То за многе звучи невероватно, али све су чешћа упозорења оних “који знају” да ће Европа морати да се суочи и са “незамисливим”. Али шта ће бити са тим делом Балкана који остане изван (немачке) границе? То је већ далеко компликованије питање. Конвенционално размишљање одмах упућује на Русију и њен “забран”, али и на Америку.

И вероватно је тако, Америка и Русија ће бити кључни конкуренти за остатак Балкана. И једна и друга сила имају ограничавајуће факторе у тој конкуренцији, али и предности. Америка има јаку политичку инфраструктуру, већина политичких лидера су њени или курсисти или нескривени симпатизери. Уз то, после тајног политичко-обавештајног рата између Немачке и Америке на Косову, Америка је у предности и утемељила се у албанском делу Балкана. Ту позицију је тешко променити. Јака је и у Грчкој и Македонији, а сада све интензивније ради на Србији. Ових дана је амерички амбасадор у Београду Мери Ворлик изјавила да Америка “све више гледа Србију као кључног партнера”. Могло би се тако десити да насупрот Немачкој на Балкану не буде Русија него Америка.

Недостаци Америке су њена дубока унутрашња криза, политички хаос у самом врху администрације који намеће питање шта је уопште данашња америчка спољна политика. У бившој Југославији се и даље примењује шаблон из 90-их година прошлог века иако се ситуација темељно променила. Америка тренутно нема довољно капацитета и могло би се десити да јој све предности које има на Балкану не значе много. Да би се то избегло, за Америку су кључни инструменти НАТО (мада је мала корист од тога, то је још једна илузија) и Турска. У том светлу би, такође, упркос независним амбицијама те земље, требало гледати на њено поновно откриће Балкана.

Недостаци Русије су слаба политичка инфраструктура у региону, а за њену изградњу су потребне године и године, и добрим делом недовољно ефикасан спољнополитички апарат. Предности Русије су економске инвестиције и Немачка. Русија је један од највећих инвеститора енергетске и базичне привредне инфраструктуре на Балкану. Вероватно је да то многима у тим земљама није по вољи, али немају избора у садашњој кризи. Са таквим економским присуством временом ће доћи и политички утицај.

СРПСКЕ ШАНСЕ И ЗАБЛУДЕ

Друга предност је Немачка. Русија и Немачка, а све више и Француска, газе новим савезничким стопама не само у економији него и у изградњи још увек нејасног новог модела европске безбедности. Иако се о том моделу у јавности мало зна, иза затворених врата су разговори о томе поодмакли. Америка се одлучно противи тој идеји, али није успела да је заустави. Могло би се тако десити да немачки наговештаји о заустављању проширења Уније и стварању нове границе на Балкану имају везе и са немачко-руским савезништвом.

Шта би све то требало да значи за Србију? Лидери Србије би, пре свега, требало да схвате да се реалност темељно променила од времена 2000. године, када је њихова назови опција дошла на власт. Није, наравно, спорна њихова такозвана европска оријентација јер Европа је природни амбијент, али је суштинско питање шта је то Европа данас. У сваком случају, то више није само ЕУ. Стиче се утисак да лидери Србије једноставно не желе да верују шта се дешава. На вести из Немачке о заустављању проширења на Хрватској, они одговарају разочарењем, све чешће и љутњом темељеном на уверењу да то није природно, није фер. У реалности се, међутим, дешавају ствари и које нису природне, без обзира на цену. Србија хитно мора да се суочи с новом реалношћу и да највећи део својих дипломатско-политичких капацитета инвестира у сагледавање онога шта се стварно дешава. И шта би у тим околностима требало и могло да буде интерес Србије, а не бирократије у Бриселу, и европске и натовске. Можда би нешто могла и да научи од Грчке која је, изгледа, схватила да од “Европе” нема ништа. Настављен је пројекат руског гасно-нафтног терминала у Александрополису, а део луке Пиреј је на тридесет година продат Кинезима.

Нема никакве сумње да у државном апарату Србије има довољно људи који разумеју ту реалност и који су способни да је аналитички прате. То је неопходно и, како рече већ поменути историчар професор Ставрианос: “збивања на Балкану су увек била део ширих међународних криза и тим кризама су и изазвана”. Проблем је што политичка елита није заинтересована и нема никакав други програм нити визију изузев “европске Србије”. На томе се упорно инсистира, без обзира што то постаје апсурдно и што инспирише нове лажи. То је тако јер заиста не постоји никакав други програм, никакво другачије виђење реалности. Па чак и тај назови програм “Европске Уније” је празан. Пуна уста Европе, а у свакодневном животу је све другачије, па све личи на непријатан апсурд.

Србија, разуме се, не може да утиче на шира кретања, али може да својим ставом и унутрашњим понашањем, другим речима уређењем државе, подстакне друге, велике силе, да и о њој другачије размишљају и да, колико је год могуће, спремно дочека нови међународни поредак. Без обзира на њене ограничене могућности, ни једно решење на Балкану као региону не може да траје или да буде ефикасно ако на тој страни није и Србија.

Србија не би требало да се љути ни на кога и да губи време у разочарањима и обманама сопствене јавности. Накнадна памет у животу није од велике користи.

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/4931-sinia-ljepojevi-srpska-elita-potpuno-je-izgubljena-je-pred-novom-konfiguracijom-balkana-.html

[Eniz]

Stvarno, što više o vama čitam doživljavam vas (bez imalo šale)kao jedan fenomen.Ovamo kukate na Turke kad ono nije im u historiji bilo boljih saveznika od vas, evo jedan tekst koji govori u prilog rečenom:HRVATI I SRBI U VRIJEME OSMANLIJSKIH OSVAJANJA BALKANA

Priredio:  Ognjen MRAK

SERVIA U ISTOČNOJ MAKEDONIJI

U ovom tekstu je mnogo rečeno, a vrlo malo jasno. Da bi pojasnio odnos Braničevaca i Lazarevića s Hrvatima, osvrnut ću se na povijest ovih prostora u vremenu od stvaranja do propasti srpske države:

Hrvatski narod je stoljećima živio u državnim zajednicama s Latinima, Nijemcima, Mađarima, Turcima i slavenskim narodima poput Srba. Ovom prilikom mi nije namjera smanjiti vrijednost niti jednog susjednog ili svjetskog naroda, jer svi narodi i ljudi svijeta jesu i moraju biti ravnopravni i u svome suživotu prihvaćati svakog čovjeka u njegovim vrlinama i manama.

Da bi IMPERIAL-ovo čitateljstvo dobilo bolji uvid u hrvatsko-srpske odnose, pokušati ćemo iznijeti povijesne činjenice koje su spajale i razdvajale ova dva naroda. Sve je počelo, dakle, 1204. godine kada su Križari na svome pohodu za Jeruzalem napali Carigrad i osvojili ga. Ovaj napad na Carigrad je planiran i sproveden pod nadzorom Mletačkog Dužda koji je od plijena iz zauzetog hrvatskog Zadra, osvojenog i srušenog Biograda i iz okupiranog Carigrada naplatio brodski prijevoz Križara do Palestine.

Osvajanjem Carigrada 1204. godine prestaje postojati Bizantsko carstvo i ono se raspada na veliki broj kneževina. Bizantski patrijarh bježi u Niceu, u Malu Aziju i pokušava uspostaviti crkvenu, te dijelom i svjetovnu vlast.

Na ruševinama Bizanta, pored mnogih, niče i jedna nova država imenom Raša (Srbija). Naziv Srbija dolazi od stare Bizantske pokrajine imenom Servia (današnja istočna Makedonija), gdje su bila naseljena slavenska plemena po svom dolasku iza Karpata. Seljenjem iz ovih djelova, slavensko pleme je ponijelo sa sobom ime pokrajine Servie i nazvali su se Srbima.

POČETAK I KRAJ SRPSKE DRŽAVE 1217-1371

Križari, dakle, ruše Bizant i godine 1204. osvajaju Carigrad, dok se Bizantsko carstvo raspada na brojne kneževine.

Godine 1217. prestaje postojati država dukljansko-zetskog kraljevstva (stare Crvene Hrvatske) i papa osniva državu Srbiju na prostorima Servie (danas u Makedoniji), Raša (danas na Kosovu), Zete i Duklje (danas u Crnoj Gori). Za kralja je okrunjen Stefan Nemanjić.

Godine 1219. carigradski Patrijarh je u progonu u Niceji, ali spašava svoj utjecaj na Balkanu imenujući Savu Nemanjića za arhiepiskopa srpske pravoslavne autokefalne crkve i na taj način crkvenog i svjetovnog vladara. Dva brata, dva kralja istih zemalja su se pomirila i stavila pod zaštitu Bizanta.

Sava Nemanjić je preuzeo vlast i tako osnovao dinastiju koja je vladala do 1371. godine, tj. smrti Uroša V (sina cara Dušana), koji je umro 1355. godine.

Smrću cara Dušana počinje propast srpske države. Potomci Nemanjića (po ženskoj lozi) ne podržavaju Uroša V. Nemanjića i Srbija se raspada u brojne kneževine, među kojima je vodeća srpska kneževina kneza Lazara. Knez Lazar je potomak obitelji dvorjana sa srpskog kraljevskog dvora, a do časti je došao ženidbom s Milicom, kćerkom cara Dušana.

Nesposobni srpski kralj Stefan Uroš V., iz obitelji Nemanjića je izgubio svu vlast u korist zetova i velmoža, koji su ulazili u savezništvo s raznim stranama, a ponajviše s Turcima.

U neposrednom susjedstvu s Turcima su bili Mrnjavčevići: velmoža Vukašin je držao Prilep, Skoplje i Prizren, a velmoža Uglješa Halkidik, donji tok Vardara i Strumicu.

U rujnu 1371. godine došlo je do okršaja srpskih velmoža Mrnjavčevića s Turcima, koji su se vraćali s bogatim plijenom nakon višegodišnjeg pohoda po Vlaškoj. Okršaj se odigrao u blizini rijeke Marice, na ravnici Čamurlu, pred gradom Samakovom. Tom su prilikom poginuli srpske velmože Vukašin i Uglješa.

PRVA (1389.god.) & DRUGA (1448.god.) BITKA NA KOSOVU

U prosincu te iste 1371. godine umire i sam car Uroš V. Na scenu dolazi obitelj Brankovići (V. Morava-Dunav-Timok). Bili su u ženidbenom srodstvu s Mrnjavčevićima (Jelena, sestra Vukašina i Uglješe), a bili su u srodstvu i s Lazarom (knezom Raške), jer je Vuk Branković oženio Lazarovu kćerku Maru.

Od 1371. godine Srbi praktički predstavljaju okosnicu turskog opstanka u Europi.

Mrnjavčevići (turski vazal Marko, sin Vukašina) i Lazarevići (knez Lazar i sin Stefan), te Brankovići (Vuk Branković dao kćer Maru za ženu sultanu Muratu) su bili trio kojima su zapovjedali Turci, a poznato je i pravo prve noći koje su Turci uveli spram srpske ženske čeljadi nakon što su vojno porazili Srbe.

Sultan Murat se bori u turskom građanskom ratu protiv vladara grada Konje u Maloj Aziji. Marko i Lazar učestvuju sa 2000 srpskih konjanika na strani Turčina Murata. Prilikom pada grada, srpska vojska je pljačkala, što je bilo izričito zabranjeno. Nekim je srpskim vojnicima za kaznu odrubljena glava. Kada su se srpske satnije vratile kući i izrekle glasnu osudu zbog smaknuća svoje braće pred Konjom, pobuni se Srbija.

Turski vazal, knez Lazar odluči organizirati vojsku protiv Turaka i pridruže mu se ALBANCI (Kastriotić Jure), HRVATI  (vojskovođa Vlatko od kralja Tvrtka), Braničevci (vojskovođa Dragoš, despota Vuka Brankovića - Lazarov zet i po bratu šurjak vjernog turskog vazala "kraljevića" Marka Mrnjavčevića), te stanoviti broj Vlaha, Madžara i Poljaka.

Na turskoj strani su bile azijske, grčke, srpske i bugarske čete. U žaru bitke kada je hrvatski  vojskovođa Vlatko Vuković s 20.000 Hrvata odbio prvi turski juriš i spremao se na protunapad, vojskovođa-izdajnik, Srbin, Dragaš s Braničevcima pređe na tursku stranu.

Odbivši prvi turski napad i vidjevši izdaju, te ne želeći ginuti za izdajice, hrvatski vojskovođa Vlatko Vuković se s hrvatskim trupama vrati nazad put Hrvatske dobrim dijelom obavljena posla, a ostatak savezničkih vojski se razbježao, dok su turskim Osmanlijama vjerni srpski vazali-izdajice-poturice predali Lazara umirućem Muratu.

Muratov sin Bajazid objedini srpske vazale, među kojima je najutjecajniji bio Stefan Lazarević (sin Lazara smaknutog na Kosovu) i sa njim 1389. godine potpiše sporazum: "Srbi će u svakom Bajazidovom ratu sudjelovati kao SAVEZNICI. Lazar će dati svoju SESTRU Bajazidu za ženu. Srbija će plačati Osmanlijama godišnji porez od 1000,oo funta srebra."

Godine 1390. u sramnoj pljački Stefan Lazarević, Marko Mrnjavčević, bugarske i grčke satnije osvajaju za Bajazida grad Filadelfiju, posljednji kršćanski grad u Maloj Aziji. S opljačkanim blagom Bajazid je dao sagraditi svoju zadužbinu, kupolnu džamiju u Jedreni (Adrianopolisu).

1392. godine HRVATI  počinju organiziranu obranu. Dolazi do suzbijanja tursko-srpskih vojnih upada u hrvatske krajeve. Hrvatsko-madžarska vojska, pod vodstvom kralja Žigmunda, pokrene vojnu protiv Rumelije (Turske Europe) 1392. godine i izvojevaju pobjedu kod Niša, no domaći srpski živalj i Bugari i dalje ostaju vjerni Osmanlijama, pa se Hrvati i Madžari dobijene pobjede, ali opet djelomično obavljena posla vrate u Hrvatsku

Pogibija kraljevića Marka u Vlaškoj protiv rumunjskog vojvode Mirće odigrala se u vrijeme kad su glavninu turske vojske sačinjavale srpske trupe koje doživljavaju težak poraz u bitci kod Rovine 15.05.1395. godine. Dakle, tu pogibaju od kršćanskih Rumunja turske vojskovođe: od Srba "kraljević" Marko Mrnjavčević i od Braničevaca Konstantin Dragaš (prebjeg-pobjegulja-dezerter s Kosovske bitke).

Hrvatsko-madžarski kralj Žigmund organizira veliku Križarsku vojnu protiv turskih Osmanlija. Kršćansku vojsku sačinjavaju Madžari pod vodstvom kralja Žigmunda, Hrvati pod vodstvom hrvatskog bana Stjepana Lackovića i grofa Hermanna Celjskog, Vlasi pod vodstvom vojvode Mirće, Francuzi pod vodstvom maršala Boucicaulta, Nijemci pod vodstvom Friedricha Hohenzollerna, s Rodosa vitezovi Reda Sv. Ivana pod vodstvom Filibarta i Bavarci pod vodstvom grofa Muempelgarda.

U najodlučnijem trenutku bitke, kada su Turci već bili potučeni, dojuri turski saveznik, srpski despot Vuk Branković s 5000 konjanika i spasi Turke od totalnog poraza. Vidjevši to, hrvatski ban Lacković s 12.000 vojnika iz Hrvatske, Bosne i Dalmacije se povukao s bojišnice, ali je taj dezerterski čin platio na "Krvavom saboru" u Križevcima 1397. godine.

Život hrvatsko-mađarskom kralju Žigmundu spasile su hrvatske (slavonsko-štajerske) trupe pod vodstvom grofa Hermanna I. Celjskog.

U borbi protiv Tatara pod vodstvom Timura, kod Ankare u Maloj Aziji, sudjeluje i 10.000 srpskih vojnika pod vodstvom Bajazidovog šurjaka Stefana Lazarevića. Tatari doslovce sasjekoše Turke, medju kojima pogiba preko 5.000 Srba. Stefan Lazarević je iz smrtnog zagrljaja Tatara izvukao sestrića (Bajazidovog sina Sulejmana). U borbama za vlast između Bajazidovih sinova Sulejmana i Muse, Stevan Lazarević je dobio veliki utjecaj, jer je ustoličio Sulejmana i bio njegova desna ruka u vladanju Rumelijom (Turskim carstvom u Europi, tocnije, na Balkanu).

Godine 1410. Musa je uspio nadvladati Sulejmana i preuzeti vlast. Slijedila je krvava odmazda nad srpskim i grčkim narodom. Stevan Nemanja pomaže Mehmedu u borbi protiv Muse Keseđije. Treći Bajazidov sin Mehmed, vladar Turskog carstva u Maloj Aziji, uspijeva uz pomoć Stevana Lazarevića pobijediti Musu i to, na istom onom polju (Čamurlu, kod rijeke Marice).

Kršćanski plemići Frankopani pobjeđuju Turke kod Radkersburga, a 1440. godine obranu Beograda od Turaka vode Dubrovčanin Zovko, katolički prior Beograda, te obrani grad od turske opsade koju su predvodili sultan Murat i Đurađ Branković.

Križarska vojna kralja Vladislava i kardinala Cessarinia protiv Turaka koja se vodila u Maloj Aziji završila bi uspjehom Križara da nije bilo brodovlja grada-države Genove čiji su mornari uz dobru plaću prebacili 40.000 pripadnika turske vojske i njihovih srpskih i vlaških vazala, te ih iskrcali u blizini Varne. U boju pogine i sam kralj Vladislav, a Sibinjanin Janko pobjegne. Kršćansku vojsku su od potpunog poraza spasili i uspjeli izvući Dubrovčani s dvoje svoje galije.

Sibinjanin Janko skupi vojsku u namjeri da kazni Srbiju zbog njihove ropske vjernosti sultanu Muratu. Kršćanska vojska sastavljena je od 8.000 Hrvata  pod zapovjedništvom bana Franje Talovca , 8.000 Madžara, 8.000 Vlaha vojvode Dana (vojvoda Drakula je bio uz Turke), 2.000 Nijemaca i Čeha.

Na turskoj strani je bila tri puta brojnija turska vojska sastavljena od azijskih jedinica, jedinica srpskog despota Đurađa Brankovića, od jedinica vlaškog vojvode Drakule, te grčkih i bugarskih vojnika. Bahati i objesni Sibinjanin Janko nije htio sačekati dolazak ALBANACA pod zapovjedništvom Jure Kastriotića, već je 18.10.1448. godine nepromišljeno započeo nesretnu bitku. U trenutku odlučnog boja vlaške čete vojvode Dana pređu na tursku stranu i tako se na II. Kosovskoj bitci ponovi izdaja iz 1389. godine. Tu pogiba i sam hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac, zakoniti župan Raške. Mađar Sibinjanin Janko pobježe s bojnog polja, isto kao što je pobjegao i kod Varne.

SRBIJANSKO PLEMSTVO SE OPREDJELJUJE ZA OSMANLIJE !

Svibnja 1453. godine navale Turci potpomognuti rumelijskim kršćanima na zidine Carigrada. Obranu Carigrada su vodili Rimski kardinal, Genovežani, Venecijanci, Španjolci, Hrvati (Dalmatinci) i dva položaja prema moru su držali Grci. Potkopavanje laguna ispod carigradskih zidina su obavljali srpski rudari iz Novog Broda, mornaricu je vodio bugarski otpadnik Baltaogli, a rukovanje velikim turskim topom je vodio mađarski izaslanik Sibinjana Janka.

Nakon što je u Kruševcu izlio topove; pojavi se Mehmed 13. lipnja 1456. godine s velikom vojskom od 150.000 ratnika pred Beogradom. Beograd je branila  hrvatsko-mađarska posada pod vodstvom svećenika Ivana Kapistrana iz Iloka i 60.000 Papinih križara.

Poslije obrane Beograda, na scenu u vrlo kratkom vremenu stupaju tri kontroverzne osobe u borbama na hrvatsko-turskoj granici: Sibinjanin Janko, Ivan Kapistran i Đurađ Branković. Đurađa Brankovića je naslijedio sin Lazar Branković, čija je žena Jelena, kćerka Stevana Lazarevića bila zagrijana katolkinja. Nadala se je spasiti svoju zemlju iz turskog ropstva. U toj namjeri je udala svoju kćer za Stjepana Tomaševića, hrvatsko-bosanskog prijestolonasljednika, a posredstvom kardinala S. Angela je predala srpske zemlje rimskome Papi.

Srpski plemići, nezadovoljni darovnicom kraljice Jelene i njenim simpatijama za katoličku vjeru, radije su se udružili s muslimanima, negoli s katolicima. Za vođu su izabrali Mihajla Abogovića, jednog brata velikog vezira Mehmed Paše.

ŠTO SE DOGAĐA S VLASTELINSKOM OBITELJI BRANKOVIĆA?

Godine 1428. je umro srpski despot Stevan Lazarević (sin kneza Lazara), a naslijedio ga je Đurađ Branković, koji se za ovu vladarsku čast nad Srbijom poklonio turskom sultanu Muratu II. Brankovići su tako prekinuli sve vazalske veze s hrvatsko-ugarskim kraljevstvom.

Evo što sultan Mehmed piše Đurađu Brankoviću 1453. godine:

"Zemlja kojom ti vladaš ne pripada tebi, nego Stevanu, Lazarovu sinu, dakle meni (po zahtjevu moje maćehe Lazareve kćeri). Dio tvog oca Vuka i Sofije mogu ti ustupiti..."

Godine 1459. u Smederevu umire Đurađ Branković, despot (vladar) Srbije, a iza sebe ostavlja svoju suprugu Irenu, tri sina Grgura, Stevana i Lazara, kćer Maru, udovicu bivšeg turskog sultana Mehmeda.

Lazar Branković je uz tursku pomoć dao oslijepiti braću Grgura i Stevana, te otrovao majku Irenu. Irena je od roda grčko-bizantskog velmože Kantakuzina, pretedenta na mjesto regenta Bizantskog cara i kolovođe građanskog rata u Bizantu. Kantakuzin je saveznika našao u srpskom kralju Dušanu, kojeg je uvukao u Bizantski građanski rat i tako za kratko vrijeme Srbiju proširio izvan njenih granica.

Lazar Branković umire 1460. godine. Mara, sestra Lazara Brankovića sebe smatra nasljednicom srpskih zemalja i suprotno Jeleni Branković, prenosi pravu srbijanske krune na ujaka (majčina brata) Tomu Kontakuzema. Mara bježi kod pastorka Mehmeda i sa sobom vodi slijepog brata Grgura i ujaka Tomu Kontakuzema.