PAMTE KORENE: 9 miliona Srba danas živi u Turskoj

[Guest Evgenik]

Управо тако.

Фасцинира наша глупост да некритички прихватимо и повјерујемо у било коју врсту пропаганде.

Ето за сто година ниједан попис или демографска анализа није показала нити једног Србина јужније од Солуна, а сада одједном их се створило само у Истамбулу више но у читавој Србији.

Није то ни лош план, њих десет милиона се пријави за држављанство (Тадић са Турском већ потписао специјалне односе као некад са Републиком Српском), и онда на следећим изборима у Србији може ладно да побиједи рецимо Исламска Партија Прогреса или нешто слично и формира владу.

Турци су заиста озбиљан и паметан народ.

[Јаков.]

Neke stvari treba učiti od Turaka. Nisu to više turci-izelice i janjičari (doduše janjičari i nisu bili turci poreklom nego uglavnom srbi, šiptari i hrvati). To su sada ljudi u mnogim stvarima prozapadniji od mrskih zapadnjaka.

Istorijska je činjenica da je Srpski Ustanak i počeo zbog kabadahijskog ponašanja četiri bivša janjičara (srbina poreklom) koji su vršili zulum i tlačili srpski narod. Setite se Kamiondžija kada Čkalja odgovara istoriju  мајкл

Meni se sviđa kod Turaka (uglavnom mladi svet koji čini većinu turske populacije), to što idu zapadnjački, ali ne odbacuju svoju tradiciju. Pogledajte snimak koji sam napravio u oktobru ove godine.

Kako se čuje muzika iz neke šatre ili restorana (nacionalna turska muzika, eto ti se samo uhvate u kolo i piče). Kod nas to mogu samo (ako izuzmemo svadbe) jedino umirovljenici na Kalimegdanu.  мајкл

Ima nekih stvari koje ne valjaju, ali u principu su negde oko 15 godina ispred Srbije.

A od Bugara i Rumuna oko 20.

Ne treba zaboraviti ni to da oko četvrtina turske populacije su Aleviti. Muslimani koji ne idu u džamije, niti se klanjaju, već jedino veru ispovedaju kroz činjenje dobrih dela. Smatra se da su baš ti Aleviti onaj most koji će Turke spojiti sa Europom.

[ego]

Зелена трансверзала, цензурисана реалност  мајкл

[Јаков.]

A sad Žabari..

Dorgali balli sardi organetto e fisarmonica di alice pira e gianni ore

Bez obzira na zastupljenost i popularnost armunike u Srbiji, ona je srpska taman koliko i alpski rog.

Muzikolozi kažu da je najbliže srpskom izvornom muziciranju instrument koji se zove gajde. E sad što su te gajde u principu nezastupljene, nemam pojima.

Uglavnom žičani i duvački instrumenti (mrzim Guču) su nešto što je Srbima više u muzičkom etnosu.

[Guest Evgenik]

Престаните спамовати тему са шупљацима о музици, ријеч је о крајње озбиљним темама.

[Благовесник]

- Апсолутно су свесни свог порекла, са невероватним поносом то истичу.

Oни и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила

и која је крсна слава куће била...

Interesuje me Enizov komentar podvucenog  :cheesy:

[Guest]

Možemo i ovako da kažemo: neka mi se pokaže jedna srpska pravoslavna crkva u Istanbulu :cheesy:

Bugari je imaju, jedna je i lepa i jedno vreme bila je sedište bugarskog egzarhata tj. crkva Svetog Stefana (vidi dole), Grci naravno.. No, srpsku crkvu imamo dugo da tražimo. Više pravoslavnih srpskih sveštenika i monaha naćićemo u Izraelu nego li u Turskoj, kao primer manastir Marsaba gde je po zadnjoj informaciju koju sam imao Srbin bio iguman manastira...

http://en.wikipedia.org/wiki/Bulgarian_St._Stephen_Church

A u ovom manastiru srpski monasi su dominirali do 16. veka, a i danas ih ima nekoliko..

http://en.wikipedia.org/wiki/Mar_Saba

Што се тиче манастира светог Сваве освећеног , негде око 250.год.су били српски игумани  , а данас колико ми познато , више немамо ни једног монаха , задњи који је био + архимандтрит Григорија ,

упокојио се прошле године!

[ego]

Шта Турска хоће на Балкану?

Проф. др Ахмет Давутоглу, турски министар иностраних послова, недавно је у Сарајеву одржао и предавање о спољној политици Турске на Балкану. Читалац ће бити изненађен колико се разликује оно што политичар овог ранга говори у Београду а шта у Сарајеву. И – колико је све то у Сарајеву набијено емоцијама које треба схватати озбиљно.

Ахмет Давутоглу је 10. октобра у Цириху потписао споразум о турскоарменским односима, боравио у Сирији 13. октобра како би потписао споразум о међусобном укидању виза између Турске и Сирије и потом 15. октобра у Ираку потписао 40 различитих споразума с овом земљом. Ова три турска споразума са сусједима представљају велики корак у остварењу вањске политике Турске , чији је циљ Давутоглу описао као политику "нула проблема" са сусједима. Између лета из Багдада и лета за Сарајево, Давотоглу је на међународном аеродрому у Анкари одржао конференцију за новинаре на којој је говорио о погоршању односа Турске и Израела.

"Јучер смо се, након дугог дана у Ираку, вратили кући у три сата и послије само три сата путовао сам у Сарајево. Многи су били изненађени и питали зар нисам уморан. Када сам стигао у Сарајево, посебно на Башчаршију, ја сам се осјећао пун енергије. Дух Сарајева и дух Башчаршије је дух наше хисторије, наше заједничке хисторије. Сарајево није обичан град. Без разумијевања Сарајева није могуће разумјети хисторију Балкана, нити културу Балкана", рекао је 16. октобра, у петак навечер у Сарајеву на отварању конференције “Османско наслијеђе и муслиманске заједнице Балкана данас”.

Дошли на коњу: Министар Давутоглу није професионални политичар или дипломата, него академик, професор који је предавао у Малезији и Турској о међународним односима све до побједе АК партије предсједника Ердогана у новембру 2002. Постао је кључни савјетник турског премијера за вањску политику, креирајући једну нову вањску политику Турске. Министар је постао тек недавно - 1. маја 2009. За разумијевање његовог утемељења вањске политике Турске, коју су прихватиле и АК партија и двије посљедње турске владе премијера Ердогана као своју, од кључног значаја су његови академски радови, као што је књига Стратешка дубина (2001.), која говори на нов начин о међународној позицији Турске. Због академске биографије било је сигурно да ће, и поред кашњења због дипломатских и политичких сусрета у Сарајеву, ипак стићи да говори на знанственој конференцији. У сали га је чекао бивши студент из Малезије проф. др. Ахмет Алибашић и више од 200 гостију, међу којима су били и политичари сукобљених фракција СДА. Давутоглу гради имиџ посредника и помиритеља, па је тако путовао и у Нови Пазар, како би јавно мирио бивше политичаре СДА Сулејмана Угљанина и Расима Љаљића.

Његова одлука да у вријеме интензивне дипломатске офанзиве Турске на другим подручјима посјети Босну изазвала је чуђење дипломата у Сарајеву. Зашто је професор-дипломата изненада искочио над Босном, питали су га: "Један дипломата ми је данас рекао, не могу споменути из које земље, зашто смо ми, упркос свим другим политичким питањима, интензивирали наше напоре у Босни и Херцеговини? Када сам се срео с Хилари Клинтон у Цириху због арменског питања, ја сам поставио босанско питање и ми смо више дискутирали босанско него арменско питање. И када је предсједник Харис Силајџић дошао у Анкару, ја сам промијенио све планове и одлучио да дођем у Сарајево и одавде идем у Албанију. Један дипломата ме питао: Зашто сте изненада 'пали с неба' у Босну? Рекао сам му да се ми нисмо спустили падобраном, него смо у Босну дошли на коњима", одговорио је Давутоглу.

Хисторијска дубина: Управо у том повратку на наслијеђе традиционалних, хисторијских веза које има Турска с бројним народима и државама у три различита региона заснива се "хисторијска дубина" нове вањске политике Турске, како је тумачи проф. др. Ахмет Давутоглу. Његово сарајевско предавање је дало, заправо, сажетак разлога на којима се темељи ова политика. Давутоглу је прво поставио питања шта су посебности Балкана и по чему је посебно мјесто отоманске државе у хисторији Балкана и свјетској хисторији: "Могу се идентифицирати три карактеристике Балкана. Једна је да Балкан, као регија, представља тампон зону (Buffer Zone) у геополитици. Балкан је тампон зона у пријелазу из Европе ка Азији, из Азије ка Европи, од Балтика ка Медитерану и чак према Африци, са Сјевера на Југ, с Истока на Запад, то је геополитичка тампон зона. Зашто је то важно? Зашто је ова карактеристика имала такав утјецај на историју Балкана", питао је Давутоглу. "Друга карактеристика је геоекономска. Балкан је регион трансакција у геоекономском смислу. Још од старих времена, Балкан је регион економских трансакција. Балкански регион је регион и геокултурне интеракције. Неколико култура међусобно утјече једна на другу на Балкану. Током миграција много људи долази у контакт и мијеша се с другима. Ако имате регион с ове три карактеристике - геополитичком тампон зоном, геокултурном интеракцијом и геоекономском интеракцијом - имате двије могуће судбине у хисторији. Једна је да будете у центру свјетске хисторије, а друга је да будете жртва свјетског надметања и бићете територија друге силе", објашњава Давутоглу.

Балкан није периферија: "Због ових карактеристика, када говоримо о Балкану обично говоримо да је Балкан периферија Европе. Не центар Европе, него периферија Европе. Да ли је регион Балкана заиста географска периферија? Не. Уствари, балкански регион је центар Афро-Еуро-Азије. Откуда перцепција периферије? Ако питате Мехмед-пашу Соколовића, он неће рећи да су Сарајево или Солун периферија Отоманске државе или Европе. Погледајте у хисторију. Једини изузетак у хисторији је Отоманска држава. У вријеме Отоманске државе, балкански регион је био центар свјетске политике у 16. стољећу. То је златно доба Балкана. То је хисторијска чињеница. Ко је водио свјетску политику у 16. стољећу? Ваши претходници! Нису сви били Турци! Неки су били и албанског поријекла, неки су били чак и конвертити грчког поријекла. Мехмед-паша Соколовић је примјер. Да није било Отоманске империје, он би био само сиромашни српски сељак с малом фармом или шта год би имао у то вријеме, јер тада нису имали развијене фарме у том дијелу свијета, али захваљујући Отоманској држави он је постао вођа у свјетској политици. Отоманска хисторија је хисторија балканског региона, хисторија посебног значаја балканског региона у свјетској хисторији", тврди професор Давутоглу.

Према његовом тумачењу, није ријеч само о политичком, него и о економском значењу, што је објашњавао кроз примјер развоја Солуна. Сличан је примјер развоја Београда у вријеме Отоманске империје: "Београд 14. стољећа је био попут села, више од села, можда град, али током Отоманске државе Београд је постао главни, средишњи град Дунава, средишње Европе у том добу. У културном смислу, постојале су стотине џамија и цркви. (…) Сарајево је минијатура отоманског наслијеђа. Ако не разумијете Сарајево, не можете разумјети отоманску хисторију. Сарајево је прототип отоманске цивилизације. Сарајево је прототип успона Балкана."

Центар или жртва: Потом је навео примјер из 19. стољећа, Албанца који је постао утемељитељ модерног Египта: "Кавалали Мехмед Али-паша је био Албанац. Није постао само једна од кључних личности Отоманске државе у то вријеме, он је утемељио модерни Египат. Да није било отоманске традиције, Кавалали Мехмед-паша би био највише Кавалали Мехмед-бег, који је живио негдје на Балкану као интелигентна особа. Шта се може научити из овога? Балкански регион има судбину због ових геополитичких, геокултурних и геоекономских карактеристика и бит ће или центар свега или жртва свега", каже Давутоглу.

Кључно питање његове реинтерпретације прошлости Балкана јесте питање зашто је послије 19. стољећа балкански регион подијељен и зашто од тада када говоримо о балканском региону говоримо о етничким сукобима? "Због тога што одсуство културне интеракције значи сукобе култура. Одсуство економских трансакција значи економску стагнацију. Одсуство политичког ауторитета значи да постајете тампон зона свих конфликта", објашњава Давутоглу. "Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест. Нисмо анђели, али нисмо ни звијери. До нас је да одлучимо и да урадимо нешто. Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех. Кроз обнављање регионалног власништва, кроз обнављање мултикултурне коегзистенције и кроз успостављање нове економске зоне", увјерен је Давутоглу.

Нови Балкан: Према његовом тумачењу, "мултикултурна коегзистенција је веома важна зато што се живот цивилизација може разумјети само кроз анализу структуре градова и културног живота у овим градовима: сви балкански градови су мултикултурални. Живјели смо заједно. И због тога је из културне интеракције израсло снажно културно богатство. Они који су деведесетих организирали масакре у Сребреници и источној Босни су барбари који нису жељели да толерирају културне разлике. Дух Сарајева је дух коегзистенције и дух заједничког живљења", каже Давутоглу.

"Ми желимо нови балкански регион, утемељен на политичким вриједностима, економској међуовисности и сарадњи и културној хармонији. То је био отомански Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан. Људи то зову неоотоманским. Зато ја не упућујем на Отоманску државу као на вањскополитичко питање. Оно што ја наглашавам у наслову је отоманско наслијеђе. Отоманска стољећа Балкана су успјешна прича. Сада је треба обновити", каже Давутоглу.

Лице окренуто Турској: Давутоглу каже да је дошао у Босну на мање од 24 сата, између посјета Ираку и Албанији, јер Босна је ових дана у веома критичном периоду трансформације. "Желим да покажем солидарност с Босном и Херцеговином. Желим да покажем да смо ми овдје с Босанцима. Наставит ћемо да будемо с Босанцима", рекао је Давутоглу.

Према његовом тумачењу постоје посебни разлози регионалне сигурности, због којих је ова транзиција Босне веома важна: "Територијални интегритет БиХ и политичко јединство БиХ требали би да буду заштићени како би имали сигурност у нашем региону. Ако Босна и Херцеговина није сигурна и стабилна, ми не можемо имати сигурност и стабилност на Балкану. Током деведесетих година суочили смо се с многим тешкоћама, у БиХ, на Косову, у Македонији. И када се појаве ове тешкоће, гдје Босанци, Албанци, Македонци окрећу лица? Према Турској! То је хисторијски однос", тврди Давутоглу.

Балкан има заједничке карактеристике с подручјима Ирака и Афганистана, наставља Давутоглу: "Три карактеристике Балкана - геополитичка тампон зона, регион културне и економске интеракције - то су истовремено и карактеристике Афганистана и Ирака. Ове три државе су мини модели својих региона. Босна и Херцеговина је мали Балкан. Имате Бошњаке, муслимане, православце, католике, Србе, Хрвате који живе заједно. То је као минијатура Балкана. На сличан начин, Ирак је Средњи исток у малом. Арапи, Турци, Туркмени, шиити, сунити. Афганистан је сличан примјер у централној Азији - Таџици, Паштуни, Хазари. Стога су због ових конфликта то критичне земље. Ако управљате правилно њима, управљате регионом. Ако не управљате њима правилно, имат ћете регионалне кризе", тврди Давутоглу.

"Сарајево је наше": "Турска је дијелом балканска, дијелом средњоисточна, дијелом кавкаска. Имамо више Босанаца који живе у Турској него у Босни! Више Албанаца који живе у Турској, него у Албанији! Више Чечена који живе у Турској него у Чеченији! Више Абхаза у Турској него у Абхазији! Зашто је тако - због отоманског наслијеђа. За све ове различите нације на Балкану, Средњем истоку и Кавказу, Турска је сигурно уточиште, њихова домовина. Ви сте добродошли! Анатолија припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Сарајево наше! Када кажем да је Анатолија ваша, ако желите да дођете, дођите! Али, ми желимо да будете сигурни овдје као власници Сарајева и Босне и Херцеговине. Оно што се дешава у БиХ је наша одговорност", рекао је Давутоглу.

"Укратко, наша хисторија је заједничка. Наша судбина је заједничка. Наша будућност је заједничка. И попут 16. стољећа, успон отоманског Балкана, као центра свјетске политике, направит ћемо Балкан, Кавказ, Средњи исток, заједно с Турском, центром свјетске политике у будућности. То је циљ турске вањске политике и ми ћемо то постићи. Ми ћемо реинтегрирати балкански регион, ми ћемо реинтегрирати Средњи исток, ми ћемо реинтегрирати Кавказ на овим принципима регионалног и свјетског мира не само за све нас, него за цијело човјечанство", увјерен је турски министар вањских послова Ахмет Давутоглу.

Босна – питање живота и смрти: "Турска с Босанцима дијели исту судбину. Шта год се деси на Балкану, на Кавказу и Средњем истоку, то је наше. Сваког дана у наш уред могу стићи вијести из сваке од ових земаља које могу да промијене наше планове. То је наша хисторијска дубина. Када кажем стратешка дубина, ја мислим на хисторијску дубину. У јуну сам ишао у сјеверни Афганистан, у Мазари Шариф , посјетили смо шест градова. Попут Босне, Афганистан је наша земља. Ја се не осјећам странцем у Афганистану. Неколико седмица касније, отишао сам у Санџак, у Нови Пазар. Због ових хисторијских веза, вањска политика Турске настоји да успостави ред у свим овим околним регионима, на Балкану, Кавказу и Средњем истоку, јер ако нема реда ми ћемо платити цијену. За дипломате из другог дијела свијета, босанско питање је техничко питање. За нас је то питање живота и смрти. То је тако важно. За нас је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. За Турску је сигурност Сарајева једнако важна као сигурност и просперитет Истанбула. То није само расположење државних званичника у Турској. То је осјећање сваког појединог Турчина, без обзира гдје живи у Турској. Била су два велика спонтана окупљања Турака у мом добу. Једно је било 1993. када је објављена вијест да Срби користе хемијско оружје против Горажда. Вијест је објављена око седам или осам сати навечер, за два сата се окупило на стотине хиљада људи. Спонтано. Да је од њих тражено да иду за Босну, они не би отишли кући, него би одмах кренули за Босну. Имали смо осјећај. То показује како се међусобно волимо."

Шта су нама Османлије: Министар Давутоглу је говорио на почетку тродневне конференције Османско наслијеђе и муслиманске заједнице Балкана данас, која је одржана у организацији Центра за напредне студије из Сарајева и Центра за цивилизацију Балкана из Истанбула. Конференцији је присуствовало око тридесет истраживача из Хрватске, БиХ, Црне Горе, Македоније, Албаније, Грчке, Бугарске и Турске. На отварању су говорили др. Халит Ерен, директор Центра за истраживање исламске хисторије, умјетности и културе из Истанбула, проф. Ферид Мухић с Универзитета у Скопљу и министар вањских послова др. Ахмет Давутоглу. "Конференција је организирана због схватања да османско наслијеђе у битној мјери али на различите начине одређује културе и идентитете Балкана. Као такво оно представља когнитивни, интелектуални и емотивни изазов за све. За муслимане дилема је како обиљежавати датуме, имена и догађаје из прошлости који врло често истовремено значе губитак независности домовине и почетак новог вјерског идентитета који је срцу драг а за комшије немуслимане представља националну трагедију. За немуслимане дилема је у томе како управљати снажним негативним осјећањима спрам османске прошлости стеченим у породици, школи и вјерској заједници узимајући у обзир потпуно другачију перцепцију те прошлости од стране муслиманских суграђана. Када се овим дилемама политички манипулира, задатак помирења са заједничком прошлошћу у циљу изградње заједничке садашњости и будућности постаје много тежи. Кроз излагања и дискусије на различите аспекте османског наслијеђа на Балкану било је јасно да је питање представљања Османлија и уопће другога на Балкану у школским уџбеницима, умјетности и популарној култури најактуелније питање из те области. Зато је закључено да тема наредног сусрета ове врсте буде Имиџ другога на Балкану. Домаћин сљедећем сусрету бит ће турски универзитет Билеџик недалеко од колијевке Османске државе, мјеста Согут у Турској. Конференцију у Сарајеву су подржали Турска агенција за међународну сарадњу и развој ТИКА и Министарство цивилних послова", речено је у саопћењу организатора, које је потписао Ахмет Алибашић, директор ЦНС-а.

Министар Ахмет Давутоглу је посебне аплаузе добио због начина на који је честитао двије побједе БиХ: "Желим да честитам Босни и Херцеговини из два разлога. Један разлог је што је БиХ постала члан Вијећа сигурности УН-а за сљедећу годину. Они су добили изборе. Ми смо добили изборе, јер је Турска у потпуности подржавала БиХ на изборима за Вијеће сигурности УН-а. То показује снагу БиХ. Ми ћемо наставити да подржавамо БиХ било гдје у свијету. (аплауз) Друга честитка је за другу побједу БиХ јер се квалифицирала да игра за Свјетско првенство. Босна и Херцеговина је побиједила Турску. То значи да смо ми побиједили нас. (аплауз) Док сам гледао меч БиХ и Турске, моје срце је било подијељено и нисам био жалостан кад смо изгубили јер Босна треба успјех. Вама треба Свјетско првенство више него нама због вашег властитог самопоуздања. Надамо се успјеху БиХ у Јужној Африци, молит ћемо се за вас и подржават ћемо вас", рекао је Давутоглу.

http://www.nspm.rs/prenosimo/obnovicemo-otomanski-balkan.html?alphabet=c

[ego]

ТВ програм

ЗУ­МИ­РА­ЊЕ

Нова турска окупација

Нео­о­сма­ни­зам, ак­ту­ел­на спољ­но­по­ли­тич­ка док­три­на Тур­ске, ка­ко се упра­во мо­же чи­та­ти у овим но­ви­на­ма, Бал­кан сма­тра сво­јом из­у­зет­но ва­жном ин­те­ре­сном зо­ном и раз­ви­ја стра­те­ги­ју за по­вра­так сна­жног ути­ца­ја на за­пад­не про­сто­ре свог не­ка­да­шњег цар­ства. Сад то ви­ше не би­ва ја­та­га­ни­ма и ја­ни­ча­ри­ма, ага­ма и бе­го­ви­ма, ха­ра­чем и ха­ти­ше­ри­фи­ма, већ ди­пло­ма­ти­јом, ре­ли­ги­јом, кул­ту­ром и, на­рав­но, ка­пи­та­лом, од­но­сно нов­цем ко­ји у да­на­шње вре­ме нај­лак­ше мо­же да по­гу­ра ства­ри ка же­ље­ном ци­љу.

Што се Ср­би­је ти­че, на де­лу је јед­на ти­ха тур­ска оку­па­ци­ја у ко­јој зна­тан део ње­них гра­ђа­на истин­ски ужи­ва. То су ма­хом они ко­ји ни овог ле­та не­ће мо­ћи лич­но до за­мам­них тур­ских пла­жа и лук­су­зних ле­то­ва­ли­шта, по ре­кла­ма­ма – хи­та се­зо­не. За­то је­два че­ка­ју да пад­не ве­че па да се на­ђу у Ис­тан­бу­лу уз Ше­хе­ре­за­ду, Ону­ра, Бе­ну, Ке­ре­ма, Фу­сун, Ме­лек...

Реч је, на­рав­но, о тур­ској ТВ се­ри­ји „Хи­ља­ду и јед­на ноћ” ко­ја се при­ка­зу­је рад­ним да­ни­ма на ТВ Фокс. Шта је у овој ма­ра­тон­ској са­пу­ни­ци мо­гло по­себ­но да при­ву­че на­ше гле­да­о­це кад је у осно­ви ра­ђе­на по по­зна­том обра­сцу жан­ра: ве­ли­ке, моћ­не и бо­га­те по­ро­ди­це; ис­кре­не а те­шко оства­ри­ве љу­ба­ви; ра­стан­ци и ми­ре­ња; пре­љу­бе и ка­ја­ња; вред­ни и блуд­ни си­но­ви; по­слов­не за­вр­зла­ме и ра­то­ви кон­ку­ре­на­та... Глав­ни ју­на­ци мла­ди и ле­пи. Ку­ће и кан­це­ла­ри­је рас­ко­шне. До­бра ко­ла, јах­те... Све ви­ђе­но још од Ка­ринг­то­на (не лор­да!): и бо­га­ти пла­чу.

Мо­жда је тај­на у про­ме­ни ам­би­јен­та. Би­ло је вре­ме тек­са­шких наф­та­ша и аме­рич­ких ди­на­сти­ја – па про­шло. Усле­ди­ла је фа­сци­на­ци­ја ла­ти­но­а­ме­рич­ким ва­ри­ја­ци­ја­ма на те­му – па спла­сну­ла. Сад је на ред до­шла вер­зи­ја мо­дер­ног до­ба с ори­јен­тал­ним шме­ком што на­шем све­ту мо­же по­себ­но да го­ди. Пре­по­зна­је оби­ча­је. Ре­цеп­те за је­ла. А тек ре­чи! Па још кад се по­ме­не го­сто­ва­ње Го­ра­на Бре­го­ви­ћа – ето сев­да­ха!

При­ја мо­жда, као про­ме­на, су­здр­жа­ност у ис­ка­зи­ва­њу осе­ћа­ња и стра­сти. Не­ма го­ло­ти­ње, не ви­ди се ни­шта ви­ше од по­љуп­ца, за­љу­бље­ни го­во­ре у сти­хо­ви­ма. Не­ма ви­ке, не­ма ту­че. Де­ца по­шту­ју ро­ди­те­ље, мла­ђи слу­ша­ју ста­ри­је. А, опет, и укуп­на рад­ња и ње­но упри­ли­че­ње ства­ра­ју сли­ку о укло­пље­но­сти у са­вре­ме­ни „европ­ски ми­ље”.

Не­ка раз­ја­шње­ња тај­не успе­ха тур­ске се­ри­је сти­ћи ће већ на­ред­не сед­ми­це. Осе­тив­ши да је на­пра­вио сво­је­вр­стан бум, ТВ Фокс је на­ја­вио ин­тер­вју с глав­ним глум­ци­ма и њи­хо­ве од­го­во­ре на пи­та­ња ко­ја су им упу­ти­ли обо­жа­ва­о­ци из Ср­би­је. Про­ду­цен­ти ће мо­жда до­би­ти иде­ју да на­ста­ве сни­ма­ње и по­ве­ћа­ју број епи­зо­да. И то би би­ло на тра­гу по­ли­ти­ке осва­ја­ња. Чак и кад оку­па­ци­ја ТВ екра­на не тра­је ду­го, по­сле­ди­це су трај­ни­је. Ти­ха во­да с те­ле­ви­зи­је брег ро­ни.

http://www.politika.rs/rubrike/Kritika/tv-program/Nova-turska-okupacija.sr.html

[Guest]

Нисам био тамо , тако да ми није познато за тог ?!

Шта тај србоирац?

Како се зове?

[Guest]

http://www.crkva-kassel.de/?p=3925

[Guest]

значи Бенџамин  bendoff нисам знао,

знао сам са су неколико наших монаха и искушеника

покушавали да остану тамо али на жалост нису пуно издржали,

у суштини мало их има у манастиру негда око 10 монаха и претежно су стари!

[Guest]

0102_laugh  0110_hahaha  0110_hahaha

[ego]

И ТО ЈЕ МОГУЋЕ: ДРУШТВО СРПСКО-ТУРСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА

У инат, с пуним правом

Тежак је рад развејати магле историје. Очигледно је, међутим, да данас има више ствари које нас спајају с вишевековним поробљивачем, него које нас раздвајају. Ту је и три и по милиона становника Истанбула и Мале Азије којима је матерњи језик српски.

Бизнисмени из Кушадасија: „Срби, добри комши”

Када је 24. априла 1867. године Али Риза-паша, командант Београдске тврђаве, као последњи Турчин, напустио престоницу, на једној пољани, у црквици импровизованој од платна, одржано је благодарење. Започео га је митрополит Михаило јектенијом: „Да воскреснет Бог и да расточастја врази јего”. Хор окупљених људи распилављено му је одговорио: „Христос воскресе из мртвих”.

У патриотском усхићењу лоши математичари су израчунали да су тада раскинути ланци петовековног ропства. То је погрешно, не само зато што од 1451, када је Београд допао под турску управу, па до 1867. године, нема пет векова, већ и због тога што се живот српске раје под влашћу Отоманске империје никако не би могао назвати робовање. Напротив, већи део тог „ропства” протекао је у складном суживоту ова два народа и две вере, с тим што су Срби који су оставили хришћанство и прихватили ислам имали и извесне привилегије. Косовски мит уме да замагли историјске хоризонте; вазалство српских племића после Косова и дан-данас носи значење националне бруке, мада је такав однос одувек био и остао принцип војног удруживања ради заједничке одбране.

Манастир Грачаница, центар косовског мита

Јесу ли Срби и Турци најљући противници још од Видовдана 1389, или су током оних „пет векова турског ропства” имали много опаснијих заједничких непријатеља, када су наступали заједно и као савезници? Имају ли више ствари које их раздвајају, или оних што их спајају, рачунајући културолошка преплитања, родбинске везе, око тринаест хиљада турцизама у српском, односно нешто више од хиљаду србизама у турском језику, али и, званично, бар око три и по милиона становника Републике Турске којима је матерњи језик српски?

Одговор је или у глави, или у срцу. А могао би да се потражи и у Друштву српско-турског пријатељства, које је основано још пре четири године усред Београда (заправо на периферији Земуна). За сада има око осам хиљада регистрованих чланова, али још расте...

Распиривање пријатељства

- Идеја да оснујемо друштво српско-турског пријатељства је, заправо, рођена као пародија на стварање оних силних друштава пријатељства с Ескимима, Папуанцима, Абисинцима и свом силом других народа - каже уз смех Драгослав Милосављевић, оснивач и председник, рођени Београђанин. - Али, иако је ту била реч о удружењу грађана, одбијен сам због оног „српско” у називу. Тада ми је објашњено да у захтеву за регистрацију и у оснивачком акту треба да пише Друштво српскоцрногорско-турског пријатељства. И тако три пута. Заинатио сам се да ствар изгурам до краја. Зато је у коначној и званичној верзији наш пун назив - Удружење грађана српско-турског пријатељства „Инат”. Уосталом, у турском језику и њиховом менталитету постоји овај појам. Исто га и изговарају...

Одмах после Оснивачке скупштине, 7. јула 2004, британски Би-Би-Си емитовао је, а готово све светске агенције пренеле вест, да су се, после двеста година, Срби и Турци коначно измирили. Танјуг је ту вест емитовао тек 14. децембра, вероватно само зато што се два дана пре тога појавила у тадашњем дневном листу „Балкан”! То је, по његовом мишљењу, последица предрасуда у менталном склопу и Косовског мита који је Србима уписан у генима оном китњастом црквенословенском ћирилицом.

- Када нам се придружио господин Хасан Селет Октем, тада амбасадор Турске у Београду, рекао сам му: „Моји преци су Срби из Поповића и није било устанка или рата у ком нису учествовали. Ратовали су и с вама, и против вас. Они су радили оно што је било најбоље за њихово време, а ја ово што је најбоље за моје време. И да знате, побратимили смо се ми крвљу одавно, до гуше”. Насмејао се као да сам му испричао добар виц. Поверио ми је да су Турци уверени како су их Срби спасли сигурне пропасти бар три пута. У бици код Ангоре су се српски тешки оклопници испречили моћном Тамерлану. Турска војска је 1912. пристала да се преда једино Србима, јер је била уверена да ће само они имати поштовања за већ пораженог противника и његову војничку част. А по окончању Првог светског рата силе савезнице позвале су управо успостављену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца да пошаље у Истанбул једну дивизију која би се ставила на располагање окупационом корпусу. Краљ Александар им је, по Пашићевом наговору, наводно одговорио: „Ми смо све наше рачуне с Турском измирили још 1912. године, па убудуће са њима можемо бити само пријатељи”.

Бајазитова џамија у Истамбулу: име по првом српском зету

И Драгослав је учио историју из истих уџбеника, али имао је срећу да у Француској, где је живео дуже од три деценије, завири у друкчију архивску грађу, и у туђа сведочанства о српско-турским односима. То ново читање историје наставио је и током последње четири године, откако је на челу Друштва.

- Ако нам је циљ културна, привредна и свака друга сарадња, то моје школско знање о нашим односима било би пре препрека него инструмент. Када је реч о тој сарадњи, циљ нам је и да утичемо на наше власти да успоставе мало нормалнији визни режим за грађане Турске! Делује невероватно, посебно за нас који смо икад путовали онамо, да се нама виза издаје приликом уласка у Турску, на граничном прелазу, а да Турци који путују у Србију имају толико перипетија, такорећи као и ми кад покушавамо да се домогнемо визе за САД. Та неправда је већа и болнија када је реч о њиховим држављанима нашег порекла. Све земље у окружењу су одавно одустале од тога.

Тринаест српских премијера

Позивање на Мехмед-пашу Соколовића, кога Срби често и радо користе као пример неуспелог потурчења, има смисла само ако се не зна да је чак тринаест Срба понело титулу великог везира, што би данас било равно звању премијера. Мада је један од њих, иако Србин, био католичке вероисповести, што је тад још било могуће. Према истраживањима модерних турских историчара, само у периоду од 1543. до 1612, Србија је допринела вођењу царства с - тринаест великих везира, седам њихових заменика, двадесет три везира, осам адмирала (капудин-паша, заповедника морнарице), бројним гувернерима провинција и с безброј великих дефтердара, највиших административних службеника.

- Међу великим везирима није било других нација, сем једног Албанца, а и он је био српског порекла - каже Драгослав. - Млађи нараштаји то не знају. За њих је Мехмед-паша Соколи, а не Соколовић, чиме се губи веза с његовим српским пореклом. Ипак, улога Срба није заборављена. Нас на то подсећа Стамбол капија, а Турке у Истанбулу Београд капи, крај којег је и православна црква Богородице београдске.

Против кога су, онда, Срби подигли онолике устанке? Кога су протерали?

- Сопствени башибозлук. Заборавне и бахате потурице. Када су дахије убиле београдског везира Хаџи Мустафа-пашу, код нас познатог по надимку Српска мајка, и почеле да спроводе терор по пашалуку. Сам султан их је упозорио да ће на њих послати војску друге вере која неће имати милости. Тако је и било...

Иначе, у Београду живи око хиљаду Турака, а претпоставља се да их на Косову и Метохији има још око тридесет хиљада, мада су многи припадници тог народа поделили судбину комшија Срба.

Српски царски језик

Драгослав Милосављевић, председник „Ината”

- Наша историја прећутала је да су на просторима турске империје у службеној употреби била чак четири језика - објашњава Драгослав Милосављевић. - Турски, за свакодневне разговоре, арапски у служби вере, јер је тим језиком написан Куран, затим персијски, због поезије, и - српски, као језик дипломатије и војске! Језуита Богумил Балбин је још 1688. године поднео свој извештај о турском двору ватиканском библиотекару Анђелу Року: „Славица лингуа доминатур ет императориа апеллатур” (или на српском: Словенски језик доминира и царским се назива).

http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2582&tekst=02

[ego]

Царски друмови на Пештер планини

Пише Наташа Јовановић

Шта говори чињеница да Турска у договору са српском владом спрема 30 милиона евра за изградњу пословног и стамбеног насеља на Пештеру, и где се то преплићу интереси владе у Анкари и владе у Београду

У рашком насељу Лескова код Тутина, према попису становништва из 2002. године, било је 335 становника. Захваљујући пројекту који су још прошле године договориле српске и турске власти, са идејом да свако од тога извуче неку корист (Турска да се врати на Балкан, а Србија да реши питање такозване „реадмисије“, односно, проблем са 150.000 својих држављана, углавном Турака, Рома и Бошњака који су раније емигрирали у земље ЕУ, па их ЕУ сада враћа назад, јер је у Србију „стигла демократија“ и могу радосно да се врате кући).

На пустој планини Пештер, требало би да осване град са индустријском зоном и решеним питањем инфраструктуре. Наравно, и одређеним бројем становника, непожељних у 19 земаља ЕУ. Да је ствар довољно озбиљно схваћена, говори и чињеница да су у току припреме за градњу од 900 до 1.000 мањих и већих индустријских погона.

Ако увод у тумачење пројекта турске и српске владе звучи превише претенциозно, требало би се ипак замислити над информацијама да ће у овом делу старе Србије, тај град населити претежно српски држављани турског порекла, избеглице са Косова и они који ће се у склопу реадмисије из европских држава вратити у Србију!

Шта ће бити са насељем у Рашкој, то зависи само од владе Турске и њене воље да искористи историјску шансу за повратак на Балкан, овај пут уз помоћ такозваног „бизниса без граница“: Министар рада у Влади Турске Омер Динчар, најавио је приликом боравка у Тутину та улагања и прецизирао да ће турски бизнисмени бити први који ће градити објекте у Лескови

КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО

У изградњу индустријске и бесцаринске зоне у селу Лескова код Тутина, Турска ће уложити 30 милиона евра, а прва фаза изградње требало би да почне идуће године. Министар рада у Влади Турске Омер Динчар, најавио је приликом боравка у Тутину та улагања и прецизирао да ће турски бизнисмени бити први који ће градити објекте у Лескови.

„Рачунамо да ће Индустријска зона на Пештеру, близу границе са Црном Гором и тик уз трасу будућег аутопута Београд-Јадран, бити окосница просперитета целог овог краја“, сматра Гегић.

Да ли овим улагањем Турска добија на поклон минијатурну државу на Балкану?

Улагање Турске од 30 милиона евра у Србију као вест није нова, будући да је Агенција за економски развој до сада у нашу земљу уложила 13 милиона долара у 15 различитих пројеката, од којих је осам на територији Санџака.

Али, ако је нешто непознато српској јавности, онда је то свакако институција по имену: Комитет за сарадњу Србије и Турске.

Све је почело на иницијативу председника Србије Бориса Тадића, и споразума који предвиђају да Турска инвестира и запошљава, али и организује и спроводи привредни, културни, и сваки други живот који она осмисли у деловима Санџака између Новог Пазара, Тутина и Сјенице. О томе сведоче и недавне посете Новом Пазару, приликом којих су министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу и премијер те државе Таиб Ердоган обећали велику помоћ Санџаку, посебно око изградње магистралног пута Нови Пазар-Сјеница, регионалног крака Нови Пазар-Тутин и индустријске зоне у Лескови код Тутина. Поред тога, део трасе будућег аутопута Београд-Јадран, требало би да прође преко Пештера. За извођење радова, вредних више од милијарду евра, заинтересовано је неколико турских компанија.

На деветом заседању Српско-турског пословног савета у Привредној комори Србије, та градња је најављена као пројекат регионалне развојне зоне, чији је главни финансијер Влада Турске, и која ће коштати ни мање ни више него 1,69 милијарди евра, а кад све буде завршено, ту ће се наћи индустријска, слободна царинска, и наравно, стамбена зона!

Копредседник тек формираног заједничког комитета за економске односе са Турском, Сулејман Угљанин, биће, по свему судећи, у име владе Србије, надлежан за спровођење споразума, који су прошле године у октобру потписани са овом земљом, од стране српских министара Млађана Динкића, Вука Јеремића, Расима Љајића и министра за рад и социјалну политику Турске, Омера Динчера.

Министар без портфеља у влади Србије, Сулејман Угљанин најављује да би и „камен темељац“ требало да се деси на пролеће 2011. године. До тада ће бити познате пословне, али и политичке амбиције Турске у Санџаку

ПОВРАТАК СУЛЕЈМАНА ВЕЛИЧАНСТВЕНОГ

Сада долазимо до града на Пештеру који је део финансијског пакета Турске, а према првим незваничним најавама, требало би да насели 20.000 избеглих становника Србије, Турака, Бошњака и Рома.

Махом, или искључиво муслиманске вероисповести. Јединствени споразум о реадмисији, потписан између Србије и Европске уније, ступио је на снагу 1. јануара 2008. године и био је један од услова да се наша земља нађе на листи земаља, чији грађани неће морати да поседују визе при уласку у земље Шенгенског споразума. Према основу овог споразума, у наредном периоду, у Србију ће, из 29 европских земаља, бити враћено до 150.000 особа. Већина особа које ће се вратити на основу овог споразума су албанске, ромске и турске националности. Ваљда је у том духу Динчер изјавио „Турска ће увијек бити спремна да помогне Санџаку. Нама је стало да ви овдје живите добро, богато и у миру. Економским улагањима учинит ћемо све да живите у што развијенијој, мирнијој и што бољој Србији“.

Да ли на овај начин Србија решава питање реадмисије? Колико новца је од ЕУ добила да би прихватила све муслимане од Швајцарске до Италије, те колико је од тога потрошила на билборде и дискусије? Према неким подацима 20 милиона муслимана живи на тлу Европе. У градовима попут Марсеља и Ротердама они чине петину становништва, у Бриселу 15, а у Лондону и Паризу десет одсто. Како је недавно забележио наш дописник из Немачке Мирослав Стојановић, о проблему исламизације Европе најбоље сведочи констатација једног турског бизнисмена из Немачке, изречена на ручку с његовим колегама – земљацима, а објављена у турском дневнику „Хуријет“ 2004. године: „ У 2100. години у Немачкој ће бити 35 милиона Турака. Немаца ће бити отприлике двадесет милиона. Оно што је султан Сулејман 1529. године започео опсадом Беча, остварићемо ми уз помоћ наших снажних људи и здравих жена“.

Ксенофобична Европа одлично разуме шта то значи, те је и стопа нетрпељивости према исламу све већа. Отуда и сам пројекат реадмисије и, с њим у вези, приступни фондови ЕУ.

Но, да ли је једини начин да Србија оправда новац, да исто питање препусти буџету Турске, жмурећи на чињеницу да Анкара са градом на Пештеру решава много више од „доброг, богатог и мирног“ живота грађана Србије? Колико је Влада Србије свесна да је реч о високоризичном пројекту?

Али, што су се више српске владе и политичке коалиције на власти трудиле да овај проблем реше, то их је бирократија из Брисела све више притискала да раде на пројектима подизања међуетничке сарадње, толеранције, разумевања и других облика прилагођавања чињеници да су избеглице у Србији све мање избеглице. Тако је циљ скоро остварен. Оне које такозвана „Европа“ не жели у свом дворишту, Србији намеће као обавезу.

Шта ће од овога пројекта заиста бити, сад зависи само од владе на Балкану, овај пут уз помоћ такозваног „бизниса без граница“.

И док у Тутину верују да ће први улагачи бити бизнисмени који се баве прерадом меса, вуне и коже, производњом сјеничког сира, откупом лековитог биља и туризмом,турски емисари изјављују да су спремни да кредитирају и изградњу објеката у индустријској зони код Тутина, док ће турска „Ексим банка“ са 30 милиона долара кредитирати изградњу пута Нови Пазар – Сјеница.

Министар без портфеља у влади Србије, Сулејман Угљанин најављује да би и „камен темељац“ требало да се деси на пролеће 2011. године. До тада ће бити познате пословне, али и политичке амбиције Турске у Санџаку.

По свему судећи, Србија не може да реши питање бројних емиграната који ће доћи из земаља ЕУ, али и сама ЕУ, примењујући модел Косова, „гура“ Турке са Косова (али и Роме и Бошњаке) који тамо не желе да се врате, у Санџак, у једну нову „етничку хармонију“. Како ће она изгледати, колико ће то коштати Србију, да ли Турска улаже у свој политички експанзионизам према Европи, или су јој намере племенитије, није тешко претпоставити.

http://www.pecat.co.rs/2010/10/carski-drumovi-na-pester-planini/