преподобност као шизофренија?...

[Данче*]

Одличан текст.

Да освежимо тему!

 

Преподобност као „шизофренија“

21. март 2016.

Говорио бих о проблему „преподобне шизофреније“ која влада међу људима. Посреди је симптоматичност која није базирана само на једној генерацији или типологији људи. Може бити прожета како међу младима тако и међу старима. Осим што је пред нама присутан један исконски дуализам између „шта јесам“ и „шта бих требао бити“ (дубиозно описан у посланици Римљанима), пред нама је осим детекције проблема присутан и феномен намерног заташкавања саме детекције унутар нас самих. Дакле, није реч о аутентичној шизофренији као таквој, оличеној у званичном дискурсу неуропсихијатрије, него је користимо као платформу да допремо до дијагнозе која се вешто камуфлирала међу нама који себе држимо за стопостотно здравоумне, у чему се заправо крије сложена проблематика око маскирања сопствене погрешивости на границама Божије светости.

Код нецрквених људи она се често манифестује као „глума“ због славе људске или угађања људима а на штету своје душе (личности), што узрокује један расцеп да човек дела према туђој вољи а не према својој (јер није он увек тако добар како се представља). Лаж, свесна или несвесна, долази да узме своје са каматом уз ризик да се изгуби сваки критеријум разликовања добра и зла. Добар исход би био, ако је могуће рећи, када би човек тако делао (мада опет тешко без подвојености) да угаси своју негативну вољу у себи – ону која војује и против њега и против ближњега. Али, међу побожнима (надајмо се црквенима) она се јавља ако не као последица лажне скромности а оно онда из жеље да се остави добар утицај (утисак) на људе да и они крену за Христом, што опет ствара један расцеп јер човек не може издржати да глуми врлину коју није достигао или да пак својим снагама преобрази оне које окружује. Имамо један вид плагирања, имитације стварности којој нисмо дорасли а промовишемо је као сопствено стваралаштво и акт. Христовим речником: „Ушли смо у туђи труд!“. Дакле, није овде проблем уподобљавање на које смо позвани, него о прескоку личног ангажмана а позиционирање себе као да смо достигли рубове божанства. После извесног времена код нецрквених се јавља чамотиња а код црквених исцрпљеност. Заправо, у овом дуализму није лако прећи праг патологије ако се девијација једном силовито утврди. Док постоји криза, постоје и знакови да до оздрављења дође. Проблем настаје када кризе више нема. Када је човек страшно задовољан собом. Или, када само глуми то задовољство на своју штету или повређеност других.

„Преподобна шизофренија“ је заправо глума туђе хришћанске врлине – а не постојање у својој врлини онако како благодат устројава – која ствара „раскол“ у личности. То је ако не промишљени а оно онда несвесни проблем сакривања своје грешности. Када је реч о расцепу таквога типа, многи верујући страдају од својих предубеђења изграђени на литератури песимистичког погледа на свет (где се тако ревносно заклињу у аскетику, свете оце, Божију казну, страшни суд, итд.). Позитивна аскеза се огледа у приморавању себе на љубав према Богу и човеку а не у модерном „столповању“ које превазилази људске снаге. Пустињаштво без љубави и заједнице није ништа друго него заблуда надмености оних који желе бити већим пред Богом и другачијим од других људи – а нема разлике између људи (осим по универзалности непоновљивих личности)! Други проблем који иде за њим јесте проблем стагнације. Човек уместо да чува свој огањ он због брзоплетости сагорева и остаје без Духа – зато данас има толико охладнелих срца од првобитне ревности. И не само од првобитне ревности него и од љубави и постојања у Црквеном Христу, то јест, Христу којег Црква открива и сведочи као Бога. Ако се ревност негде пак задржала, више је задобила контуре испразне рутине неголи искреног себедавања. Ипак, треба нагласити разлику између пребивања у заблуди од пребивања у лажи. Није исто. Мада могу координирати између себе за даље есктремније позиције.

Претеривање у подвизима створило је контра-ефекат, створило је одбојност према Светилишту (према Једино Светоме). Ничим присиљен, и са ко зна каквим мотивима који увек крију нешто самољубиво, човек је узео самоиницијативно тежину већу од својих снага и он се теретом сам поклопио и сам себе заробио. Тако, дакле, и претерана грешност и претерано осећање своје светости ствара један „шизофрени“ расцеп у човековој личности, а смирење није ни у једном ни у другом – оно је у безазлености налик игри детета које не познаје тајну зла, нити болује од комплекса своје репутације шта ће други о њему рећи. Такав вид безазлености раван је светоотачком познању своје ништине. На пољу еклисиологије проблем није маргинализован јер се овакав синдром може сасвим незапажено ушушкати иза типика, метанија, односа са духовником, богослужења, итд.

Сви проблеми, видимо, долазе од пренаглашене козметике побожности. Тако почиње фанатизам. Тако почиње лудило.
————————————————————————————————————
Ипак, не заборавити да како нецрквени тако и црквени људи треба да тестирају своју исконску подвојеност следећим:

„Истински безнадежне жртве менталне болести треба тражити међу онима који нам делују најнормалније. Многи од њих су нормални само зато што су тако добро прилагођени нашем начину постојања, зато што им је глас човечности ућуткан још у најранијем периоду живота – до те мере да чак и не пружају отпор, не пате нити се код њих развију симптоми који прате неурозу. Они нису нормални у апсолутном смислу ове речи, они су нормални само у односу на дубински абнормално друштво. Степен њихове савршене прилагођености том абнормалном друштву је уједно и мера њиховог менталног обољења. Милиони ових абнормално нормалних индивидуа, животаре у свом миру, у друштву у коме – када би заиста били људи – не би требало да их прилагођавају.“ (Aldous Huxley, Brave New World Revisited)

 

https://upodobljavanje.wordpress.com/2016/03/21/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%88%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/