преподобност као шизофренија?...

[Никола Ђоловић]

      Govorio bih o problemu „prepodobne shizofrenije“ koja vlada medju ljudima a mahom omladincima, pa me zanima vase misljenje. Kod necrkvenih ljudi ona se često manifestuje kao gluma zbog slave ljudske ili ugadjanja ljudima a na štetu svoje duše (licnosti), što uzrokuje jedan rascep da čovek dela prema tudjoj volji a ne prema svojoj (jer nije on uvek tako dobar kako se predstavlja). Dobar ishod bi bio kada bi čovek tako delao da ugasi svoju negativnu volju u sebi, onu koja vojuje i protiv njega i protiv bližnjega. Ali, medju pobožnima (nadajmo se crkvenima) ona se javlja  ako ne kao posledica lažne skromnosti a ono onda iz želje da se ostavi dobar uticaj (utisak) na ljude da i oni krenu za Hristom, što opet stvara jedan rascep jer čovek ne može izdržati da glumi vrlinu koju nije dostigao ili da pak svojim snagama preobrazi one koje okružuje. Posle izvesnog vremena kod necrkvenih se javlja čamotinja a kod crkvenih hiper-trofija. „Prepodobna shizofrenija“ je zapravo gluma svoje vrline - a ne postojanje u svojoj vrlini onako kako blagodat ustrojava - koja stvara „raskol“ u ličnosti. To je ako ne promišljeni a ono onda nesvesni problem sakrivanja svoje grešnosti. Kada je reč o rascepu takvoga tipa, mnogi verujući stradaju od svojih predubedjenja izgradjeni na literaturi pesimističkog pogleda na svet (gde se tako revnosno zaklinju u asketsku literaturu). Pozitivna askeza se ogleda u primoravanju sebe na ljubav prema Bogu i čoveku a ne u modernom „stolpovanju“ koje prevazilazi ljudske snage. Pustinjaštvo bez ljubavi i zajednice nije ništa drugo nego prelest nadmenosti onih koji žele biti većim pred Bogom i drugačijim od drugih ljudi - a nema razlike izmedju ljudi (osim po univerzalnosti neponovljivih licnosti)! Drugi problem koji ide za njim jeste problem hipertrofije, čovek umesto da čuva svoj oganj on zbog brzopletosti sagoreva i ostaje bez Duha - zato danas ima toliko ohladnelih srca od prvobitne revnosti. I ne samo od prvobitne revnosti nego i od ljubavi i postojanja u Crkvenom Hristu. Preterivanje u podvizima stvorilo je kontra-efekat, stvorilo je odbojnost prema Svetilištu (prema Jedino Svetome). A niko nije nikoga prisiljavao, čovek je uzeo samoinicijativno težinu veću od svojih snaga i on se teretom sam poklopio i sam sebe zarobio. Tako, dakle, i preterana grešnost i preterano osećanje svoje svetosti stvara jedan „shizofreni“ rascep u čovekovoj ličnosti, a smirenje nije ni u jednom ni u drugom - ono je u bezazlenosti.

[Зорица екс Милева]

Дивна тема Смиле  klapklap! Па ја могу рећи пар ријечи о ономе што се мени догодило. Кад човјек почне да вјерује чини му се тако лако да прати и живи живот по Јеванђељу. И мени се чинило зашто сви кажу да је тешко кад није. Временом избацила сам доста тога лошег из свог живота и била поносна на себе. Била сам изузетно срећна. Почела сам да убјеђујем друге да пођу тим путем, али некако они нису могли, кажу тешко им да посте, а ја видим и не труде се. Тако да сам  се молила се Богу за спас њихов. Послије неког времена мислила сам да сам завршила са разним искушењима и да се она више неће вратити, била сам толико убијеђена да сам способна да идем само напријед. Међутим заредали су се дани тежих искушења и ја сам почела да падам, једном, двапут, сваки дан, испрва сам се тјешила свима је тако, треба се молити  и вјеровати,али није пролазило. Схватила сам да сам због високог мишљења о себи и својим достигнућима почела да падам, да моја вјера ипак није толико чврста колико сам мислила, и да пред мало већим искушењем падам. Стидила сам се због тога што сам умислила врлину, а у ствари нисам је имала, и заиста нисам радила намјерно, ја сам вјеровала да сам радила све како треба.Такви догађаји су ме натјерали да се замислим и схватим понешто о себи. Нисам очајавала. Али било ми је тешко и жао. Сада се трудим да не мислим о томе колико сам напредовала у вјери и да ли ми је то лако или тешко, трудим се да се изборим са свим искушењима, да што више научим о својој вјери и томе како да живим у љубави са другима. Вјерујем да је свако имао сличне доживљаје макар једном у животу.

[Лидија Миленковић]

To je velika opasnost koja sve nas (ili,bar,vecinu) vreba na pocetku.I sama sam par puta hodala ivicom te provalije.Zbog toga uvek iznova,i iznova preispitujem sebe i razgovaram sa svojim parohom i duhovnim ocem.

Gadna je gordost iskazana,bilo kroz prelest,bilo kroz uniniju ili na neki drugi nacin.

[Лидија Миленковић]

@ Mileva

Bas tako,Mileva  klapklap

Potpisujem

[zlata]

Mилена придружујем се твојој причи, ни да је из мојих уста потекла klapklap

Свако је на неки начин имао та скретања...0104_cheesy

[Зорица екс Милева]

klapklap klapklap klapklap

[Макрина]

Лепа тема и лепо расуђивање браће и сестара.Сви смо ову школу прошли и пролазимо још увек.

Ја бих само додала још и то,колико год било опасно јавно пројављивање"тобожње светости"живота толико је опасно и јавно саблажњавање својим неумереним животом.

Надам се да ћемо сви наћи своју меру живота.

[Макрина]

?????? ?? ??? ???????? ???? ?? ?? ????? ???? ???????? ???????????? ??????? ? ??????? ?????????? ???? ??????? ????????... ???????, ???? ?? ???? ??? ???, ???? ???? ????? ?? ?? ??????? ?? ?????? ???????? ?? ?? ????? ?? ????????? ?????????? ? ???????? ??????.

??????? ?? ???? ??????? ???? ?? ???? ???? ???? ?????? ?? ????? ???? ????? ??? ????????.

??,??????? ?? ?? ???? ????? ????? ???? ???? ??????? ???????? ?? ?????????? ???? ??????????.

[uros]

       Govorio bih o problemu „prepodobne shizofrenije“ koja vlada medju ljudima a mahom omladincima, pa me zanima vase misljenje. Kod necrkvenih ljudi ona se ?esto manifestuje kao gluma zbog slave ljudske ili ugadjanja ljudima a na štetu svoje duše (licnosti), što uzrokuje jedan rascep da ?ovek dela prema tudjoj volji a ne prema svojoj (jer nije on uvek tako dobar kako se predstavlja). Dobar ishod bi bio kada bi ?ovek tako delao da ugasi svoju negativnu volju u sebi, onu koja vojuje i protiv njega i protiv bližnjega. Ali, medju pobožnima (nadajmo se crkvenima) ona se javlja  ako ne kao posledica lažne skromnosti a ono onda iz želje da se ostavi dobar uticaj (utisak) na ljude da i oni krenu za Hristom, što opet stvara jedan rascep jer ?ovek ne može izdržati da glumi vrlinu koju nije dostigao ili da pak svojim snagama preobrazi one koje okružuje. Posle izvesnog vremena kod necrkvenih se javlja ?amotinja a kod crkvenih hiper-trofija. „Prepodobna shizofrenija“ je zapravo gluma svoje vrline - a ne postojanje u svojoj vrlini onako kako blagodat ustrojava - koja stvara „raskol“ u li?nosti. To je ako ne promišljeni a ono onda nesvesni problem sakrivanja svoje grešnosti. Kada je re? o rascepu takvoga tipa, mnogi veruju?i stradaju od svojih predubedjenja izgradjeni na literaturi pesimisti?kog pogleda na svet (gde se tako revnosno zaklinju u asketsku literaturu). Pozitivna askeza se ogleda u primoravanju sebe na ljubav prema Bogu i ?oveku a ne u modernom „stolpovanju“ koje prevazilazi ljudske snage. Pustinjaštvo bez ljubavi i zajednice nije ništa drugo nego prelest nadmenosti onih koji žele biti ve?im pred Bogom i druga?ijim od drugih ljudi - a nema razlike izmedju ljudi (osim po univerzalnosti neponovljivih licnosti)! Drugi problem koji ide za njim jeste problem hipertrofije, ?ovek umesto da ?uva svoj oganj on zbog brzopletosti sagoreva i ostaje bez Duha - zato danas ima toliko ohladnelih srca od prvobitne revnosti. I ne samo od prvobitne revnosti nego i od ljubavi i postojanja u Crkvenom Hristu. Preterivanje u podvizima stvorilo je kontra-efekat, stvorilo je odbojnost prema Svetilištu (prema Jedino Svetome). A niko nije nikoga prisiljavao, ?ovek je uzeo samoinicijativno težinu ve?u od svojih snaga i on se teretom sam poklopio i sam sebe zarobio. Tako, dakle, i preterana grešnost i preterano ose?anje svoje svetosti stvara jedan „shizofreni“ rascep u ?ovekovoj li?nosti, a smirenje nije ni u jednom ni u drugom - ono je u bezazlenosti.

??, ?????? ?? ?? ?????. ??????????? ?????? ???? ?? ???? ????????? ????????????, ???? ???? ????????. ????? ?????? ??? ???????????? ??? ????? ?? ?????????? ? ?????? ??????????? (??? ? ?????? ????? ???????? ??????????) ??? ? ? ?????? ?????? ??????????? ??????. ???? ???? ???? ?? ??? ?????? ?????? ? ???? ?????? ???????? (?????? ????? ??????) ????? ?? ????? ?? ???? ?? ??? ??????, ?????? ??? ?? ???? ?? ????, ?? ???? ?? ??? ?? ???????, ?????? ???? ??? ?? ? ?????? ???????? ??????, ?????? ?? ?? ???? ?? ?????? ???? ???????? ? ????????????? ?? ???? ???????/???????? - ?????.

??????? ?? ??????? ???? ? ???????? ??????? ?????? ????? ????????????????. ?? ??????, ?????? ????????? ??? ??????? ???????? ??? ???, ??? ???? :

?????? ?? ?????? ????? ?? ?????? ???? ?????? ?? ??? ??? ????; ????? ????? ?????? ?? ??? ???? ???? ?? ?? ????????.

(?? 6.1)

? ???????, (?? 16,25-28):

????? ???? ?????????? ? ????????, ???????? ??? ??????? ????? ???? ? ????? ? ??????? ?? ???? ??????? ? ????????.

???????? ?????! ?????? ?????? ??????? ???? ? ????? ?? ???? ? ????? ?????.

????? ???? ?????????? ? ????????, ????????, ??? ??? ??? ???????? ???????, ???? ?? ????? ???? ???? ? ?????? ?? ???? ??????? ????????? ? ????? ?????????.

???? ? ?? ????? ?? ?????????? ?????? ????????, ? ??????? ??? ???? ????????? ? ????????.

?????? ?? ??? ??? ??????? ???????? ???? ?? ?? ??????? ?? ?????-????????????? ????????. ??????, ????? ? ???? ?? ?????? ??????? ????? ?????, ????? ??? ?? ?? ???? "???????" ?? ?????. ? ?????? ?? ?? ?? ??????? ?? ?????????? ???????, ???? ??? ??? ?? ?? ??? ????? ?? ???????????? ????????. ?????, ?????? ?? ???? ????? ?????????????? ????, ?? ????? ??? ??? ? ???????, ????? ??? ???? ?? ???? ???? ???????? ?? ?????-?????????????? "??????????" ??. ???????????? ???????. "????? ??????" ?? ?????? ????? ?? ???????? ???????? (? ????? ??? ????????) ????? ?? ?? ???? ????? ??????? ?? ???? ?? ?????. ??????? ?? ???? ??? ??????? ??????? ??? ??? ???????, ?? ???? ??? ???? ?????????? ? ????, ????? ?? ????? ?? ???????? ? ??????? (???, ???????, ??? ??? ???????? ?????? ??? ? ??? ????? ? ? ???? ?? ?????? ??????, ??? ?? ?? ????? ???????).

[Никола Ђоловић]

Инспирисан неким ревнитељима окрећемо један круг чисто ради подсећања  0110_hahaha

[Sinergija]

Лепа тема и лепо расуђивање браће и сестара.Сви смо ову школу прошли и пролазимо још увек.

Ја бих само додала још и то,колико год било опасно јавно пројављивање"тобожње светости"живота толико је опасно и јавно саблажњавање својим неумереним животом.

Надам се да ћемо сви наћи своју меру живота.

0205_whistling

Одлична тема

Назив шизофренија је потпуно оправдан с обзиром да овакво стање,робовање форми на уштрб суштине,изазива ,сасвим сигурно психичке проблеме.Ја сам то назвала верничко лицемерје,али лицемер је свестан своје глуме,док онај кога је обузела шизофренија више није свестан своје грешке.

Ипак,лицемерје је почетни стадијум.Жеља да се прикажемо бољима него што јесмо.Као да не стојимо пред Господом са свим свјим жељама,мислима,речима,делима, већ пред људима који нашу врлину или порок просуђују. Мислим да је та мисао корен ове заблуде.

Оно што ме забрињава је дубина у коју овакав пад може да одведе човека,до те мере да више не може ни да препозна свој грех.Остаје само збуњеност због наводно врлином испуњеног живота а изостанка радости и смирења.Подозрење према онима који.чини се,живе грешно,а опет су задовољни и проналазе свој мир.

Јеванђеље је лек.

Не могу да се сетим где сам то прочитала,али се добро сећам савета јер мислим да ми је од највеће користи у животу, да хришћанин треба да се угледа на Христа,да подражава Христу и да себе одмерава у односу на Христа и само Христа.У таквом односу увек ћемо бити свесни своје маленкости,слабости и циља,који ма колико недостижан био,мора бити наш једини циљ.

[Sinergija]

       Govorio bih o problemu „prepodobne shizofrenije“ koja vlada medju ljudima a mahom omladincima, pa me zanima vase misljenje. Kod necrkvenih ljudi ona se često manifestuje kao gluma zbog slave ljudske ili ugadjanja ljudima a na štetu svoje duše (licnosti), što uzrokuje jedan rascep da čovek dela prema tudjoj volji a ne prema svojoj (jer nije on uvek tako dobar kako se predstavlja). Dobar ishod bi bio kada bi čovek tako delao da ugasi svoju negativnu volju u sebi, onu koja vojuje i protiv njega i protiv bližnjega. Ali, medju pobožnima (nadajmo se crkvenima) ona se javlja  ako ne kao posledica lažne skromnosti a ono onda iz želje da se ostavi dobar uticaj (utisak) na ljude da i oni krenu za Hristom, što opet stvara jedan rascep jer čovek ne može izdržati da glumi vrlinu koju nije dostigao ili da pak svojim snagama preobrazi one koje okružuje. Posle izvesnog vremena kod necrkvenih se javlja čamotinja a kod crkvenih hiper-trofija. „Prepodobna shizofrenija“ je zapravo gluma svoje vrline - a ne postojanje u svojoj vrlini onako kako blagodat ustrojava - koja stvara „raskol“ u ličnosti. To je ako ne promišljeni a ono onda nesvesni problem sakrivanja svoje grešnosti. Kada je reč o rascepu takvoga tipa, mnogi verujući stradaju od svojih predubedjenja izgradjeni na literaturi pesimističkog pogleda na svet (gde se tako revnosno zaklinju u asketsku literaturu). Pozitivna askeza se ogleda u primoravanju sebe na ljubav prema Bogu i čoveku a ne u modernom „stolpovanju“ koje prevazilazi ljudske snage. Pustinjaštvo bez ljubavi i zajednice nije ništa drugo nego prelest nadmenosti onih koji žele biti većim pred Bogom i drugačijim od drugih ljudi - a nema razlike izmedju ljudi (osim po univerzalnosti neponovljivih licnosti)! Drugi problem koji ide za njim jeste problem hipertrofije, čovek umesto da čuva svoj oganj on zbog brzopletosti sagoreva i ostaje bez Duha - zato danas ima toliko ohladnelih srca od prvobitne revnosti. I ne samo od prvobitne revnosti nego i od ljubavi i postojanja u Crkvenom Hristu. Preterivanje u podvizima stvorilo je kontra-efekat, stvorilo je odbojnost prema Svetilištu (prema Jedino Svetome). A niko nije nikoga prisiljavao, čovek je uzeo samoinicijativno težinu veću od svojih snaga i on se teretom sam poklopio i sam sebe zarobio. Tako, dakle, i preterana grešnost i preterano osećanje svoje svetosti stvara jedan „shizofreni“ rascep u čovekovoj ličnosti, a smirenje nije ni u jednom ni u drugom - ono je u bezazlenosti.

Безазленост је тако дивна реч која тако много значи.

Тако пожељно стање.

Мислим да нема лепшег осећаја него бити неспособан да нанесеш зло чак и када је теби нането,али не зато што немаш моћ учинити зло,већ зато што немаш жељу.

[jegorradov]

svakako sustina-kako se pred drugima predstavljamo i ono sto zaista jesmo, u svemu pa i u poboznosti i veri ima tu polarnost i dvojnost.

Slazem se sa svim napred recenim...

Moje iskustvo je neznatno, ali dobro je kada mogu da se primete skretanja u samoljublje, gordost, samovelicanje...

Cak u bilo cemu sto radimo.

Opet ima jedna stvar...Psiholoski, ako po sebi ja imam malo samopouzdanja, vremenom se na neki nacin to osecanje sigurnosti povecava, utvrdjuje se onim sto radim(naravno misleci na ono dobro). I kada dobijem pohvale od ljudi - onda to znaci, naravno. Ako imam vrednosti, ako nesto radim dobro onda sam i zadovoljan.Ne zato da bi to drugi videli, nego jer je dobro. I jer me izgradjuje.

medjutim, onda kada ima manje nekog truda, napredovanja, a trazi se po svaku cenu pohvala da bi se odrzali koliko toliko-tj slika koju imamo o sebi, ili sacuvali sebe, da nesto ipak vredimo, to je vec kretanje u suprotnom pravcu. Odraz nastupajuce ili prisutne lenjosti, camotinje, odsustva perspektive...

Kada je prisutan prvi slucaj: trud-dobro, dobra dela, pa i pohvale od strane drugih, to je jedan pozeljan pravac...kada se prevagne na stranu gordosti, preuznosenja zbog ucinjenih dela, velicanja sebe, unizavanja drugih, to je i u psiholoskim terminima: egoizam, egomanija- negativno...

Ono sto je mene zanimalo u ovom kontekstu savremenog farisejstva i licemerstva, nije samo slucaj onih koji o sebi visoko misle, vec, sto je cesce slucaj, i onih koji o sebi misle lose, ne vole sebe. Dakle, tu imamo slucaj da ce se ljudi sa takvim osecanjem manje vrednosti, opet truditi da se pokazu boljim nego sto jesu, ili koristiti neki drugi mehanizam, ovaj put se radi o udovoljavanju drugima, snishodjenju, u svemu i svacemu. To je ono kada se  ponasamo  kako drugi ocekuju od nas...

Ovo su samo neke crtice, kratki pregled nekih tema koje mi se namecu prethodnih meseci....otuda se izvinjavam na nekoherentnosti...

[Данче*]

Одличан текст.

Да освежимо тему!

 

Преподобност као „шизофренија“

21. март 2016.

Говорио бих о проблему „преподобне шизофреније“ која влада међу људима. Посреди је симптоматичност која није базирана само на једној генерацији или типологији људи. Може бити прожета како међу младима тако и међу старима. Осим што је пред нама присутан један исконски дуализам између „шта јесам“ и „шта бих требао бити“ (дубиозно описан у посланици Римљанима), пред нама је осим детекције проблема присутан и феномен намерног заташкавања саме детекције унутар нас самих. Дакле, није реч о аутентичној шизофренији као таквој, оличеној у званичном дискурсу неуропсихијатрије, него је користимо као платформу да допремо до дијагнозе која се вешто камуфлирала међу нама који себе држимо за стопостотно здравоумне, у чему се заправо крије сложена проблематика око маскирања сопствене погрешивости на границама Божије светости.

Код нецрквених људи она се често манифестује као „глума“ због славе људске или угађања људима а на штету своје душе (личности), што узрокује један расцеп да човек дела према туђој вољи а не према својој (јер није он увек тако добар како се представља). Лаж, свесна или несвесна, долази да узме своје са каматом уз ризик да се изгуби сваки критеријум разликовања добра и зла. Добар исход би био, ако је могуће рећи, када би човек тако делао (мада опет тешко без подвојености) да угаси своју негативну вољу у себи – ону која војује и против њега и против ближњега. Али, међу побожнима (надајмо се црквенима) она се јавља ако не као последица лажне скромности а оно онда из жеље да се остави добар утицај (утисак) на људе да и они крену за Христом, што опет ствара један расцеп јер човек не може издржати да глуми врлину коју није достигао или да пак својим снагама преобрази оне које окружује. Имамо један вид плагирања, имитације стварности којој нисмо дорасли а промовишемо је као сопствено стваралаштво и акт. Христовим речником: „Ушли смо у туђи труд!“. Дакле, није овде проблем уподобљавање на које смо позвани, него о прескоку личног ангажмана а позиционирање себе као да смо достигли рубове божанства. После извесног времена код нецрквених се јавља чамотиња а код црквених исцрпљеност. Заправо, у овом дуализму није лако прећи праг патологије ако се девијација једном силовито утврди. Док постоји криза, постоје и знакови да до оздрављења дође. Проблем настаје када кризе више нема. Када је човек страшно задовољан собом. Или, када само глуми то задовољство на своју штету или повређеност других.

„Преподобна шизофренија“ је заправо глума туђе хришћанске врлине – а не постојање у својој врлини онако како благодат устројава – која ствара „раскол“ у личности. То је ако не промишљени а оно онда несвесни проблем сакривања своје грешности. Када је реч о расцепу таквога типа, многи верујући страдају од својих предубеђења изграђени на литератури песимистичког погледа на свет (где се тако ревносно заклињу у аскетику, свете оце, Божију казну, страшни суд, итд.). Позитивна аскеза се огледа у приморавању себе на љубав према Богу и човеку а не у модерном „столповању“ које превазилази људске снаге. Пустињаштво без љубави и заједнице није ништа друго него заблуда надмености оних који желе бити већим пред Богом и другачијим од других људи – а нема разлике између људи (осим по универзалности непоновљивих личности)! Други проблем који иде за њим јесте проблем стагнације. Човек уместо да чува свој огањ он због брзоплетости сагорева и остаје без Духа – зато данас има толико охладнелих срца од првобитне ревности. И не само од првобитне ревности него и од љубави и постојања у Црквеном Христу, то јест, Христу којег Црква открива и сведочи као Бога. Ако се ревност негде пак задржала, више је задобила контуре испразне рутине неголи искреног себедавања. Ипак, треба нагласити разлику између пребивања у заблуди од пребивања у лажи. Није исто. Мада могу координирати између себе за даље есктремније позиције.

Претеривање у подвизима створило је контра-ефекат, створило је одбојност према Светилишту (према Једино Светоме). Ничим присиљен, и са ко зна каквим мотивима који увек крију нешто самољубиво, човек је узео самоиницијативно тежину већу од својих снага и он се теретом сам поклопио и сам себе заробио. Тако, дакле, и претерана грешност и претерано осећање своје светости ствара један „шизофрени“ расцеп у човековој личности, а смирење није ни у једном ни у другом – оно је у безазлености налик игри детета које не познаје тајну зла, нити болује од комплекса своје репутације шта ће други о њему рећи. Такав вид безазлености раван је светоотачком познању своје ништине. На пољу еклисиологије проблем није маргинализован јер се овакав синдром може сасвим незапажено ушушкати иза типика, метанија, односа са духовником, богослужења, итд.

Сви проблеми, видимо, долазе од пренаглашене козметике побожности. Тако почиње фанатизам. Тако почиње лудило.
————————————————————————————————————
Ипак, не заборавити да како нецрквени тако и црквени људи треба да тестирају своју исконску подвојеност следећим:

„Истински безнадежне жртве менталне болести треба тражити међу онима који нам делују најнормалније. Многи од њих су нормални само зато што су тако добро прилагођени нашем начину постојања, зато што им је глас човечности ућуткан још у најранијем периоду живота – до те мере да чак и не пружају отпор, не пате нити се код њих развију симптоми који прате неурозу. Они нису нормални у апсолутном смислу ове речи, они су нормални само у односу на дубински абнормално друштво. Степен њихове савршене прилагођености том абнормалном друштву је уједно и мера њиховог менталног обољења. Милиони ових абнормално нормалних индивидуа, животаре у свом миру, у друштву у коме – када би заиста били људи – не би требало да их прилагођавају.“ (Aldous Huxley, Brave New World Revisited)

 

https://upodobljavanje.wordpress.com/2016/03/21/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%88%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/