Улога 40 Светих Литургија

[JESSY]

Црква Христова јесте “стуб и тврђава истине” (I Тим. 3,15). Као таква она
је испомоћ и ослонац свим крштеним душама на путу спасења. Црква је божанска
установа, јер ју је основао сам Господ Исус Христос (види Мт. 16,16-19). “Христос
Цркву ствара а Свети Дух је сачињава” (епис. Јован Зизиулас). Дух Свети долази до
нас посредством Свете тајне Рукоположења, од апостолског прејемства (које је наша
СПЦ сачувала). Снага (благодат) Духа Светога се предаје верујућим људима
рукоположењем, почев од Христових апостола до епископа, од епископа до
свештеника и од свештеника се предаје верницима преко Светих Тајни. У Светој
тајни Свештенства, онај ко се рукополаже прима благодат Духа Светога ради тога да
би је давао свету. Тако свештеници постају оруђе божанске благодати посредством
Светих Тајни које имају право да врше. Све Свете тајне су састављене из видљивог
дела свештенорадње и из невидљивог изливања благодати Божије (силе Духа
Светога) на молитвено сабране вернике.
Заједничка молитва има посебно значење и снагу (благодатност). Међу
молитвено сабране је на невидљив начин присутан сам Господ Исус Христос јер је
Он рекао : “Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле,
даће им Отац мој који је на небесим. Јер где су два или три сабрана у име моје, ондје
сам и међу њима” (Мт. 18,19-20). На саборној молитви, на светој Литургији је с нама
Господ Исус Христос као Велики Архијереј Новога Завета, као наш предводник,
глава наша, али и посредник, “који приноси и који се приноси”. Свети Дух који од
Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави “моли за нас
уздисајима неизрецивим “ (Римљ. 8,26). У складу са овим веома је важно да се верни
живећи молитвено, што искреније моле на Литургији, да им молитва извире из
самог срца. У молитвеном духу, Православни Хришћани требало би да наставе
Свето Предање првобитне, ране Цркве, која је била постојана “у науци апостолској,
и у (литургијској) заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама” (Дјела 2,42). Никакав
посао не сме спречити заједничку молитву на Литургији која је не само сећање на
оно што се ради нас и ради нашег спасења збило, него и присутност Господа међу
нама.

[JESSY]

Особито изливање Духа Светога (благодати Божије) бива на светој
Литургији (у току канона евхаристије).Отуда су литургијске молитве силније чак и
од молитвеног заступања (заузимања) светитеља. У прилог реченом говори следећи
догађај : “Још пре прослављења светог Теодосија Черниговског (1896. год.)
јеромонах (чувени старац Алексије из Голосејевског скита Кијево – Печерске Лавре)
је преоблачећи мошти Свеца, седећи крај њих задремао и угедао пред собом Свеца
који му је рекао: “Хвала ти за труд око мене. Молим те да споменеш моје родитеље
кад будеш служио Литургију” рекао му је њихова имена (јереј Никита и Марија).
(Пре овог виђења имена су му била непозната. После неколико година од
канонизације, у манастиру у коме је свети Теодосије био игуман, пронађени су
документи са именима светитељевих родитеља који потврђују истинитост виђења.)
“Како можеш ти светитељу, да тржиш моје молитве, а сам стојиш пред небеским
престолом и дајеш људима Божију благодат?” – упитао је јеромонах – “Да то је
тачно, одговори свети Теодосије, али приношење на Литургији је јаче од мојих
молитви”.” (“Господ није створио смрт”- зборник радова 1998.год., стр.128-129).
Оно што нарочито помаже умрлима нису скупоцене надгробне плоче и
споменици него су то молитвена заступања за умрле које чини Црква –
парастоси,затим наше домаће молитве за упокојене, потом добра дела која се чине у
њихов спомен и прилози Цркви. “Нарочито је корисно спомињање на Литургији” –
каже свети Јован Шангајски – “било је много јављања мртвих и других догађаја који
потврђују да је помињање умрлих корисно. Многи од њих који су умрли у покајању
али га за живота нису испољили су били ослобођени од мука и добили мир. У Цркви
се стално узносе молитве за покој умрлих, а на коленопреклоној молитви на
вечерњој (служби ) на дан Силаска Светога Духа се нарочито моли за оне који су у
аду”.
Светим Духом уз саслуживање епископа или свештеника или
свештеномонаха, излива се благодат Божија на све верне који узимају учешће у
богослужењу, али ништа мање и на све верне (како живе, тако и упокојене) за које
су у проскомидији вађене частице. Знајући ово, познати румунски духовник, старац
Клеопа, је све вернике који су му се обраћали поучавао : “Хришћани…. треба у
цркви да дају имена ради помињања и да замоле свештеника да вади частице из
просфоре за живе и покојне чланове њихових породица…”
Говорећи о значају и потреби молитвеног заступања на светој Литургији,
скрећемо пажњу на чињеницу да се сав труд наших верника не треба завршити тиме
што ће они списак са именима живих и упокојених сродника, уз неки прилог,
предати свештенику да их помиње. Јесте битно да нас свештеник или
свештеномонах молитвено заступа, али такође је битан и наш молитвени труд.
Молитвено јединство (заједница ) већма привлачи благодат Божију.
Наш патријарх Г.Г.Павле се у једној од својих беседа дотакао и овог
питања: “Бива да напишемо мноштво имена својих сродника,познаника,пријатеља и
донесемо у цркву да их свештеник чита. Сав је труд тога човека у томе, што је он
само написао толико колико је имена написао. Молим вас да имамо у виду да
приносимо од свог труда макар један динар…и да се не ослањамо само на труд
свештеника! Ја од тих динара нећу ништа узети. Онај ко не може да принесе пола
динара или нешто друго, нека у себи чита имена која је написао и Господ ћему то
примити. Морамо приносити свој труд, не пребацивати своју обавезу на другога и
давати само оно што ми сматрамо да треба.”
Црква је мајка свима нама, јер смо се при крштењу поново у њој родили
водом и Духом Светим (упореди : Јн.3,5). Љубав и брига Цркве према њеним чедима
не престаје ни онда када им се тела предају земљи. Познато је да после смрти нема
покајана. Велика помоћ која се може указати упокојенима може потећи од живих
чланова овоземаљске војујуће Цркве. За мртве се приносе : евхаристијска (бескрвна)
жртва на светој Литургији, затим молитве и добра дела сиромашнима и убогима
(милостиња).

[JESSY]

Наше молитве, како за живе тако и за упокојене, су благотворне и
богоугодне првенствено у време када се сједињују са приношењем за њих бескрвне
умилостивљујуће жртве – у току свете Литургије. Тада се частице извађене из
просфоре у току проскомидије за живе и умрле стављају у путир, у Крв Господњу уз
речи :” Омиј Господе, Светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих,
молитвама Светих Твојих”.
На основу Светог Предања молитвено заузимање у току свете Литургије за
упокојене је израз тајанствене повезаности земаљске и небеске Цркве у љубави
Христовој и зато им највећу утеху пружа. По учењу Светих Отаца они примају
благодат која је равна оној коју ми добијамо Светим Причешћем. И данас по
манастирима, где се свакодневно врши богослужење, на захтев родбине или
пријатеља, за новопредстављеног се служи 40 светих Литургија у нарочито
драматичном периоду од 40 дана после смрти, а пре привременог (посебног) суда
свакој души.
Милостиња учињена у име Христово а за уснуле слуге Божије, такође
много доприноси њиховом спасењу.
Грешнима који су у покајању умрли наведини приноси (бескрвна жртва,
молитве и милостиња) доносе опроштај грехова и ослобађање од мука, а код
праведника који су имали добар крај доноси “приближавање Богу и обилније
просвећење Божијом светлошћу” (свети Јован Златоусти).
У складу са Светим Предањем Црква је увела појединачне заупокојене
службе (парастосе – парастасис (грч.) = молитвено заступање) у трећи, девети,
четрдесети и годишњи дан од смрти хришћанина.
Помен у трећи дан служи Црква у част тридневног Васкрсења Господа
Исуса Христа као и у част Пресвете Тројице у чије име се сви крштавамо. Овај
помен нас подсећа и на 3 највеће хришћанске врлине - вера, нада, љубав, које је
покојник настојао да пројави својим животом. Овог дана Црква молитвено заступа
упокојеног пред Богом да му опрости све оно што је он као човек грешио на три
начина – речју, делом и мишљу. Трећег дана “Онај који је сам васкрсо трећег дана из
мртвих налаже хришћанској души да се подражавајући Његово Васкрсење узнесе на
небеса ради поклоњења Богу” (Св.Макарије Александријски).
Помен у девети дан. Према апостолском предању у овај дан св.Црква
приноси молитве и бескрвну жртву у част 9 ангелских чинова. Они су наши
молитвеници пред Богом и њихове свете молитве за упокојеног нарочито су угодне
Господу. Овде Црква има још у виду и циљ да се представљени удостоји да буде
вечни садруг Анђела Божјих.
Четрдесетодневни парастос. Број 40 се често среће у Светом Писму
Старог и Новог Завета. Плач израиљског народа је трајао 40 дана после Мојсијеве
смрти. Израиљци су жалили за умрлим патријархом Јаковом 40 дана. Јевреји су се у
пустињи хранили маном 40 година. Пророк Мојсеј се удостојио да говори са Богом
на Синајској гори и прими Таблице Закона (десет Божијих заповести) после 40 дана
поста. Пророк Илија се попео на гору Хорив за 40 дана. Господ Исус Христос је
после Свог крштења провео 40 дана постећи у пустињи пре кушања. По васкрсењу,
Христос је 40 дана учио апостоле тајнама Царства Божијег пре свог Вазнесења. Зато
је света Православна Црка с правом установила правило помињања умрлих током 40
дана, а нарочито 40-ог дана. Као што је Христос победио ђавола при кушању,
провевши предходно 40 дана у посту и молитви, тако и света Црква моли Господа за
благодат умрломе, ради победе над непријатељима и добијања Царства Небеског.
Годишњи парастос је Црква установила зато што се у њој празнују
годишњице важних догађаја из историје спасења (годишњи Господњи, Богородични
и други празници) и у знак незаборава и љубави према умрломе. И за самог
упокојеног дан његовог представљења је значајан, јер је то дан у коме се родио за
нови, вечни живот.

[JESSY]

Ми људи смо склони паду у грех те су нам потребне поштапалице на путу
спасења. Прва битна поштапалица је страх Божји, који је почетак мудрости
(Пс.111;10). Друга битна поштапалице је сећање на смрт. О битности сећања на
смрт у току живота св.Нил Сорски је рекао: “Као гладан на хлеб – тако нека мисли
на смрт онај који тражи спасење”.
Из свог опитног искуства свети отац Митрополит московски Филарет нам
је оставио поуку, говорећи: “О, човече, неизоставно бесмртни, макар о томе и не
мислио, макар то и не хтео! Пази да не заборавиш своју бесмртност, да тај заборав
бесмртности не постане смртоносни отров и за смртни живот твој и да те
заборављена бесмртност не би убила заувек, ако ти се кад не очекујеш и ниси
спреман одједном јави. Не говори очајнички: сутра ћу умрети, да би се још
необузданије предао уживањима смртног живота, већ кажи с надом и страхом: сутра
ћу умрети на земљи и родићу се или на небу или у аду. Дакле, треба хитати, треба се
подвизавати, да би се хранио и учвршћивао у теби почетак небеског а не адског
рођења”.
О, Господе Свемилостиви, избави нас заборава на молитву и заборава да
ћемо морати дати одговор пред лицем Божјим на шта смо употребили животну
енергију (!), јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење са беспочетним Твојим
Оцем и преблагим и животворним Твојим Духом сада и увек и у векове векова.
Амин.
Излази по благослову Њ.П.Епископа нишког Г.Г. Иринеја
Сестринство манастира св.Стефана Липовац

[grigorije22]

Jesu li tih 40 liturgija zapravo proskomidija ili je proskomidija nesto drugo?

[obi-wan]

пре 9 минута, grigorije22 рече

Jesu li tih 40 liturgija zapravo proskomidija ili je proskomidija nesto drugo?

Proskomidija je deo svake Liturgije.

[grigorije22]

пре 1 минут, obi-wan рече

Proskomidija je deo svake Liturgije.

Samo sto se u nekim manastirima kao Rukumiji sluzi svaki dan. Ja sam dao tamo da se pominje moj otac i ovde kod mene u Crkvi pa ne znam da li sam pogresio? Mozda se to daje samo na jednom mestu.

[obi-wan]

пре 1 минут, grigorije22 рече

Samo sto se u nekim manastirima kao Rukumiji sluzi svaki dan. Ja sam dao tamo da se pominje moj otac i ovde kod mene u Crkvi pa ne znam da li sam pogresio? Mozda se to daje samo na jednom mestu.

Nema to veze, mozes da dajes ime `de `oces, i koliko `oces.