Улога 40 Светих Литургија

[Gordana .]

Помирите се.

[Trifke]

Сад си ме убедио, Трифке. Поступићу као што ти тврдиш да је исправно, ипак не могу твој ауторитет по верским питањима да доводим у питање. Само ми једно кажи, молим те... Да ли преузимаш одговорност за мој поступак и за моју душу и оних које будем помињала по речи твојој? Јер, мада изгледа немогуће, али шта ако си ти погрешио и они који су тебе учили? Јер нико није непогрешив....

Gordana neznam kako da ti odgovorim na ovo pitanje dok mi ne pojasnis da li si ovo rekla ironicno ili ne. Ja sam izrekao svoje misljenje i izneo cinjenice. Za ono sto sam pisao ja snosim punu odgovornost. A to ko je na ovoj zemlji u pravu ili ne to cemo videti na konacnom sudu. 

Znam da si ti inteligentna zena. Procitaj molim te jos jednom tekst oca Kleope i vidi da li ti je tu sve logicno i u skladu sa jevandjeljem. Pogledj i ono sto sam ja podvukao u tekstu (molitvu proskomidije). Ako onda iza toga mozes reci da je to uredu onda neka ti bude. Sto se imena tice , tako su me ucili oni koji mnogo vise znaju, nemogu se pisati samo imena samoubica, jeretika, raskolnika i onih koji su napustili crkvu i presli u neku drugu veru. O tome postoje mnoga svedocanstva kako kod otaca tako i u praksi crkve. 

Ne razumem sta ti znaci ono nemoguce. U kom smislu si to napisala?

[Trifke]

Jos nesto na temu Liturgije je vladika Atanasije napisao 4 ili 5 knjiga velikog formata sa velikim brojem i citata i svih ostalih popratnih argumenata. Te knjige su pisane u kntekstu Artemijevog raskoal pa u tim knjigama postoji i dosta toga vezanog bas za ovu temu. Tu procitah i ovo.

[Mironosica]

Jos nesto na temu Liturgije je vladika Atanasije napisao 4 ili 5 knjiga velikog formata sa velikim brojem i citata i svih ostalih popratnih argumenata. Te knjige su pisane u kntekstu Artemijevog raskoal pa u tim knjigama postoji i dosta toga vezanog bas za ovu temu. Tu procitah i ovo.

Opusti se

PostavljaciCA teme nije se udubila u sadržaj iste već samo u naslov

Ni prvi ni poslednji put

[Gordana .]

Нисам иронична. Само хоћу да знам да ли си спреман да сносиш пуну одговорност за друге, за своје речи којима оспораваш речи једног светог човека и називаш их нетачним.

То је страховито крупна ствар, а ја сам људску логику на коју се позиваш ставила у подређен положај у односу на Духа Светог који говори кроз Свете наше.

Не знам сад шта да мислим и како да поступим, ако ме разумеш по питању дилеме, јер не ради се о твом мишљењу или учености или мојој свеједно, већ о самопоуздању у сопствени суд.

Такав став, да Свети греше је мени опасан, ако будем узела под своју ограничену, људску логику и Речи Господње, можда ми се и ту неће све чинити логичним, не зато што Реч није тачна већ зато што људски ум није савршен.

[Mironosica]

Нисам иронична. Само хоћу да знам да ли си спреман да сносиш пуну одговорност за друге, за своје речи којима оспораваш речи једног светог човека и називаш их нетачним.

То је страховито крупна ствар, а ја сам људску логику на коју се позиваш ставила у подређен положај у односу на Духа Светог који говори кроз Свете наше.

Не знам сад шта да мислим и како да поступим, ако ме разумеш по питању дилеме, јер не ради се о твом мишљењу или учености или мојој свеједно, већ о самопоуздању у сопствени суд.

Такав став, да Свети греше је мени опасан, ако будем узела под своју ограничену, људску логику и Речи Господње, можда ми се и ту неће све чинити логичним, не зато што Реч није тачна већ зато што људски ум није савршен.

Goco, ako Imaš bilo kakvu dilemu mislim da ti je najbolje da o tome popricas sa svojim svestenikom

[Gordana .]

Свакако. А шта ако и он погреши?

[Trifke]

Нисам иронична. Само хоћу да знам да ли си спреман да сносиш пуну одговорност за друге, за своје речи којима оспораваш речи једног светог човека и називаш их нетачним.

То је страховито крупна ствар, а ја сам људску логику на коју се позиваш ставила у подређен положај у односу на Духа Светог који говори кроз Свете наше.

Не знам сад шта да мислим и како да поступим, ако ме разумеш по питању дилеме, јер не ради се о твом мишљењу или учености или мојој свеједно, већ о самопоуздању у сопствени суд.

Такав став, да Свети греше је мени опасан, ако будем узела под своју ограничену, људску логику и Речи Господње, можда ми се и ту неће све чинити логичним, не зато што Реч није тачна већ зато што људски ум није савршен.

Dobro prihvaticu tvoje reci da nema ironije. 

Prvo svi smo mi sveti koji se na Liturgiji pricescujemo. Drugo imas seriju primera gde su Sveti gresili i to kao sto rekoh na krupnim stvarima. Evo navescu ti jedan primer na necemu sto nije tako krupno. Sv Jovan Zlatoust je prvo otisao u manastir u Sirijskoj pustinji i tamo se naucio monastvu od sirijskih pustinjaka. Kada se posle bolesti vratio i postao Carigradski episkop on je u pocetku svoje sluzbe govorio kako je monaski zivot mnogo visi i vredniji nego zivot mirjana. Kasnije kako je sticao iskustva u zivotu u prestonici je poceo da pripoveda da je zivot mirjana i monaha podjenako vredan i cak je ukoravao one koji su imali drugacije misljanje. Dakle ovo je jedna mali primer. Evo drugog. Sv Kirilo Aleksandrijski je bio ucesnik necasnog sudjenja Sv Jovanu Zlatoustom u tzv sudjenju pod hrastom Do duse on tada nije imao prao glasa ali dugo je ostao ubedjen da je presuda bila pravicna. Cak je u nekim spisima upotrebio veoma teske reci za njega i tek je na poziv jednog drugog uglednog svetitelja upisao Sv Jovana Zlatoustog u diptihe. Treci primer je svetog Griorija ninskog koji je jedan od cuvene trojice Kapadokicana koji je ,pod uticajem Origena , propovedao apokastazis(o kome je bila tema bas na forumu) tj ucenje koje ce sabori osuditi kao jeres.Sv,Car Justinijan jer pred kraj svog zivota bio tvrdi zastupnik jedne od tvrdih monofizitskih struja. O tome mozes procitati i kod oca Justina. Pred samu smrt je izdao dekret kojim uspostavlja monofizistvo kao zvanicnu veru carstva i na srecu umro je samo dva dana kasnije a oni ,kojima je predao taj dekret, taj dekret nikada nisu izneli u javnost. I ako hoces imalo bi jos puno toga da se navede. Dakle kao sto vidis ni svetitelji nisu bezgresni. Bog nam je svima dao razum da ga upotreblavamo i da kao sto kaze apostol Pavle na jednom mestu upotrebimo da razlikujemo dobro od lioseg. Tako i ja iti nemoramo da dostignemo visok stepen svetosti da bi upotrebili mozak i kada vidimo da nesto ne pije vodu ne prihvatimo to kao sto ovo ovde nema nista zajednicko sa praksom Crkve i sa predanjem i Jevanjdjeljem. 

Nadam se da te nisam udavio ovim sto sam pisao i da si me razumela.

[Trifke]

Свакако. А шта ако и он погреши?

Nije bitno ako bilo ko pogresi. Imas mozak i savest i uradi tako i ne boj se. Bog nije Bog pravila nego milosti i ljubavi. A ako poslusas svestenika ne boj se jer je poslusnost iznad molitve.

[Gordana .]

Разумела сам те. Него знаш, мислим да ми ипак нисмо довољно меродавни да одбасујемо као појединци речи светих људи и да то радимо јавно речима које можда, чак и ако су тачне, могу другог одвести у сумњу и самовољно тумачење свега. Оставимо ученијим од нас и на крају крајева свеукупној цркви да каже своје по том питању.

Понекад ми се чини да је " право на сопствено мишљење" проузроковало несагледиве штетне последице у свету. Не кажем да треба бити слеп, то никако, него да треба бити јако опрезан, поготово ако наш суд има утицаја на друге.

[JESSY]

Cccccc

само ти читај и учи....и не минирај сваку тему већ уради нешто конструктивно....дакле, врати се на тему....ја нисам предмет расправе.... а ти нам покажи својим примером шта је квалитет....да те не интересују, не би улазила у моје теме....значи, можеш само да коментаришеш текст....

[JESSY]

“Молите се Богу једни за друге.”
(Јаковљ. 5 (16))
“Молим пре свега да чините мољења, молитве, прозбе,
благодарења за све људе…Јер је ово добро и угодно пред
Спаситељем нашим, који хоће да се сви људи спасу и
дођу у познање истине”
( I Тим. 2 (1 и 3-4))
равославна духовност указује на чињеницу да је човек смртно биће. “Ја
јадни човек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове”, вапио је свети
Апостол Павле (Рим. 7,24). Одговор на ово питање које мучи сваког
човека налазимо у Светом Писму : “Нема другог Имена под небом даног људима
(осим Христовог) којим бисмо се могли спасти” (Дјела 4,12). Каже се у светом
Писму и ово : “Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су
умрли. Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека (Богочовека) је и васкрсење
мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви ожијети. Но сваки у
своме реду: првенац Христос, потом о његову доласку, они који су Христови” (I Кор.
15,20-23).
Без вере у једнога Бога у Тројици немогуће је сагледати пуноћу среће којој
сви људи свесно или несвесно теже. Пошто “сав свет у злу лежи” (I Јн.5,19), онда је
јасно зашто “човек не може никад и ничим бити задовољен у овом палом свету, јер
по природи и призиву он је поклоник Божији”.
Будући да смо створени по слици и прилици Божијој (Пост.1,27) ми смо
назначени за богослужење. Ако из било којих разлога не испунимо наше назначење,
онда ћемо лако упасти у мрежу демонослужења. Догоди ли се то одвојићемо се од
Извора Живота и пропашћемо и душом и телом не само у овом пролазном животу
него и у вечности. “Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него
се више бојте онога који може и душу итијело погубити у паклу” (Мт. 10,28).
Дугогодишње систематско обезбожавање, одвајање од Цркве и разарање
Православног предања оставило је на нашој народној души дубоке трагове и
ожиљке. Но без обзира на све, Црква Христова у овоме свету остаје живи сведок
богочовечанског живота. Превасходни мотив постојања Цркве јесте будуће вечно
постојање човека. Гледано из оваквог угла и срећа, којој сви људи теже, поприма на
дубини и пуноћи. Сама реч срећа потиче од црквенословенске речи срешта
(=сусрет). Пуноћа среће је у сусрету са Богом Живим и Истинитим (упореди Откр.
1,18). Хришћанин остварује срећу, што ће рећи сусрет са Богом, у животу кроз
молитву, док у светој Тајни Причешћа прима свецелог Господа. О молитви као
благословеној срећи св. Јован Златоусти је писао : “Молитва је разговор са Богом и
највеће је добро. Она је, уствари најприсније заједништво и пријатељевање са Богом.
Као што се телесне очи гледајући светлост расветле, тако и душу, која је усмерена на
Бога, расветљује неизрецива светлост молитве, када та молитва није само из обичаја,
него излази из срца”. Усрдна молитва, која се произноси са јаком вером и смирењем,
одгони од нас духове злобе, крепи у невољама, одагнава чамотињу и униније,
низводи у душу и срце благодатни унутрашњи мир, покреће на борбу са грехом у
нама и у свету који нас окружује.
Земно постојање је само средство за достизање вечнога живота у Богу, ако
се мудро владамо. Зато свети Апостол Павле каже : “ Пазите добро како живите, не
као немудри него као мудри, користећи (искупљујући) вријеме, јер су дани зли”
(Ефес. 5,15-16). Искупљивање времена бива нам на спасење ако подразумева
испуњавање заповести Божијих и уможавање врлина. То је оно нетрулежно благо о
коме се у Светом Писму каже: “Сабирајте себи благо на небу где ни мољац ни рђа не
квари, и где лопови не подкопавају и не краду” (Мт. 6,20). Ништа од овоземаљског
блага нико од рођених није понео са собом у гроб, него само прекрштене руке и
добра дела.

[JESSY]

Пошто је живот место и време човековог припремања за вечност, смрт је у
ствари прелазак у вечно радовање или вечне муке, зависно од вере и живота који је
човек на земљи водио. “Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими
сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло (II Кор. 5,10).
Људи наше епохе, с почетка XXI века, углавном су нецрквени, те немају
душекорисну навику учествовања у недењним и презничним богослужењима и
редовог причешћивања. Услед тога велика већина крштених Срба није обновљена и
однегована Духом Светим. Већина нема веру у загробни живот, нити је способна да
проникне у тајанство будућег века. Наша старија браћа у Христу - Свети Оци –
благодаћу Божијом и својим подвижничким начином живота расветлили су тајну
живота и смрти. Многи Свети Оци оставили су о томе спасоносне поуке. Свети
Григорије Палама нам је оставио следећу поуку: “Прави живот, узрок бесмртног
живота душе и тела, мора да има свој почетак овде, у месту смрти. Ко се не стара
овде да у својој души оствари такав живот, нека не заварава себе лажном надом како
ће га добити тамо… Јао ономе који падне у руке Бога живога ! јао ономе … ко се не
научи страху Божијем…и не украси делима човекољубља Његовог, на шта је
подарено садашње време. Дајући место покајању, Бог нам је допустио земаљски
живот”.
Човек је створен као слободно биће са могућношћу да не греши. Када
погреши, човек би требало да се каје, исповеда грехе и поправља. Слобода којом је
човек обдарен укључује и одговорност. Сходно томе, место које ће душа заузети
после разлучења од тела (после смрти), зависи од тога на шта ћемо употребити
Богом нам дароване таленте и животну енергију. Ако се трудимо да све што чинимо,
чинимо на славу Божију (упореди I Кор. 10,31), ближњима на корист и радост а нама
на поправљање и спасење, онда нас Господ неће у будућем животу лишити награде
за добра дела.
Циљ нашег хришћанског живота је задобијање благодати Светога Духа,
која нам још овде на земљи отвара пут ка блаженству будућег живота. По учењу
св.Серафима Саровског “Свака врлина ради Христа доноси благодат Духа Светога,
но више од свих то чини молитва, зато што је она као оруђе за задобијање благодати
Духа такорећи свагда у нашим рукама…. Колико је велика моћ молитве чак и
грешног човека када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из Светог
Предања : једној очајној мајци умре син јединац. Њу на путу сретне жена блудница,
упрљана још свежим грехом. Тронута очајном жалошћу мајке, она завапи ка
Господу: “Не ради мене окајане грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином
својим и тврдо верујуће у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже, Господе,
васкрсни сина њеног!”… И Господ га је васкрсао. Тако је велика сила молитве.

[JESSY]

Велика је штета што људи или не знају или се не сећају да молитвом
оплемењују мисли,речи и дела. Речи Господње да “треба свагда да се молимо и да не
клонемо “ (упореди Лк. 18,1) упућене су свим Хришћанима а не само монасима.
Удаљеност нашег народа од Цркве уродила је и отуђење од благодатних средстава
неопходних на путу спасења. Најтеже последице су произашле због неупражњавања
поста и молитве. Онај Хришћанин који не пости не може се причестити
Животворним Телом и Пречасном Крвљу Господњом. То је битно зато што се
спасење не може постићи кроз нас саме, него у заједници са Богом. Свети Оци
победу смрти нису видели у бесмртности душе него у Христу. Јер душа је само један
део човека, који се не може поистоветити са телом. Ако уђемо у заједницу са
Христом и са онима који су са Христом, онда ће нас се Бог сетити, признати да
постојимо и лично спасити. Бог нас спасава из љубави према нама, дакле не на силу,
него само ако и ми имамо љубави и заједницу са Богом. Зато је потребно да имамо
удела у црквеним богослужењима и да се постом и молитвом припремамо за Свето
Причећше, као предукус вечног живота. Јер Господ Христос је рекао : “Заиста,
заиста вам кажем ако не једете тијело Сина Човечијега и не пијете крви његове,
немате живота у себи. Који једе моје тјело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу
га васкрснути у последњи дан” (Јн.6,53).
Поред неупражњавања поста, заборав молитве је други битан узрок све
уочљивије духовне раслабљености наше народне душе с почетка III миленијума.
Све је мање људи који се уопште сећају Бога и своју вољу саображавају вољи
Божијој. По мишљењу грчког духовника оца Архимандрита Јеротеја “свет је далеко
застранио од Бога : нити га се сећа , нити живи на начин који је Њега достојан. Цркве
су празне, а сва ђаволопоклоништа су препуна људи. Људи су напустили своје
духовне оце и напунили душевне болнице. Њихови послови су непресушан извор
претњи а њихово занимање је световно. Данас су избори, сутра пад владе,
прекосутра конгреси. Читају се искључиво новине, а на Свето Писмо пада прашина
и хвата се буђ. Читаве сате зуре уз телевизор гледајући филмове надахнуте ђаволом
а када их ови коначно успавају, тада више нема места за житија светих…Ах овај
несрећни свет… Он свакодневно запљускује људе разноврсним околностима и
догађајима не би ли свету украо сећање на Христа…”

[JESSY]

Колико је молитва битна за наше спасење очитује се и по томе што су
Свети Оци вапили ка Богу да их избави од расејаности, односно од заборава на
молитву. Ради нас и нашег спасења Бог је постао Човек “да би бацио огањ ” (
упореди Лк. 12,49) – огањ молитве у срца наша умртвљена грехом и залеђена од
греха, да би нас кроз сједињење са Собом путем Свете тајне Крштења и Светог
Причешћа начинио неприступним трулежи и ђаволу. У животу треба тежити умној
молитви. Тајна умне молитве се састоји из пажње према помислима и непрестане
молитве Исусове : Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме гершнога
(грешну). Они који се труде у задобијању молитве, усавршавају се у делатности
потребној у загробном животу, када ће душе праведника наставити да “узрастају из
силе у силу” (Пс.84,7). “Неће ни вечност бити нека блажена досада, него вечно
узрастање и усавршавање”. Темеље загробног живота постављамо овде и сада, пре
разлучења душе и тела. Ако се још овде и сада хранимо бесмртном храном , значи
Светим Причешћем и молитвом, то ће нам користити у загробном животу.
Помоћи ће души да се она при разлучењу од тела заштити молитвом. Сећање на
молитву ће души користити при њеном путовању и бржем пролажењу митарстава,
приликом њеног узношења на поклоњење Богу. О овоме несумљиво сведочи
посмртно искуство Руса К.Икскула које је подробно описао Серафим Роуз у
књижици “Посмртно искуство у светлости Православља” (види “Светигору” бр.30-
31/1994.год.).
Ми смо позвани да се молимо не само за себе него и једни за друге (види
Јаковљ.5,16) ради благотворног дејства молитве. Као илустрација благотворног
дејства молитве нека послужи исповест песникиње Ирине Ратушинске
(“Православни мисионар” бр.180, 1988.год., стр.89-90). Ова песникиња која спада у
ред руских дисидената, је 1987. год. пуштена са издржавања затворске казне. Онда
јој је било допуштено да се исели из земље. Ратушинска је често била кажњавана
самицом. На питање новинара како је издржала самоћу и отцепљеност од света,
одговорила је : “Нисам имала осећање да сам отцепљена од света”. Она и њени
пријатељи често су осећали физичко дејство и подршку молитвом оних који су по
свету мислили на њу и њене другове…”То је тешко описати и објаснити, тек:
повремено би у затворску ћелију пристигао силовити талас енергије, нека врста
топлоте, која је у хладној самици, једнако годила и души и телу”.